понедељак, 28. март 2022.

DIVLJA KAPELA i druge priče: PRETPLATA


             Dragi čitaoci, imam zadovoljstvo da obznanim pretplatu na moju prvu zbirku priča pod naslovom DIVLJA KAPELA i druge priče. Evo najosnovnijih podataka.

 

Naslov: DIVLJA KAPELA i druge priče

Autor: Dejan Ognjanović

Žanr: Horor

Izdavač: Ghoul Press

Povez: Tvrd

Broj strana: 200

Cena: 800 din + ptt

 

            Ako ste voleli moje romane NAŽIVO, ZAVODNIK i PROKLETIJE, siguran sam da će vam se dopasti i moji „kratki romani“ u vidu dugačkih, prilično detaljnih, filmski pripovedanih priča.

            Šta ima u ovoj knjizi? Za početak, fotke by Toni T.

            Sadržaj čini pet pripovedaka, prosečne dužine 20-40 strana. Koncept koji ih objedinjuje jeste podžanr tzv. folk horora, odnosno ruralne strave, često inspirisane srpskim paganskim nasleđem, ponegde iznova osmišljenim u sudaru ruralnog i urbanog. Na planu podteksta, moglo bi se reći da sve ove priče opisuju zemlju ozbiljno poljuljanih vrednosti, nejasne prošlosti i neizvesne budućnosti, zemlju sve izraženije jalovosti, raspadanja, pustoši, zemlju starih i izumirućih, obuzetu beznađem i neživotom…

            Konkretno, ovo su priče u ovoj zbirci:

 

1. DIVLJA KAPELA

Dvojica prijatelja putuju Srbijom u potrazi za slikovitim ruševinama iz prošlosti kao što su zidine starih tvrđava, pusti manastiri, polumrtva sela, stara groblja i vodenice, koje fotografišu za blog „Srpski gotik“. Međutim, na jednom putovanju naiđu na kapelu kraj puta u kojoj susretnu nešto što možda nije sasvim mrtvo… a što ima veze sa selom iza obližnjeg šumarka…

 

2. CRNI ČOVEK

Jedna žena u planinskom selu, nakon više spontanih pobačaja, nikako da rodi zdravo i živo dete. Ako već bog ne pomaže, možda će pomoći – Onaj Drugi? Ona potraži savet vračare iz susednog sela. Ispostavi se da, ako želi dete, mora da ode u jednu pećinu u šumi i tamo dočeka – Crnog Čoveka… Ova priča kazuje dešavanja koja su prethodila onima opisanim u romanu Zavodnik.

 

3. NOĆENJE

U mračnoj, olujnoj noći tajanstveni ćelavi putnik svrati u zabačeni motel daleko od bilo kog naselja. Motelijer nasluti mušteriju dubokog džepa i posebnih zahteva i pošalje mu u sobu dežurnu prostitutku. Međutim, oni će dobiti noć kakvoj se nisu nadali ni u najgorim košmarima…

 

4. SEKTA PRLJAVIH

Čovek se odrekne svih veza sa tzv. normalnim životom i počne da živi kao beskućnik. Isprva oseća pročišćenje zbog distance od sveta kojega se gadi, međutim, ubrzo od drugih lutalica dozna da na obodu ovog sveta margine, kraj zidina stare tvrđave, obitava sekta beskućnika od koje svi drugi zaziru. On oseti radoznalost i reši da im se približi…

 

5. MLADEŽ

Jedan čovek srednjih godina vozi noću kroz ruralne srpske predele i na ivici šume pokupi mladog autostopera. Između njih se razvije razgovor koji vremenom poprima sve zlokobnije, predatorske konotacije, ali ko se tu kojom stazom kreće i ka kojem se cilju zaputio

– teško da ćete pogoditi pre samog kraja.

 

+

 

Pogovor

U opširnom pogovoru pišem o mojim počecima pisanja, o odnosu prema kratkoj i dugoj prozi (roman vs. priča), i otkrivam ponešto –nikako sve!– što mislim da bi čitaoci valjalo da znaju o tome koja su mesta, likovi i događaji nadahnuli ove priče.

 

+

Bibliografija: kompletna objavljena kratka proza

Za sve one koji su me do sada znali samo kao pisca romana, evo po prvi put, na jednom mestu, kompletnog spiska svih mojih objavljenih priča, ukupno 18 njih, sa mestima gde su izlazile.

 

Sve ranije objavljivane priče za ovu su knjigu redigovane. Većinu nisam menjao radikalno, u pogledu dešavanja, ali ponegde promene nisu bile samo u vidu „poliranja“ (npr. „Crni čovek“), već se sastoje iz značajnog dopisivanja, novih detaljnijih opisa, razrađenijih scena, pa čak i važnih detalja dodatih u ovu verziju (npr. „Divlja kapela“ je sada duža za bar pet strana i ima niz novih, važnih detalja). Prve četiri priče bile su prethodno objavljene u antologijama, dok se peta, najnovija („Mladež“), nalazi u ovoj knjizi premijerno.

Priče i dodaci ilustrovani su izuzetno atmosferičnim fotografijama „srpskog gotika“ sa snažnim ligotijevskim ugođajem koje je načinio Toni Tošić iz Babušnice. Njegovo istančano oko, podešeno je, baš kao i moje, da hvata suptilne nijanse tame u dubini srpske provincije, i savršeno da ilustruje ovu zbirku snažnim folk-horor konotacijama.

