Šta sam u zadnjih par meseci gledo, a da bar malo pomena vredi? Evo, ukratko...
NO ONE GETS OUT ALIVE (2021)
**(*)
3-
Južnoamerikanska imigrantkinja se ilegalno doseli u jezivu gotsku kućerinu na obodu američanskog USA velegrada, i dok čeka lažne papire i trajnije zaposlenje, postaje žrtvom dvojice arijevski belih zlikovaca koji žrtvuju svoje nesluteće stanarke (Mexikanke, Rumunke itsl polusvet) južnoameričkom demonu smešnog izgleda u kutiji u podrumu, kojeg je njihov tatko iskopao u nekim majanskim ili astečkim ruševinama pre više od pola veka.
Lepo je ovo slikano, oku je prijatan gotski ugođaj, old school, i malo je veća pažnja na likovima i glumi, naročito glavne ženice, ali čemu sve to kad je storija toliko beslovesna?
Jer, šta je implikacija ovako iskonstruisane priče: gde god da (pokušaš da) pobegneš, ima da te sustigne demon iz te tvoje ispizdine, i to navođen rukama onih u čije si naručje pobegla kao u kolevku demokratije? Čisto sumnjam da su ovo imali na umu tvorci ovoga. Na mikro-planu, za isključeni mozak, ovo je gledljivo. Uzgred, rađeno po nekom romanu popularnog i ponegde-hvaljenog Adama Nevila. Pa, ovaj film teško da će raspršiti moju distancu i nezainteresovanost za njegova pisanija.
DON'T BREATHE 2 (2021)
**(*)
3-
Slepi manijak iz prvog dela sada je (anti)junak koji samo štiti svoj dom i svoju (usvojenu) ćerčicu od gomile topovskog mesa koje mu implauzibilnim povodom upada u kućerinu. No, koga je briga za plauzibilnost toga da jedan slepac sam samcit (pa makar bio i ex-marinac) uspe da skemba pe’-šes’ able-bodied iskusnih ubica i njihovu napujadnu džukelu – kad je to sve dovoljno fino inscenirano da, zabavnim set-pisovima jurnjave, skrivanja, prikradanja, makljaže i masakriranja, sasvim fino drži pažnju? Kuriozitet: snimano većim delom u Beogradu, mada se to ne vidi, jer se 96% filma dešava u toj kući i njenoj (očigledno u studiju napravljenoj) avliji.
HOWLING VILLAGE (2019)
**(*)
3-
Šimizu, dokazano, ne ume da priča jednu linearnu priču, nego samo više njih, iseckano na parčiće i epizode. Tako i ovde: pratimo gomilu nepovezanih likova u njihovim pokušajima i uspesima da prodru u jedno pusto selo iza mračnog tunela, gde ih spopadaju neke mračne sile, dusi vidljivi i nevidljivi… Celina je klimava i kraj je slab, ali gledano na parče, na mikro-planu, ovde definitivno ima uspešno i originalno realizovanih horor scena i set-pisova, pa zato, ako ste gladni vintage J-horor vajba, ima toga ovde, na mahove. Ništa za legendu, ali ima za pod zub.
MEANDER (2020)
**(*)
3-/2+
Volim kad je naslov filma pošten! Ovo zaista jeste gomila vrludanja, bez glave i repa, i bez naročitog involviranja, dok pratimo kako se naša mlada zgodna junakinja provlači kroz nekakve metalne tunele i u njima, uvek za dlaku, izbegava razne vrste zamki koje bi htele da je upropaste. Brzo to postane repetitivno, rutinski i otuđujuće, osim ako vam nije dovoljan zamajac pitanje „Šta sve neće da izmisle?“ a svakako pomaže ako vam je potrebno malo šovinističko-ženoobjektivišućeg sadističkog uživanja dok gledate golišavo žensko čeljade kako dahće, brekće, znoji se, jauče pod naletima raznih opasnosti, ali pošto je to omoćeno ženče, ono svemu tome doakava… Girl power, bitches!
