Na
ovom blogu povremeno se bavim tzv. „srpskim gotikom“, odnosno, pustim,
„ukletim“ selima u izumiranju i raspadu, u ruševinama... Kao što znate, u jedno
takvo smestio sam i svoj roman ZAVODNIK.
Međutim,
pretpošlog vikenda bio sam deo jedne delegacije kreativnih ljudi iz Niša koji
su posetili selo kraj Sokobanje čudnog, skoro neizgovorljivog imena – Vrmdža! – koje je redak primer živog i
živahnog sela sa solidnim perspektivama za budućnost.
Ovo
što sledi je jedan sasvim subjektivan slikovit izveštaj, skroz iz mog ugla, o
jednom lepom mestu koje ima šta da ponudi onima koji vole ovu vrstu ambijenta.
U nedelju, 8. maja 2016. godine,
Mesna zajednica Vrmdža, na čelu sa predsednikom Slavišom Krstićem, lokalnim
aktivistom koji je po svojoj posvećenosti i uspešnom radu na razvoju zajednice
pravi primer svima u Srbiji, organizovala je okupljanje planinarskih i
kulturnih aktivista i kreativaca radi pravljenja ambicioznih planova za
budućnost.
Iz Niša su krenuli
Marijan Cvetanović Maksa, profesor muzike, filmski reditelj
i poznati džez trubač i kompozitor, vođa sastava "Nais Blu" i
presednik Udruženja "Forum Artistikum" iz Niša,
Vladan Pavlović, član Udruženja "Forum Artistikum",
Miroslav Dokman, pokretač mnogih planinarskih manifestacija
na jugu Srbije
i Dejan Ognjanović, pisac i kritičar.
Domaćini i vodiči su nam
bili članovi sokobanjskog društva planinara. Sa njima smo obišli neke od
lokalnih znamenitosti.
Skromni „Etno-muzej“ sa
autentičnim nameštajem i raznim priručnim čudima, kostimima i ukrasima iz
starine
...uključujući i jednu
(crkvenu) knjigu starostavnu čiji me je memljivi miris smesta privukao...
Crkvicu i zvonik kraj
nje...
Te slikovito stenje i
vidikovac odmah pored...
Tu su i tragovi nekadašnjeg
propadanja, u vidu ruševine stare škole – prizor tipičan za (polu)mrtva srpska
sela...
...ali tu je i nova, zdrava
i prava škola u koju idu deca iz ovog sela.
Jedna nadstrešnica kraj nje
poslužila nam je kao privremeni zaklon tokom kraćeg pljuska, nakon kojeg smo
produžili dalje.
Selo samo po sebi u pogledu
arhitekture nije naročito slikovito, odnosno izgleda kao i bilo koje drugo selo
u ovom kraju – što uključuje i poneku čatmaru u stanju raspada...
...iako su ovakve, sablasne,
u Vrmdži, zapravo vrlo retke; većina ih je novih, živih (ali time za ovaj hororični
blog manje zanimljivih).
Zatim smo otišli u
etno-restoran „Kod deda Mijine vodenice“, zaklonjen u šumi, podalje od sela
(kao što je i običaj sa vodenicama), u autentičnom ambijentu blage zabiti,
prijatne tišine i udaljenosti od civilizacije.
Ako nešto prezirem, to su
„etno-restorani“ kraj auto-puta ili na srodnim mestima gde huje kamioni i
prozori se tresu od autobusa a prašina i izduvni gasovi zaprašuju „etno“
stolove i gozbe.
Ovde nema ni traga od toga:
mesto je na vanredno prijatnom mestu, barem preko dana. Šta se noću vrzma oko
ove vodenice usred šume, to za sad još nismo otkrili.
Inače, ovo nije pozerska,
šminkerska kvazi-vodenica za slikanje i turiste nego zaista aktivna, delatna
vodenica koja se bavi svojim osnovnim poslom, mlevenjem žita.
Što je najslađe, na licu
mesta možete kupiti brašno iz nje, ili u etno-restoranu probati proju od brašna
samlevenog odmah tu, na 5 metara od vas.
Čak i ja, koji nisam
naročiti ljubitelj proje, ovom prilikom sam u slast pojeo dva poveća parčeta, i
jedva sam se suzdržao da ne uzmem još – odnosno, sprečila me je samo želja da
ostavim mesta i za (mesnatiji) ostatak jelovnika.
Pored ostalih sagovornika,
na tom ručku našao se i Pol Šapira,
američki kompozitor pank opera, jedan od nekolicine inostranih stanovnika
Vrmdže. Istina, Maksa je s njim više pričao, što je i prirodno, pošto su
obojica muzikanti.
Priča o lepotama kojima je
okruženo ovo selo privukla je u njega i nekolicinu drugih stranaca da baš ovde kupe
placeve i nastane se tu, ili barem ovde sebi izgrade bazu za lomatanje po belom
svetu...
Ne bih za sada previše o
brainstormingu obavljenom ovom prilikom, jer ostaje da se vidi da li će i šta
da se izrodi iz ideja koje su tom prilikom iznete, a u cilju obogaćenja
kulturne i turističke ponude ovog ambicioznog sela. Verujem da će nešto svakako
biti, da li jednokratan događaj ili nešto što će prerasti u stalnu
manifestaciju ili festival, ali – o tom potom.
O ambicijama sela svedoče i
brojni novinski članci i TV-prilozi o njemu koje možete naći na netu, a
nesmanjeni interes za njega vidi se i u činjenici da je baš tog dana kada smo
se tamo zatekli tu došla i ekipa Radio-televizije Srbije, gde će za desetak
dana biti emitovana emisija "Trag u prostoru", o selu Vrmdža,
njegovoj osobenosti, i svemu lepom što se u selu dešava, a u čemu veliku ulogu
igraju i planinari.
Poznato je da je selo
Vrmdža okruženo stenama, i da je idealno mesto da postane centar alpinizma i
slobodnog penjanja.
Zato su otpočeli radovi na
uređenju penjališta na stenama Devojački kamen i Nikolin kamen, koje se nalaze
između vrmdžanskih stena Latin grad i Sokolovac.
Prošetali smo ovim
predelima i nauživali se u pogledu koji sa ovih stena puca udalj, sve do
mistične piramide Rtnja u daljini...
Zbog blatnjavog puta nismo
ovom prilikom mogli da odemo do Vrmdžanskog jezera, gde se govorka da vreba
nekakvo veliko čudo, da li zmaj ili zmija, po imenu Vrmdžilo; taj susret
ostavili smo za narednu posetu.
Zahvaljujem Miroslavu
Dokmanu koji je organizovao ovaj poslovno-prijatni biznis & pležr izlet.
Takođe i na nekim od fotografija u ovom postu: neke je uslikao on, neke Maksa,
a većinu ja sa mojim novim foto-aparatom.
Najzad, Dokmanu hvala i na njegovom
izveštaju iz kojeg sam neke delove preuzeo i upotrebio u gornjem tekstu.