Forzec knjige

Po izgledu, štampi, povezu, formatu, ova knjiga je identična PROKLETIJAMA: dakle, beli papir, šiven, tvrde korice sa mat plastifikacijom, ilustrovani forzec (vidi sliku), 15-ak zlokobnih fotografija unutra…

 

KAKO PORUČITI?

            Pretplata za DIVLJU KAPELU traje od 28. marta do 15. aprila.

            To znači: oni koji mi se jave na mejl dogstar666 at yahoo dot com najkasnije do 15. aprila obezbediće sebi komadić večnosti u spisku pretplatnika na kraju knjige. Naravno da knjigu možete, po istoj ceni, naručivati i posle tog datuma: jedina razlika je što nakon toga nećete biti među pretplatnicima navedenim u zahvalnicama u samoj knjizi, jer će ona tad već biti u štampi – i nećete imati još neke pogodnosti (vidi dole).

Knjiga izlazi iz štampe sredinom maja, kada se pretplatnicima šalje poštom, onim redom kojim su naručivali.

 

ŠTA PORUČITI?

            Osim DIVLJE KAPELE, možete još uvek naručiti i romane PROKLETIJE i NAŽIVO, na koji se PROKLETIJE nadovezuju. Imam još manje od dvadeset primeraka NAŽIVO i ako ga do sada niste nabavili, nemojte dugo da čekate: taj će roman sigurno biti rasprodat za mesec-dva, a nemam nameru da tako brzo radim novo izdanje. Kad NAŽIVO nestane, nestao je ko zna dokle… (Ko želi ZAVODNIKA, neka piše direktno Orfelinu na mejl: orfelinns@gmail.com )

            Takođe, preostalo je još manje od 30 primeraka knjige KULT GULA – sa izborom mojih prikaza horor filmova, knjiga, sa listama, preporukama i ostalim ludilima. Naručujte tu prokletinju dok je još ima – novog izdanja neće biti.

            Takođe, ako neko želi Orfelinov NEKRONOMIKON za poklon sebi ili dragoj osobi, imam nekoliko extra primeraka po ceni od 2.400 din.

Imam i po 1 ili 2 primerka ovih Orfelinki, pa ko se prvi javi, dobiće ih u ovom paketu po sledećim cenama:

ŠAPTAČ U TAMI - Lavkraft - 900 din

KARMILA - Le Fanu - 900

UKLETA KUĆA NA BRDU - Š. Džekson– 900

             

            SLANJE - imate sledeće dve opcije (ovo su cene za jedan primerak: sa većom težinom veća je i poštarina):

            0) Obična tiskovina = zbog nepouzdanosti Pošte Srbije, i zbog nedostatka trackinga za ovu opciju, ne šaljem knjige kao „običnu tiskovinu“, jer ako se pošiljka zagubi, nema načina da se pronađe i potražuje.

            1) Preporučena tiskovina = ova opcija podrazumeva tracking, praćenje preko sajta Pošte Srbije i pouzdanu isporuku. Ako uzimate samo jedan primerak DIVLJE KAPELE, ptt bi bio 150 din. dakle zajedno s knjigom sve zajedno košta vas 950 din. Za više primeraka povećava se težina, a od težine zavisi cena.

            2) Post expres = Ako uzimate samo jedan primerak DIVLJE KAPELE i plaćate na račun, ptt bi bio 250 din, znači sve ukupno 1.050 din.  

Naglašavam: ovo je prema cenama na današnji dan (28.03.2022). Da li će tako ostati posle izbora, nakon što ovaj retardirani narod ponovo izabere ovu istu bulumentu ludaka, izdajnika i pljačkaša, ili će pošta odmah zatim dići cene, ne zavisi od mene. Moje je da glasam protiv ološa, ali javlja mi se da ću, kao i uvek u životu, biti u manjini.

 

PLAĆANJE: meni najviše odgovara plaćanje na tekući račun.

            Ako iz nekog razloga više volite poštanskom uputnicom, Pejpalom ili nekako drugačije, recite u mejlu pa ćemo se dogovoriti.

            Plaćanje na tekući račun vam je idealno ako imate e-banking.

            Ako ga nemate, moj račun je u EFG Eurobank štedionici: u njihovim filijalama nemate nikakvu proviziju za uplatu na moj račun. U drugim bankama ili u pošti platili biste još oko 45-50 din.

Post expres sa otkupninom dolazi u obzir tek nakon što knjiga izađe iz štampe. Cela poenta PREtplate je da se knjiga plati PRE izlaska i da se tako pomogne pokrivanje njenih inicijalnih troškova, ili bar dobrog dela njih.

Ako ste u nekoj finansijskoj stisci baš u vreme trajanja pretplate, a želite biti pretplatnik – dovoljno je da se javite u vreme njenog trajanja na moj mejl, da vas unesem u spisak, a za plaćanje ćemo se dogovoriti.

 

Dakle, šta treba uraditi?