DEMONIC (2021)
*(*)
2-
Žali bože vremena i truda na ovu budalaštinu. Izvinite što ocenu ne obrazlažem, ali već sam milosrdno izbrisao iz mozga sve vezano za ovo nepočinstvo, osim krajnje gorkog i bljutavog ukusa koji mi je za gledanjem zaostao. Da se razumemo, meni je taj Blomkamp oduvek smrdeo, nisam voleo ni DISTRICT 9 a kamoli ELYSIUM i ostala govna koja je zatim izasrao, pa ni od ovog okretanja hororu nisam mnogo očekivao – ali čak i u tim svedenim okvirima on je uspeo da podbaci!
SERIJE
Bio sam zadnjih nedelja prezauzet završnim radovima na dve najnovije Orfelinke (Smit i Ligoti), pa nisam stigao da bindžujem „ozbiljne“ i dramske serije, nego sam mozak odmarao pretežno kratkim i laganim sadržajima.
WHAT WE DO IN THE SHADOWS S03
***
Ko je voleo prve dve sezone, imaće i ovde dovoljno zabave, mada moram reći da su dve epizode zaredom (ep. 4 i 5) užasno promašene i baš gromoglasno neduhovite! One daju sasvim nove nivoe značenja izreci „Ceđenje suve drenovine“.
WELLINGTON PARANORMAL S02
**(*)
Ovo je znatno jeftinije i u svakom pogledu skromnije (uključujući ambicije, opseg svetogradnje, spec. efekte, izgrađenost i simpatičnost glavnih likova, itd), ali nije negledljivo za uspavljivanje, odnosno za onda kad vam je mozak totalno nezahtevan i samo traži neku kratku, laganu bozu.
MIDNIGHT MASS S01
**
Ovo sam tek započeo, i smorio se neopevano već do sredine 2. epizode. Toliko me snažno ne zanimaju / nerviraju likovi ove serije i tipična Flanaganova mudroseruckanja u beskrajnim dijalozima i monolozima (a čujem da toga tek ima nadalje, itekakao!), tako da ću kroz ostatak možda tek na fast-forward da probrauzujem, e ne bih li video nema li i neka horor scena, slučajno, u gomili ovog sub-kingovskog patetičnog dramljenja.
REPRIZE
THE LOST BOYS (1987)
***
Dobar je Bob crtač, ali kao kritičar je često upitan: njegov rivju ovog filma, koji sam vam okačio OVDE, neopravdano je prestrog, i promašuje sasvim zajebantski, razbarušen, lepršav ton filma. Ima ovde predivno, nadahnuto režiranih scena i vizuelnih egzibicija, ima duha i sprdnje, i daleko boljih glumaca nego što trivijalni scenario zahteva – a ima i idejnih potencijala, jedva taknutih, koje Šumejkera nije zanimalo da dublje istražuje (večni život, zabava vs. obaveze, fun-loving 1980s vs AIDS, itd), pa je to prepustio ambicioznijim kolegama u znatno boljem vampirskom hororu iz iste godine, NEAR DARK.
Ipak, i ovaj film mi je posvedočio slutnju da će, što dublje gazimo u ovaj ogavni 21. vek, i osrednja govanca iz 1980-ih (kako su nam tada delovala) sada biti kao najslađe pite sa višnjama! Čak i opšteomraženi Koriji su ovde prilično simpatični, a da i ne govorim o super-cool vampirima i vampiricama… Zapravo, na ovo gledanje jedinu zamerku imam na zbrzani kraj: trebalo je prolongirati tu završnu opsadu kuće sa više zabavnih peripetija, a klimax NE rešiti bednim DEDA EX MACHINA fazonom.
THE BORROWER (1991)
*(*)
Snažno sam mrzeo ovaj film kad je izašao tamo negde 1991. a ja ga smesta overio na VHS-u. Ipak, reših da mu dam još jednu šansu 30 godina kasnije, jer ipak je to od reditelja koji nam je dao MASTERPIS znan kao HENRY, PORTRAIT OF A SERIAL KILLER. Rekoh, ipak tada mlađan momak bejah jaaaa, možda mi je neka poenta promaklaaaa – ali, avaj, ne. Nisam bio baš toliko glup čak ni sa 18 a da ne vidim koliko je ovaj film ružan, spor, pešački, jeftin na svim nivoima, i sa nedovoljno duha, ambicije i para da realizuje nešto više od provoloptaških potencijala svoje bizarne treš premise o vanzemaljcu koji… radi nešto bezveze sa glavama i telima zemljana…
