izabrana dela

izabrana dela

субота, 30. март 2013.

EMBROUZ BIRS (Ambrose Bierce, 1842 – 1913)

CINIK, im. Hulja koja zbog nesavršenog vida vidi stvari onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve bi trebalo da budu.
(E. Birs, "Đavolov rečnik")

      U ovoj, 2013-oj, navršava se tačno 100 godina od nestanka, i verovatno smrti, jednog od najbriljantnijih umova ikada poniklih na tlu Amerike – velikog pisca i još većeg cinika, Embrouza Birsa. U okviru akcije "Nije mrtav, umro nije..." evo kratkog podsećanja na ovu unikatnu figuru koja je, pored ostalog, značajno zadužila i umetnost kratke horor priče...
Da je Embrouz Birs danas živ, bio bi neprevaziđeni kolumnista i bloger. 
Bio je preokupiran kritikom, ali ne samo društvenom – vrhovi njegovih oštrih strela odašiljani su i visoko gore, sve do Boga, i dole, sve do korena čovekove animalne, nedovoljno kultivisane prirode. Kao i svaki cinik, bio je pre svega razočarani idealista: gnevno i ogorčeno okomljen na slabo poduprte pretenzije ljudi oko sebe, i društva koje su sebi načinili, u drastičnom neskladu sa propovedanim idealima. I ne samo što je tako osećao, nego je imao neodoljivu potrebu da svoju kritiku javno iznese u nepokolebivo idealističkoj (!) veri da će time bar malo uticati da se nešto promeni, da se popravi nepopravljivo. Udaljen od poslovične "Kule od slonovače" koliko je to jednom piscu uopšte moguće, Birs je samog sebe bacio u arenu sa lavovima ljudske gluposti, zavisti i prostaštva s kojima se rvao do smrti. Jurišao je na vetrenjače kao Besni Orlando u oklopu Don Kihota, gazeći pred sobom "svet budala i nitkova, zaslepljenih sujeverjem, morenih zavišću, obuzetih taštinom, sebičnih, pritvornih, svirepih, utucanih iluzijama – zapenušanih od besnila." 
Zbog ovakve posvećenosti svetu oko sebe i vrlo konkretnim aždajama s kojima se borio, Birs je svesno dobar deo svog opusa učinio ograničenim vremenom, mestom i likovima protiv kojih je usmeravao svoje bodlje. Najveći deo njegovih napisa objavljivan je u novinama, i ticao se javnih ličnosti čija imena su danas umnogome zaboravljena (glumci i glumice, političari i biznismeni, sudstvo i sveštenstvo) ili pokreta i ideja koji odavno nisu novi (feministkinje, sifražetkinje...). U tome je dvosekli mač i prokletstvo kolumnista i blogera: kakav god trenutni, prividni efekat njihovo pisanje imalo, kada peskovi vremena izbruse i izbrišu Ozimandijase – mete njihovih napada, nove generacije glupaka, pokvarenjaka, nitkova, sebičnjaka zauzeće njihova mesta i, najverovatnije, još i prevazići u pokvarenjaštvu zlikovce ranijih doba. A kada zasluženi zaborav i mrak pojedu nitkove jednog doba, i tekstovi o njima postaju relativizovani, dejstva ograničenog aluzijama i referencama koje će malo ko još razumeti.
To ne znači da su Birsovi novinski napisi potpuno zastareli: po mnogo čemu  oni (nažalost!) zvuče kao da su juče napisani. Glupaci se, možda, smenjuju, ali je Glupost večna – pa tako i kritike njenih specifičnih ispoljavanja. Ipak, teško je, osvrnuvši se na Birsov književni opus, ne osetiti žal za vremenom, trudom i energijom koje je potrošio na lokalne, dnevno-aktuelne sukobe u novinskim editorijalima, i ne pomisliti koliko je još vrednih kratkih priča moglo da nastane da je to vreme, trud i energiju potpuno posvetio književnosti.
Birsova besmrtna zaostavština sastoji se iz dva monumentalna dela: jedno je pravedno proslavljeni "Đavolov rečnik" kao verovatno najpreciznija i najkoncentrisanija bočica otrova ikada zafrljačena u lice ljudske gluposti i ograničenosti. Njen efekat je pojačan nabojem duha: jer upravo je duhovitost tih redova onaj sastojak koji sprečava otrov da izvetri i razblaži se tokom decenija i vekova. 
"Đavolov rečnik" je srpskom čitaocu dobro poznat, budući da je preveden i objavljen 1992. godine, usred jednog zlog vremena koje kao da je ilustrovalo najcrnje i najmizantropskije redove te knjige. Na primer: "RODOLJUBLJE, im. Zapaljivo smeće spremno da plane na dodir baklje svakog ko želi da osvetli svoje ime." Crtice, maksime i definicije iz tog rečnika toliko se čine prikladnim ovdašnjem okruženju i našoj nedavnoj istoriji (i sadašnjici) da se samo s najvećim naporom možemo podsetiti da ih je pisao neko ko je živeo pre jednog veka na drugom kontinentu i ko ni Srbe ni Srbiju nikada nije video. 
Druga velika tekovina koja ostaje iza Birsa su njegove kratke priče: bilo da govore o vojnicima u zapenušanim vrtlozima rata i besmislenog (samo)sakaćenja, ili o civilima koji se sa svojim slabostima često susreću uz pomoć objektivno-korelativnih natprirodnih stvorenja, one svedoče o piscu koji je na vrhunski način naučio Poovu lekciju iz pisanja kratke priče – efektne, koncizne, ekonomične, bez suvišnosti, podređene jednom dominantnom efektu. Tako se u Birsu sjedinjavaju dve struje, jedna, otrovno-satirična, potekla od Irca, Džonatana Svifta, i druga, još makabričnija, tipično američka, začeta kod Edgara Alana Poa. To su priče groteske, strave i apsurda, ironije i razočaranog, ali još u tragovima prisutnog idealizma – jer ni umetnosti ne bi bilo bez tog tračka vere da sve još nije izgubljeno, da se još uvek vredi boriti.
Embrouz Birs se borio do kraja: kada mu mastilo više nije bilo dovoljno, sa koltom .44 od koga se nikada nije odvajao (zbog brojnih neprijatelja koje je svojim perom stekao) odjahao je pravo u legendu, nestavši u haosu meksičke revolucije. Svoje poslednje pismo adresirao je 26. decembra 1913. u Čivavi, Meksiko, a pre nego što je nestao (?), iza njega su ostali sledeći poslednji napisani i sačuvani redovi:
"I do not know how, nor when, you are to get this letter; there are no mails, and sometimes no trains to take anything to El Paso. Moreover, I have forgotten your address and shall send this to the care of Lora. And Lora may have gone to the mountains. As to me, I leave here tomorrow for an unknown destination."
Njegovo telo je možda završilo na nepoznatom odredištu, ali plodovi njegovog duha imaju daleko jasniju sudbinu i budućnost.
U predgovoru Birsove biografije Alone in Bad Company Roj Moris kaže: "Umreti neprimećen znači prevariti smrt i lišiti je njene uobičajene publike sastavljene od ožalošćenih, kibicera i radoznalaca". I u tom smislu može se reći da je Birs umakao smrti.
Svežina njegovih najboljih redova i njihova večita aktuelnost takođe predstavljaju ambivalentno prokletstvo. S jedne strane, ti kvaliteti svedoče o jednoj još uvek značajnoj spisateljskoj karijeri. S druge, oni potvrđuju da su, na žalost, pesimisti i cinici skoro uvek u pravu. Za razliku od optimista i utopista, koje stvarnost tako često ume surovo da demantuje i učini naivnim i smešnim, jedan cinik, sa očima koje stvari vide onakvim kakve jesu, ima beskrajno veće šanse da zadugo (ako ne i zanavek) ostane aktuelan. Delo Embrouza Birsa najbolje je svedočanstvo toga.
PS: Pre pet godina priredio sam temat o Birsu za niški književni časopis GRADINA. Ovaj tekst izašao je u okviru toga...