            1) Pišite mi na MEJL (nemojte, nemojte, nemojte preko fejsbuka, bloga, instagrama i drugih metoda) na: dogstar666 at yahoo dot com

            2) U mejlu recite: a) koju knjigu ili knjige želite, b) koliko primeraka, c) koji metod PTT slanja i plaćanja želite od gore ponuđenih, d) da li vam odgovara da knjigu/knjige platite na moj račun, ili želite nekako drugačije, i e) dajte punu i tačnu adresu za slanje (ako želite Post expres, dajte i br. tel.)

 

POSEBNE POGODNOSTI

            Ako naručujete više primeraka DIVLJE KAPELE, cena se obračunava ovako: prvi primerak je 800, a svaki sledeći 700 din. Npr. hoćete tri primerka? To je 800 + 700 + 700 = 2.200 din. Ili četiri ili nijedan? Nema problema: 800 + 700 + 700 + 700 = 2.900 din. I tako dalje.

            Ako uz DIVLJU KAPELU uzimate i PROKLETIJE, imate popust. Dakle, KAPELA je 800 a PROKLETIJE, umesto 900, uz nju takođe 800.

            Ako uz DIVLJU KAPELU uzimate i KULT GULA, cena mu je 800 din (umesto 900).

Ako uz DIVLJU KAPELU uzimate i NAŽIVO, cena mu je i dalje 800 din, bez umanjenja – ali i bez povećanja, iako je knjiga na izmaku tiraža i uskoro će biti retka/nenabavljiva.

Sve gorenavedene pogodnosti i popusti važe samo tokom trajanja pretplate, dakle do 15. aprila.


 

SPONZORI, MECENE, DOBROČINITELJI, KTITORI       

            Ako ste IZDAVAČ, KNJIŽAR ili neki drugi kulturni delatnik, i želite da otkupite veći broj knjiga (minimum 10) ili da finansijski pomognete ovo samostalno autorsko izdanje i bez otkupa knjiga, možete da budete PRIJATELJ KNJIGE i kao takav pomenut unutra – pišite radi dogovora na dogstar666 at yahoo dot com.

            Ako ste PRIVATNO LICE, poštovalac mog lika i dela, a uz to imate neki humanitarni dinar, dolar ili evro viška, i želite da na konkretan, finansijski način podržite moj spisateljski rad, i vi možete da budete PRIJATELJ KNJIGE i kao takav pomenut unutra – pišite radi dogovora na dogstar666 at yahoo dot com. 

 

INOSTRANSTVO

            Ako živite u okolnim balkanskim državama, možete se pretplatiti ako imate načina da pošaljete uplatu u Srbiju, i ako vam ne smeta da platite međunarodnu poštarinu.

            Uplate (u evrima) primam na Paypal.

            Cena ove knjige za inostranstvo je 10 e, a poštarina je još toliko. Kome je to OK, neka mi piše na mejl radi dogovora kako da uplati 20 e na moj Paypal.

            Naravno, tu je i alternativa: ako imate prijatelje ili rodbinu u Srbiji, mogu oni da naruče umesto vas, u dinarima, pa da im pošaljem na srpsku adresu, a onda da vam oni donesu, pošalju ili da preuzmete kad vi ili neko vaš dolazite u Srbiju.

            Ako živite negde dalje, nebitno koliko daleko u belome svetu, u Francuskoj ili SAD ili Australiji: i vi se možete pretplatiti pod istim uslovima: 10 e za knjigu + 10 e za ptt = 20 e ukupno. Javite se!

 

DISTRIBUCIJA

            Možda razmišljate: „Neću da uzimam ovu knjigu naručivanjem, preko pošte. Kupiću je u knjižari!“

Ako je tako, moram vam reći: knjižarske marže su ogromne, meni apsolutno neprihvatljive, nemam nameru da dajem 55% lihvarima, i zbog toga u knjižarama nema ni NAŽIVOG ni PROKLETIJA. To znači, DIVLJU KAPELU nećete naći u knjižarama. Naručivanje od mene je jedina opcija. Osim ako me ne spopadnete naživo na nekoj promociji…

 

PROMOCIJE

            Ako se pandemija korone primiri i stvari dovedu u neki privid normalnosti, ovog leta i jeseni ću malo više putovati i naživo se družiti sa čitaocima širom Srbije. Zbog vanrednih okolnosti PROKLETIJE sam do sada vrlo malo promovisao na ovaj način, pa ću se možda tim aktivnostima baviti ove godine, odnosno promovisati roman zajedno sa ovom zbirkom. 

 

CENA

            Do sada ste verovatno primetili da su poslednjih meseci cene svega, od hrane do goriva, u Srbiji (a i šire) porasle poprilično. Poskupljenja su neminovno zahvatila i izdavaštvo: poskupeli su svi stripovi i knjige, jer je papiru cena porasla skoro 100%. Zbog toga ova knjiga, koja bi prošle godine u ovo vreme koštala negde oko 666 a najviše 700 din, sada košta 800 din. Šta da se radi? Prošle godine sam za jedne PROKLETIJE (900 din) mogao da kupim 28 vekni hleba, a sada mogu samo 20 (ili će barem tako biti do izbora, a posle bumo videli BUM). To je sasvim izvan mog uticaja. Što je do mene, jedino što mogu da vam obećam jeste da je sadržaj knjige na nivou mojih ranijih i da oni koji su voleli moje romane nema šanse da im se podjednako ne dopadnu i moje priče.

             Toliko za sada.

            Pratite i dalje ovaj blog za vesti oko korica, za intervjue itd.

