Nekad
davno ja bejah momče mlado: student, mračnjak, autsajder itd. Kopajući sad po
hartijama naišao sam na jedan svoj rani tekst: zapravo, ovo dole tek je moj
DRUGI rad koji sam u životu video u štampanom obliku. Prvi je bio seminarski
rad (sa I godine Anglistike) o "Bajronovskom
junaku", objavljen u nekom niškom univerzitetskom listu (ne mogu sad
da se setim kako se zvaše).
Tekst
pod naslovom "Decadanse
Macabre" pisao sam namenski, za učešće na FILOZOFIJADI 1995. u Budvi. Odabrala ga je kao jednog od 3
(ili beše 5?) najboljih na Anglistici moja tadašnja draga profesorka, a kasnija
poslodavka, mentorka, mentolka, SMaračica, nemeza i s-posla-šutiračica, dr.
Dragana Mašović. Tekst je prekratak, jedva SKICA, ali dužina je bila unapred
propisana, uslovljena time da se može izložiti (pročitati ili prodiskutovati) u
10-15 minuta. Pošto me je tema
DEKADENCIJE (kojom se bavila Filozofijada te godine) i inače zaokupljala, a
budući da mi ovaj kratki rad nije dao prostora ni mogućnosti da je obradim
onako opsežno kako sam želeo, koktizing iz rada "Decadanse Macabre"
prelio se i razvio u jedan daleko duži, obimniji i ozbiljniji madrfaking – u moj
kultni esej "Nekrofilija – nekad i
sad", napisan ubrzo po povratku iz Budve, a onda prvo objavljen u
EMITORU (fanzin), pa u ZNAKU SAGITE
(opskurni niskotiražni časopis za SF-F-H-), i najzad u zbirci mojih radova STUDIJA
STRAVE (knjiga, izdao "Mali Nemo", Pančevo; ko nema, ne znam
šta još čeka? da se rasproda skroz?).
Iako
"Decadanse Macabre" nije ni blizu mom i danas vrlo dragom eseju koji
je na neki način iz ovoga izrođen, odnosno "Nekrofiliji...", mislim
da ga vredi ovde okačiti iz nekoliko razloga:
1) baš zato što je
kraći, pogodniji je za formu bloga i čitanje s ekrana;
2) može da posluži kao
sasvim simpatičan EXTRA prilog uz "Nekrofiliju...",
3) odnosno, da osvetli
moj mračnjački um u tim godinama, tj. u proleće-leto 1995. koje je za mene bilo
veoma intelektualno uzburkano, i to i na ličnom planu (tada sam se rastao sa
dugogodišnjim prijateljem i praktično jedinim sagovornikom za dubinske i
ozbiljne teme koga sam tada imao u N. Banji) i na misaonom (u kratkom
vremenskom razmaku u proleće i leto 1995. napisao sam eseje "Horor –
imenovanje neiskazivog", "Decadanse Macabre" i "Nekrofilija
– nekad i sad") i na kreativnom (svojevrstan produžetak i transmutacija
ovih ESEJA bio je začetak mog romana
NAŽIVO, čija je prva verzija takođe napisana u leto 1995. a tematski se
direktno nadovezuje na gorepomenute eseje).
Kad
sad pogledam ovaj esejčić, moram priznati da on jedva uspeva da zagrebe svoju
(složenu) temu, i da ga krasi prilična doza naivnosti koja ide uz mladost (imao
sam 22 godine tada!), te da je
svakako jedva korektan u akademskom smislu (odnosno, strože rečeno, previše je
subjektivan i "poetski", nedovoljno naučan, nedovoljno definisan i
argumentovan). Ipak, mislim da je zabavan (i prosvetljujuć) na svoj način, baš
zbog tih razloga. U najmanju ruku, može poslužiti kao karika koja nedostaje između "Nekrofilije..." i NAŽIVOG.
Filozofijada
u Budvi bila je prilika za odličan provod: zauvek ću pamtiti šetnje tim gradom,
flambirani sladoled u kineskom restoranu i naročito večerinke na terasi ispred
apartmana tadašnjeg asistenta a danas prof. Naumovića, gde su se vodili
inspirativni razgovori zaliveni obilatim količinama vina do duboko iza ponoći.
