**
2+
Novi film Alexa de la Iglesije u originalu ima naslov LA CHISPA DE LA VIDA (A SPARKLE OF LIFE) ali se iz nejasnih razloga
na američkom zove AS LUCK WOULD HAVE IT.
Nažalost, to smrdi pod bilo kojim imenom… Može biti da distributeri nisu hteli
da izazivaju sprdnju davanjem naslova ISKRA ŽIVOTA jednom ovakvom MRTVOM PUVALU
od filma.
Alexov prethodni, BALADA
TRISTE DE TROMPETA, iako prilično misguided,
imao je svojih momenata koji su ga činili primetno boljim, ako ništa drugo, a
ono barem u poređenju sa sterilno-zaboravljivom nebitnošću THE OXFORD MURDERS
(seća li se više iko te isprazne ništavnosti? meni je ispario iz uma već
narednog dana po gledanju!). Sada, iako još uvek u Španiji, sa protraćenom
šansom uspeha u engleski-govorećem svetu, Aca Crkvenjakov pokazuje ozbiljne
znake definitivnog gubljenja kormila.
A SPARKLE OF LIFE govori o
nezaposlenom expertu (?) za marketing koji neuspešno pokušava da nađe posao i prehrani
familiju. As luck would have it, nespretno padne na deo drevnog amfiteatra u
procesu rekonstrukcije i nabije svoju lubanju na jednu tanku šipku. Ostaje živ,
ali zaglavljen tu: veoma je rizično pomeriti ga tako zakucanog, jer istog časa
kad ga sljušte sa šipke – ima da pokuljaju krv, mozak i sve ostalo. Oko njega
se okupe nervozni zvaničnici muzeja, zabrinuta familija, radoznali radoznalci i
– pohlepni mediji!
Ujutro nije mogao da izmoli čak ni
ponižavajući posao – uveče je medijska zvezda kojoj nude desetine i stotine
hiljada evrića za ekskluzivni intervju i prava za ekranizaciju i video igre. I
tako kreće krajnje predvidiva, nimalo pametna a još manje duhovita satira na
nezajažljive medije koji u trci za gledanošću ne poštuju privatnost, ljudski
život i bla bla blaaa… Iako premisa zvuči kao poručena za Iglesijin smisao za
vrcavu crnohumornu žestoku satiru kao u najboljim mu filmovima (EL DIA DE LA
BESTIA, LA COMUNIDAD, MUERTOS DE RISA…) – rezultat ponikao iz bedastog
scenarija (koji NIJE pisao Iglesijin stalni saradnik, Jorge Guerricaechevarría,
nego tamo neki bezveznjak) nesnosno je površna, booolno predvidiva i otrcana
satira puna opštih mesta i prazna u svakom drugom smislu.
Iglesija čini koliko može da animira
statičnost inherentnu zapletu, zakucanom, zajedno s glavnim likom, za to jedno
mesto (što sve ovo čini daleko pogodnijim za pozorište nego za film!), ali ne
vredi. Scenario je suviše lišen duha, sve je na prvu loptu, sve je prilagođeno
najprosečnijem konzumentu da se gledanje ove šućmuraste ni-komedije-ni-drame
preporučuje samo najzadrtijim kompletistima ovog nekada velikog reditelja. Šta
reći kad veliki komičar, Santiago Segura,
ovde ima samo kameo pojavu – neprepoznatljiv (i nezanimljiv) kao službenik u
odelcu, sa kravatom, bez ijedne memorabilne prijave ili gega? (9 od 10
gledalaca neće ga ni prepoznati ovde!)
Glavnog "junaka" igra neki
neharizmatični, neduhoviti, bezlični nikogović, a nimalo ne pomaže što je
njegov lik već i u scenariju zacrtan kao nesimpatičan bednik s kojim teško da
će neko ko nije notorni mediokritet osetiti nešto nalik empatiji. Njegovu odanu
i brižnu ženicu igra Selma Hajek, u
sve manje glamuroznom a sve više MILF izdanju. Okej, ima ko to voli, ali ona sada
sve manje izgleda kao sex-bomba a sve više kao ex-bomba, odnosno kao drugorazredna kandidatkinja za novi Kustin
film.
Njen goth sin (sa prikladnim imenom: Eduardo Casanova!) izgleda znatno jebežljivije od nje, a ćerka se
pojavi na samom kraju bez ikakve potrebe, smisla ili uloge u dešavanjima,
bukvalno statiranja radi. Finalna scena je blago zabavna varijacija na čuveni
finalni kadar TREĆEG ČOVEKA, ali čak i njoj nedostaje impakt zato što nas do
tada scenario, reditelj i glumci nisu uspeli vezati za tog junaka i tu
situaciju. Ako me već nije briga da li će taj smrdljivko (tipičan marketinški
menadžer, makar i sa šipkom u temenu) da živi ili da umre – još manje me je
briga šta će biti s kasetom na koju je snimljen njegov intervju, ionako
nesupstancijalan, prazan kao i on sam.