            I pišite mi na MEJL (nemojte,  nemojte, nemojte preko fejsbuka, bloga, instagrama, sms-a i drugih metoda) na: dogstar666 at yahoo dot com i šaljite svoje „Ili 6 ili nijedna“ porudžbine!

            P.S. Korica još nije gotova, ali ova moja „skica“, koju vidite u samom čelu ovog posta prilično je bliska finalnoj verziji. 



петак, 25. март 2022.

VRLO DOBRI NOVI HORORI!!!

 

            A sad, nekoliko reči o vrlo dobrim hororima iz 2021. o kojima nisam stigao zasebno i u detalje da pišem onda kad sam ih odgledao, pa zato ovako, na gomili, kraće…

 

THE MEDIUM

***

3

Od reditelja genijalnog filma CHASER i vrlodobrog WAILINGa, ali ovde u ulozi samo scenariste, znači u nečijoj tuđoj režiji, dolazi ovaj korejski mockumentary koji kreće iz antropologije, folklora i realizma (ekipa snima dokumentarac o baba-medijumu u nekim zabitim planinskim selima) a završava frenetičnom orgijom nasilja na kraju u verovatno najintenzivnijoj i najdužoj neprekinutoj sceni strave u nekom found footage filmu.

Sad, lepo je to i zabavno donekle, ali odnekle je prilično frustrirajuće iz bar dva razloga: 1) treba prihvatiti da ima nešto stvarno iza prilično dalekih i egzotičnih i preteranih sujeverovanja, 

a 2) jednom kad ih prihvatite – ispadne da ni takozvana pravila ne važe, i da ni ti šamani i medijumi nemaju pojma, zle sile ih zajebavaju kako oće, a kad krene taj anything goes, ja se malko izgubim u tome, naročito kad se predugo otegne.

Jeste i u životu i u hororu nekako najstrašnije kad shvatiš da nema pravila, da te ništa stvarno ne može (na duži rok) odbraniti od zla, da si slamka među vihorove itsl. ali postoje načini da se to dramaturški predstavi na smisleniji i prijemčiviji način, da to deluje osvešćeno, kao poenta filma, a ne kao prilično proizvoljni bunch of scary stuff that happened…. and happened… and happened… and kept happening until it ain’t even funny.

 

 

THE DEEP HOUSE

***

3-

 

Ovo je kao LIVIDE, samo pod vodom. Dvojac iza tog filma (i nedostignutog INSIDE) ovde je pružio više nego solidan eksperiment u formi. Onu divotu koju smo do sada, u podžanru „podvodna ukletost“, imali samo u sitnim ali slatkim parčićima, na kašičicu, (besprekorno u Arđentovom INFERNU i sasvim solidno u Džordanovom IN DREAMS), ovde dobijamo na kutlače, tokom većeg dela trajanja ovog filma.

Dakle, mladi par ronilaca zaglavi u podvodnoj kućerini na dnu jezera, gde ih ubrzo spopadaju natprirodne sile. Jednom kad se razjasni priroda tih sila to je razočaravajuće šupalj kliše i budalaština na nivou Mikijevog Zabavnika

a i kraj je morao biti razrađeniji i žešći – deluje zbrzano, kao da je i rediteljima ponestalo kiseonika, da su im se umorili mišići u tolikom džilitanju pod vodom da su izronili prerano i prebrzo, i kao rezultat tako nagle promene pritiska ostali pomalo braindead.

Ipak, svako ko ima fetiš na snoliko-košmarni ugođaj koji je neizbežan u ovakvom ambijentu uživaće u većem delu ovog indirektno-mutno-lavkraftoidnog filma. Ne, iako je pod vodom, nema ovde Ktulua i njegovih minjona, ali naglasak na ambijentu i atmosferi, sa tim vodenim konotacijama, nije dalek od njegovih priča.

 

 

POST MORTEM

***

3

Mrtvoladni Mađari, fotograf specijalizovan za slikanje leševa – a ima ih kolko nećeš kad, odmah posle I sv. rata krene i Španska Groznica – jedno izolovano ravničarsko selo u kojem mrtvi ne ostaju mrtvi nego počnu da lupkaju, prave sranja i – lebde visoko iznad krovova, i čine da živi ljudi takođe lebde i bacakaju se po vazduhu…

Ima tu zanimljive atmosfere i nekoliko odličnih, vrlo jezivih scena prave strave. Plus, ja zaista imam fetiš na levitirajuće užase, obožavam kad se neke jezive stvari dešavaju telima koja se bacakaju u vazduhu – npr. zaginuće Abdula Alhazreda, ili prvo ubistvo u prvoj STRAVI U UL. BRESTOVA, ili ono pred kraj FURIJE – 

ali čak i ja, koji to obožavam, moram reći da se s tim ovde malko prećeralo, kao da se reditelj zaneo svojim mehaničkim i vizuelnim efektima, nauštrb priče i likova.

Ali, s tom rezervom na umu, u ovom hororu ima šta da se vidi – pa zato, gledajte!