Pamtiću, takođe, i beskrajna mudrosranja na prepodnevnim panelima kada sam,
verovatno, i zamrzeo ne toliko sociologiju kao nauku koliko sociologe kao vrstu
ljudi sasvim osobene mudrijaške načitane ograničenosti: za njih kao da nije
važilo ograničenje od 15 minuta za izlaganje – pojedine socio-drkadžije su
držale banku i preko pola sata.
Ali,
nema veze – podnelo se to, i vredelo je makar zbog jedne stvari: na toj istoj
Filozofijadi u Budvi 1995. upoznao sam Dorijana
Nuaja, tada studenta sociologije iz Prištine, ubrzo zatim inspiratora i
važnog sporednog junaka u mom NAŽIVOM, a znatno kasnije i autora brojnih knjiga
o kojima sam već izdašno pisao na ovom blogu (koe je to promaklo, neka potraži)...
Njegov rad o dekadenciji bio je bukvalno JEDINI zaista pažnje vredan od svih
koje sam odslušao tamo tog ranog leta...
No, dosta o tome. Evo sa
čime je skoro-golobrado Ghoulče izašlo pred suvoparne sociologe te 1995. godine.
Rad je kasnije izašao u spec. broju časopisa novosadskih studenata TO JEST kao jedan od malobrojnih
odabranih od više tuceta izloženih na Filozofijadi. Evo šta je još u sadržaju
tog broja, a odmah zatim i mog rada:
"Decadanse
Macabre"
(c) Dejan Ognjanović
Pojam dekadencije i
pored brojnih dosadašnjih pokušaja definisanja još uvek nije, po nama, na
najbolji način shvaćen, možda i zato što mu se do sada uglavnom prilazilo sa
stanovišta uže stručnosti jedne ili više srodnih nauka (uglavnom istorije,
sociologije i njenih podgrupa, itsl), s nedovoljno širine da se zahvati sva
kompleksnost problema. Ovaj rad nudi tezu koja ne pretanduje da pokrije dekadenciju
u svim mogućim vidovima njenog ispoljavanja (individualno psihološki, kulturno-društveni
i univerzalno-civilizacijski), već da ponudi jedan ugao posmatranja koji bi
mogao biti od koristi onim misliocima spremnim da idu do krajnjih implikacija
takvog gledišta.
Jedno od osnovnih
pitanja u svakom istraživanju jeste: Koliko daleko ići?
Jer, na kraju krajeva,
razum koji imamo dat nam je evolucijom u čisto praktične svrhe - kako bismo se
oruđem, radom i lukavstvom izborili protiv neprijateljskih i fizički jačih sila
negostoljubive prirode. Perverzija zvana: otkrivanje idealnih mogućnosti,
večnih istina i smisla untverzuma dobila je svoj puni zamah u umovima retkih
pojedinaca, tek posle mnogo hiljada godina njegove najbanalnije upotrebe, i ne
samo da nije bila prvobitno planirana, već je, kako će se pokazati, upravo
kontraproduktivna.
Jedino nam naš
antropocentrizam brani da uvidimo kako nema nikakve suštinske razlike između
našeg razuma i, recimo, dara pauka da plete mrežu, ili dabra da gradi branu.
Razum nam je dat kao oruđe za lakše (pragmatično) snalaženje u prirodi, i kao
takav neminovno i neporecivo je vezan za naš najelementarniji nagon – nagon samoodržanja.
Dok god je razum u njegovoj siužbi, nema većih problema; sve ide ustaljenim,
prirodnim tokovima.
Tragedija životinje koja
je sebe nazvala homo sapiens počinje
ne od svesti, već od SAMOSVESTI. Sve ono do tada, a što se obično gromopucatelnim
frazama ističe kao jedinstvenost čoveka u čitavoj prirodi – razum, promišljeni
rad, društvena organizacija, jezik, mit, religija, umetnost – sve je to
savršeno PRIRODNO, i u službi nagona vrste. Ono istinski unikatno, istinski
jedinstveno i bez ikakve sličnosti ili uzora u celoj celcatoj beslovesnoj
prirodi, i jedino što čoveka zaista izdvaja iz nje kao takve, jeste ta krajnja
neprirodnost: razum okrenut prema sebi (što je početak svake dekadencije) i
otud, neminovno – protiv sebe (što je svakako vrhunac dekadencije).