EMBROUZ BIRS: HRONOLOGIJA

(Sastavio: Dejan Ognjanović)
 
1842
Embrouz Gvinet Birs rođen je 24. juna u Meigz Kauntiju, Ohajo, kao najmlađe od desetoro dece, od oca Marka Aurelija i majke Lore (Šervud) Birs.

1857
Napušta porodicu, seli se u Varšavu, Indijana, gde radi kao štamparski pomoćnik.

1860
Napušta Vojni Institut Kentakija; seli se u Elkhart, Indiana, gde obavlja razne poslove.

1861
April: Početak Američkog građanskog rata. Maj: Birs se prijavljuje u Devetu Dobrovoljačku Indijane. Do kraja godine učestvuje u bitkama kod Filipija, Rič Mauntina, Lorel Hila, Bafalo Mauntina.

1862
Pridružuje se odredu generala Vilijema Nelzona u Nešvilu. Od 6-8. aprila: bitka kod Šiloha. Decembar: Bitka kod Touns Rivera.

1863
Maj: pridružuje se štabu gen. Hejzena kao topografski inžinjer. Septembar: bitka kod Čikamoge. Decembar: vraća se kući na odsustvo i veri se sa Bernisom Rajt.
1864
Februar: vraća se na front. 27 jun: ranjen u glavu u bici kod Keneso planine. Leto: raskida veridbu. Oktobar: hvataju ga vojnici Konfederacije, ali im beži. Do kraja godine učestvuje u bitkama kod Frenklina i Nešvila.