 

LAST NIGHT IN SOHO

**(*)

2+

Stil iznad supstance, ali u najgorem mogućem smislu reči. Zapetljano ispripovedana a zapravo, kad se rasplete – uvredljivo trivijalna i prazna pričica, nevredna pričanja. Jeste, prelepa je Anja Tejlor Džoj kad igra, peva i glumi izmučenu superpevaljku, superigraljku i silom-kurvu, ALI, niti je ko nju pištoljem u čelo naterao na to, niti je njeno prisustvo u filmu dovoljno veliko da bi ga nosilo i opravdalo.

Umesto nje, imamo da pratimo jednu apsolutno nesnosnu kreaturu – em je kasting iritirajući, em je lik napisan ogavno debilno, kao (nenamerna) karikatura krupnookog spetljanog nevinašceta, 

em je takav lik u oštrom kontrastu sa suštinski mračnom i neprijatnom storijom koja se oko nje plete, em je hepiend posle svega toga usiljen i kretenski i neadekvatan, em je rediteljeva instrukcija da ova žena-miš sve vreme govori nekim imbecilno-retardiranim poluvrskanjem i mekim šuškanjem stvarno kap koja prevrće ovu čašu govana prelivenu sa mnogo šlaga i zaslađivača i veštačkih farbi što su mnogi, očito, pokusali ubeđeni da su dobili vrhunski dezert.

Nisu. Pojeli su šareno govno. Jedan prazan fejk film bez ičega u svom srcu, bez duše, jedan veliki pozeraj, jedan kvazihoror kojem je priprema predugačka a deliverovanje uvredljivo banalno i kliše (nožekanja i kuća koja gori!). Ima tu eye candyja i izvan Anje (naravno, kad stvari slika Čanvukov kamerman), nesumnjivo ima i dobre režije mestimično (Rajt je dobar tehničar, odradek bez duše, koji pravi filmove bez poente onda kad mu je Sajmon Peg ne došapne) – ali sva ta zvonca i zviždaljke i šarene laže upošljeni su u svrhu debilnog zapleta nevrednog truda.

 


понедељак, 21. март 2022.

Veliki intervju za Vijesti


Crnogorski dnevni list VIJESTI u svom vikend izdanju ima podlistak MAGAZIN. Kada je nedavno obznanjeno da sam nominovan za nagradu Brem Stoker, to je poslužilo kao povod da od mene zatraže intervju, koji sam dao vrlo rado i izdašno.

            U svom broju za prošli vikend (13. mart) dali su mi zaista tretman zvezde, kakav ni u jednom mediju u Srbiji nisam dobio: na naslovnoj strani sam odmah ispod Tita, a velika moja fotka preko cele prve strane tog MAGAZINA, i cele dve strane velikog formata unutra.

            Pitanja za intervju sročila je Mirela Zogović, novinar rubrike Kultura/Zabava u ND Vijesti, a ispod možete pogledati njih, kao i moje odgovore.

 

  


1. Za početak bih Vas svakako pitala, kako se rodila Vaša ljubav prema horor književnosti, ali i pisanju iste?

 

Otkad znam za sebe, voleo sam strašne priče. U početku su one imale formu anegdotalnih pripovesti koje sam slušao od starijih – svedočanstva o susretima sa onostranim koji su se, navodno, desili nekome ko je bio blizak meni ili mojim starijim članovima porodice. U stripovima koje sam počeo da čitam još pre polaska u školu uvek sam najviše voleo fantastične i jezovite priče: kauboji i Indijanci, gangsteri, superheroji, sve mi je to bilo dosadno – tražio sam duhove, vampire, čudovišta. U početku sam ih nalazio u filmovima, mada je i do horora bilo teško doći u ranim 1980-im, jer su se na TV retko prikazivali a video-klubovi su procvat doživeli tek krajem te dekade. Ipak, to malo što sam uspevao da pronađem u najranijoj mladosti, a da je nalikovalo strašnim pričama, u časopisima, knjigama, na TV i na video-kasetama, samo je podsticalo moju glad za još toga. Tek od mojih ranih dvadesetih godina, što će reći sredinom 1990-ih, dok su se horori druge vrste dešavali tokom raspada SFRJ, osetio sam želju, čak potrebu, da svoj sve mračniji svetonazor izrazim kroz horor diskurs.

 

 

2. Doktorirali ste na temu horor u američkoj književnosti? Kako je došlo do odabira te teme, jeste li razmišljali i o drugim djelima osim o američkim?

 

Ja sam po obrazovanju i po diplomi na osnovnim akademskim studijama – anglista. Magistrirao sam na temi „Gotski motivi u delu E. A. Poa.“ Doktorsku disertaciju pod nazivom „Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti“ odbranio sam na Filološkom fakultetu u Beogradu 2012. godine. Svakako da su me oduvek zanimali i pisci izvan anglofone sfere, pratio sam ih koliko sam mogao, i neke od njih sam, kao urednik Orfelinove edicije „Poetika strave“, sada u prilici da predstavim domaćim čitaocima (Belgijanac Žan Re, Poljak Stefan Grabinjski, Nemac H. H. Evers, itd). Ipak, činjenica je da je horor žanr suštinski uobličen u okvirima engleske književnosti (gotski roman kao prauzor) a svoju današnju formu podario mu je Amerikanac, E. A. Po. Velika većina najznačajnijih i najboljih pisaca ovog žanra zaista spadaju u angloameričku književnost, pa je tako i moj doktorat, kasnije objavljen kao knjiga Poetika horora (2015), zaista temelj horor estetike koji je relevantan i za razumevanje književnosti strave drugih nacija, pa tako i naše.