Većina nas nije ni
svesna u kojoj meri je tok, usmerenost i razvoj naše tzv. objektivne misli
PREDODREĐEN biološkom nužnošću da, u svakoj mogućoj kombinaciji misli i ideja
ne bude uzdrmano, relativizovano ili – ili taman posla – opovrgnuto naše
centralno mesto u prirodi i čitavom poznatom svemiru. Ono što je Šopenhauer nazvao
– slepom voljom – tj. beslovesnim nagonom za pukim postojanjem i reprodukcijom,
počiva u vascelom živom svetu, pa time i u nama, i iz dubina naše organske
prirode i pra-porekla indirektno upravlja našom percepcijom i mišlju.
Zbog nagona održanja
života po svaku cenu, mi jednostavno MORAMO u našem životu i svetu oko nas
VIDETI SMISAO – videti ga bilo kako i bilo gde – prosto da bismo opstali kao
vrsta. U vlasti te primarne sile, kao što je iz istorije čovečanstva poznato,
prosto nema tog falsifikovanja i silovanja razuma niti tog zastarelog,
besmislenog i apsurdnog artefakta za kojim se neće posegnuti oči u oči sa
beznađem, samo kako bi se zadržala iluzija smisla. "Credo quia absurdum
est!" – uzvikuje ta klasična marioneta i dalje sebe smatrajući mislećom.
Otud i pitanja sa početka:
koliko daleko treba ići? Jer razum koji se ne boji da ide do kraja i skine i
poslednji veo sa Istine, koji se ne boji da će duboko ispod fenomena naići na
užas, neprijatnost ili, što je najgore – indiferentnost noumena – taj ledeno lucidni
razum prekoračuje svoje granice, opasno gazeći oštricom između ludila i smrti.
Psihološka je činjenica da se najteži poremećaji uma (tzv. ludilo)
nedvosmisleno manifestuju upravo poremećajem nagona samoodržanja: letargija,
autizam, odbijanje hrane, pa i konkretno samoubistvo. Kafka na jednom mestu
piše: "Prvi znak započelog saznanja jeste želja da se umre". (Franc Kafka: "Razmišljanja o grehu,
patnji, nadi i istinitom putu", izabrana dela, Nolit, Beograd, 1984.)
Još konkretniji je H. F.
Lavkraft, i do danas nedovoljno shvaćen američki pisac metafizičkog horora, u
prvom pasusu svoje poznate priče "Ktulhuov zov":
"Najmilosrdnija
stvar na svetu, po meni, jeste nemoć ljudskog uma da uspostavi korelaciju
između svih svojih sadržaja. Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja usred crnih
mora beskraja, i nije nam suđeno da se sa njega otisnemo daleko. Nauke, svaka
težeći u svom sopstvenom pravcu, do sada su nas ozledile malo; ali jednoga dana
spajanje rasparčanog saznanja otvoriće nam tako užasavajuće horizonte
realnosti, i naše zastrašujuće pozicije u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja
ili pobeći sa smrtonosnog svetla u mir i sigurnost jednog novog mračnog
doba." (H. P.
Lovecraft: The Haunter of the Dark,
Harper Collins, London, 1994, p. 61. -sopstveni prevod)
Ili, ako pisce horora
smatrate suviše neozbiljnim, ma šta oni imali da vam kažu, evo šta veli Niče:
"Priroda
je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku
pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada naslućuje da na nemilosrdnom,
gramzivom nezasitom, ubilačkom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja,
privezan za san kao za leđa tigra. Pri takvom rasporedu u celom svetu, otkud bi
bilo nagona za istinom!" (Fridrih
Niče: Knjiga o filozofu, Moderna,
Beograd, 1991, str 76.)
Moglo bi se ovako
citirati u beskraj, jer gotovo da nema u istoriji iole većeg umetnika, fllozofa
ili intelektualca, a da nije zapazio kobno dejstvo istinske, duboke spoznaje
neprikrivene velovima mitopoetičkog i magijskog mišljenja koje čipkom kitnjastih
metafora i simbola pokušava da po svaku cenu prikrije ledenu indiferentnost
univerzuma za sve naše "uzvišene" ideje i utopije. Za ovaj svet moglo
bi se reći ono što Vilijam Barouz kaže opisujući jedan lik u romanu Peško: "Bio je bolestan od smrti.