1865
21. januar: proglašen nesposobnim za vojnu službu zbog ranjavanja u glavu.

1867
Napušta vojsku, ljut što je stekao samo zvanje potporučnika. Nastanjuje se u San Francisku gde se zapošljava u kovnici novca. Te jeseni objavljuje prva prozna i poetska dela u listu Californian.

1868
Decembar: počinje redovnu kolumnu "Gradski bukač" (The Town Crier) za list News Letter.

1871
Ženi se sa Meri Elen ('Moli') Dej.
1872
Mart: napušta News Letter. Leto: odlazi u Englesku, odakle šalje eseje i članke. Decembra mu se rađa sin Dej.

1873
Prva knjiga: Đavolji užitak (The Fiend's Delight).

1874
Knjiga Paučina iz prazne lobanje (Cobwebs from an Empty Skull). Rađa mu se drugi sin, Li.

1875
Vraća se u San Francisko na posao u kovnici novca. Rađa mu se ćerka, Helen.
1877
Pomoćnik urednika i autor kolumne "Brbljanje" (Prattle) za list Argonaut.

1881
Postaje član redakcije Wasp (Osa) gde ima kolumnu "Brbljanje".

1886
Napušta Osu.

1887
Postaje član redakcije dnevnog lista San Francisko Egzaminer (San Francisco Examiner) vlasnika Vilijema Randolfa Hersta za koji piše glavne uvodnike. Piše priče.

1889
Živi odvojeno od žene, verujući da je pronašao pisma njenog ljubavnika. Jul: Sin Dej ubijen u dvoboju zbog devojke. Tokom te godine u Egzamineru objavljuje priče: "Čikamoga", "Konjanik na nebu", "Coup de Grace", "Prikladno okruženje"...

1890
Objavljuje priče "Događaj na mostu kod Sovine reke", "Čovek i zmija", "Carstvo nestvarnog", "Srednji prst desne noge"...

1891
Priča "Smrt Halpina Frejzera".

1892
Zbirka Priče o vojnicima i civilima (Tales of Soldiers and Civilians), do kraja godine preštampana pod naslovom Usred života (In the Midst of Life).

1893
Zbirka horor priča Mogu li takve stvari da postoje? (Can Such Things Be?). Priča "Prokletinja" objavljena u magazinu Town Topics.

1897
"Oči pantera" i "Događaj na predstraži" u Egzamineru.

1898
Članci o Špansko-američkom ratu. Dopunjeno izdanje Usred života.
 
1899
Fantastične basne. Decembar: seli se u Vašington da bi istovremeno pisao za Njujork Žurnal (New York Journal: kasnije preimenovan u American).

1901
Sin Li umire od upale pluća.

1904
Moli Birs traži razvod.

1905
April: Moli Birs umire pre nego što je razvod punovažan. Maj: Birs počinje da piše za Herstov Kosmopoliten (Cosmopolitan), gde objavljuje brojne priče: "Jedne letnje noći", "Put obasjan mesečinom", "Iza zida"...

1906
Đavolji rečnik (The Devil's Dictionary) objavljen u knjiškom obliku, pod naslovom Rečnik jednog cinika (The Cynic's Word Book).

1909
Birs napušta Kosmopoliten i definitivno prekida saradnju sa Herstom. Zbirka eseja Senka na brojčaniku sata (The Shadow on the Dial).

1910
Vraća se u Kaliforniju na podužu posetu.

1912
Izlaze poslednja dva toma (od dvanaest!) njegovih Sabranih dela.

1913
Oktobar: napušta Vašington. Ide u posetu bojnim poljima iz Građanskog rata. Nastanjuje se u Teksasu, povremeno odlazi u Meksiko. Poslednje pismo od njega sa datumom 26. decembar, u kome ispoljava nameru da ode u Ohinagu (Meksiko). Posle toga niko više nije čuo ništa o njemu i njegovoj daljoj sudbini...

2 коментара:

Luka Račić је рекао...

po meni jedna od najvećih ikona američkog pisanja, a takođe jedan od najboljih.

Sandman је рекао...

Uh, doktore... Volim kad se namesti da chitanje tvog ovako genijalnog posta legne na kraju dana posle gomile govana koje mravinjak prospe po meni (ali da priznam odma da ne ostanem ni ja duzan) kao savrshen detoksikant i bensedin koji potpomogne bezbrizan odlazak u sandmanovo kraljevstvo!
(ne)Ziv bio i (na)zivo uvek ti nama pisao!