 

 

3. Čini se da je u regionu više ljubitelja horor književnosti, nego pisaca tog žanra. Da li je u stvarnosti zaista tako i zbog čega (ako je tako)?

 

Istina je: zahvaljujući stripovima, video-igrama i filmovima, a tek u manjoj meri zahvaljujući žanrovskoj književnosti, sve je više ljubitelja horora na Balkanu. Nažalost, čini se da naši stvaraoci, kada osete potrebu da se izraze, retko na raspolaganju imaju poetiku horora kao opciju, kao jezik kojim bi progovorili. Razlozi za to su složeni, ali svakako su u velikoj meri kulturološki i istorijski: dok Englezi imaju tradiciju pričanja priča o duhovima uoči Božića (i njihovo objavljivanje u časopisima i knjigama tom prilikom), mi u to vreme samo žderemo pečenu prasetinu. Dok Amerikaci imaju tradiciju proslave Noći veštica, mi to ovde većinski osuđujemo kao „Satanizam“ i glumimo pobožne Hrišćane dok slavimo paganska božanstva jedva zamaskirana u tzv. „svece“ – naravno, uz obilato prejedanje i opijanje. A pisci, potekli u takvom okruženju, retko su voljni ili sposobni da se odmaknu od prozaičnog i prizemnog realizma kao jedinog diskursa za bavljenje krajnje jednoznačno pojmljenom stvarnošću. Horor zahteva mnogo smeliji odmak od ovozemaljskog nego što su mu skloni pisci iz ovih krajeva – čast malobrojnim izuzecima (npr. Momčilo Nastasijević od starijih, i Borislav Pekić od nešto skorijih klasika).

 

 

4. Povod za razgovor je svakako Vaša nominacija za Brem Stoker nagradu. Koliko je ona značajna generalno, ali i za Vas s obzirom na to da je dodjeljuju, da tako kažemo, kolege?

 

Za nekoga ko se bavi hororom ne postoji u svetu veća i važnija nagrada. Ono što su u naučnoj fantastici, recimo, „Hugo“ i „Nebula“, to je „Brem Stoker“ za teoretičare i praktičare horora. U našoj balkanskoj sredini navikli smo da podozrevamo na književne nagrade jer smo svesni koliko one zavise od lobiranja moćnih izdavača i od uticaja ortačko-rođačko-pobratimskih ja-tebi, ti-meni klika, interesnih i ideoloških grupa. Meni je srce čisto a duša mirna povodom nominacije za „Brema Stokera“ jer se ona dešava u nekom drugom, dalekom svetu u kojem stvari ne deluju na ovaj balkanski način. Činjenica je da o nagradi ne odlučuje nikakav žiri, kojeg bi neko možda mogao dovoditi u sumnju, već o nominacijama i pobednicima odlučuju ravnopravno, glasanjem, svi članovi organizacije HWA (Horror Writers Association) – dakle, moje kolege, pisci, urednici, kritičari i izdavači. Po tome je ona slična glasanju za Oskara, gde takođe pobednika biraju svi članovi američke filmske akademije.

 

 

5. Nedavno ste objavili i roman "Prokletije". Za one koji još uvijek nisu pročitali Vašu knjigu, možete li nagovijestiti o čemu se radi, a da ne otkrivamo previše?

 

Roman Prokletije je produžetak tematizacije pakla 1990-ih na našim prostorima, započet u mom prvom romanu, Naživo (2003). Govori o grupi srpskih specijalaca koji, nakon prvih većih terorističkih napada tzv. OVK na Kosovu, u proleće 1998. krenu u specijalnu misiju ka jednom zabitom selu u vrletima Prokletija, i to čine sleđa, iz pravca Crne Gore. U tom numinoznom, skoro nezemaljskom ambijentu, pronalaze zlo koje kao da ima nekakvo nadljudsko poreklo izgubljeno u tminama daleke istorije i, čak, praistorije… To je, u suštini, moj pokušaj da objedinim promišljanja o usudu vezanom za stravičnu istoriju ovih prostora i da to izrazim kroz priču koja možda ima izvesne fantastične nagoveštaje, ali je u srži duboko ukorenjena u ovo tlo, u njegovu istoriju, psihologiju i karakter.

 

 

6. Gdje pronalazite insiraciju za pisanje? Da li se oslanjate na neke stvarne događaje i dešavanja ili je sve potpuna fikcija, ili kombinacija i jednog i drugog?

 

Inspiracija je, kao što se iz prethodnog odgovora može naslutiti, svuda oko mene. Moj horor nije eskapistički, ne nastaje radi bežanja od stvarnosti, već je konfrontacioni – s ciljem da se u čeonom sudaru sa užasima oko nas i u nama dođe do neke vrste otrežnjenja, možda i prosvetljenja. Mistika i mit spajaju se u mojim romanima sa sadržajem dnevnih novina, ali nadam se ne na banalan način tako da se ono uzvišeno sroza na priprosti prozelitizam dnevne politike, već naprotiv, ambicija mi je da se konkretni događaji iz bliske prošlosti osvetle iz jednog svežeg, neuobičajenog ugla. Plauzibilnost je ključna za efekat suspenzije neverice: realizam je suštinski važan za učinak horora, jer vi morate da poverujete u mogućnost postojanja sila i bića za koja inače verujete da ne postoje. Zbog toga je moj horor maksimalno realističan u osnovi, a nadam se da je mističan i arhetipski u svojim dometima.