Smrt je počivala u svakoj ćeliji njegovog tela. Iz njega je isparavala
ništavnost, zelenkasta para raspadanja." (Vilijam Barouz: Peško,
Četvrti talas, Novi Sad, 1991, str. 34.)
Čovek, jednostavno, nije
spreman za ovakva otkrovenja na koja je neželjeno naletao razvijajući svoj
LOGOS i svoju nauku, umesto da blaženo počiva u polutami MYTHOS-a, fantastičnih
pričica koje bar ulivaju osećaj sigurnosti i poverenja. I ne znajući šta čini,
čovek se otrgao iz sujeverja i blagoslovenog neznanja – i počeo da MISLI umesto
da se NADA, i ISPITUJE umesto da VERUJE. Iz primitivne stopljenosti sa plemenom
– gde nema samoubistva, svi su zdravi i jedri, a procenat mentalnih bolesi je
zanemarljiv – čovek je krenuo u avanturu razodevanja Istine... Treba li se onda
čuditi što je toliki broj genija – tih jedinih pravih dekadenata – suočen sa
besmislom pobegao u alkohol, droge, razvrat, ludilo ili samoubistvo? Ili što su
pesimizam, cinizam i nihilizam obavezni pratioci svake istorijske epohe
dekadencije, kada upravo i bivaju najizraženiji?
Najveći paradoks je
upravo sledeći: da dekadencija nije faza koja, "kao i starenje dolazi
posle perioda uspona" (Vladimir
Jenkelevič, "Dekadencija", Delo,
Nolit, Beograd, br. 3-4,mart-april 1988, str. 36.) – kako se ona generalno
pokušava bar donekle opravdati – već da svaki beskompromisan uspon razuma već
PO SEBI jeste dekadencija.
Imajući u vidu ovako
neveselu sliku, neko bi mogao upitati ne pokušavamo li ovde da negiramo
celokupni domet ljudske kulture i misli, zagovarajući umesto toga povratak u
"još jedno mračno doba", to jest, u sigurnost plemena, mita i
neznanja. Bilo šta slično tome daleko je od svake pomisli. Iako je jaka
lucidnost, između ostalih faktora, "kriva" za to što smo tu gde
jesmo, nju nipošto ne treba proklinjati i odbacivati, već je dostojanstveno
prihvatiti kao jedino što nas izdiže iznad "životinjske sreće".
Razlog opšte dekadencije
današnje civilizacije – dekadencije još složenije od ovde iznetog, užeg i
specifičnog shvatanja tog pojma – vidimo upravo u slabosti i nesposobnosti
većine da se protiv sve očiglednijeg besmisla bori ikako drugačije do
najprimitivnijim (najstarijim) od svih odbrambenih mehanizama Ega, tj.
okretanjem u suprotnost, okretanjem protiv sebe (mazohizam) i, naročito – REGRESIJOM.
(Ana Frojd, nav. prema: Ivan
Nastović: Psihopatologija ega, Dečje
Novine, Gornji Milanovac, 1990.) Takav kukavičluk masa može voditi samo u dalju
regresiju i propadanje – kao što to uveliko i neumitno i čini.
Izvestan izlaz – ako se
ovde uopšte može govoriti o izlazu – za prave dekadente, u ovde datom smislu,
bio bi jedino u heroizmu tragičnog prihvatanja onog što se ne može ni izmeniti
ni zaboraviti, te u svesti o suštinskoj NEOZBILJNOSTI i NEZBILJNOSTI (u
budističkom smislu), te u razvoju smisla za humor i naravno, pošto se klin
klinom izbija, u stalnoj lucidnosti. Kako to Kami kaže u Mitu o Sizifu:
"Ako treba susresti
noć neka to radije bude noć očaja koji je lucidan, noć polarna, bdenje duha, iz
koje će se, možda, vinuti ona bela i netaknuta jasnoća koja ocrtava svaki
predmet u svetlosti inteligencije." (Alber
Kami: Mit o Sizifu, Veselin Masleša -
Svijetlost, Sarajevo, 1989, str. 72.)
* * *