 

 

7. Rad na romanu "Prokletije" je, kako ste otkrili u jednom intervjuu trajao dugi niz godina. Šta Vam je najviše otežavalo rad?

 


Najteži deo rada na ovom romanu bila je – priprema. Da to metaforički kažem, najteže su bile kondicijske i visinske pripreme za penjanje na tako visoke vrhove. Trebalo je izučiti brojne činjenice vezane za taj ambijent, jer Prokletije meni nisu samo metafora već i vrlo živo, plastično opisano poprište zapleta, a pod time ne mislim samo na pitanja geografije i geologije, biosfere, već i istorije tih krajeva, te mitologije i okultno-mističkih i alhemijskih aspekata koji se dotiču osobene neomitologije koju sam stvorio za taj roman. Iako sam ja, kao regrut Vojske SRJ, bio u Đakovici i Prištini 1999, tokom čitavog NATO bombardovanja, tragao sam docnije za svedočanstvima i iskustvima drugih boraca u tom sukobu kako bi moji likovi i njihova psihologija bili što autentičniji. Jednom kad sam ih sebi samome jasno u glavi predstavio, i kada sam izbrusio druge kockice mozaika, sam proces pisanja išao je relativno glatko, bez većih problema. Uostalom, ideje koje su se ovaplotile u Prokletijama u sebi nosim već najmanje dve decenije. Osetio sam da su sada najzad sazrele kako treba.

 

 

8. Dugi niz godina i horor romani i priče često budu pretočeni u filmove i serije, u čemu prednjači Stiven King. Da li podržavate ekranizaciju horor priča i da li vidite neko svoje djelo u toj formi?

 

Apsolutno podržavam: to je sasvim legitiman i prirodan proces, a kao što gore rekoh, i sam sam inicijalno potekao iz gledanja filmova, više nego iz čitanja književnosti, pa je i moje pisanje, do dana današnjeg, obeleženo filmičnošću, vizuelnošću. Mislim da su sva tri moja romana (dakle, uključujući i Zavodnika, jednu vrstu ruralnog, folk-horora smeštenog u zabačeno i pusto selo u brdima jugoistočne Srbije), izuzetno zahvalni za ekranizaciju u vidu filma ili možda i TV serije. Bilo je nekih pokušaja sa romanom Naživo, ali na sreću, nisu realizovani jer je došlo do kreativnih neslaganja s rediteljem. Upravo ovih dana sam bio kontaktiran od strane producenata potencijalno zainteresovanih za neki moj scenario: videćemo da li će doći do konkretizacije toga, ali u svakom slučaju mislim da je samo pitanje vremena kada će neke od mojih slika oživeti i na ekranima.

 

 

****

Inače, intervju je izašao i na njihovom portalu, dakle imate ga ONLAJN OVDE. Samo na tom mestu videćete i dva simpatična komentara čitalaca – jedan pohvalan, drugi baš i ne.

 

P.S. Ovih dana sam prezauzet raznim poslovima, od kojih je najvažniji: pisanje moje najnovije priče i prerađivanje i sređivanje starih priča, koje ću uskoro objaviti u svojoj prvoj zbirci. Zbog toga (i drugih akcija) blogovanje malo trpi, ali samo još malo strpljenja: uskoro će TOP LISTA NAJ HORORA 2021, rivjui nekih vrlo dobrih novih za koje vam ostadoh dužan osvrt, pogled na BLOK 27, itd. Ali, razumite – first things first!

уторак, 15. март 2022.

THE BATMAN (2022)


**(*)
3-

 

Ovca mi se jagnji (tačnije, više njih istovremeno!), pa ću samo u najkraćim crtama izneti skicu svojih misli i impresija povodom najnovije reimaginacije Betmena, koju bih u najkraćem sažeo kao „Not great, not terrible“.

 

Za moj groš, a tu sam u drastičnoj manjini prema hroničnim gutačima superheroja i njiovih „univerzuma“, tema superheroja na filmu ima smisla jedino u manje-više kemp obradi (Tim Barton itsl), budući da je toliko inherentno čizi da su unapred promašeni pokušaji da se na tu osnovu nakalemi nekakav „realizam“, nekakva dubinska „psihologija“, „prljavština“, „mrak“ i druge srodne stvari koje idu uz ozbiljne priče ali ne i uz suštinski detinjaste koncepte kao što su to tzv. superheroji. (I ne, nemojte me smarati sa THE WATCHMEN kao „dokazom“ protiv moje teze. Što se nakrivo rodi, nakrivo ostaje: superheroji su imbecilna, detinjasta ideja, i ma koliko je vi reimaginirali, dekonstruisali, farbali u crno, lepili joj „prljavštinu“, ispod nje i dalje ostaje Miki Maus, odnosno Super Miš…)

Jedini smisao u kojem je ovaj film „mračan“ jeste taj što su pogasili sva svetla, snimili ga u skoro potpunoj tami, izoštrili fokus kamere samo na sredinu, namerno držeći zamućene ivice kadra (koje su ionako neosvetljene) tako da je ovaj film mračan na jedan ružan način. NE na lep način BLADE RUNNERA, DARK CITYja ili CROWa, recimo, nego na ovaj muljavi, jadni, novi 21-vekovni način na koji se danas snima SVE, od direct-to-Netflixa do multiplex-foddera s budžetima od sto-dvesta miliona. Više to nije stvar neveštine ili kurobolje da se scena osvetli kako treba, makar bila i noćna: ne, sad se to gašenje skoro svih sijalica radi NAMERNO. Jer smo mnogo „kul“. Jer smo tako u mogućnosti. Jer će mentalna klinčurija da bukvalno ugašenu sijalicu na našem setu doživi kao „wow, dude, al je mračan ovaj film, baš ko stvarnost u kojoj preživam!“

 

- Takođe, podjednako meni iritirajuće, „mračan“ je na krajnje patetičan i nenamerno smešan EMO način. Elem, nemam problem sa Patinsonom kao takvim: on je odavno dokazao da je ozbiljan glumac i samo idioti još uvek mogu da ga po inerciji otpisuju kao „onog momka iz TVAJLAJTA“. Najavu njegovog kastinga u ovoj ulozi dočekao sam s aplauzom. Zato, kad sad kažem da je on slab u ovom filmu, to NIJE iz neke predrasude prema njegovoj mračnoj TVAJLAJT prošlosti, nego iz onoga što se konkretno vidi i čuje u OVOM filmu.

            A vidi se lik u jednoj noti (one-note), monotono melanholično natmuren, sa tugaljivim pogledom i stisnutom vilicom i sa razmazanim krejonom oko očiju. Ne, nije ovo bledi vampir iz one tugaljive serijice za tinejdžerke – ovo je, pre, po liku i pojavi, osrednja varijacija na VRANU, samo s manje duha i duše.

            A čuje se lik koji, bukvalno, od prve sekunde kad se pojavi pa do odjavne špice, govori samo u onom meni neodoljivo, grohotno presmešnom trejlerskom grlenom šapatu. On nema drugu intonaciju, drugu boju glasa, drugi zvuk, nego samo ono kvaziozbiljno, ravno recitovanje iz polupromuklog grla naratora za trejler. Izvinjavam se nekritičkim gutačima ovih detinarija, ali meni je to SMEŠNO. Imao sam sve vreme problem da „ozbiljno“ shvatim lika koji tako izgleda i tako govori.

 

- Zaplet nije naročito zanimljiv, a svakako nije vredan da se rastegne na puna TRI SATA. Za priču bez prave priče, koja se svodi na postavljanje terena, na ređanje figura po tabli za građenje „univerzuma“ koji će da se cedi u nastavcima, ovo je svakako preterano dugačko, a nedovoljno involving.

Subjektivno, meni je smetao taj poludupasti, meni nefunkcionišući pokušaj sa „više realizma“, a odsustvo ako ne fantastike, a ono barem „larger than life“ likova i zbivanja. Ali ok, to je legitiman postupak, da Betmen postane samo blentavo kostimirani DETEKTIV a ne borac u spektakularnim set-pisovima sa nenormalno preteranim zločincima. Legitiman, ali meni manje zanimljiv. Ako će da izigrava detektiva, a voli da se smešno oblači, mogo je da na sebe metne ono karirano odelo i kapu Matije Bećkovića – čemu uopšte ta goth zajebancija sa šišmiš-plaštom?

 

- Za film od TRI JEBENA SATA očekivao bih malo više spektakla od ukupno JEDNE akcione scene vredne bioskopa – tačnije, jurnjave kolima koja nije naročito uzbudljiva niti zbog povoda (tj. koga tu jure i zbog čega, koliko je bitno da ga baš tad i tu sustignu) niti zbog svoje inscenacije, koja je krajnje rudimentarna za film ovog budžeta i nivoa. U trenutku dosađivanja tokom njenog trajanja čak sam pomislio: „Eh, ko bi reko da će jednog dana MATRIX RILOUDID da mi nedostaje?!“

            Što se tiče kulminacije, sa tom poplavom u Gotamu i strujnim kablovima što vise – to je sve toliko random, nebitno, ni sa čim povezano, te napadno fizički nemoguće i apsurdno da mi je glupo da se time bavim. A nemam ni vremena.

            Mnoge rupe u zapletu, logici, fizici, mozgu i svačemu (uključujući taj kraj bez kraja) imate vrlo lepo i jasno prikazano u OVOM VIDEU – ali pazite se, ima spojlera.

 

- Zašto onda mlaka trojka ovom filmu, kad sam do sad nabrajao pretežno nedostatke? Pa, to je zato što mi ova čaša crnog goth soka deluje poluprazno, a ne polupuno. Očekivao sam više, otud preovlađujući osećaj zakinutosti, iako, realno, to je sve jedan sasvim OK film koji sam sa umerenim zanimanjem ispratio uprkos njegovoj misguided „mračnoj“ vizuelnosti i gomili lenjih scenarističkih rešenja. To što se povremeno oslanjao na horor ikonografiju, pa i serial killer tematiku (Riddler je jedan creepy fuck u ovom filmu!) svakako je plus.

            Ipak, za moj groš, umesto što su prećerali sa pogrešno shvaćenim i neubedljivim „realizmom“ (uključujući, pored svega što već pomenuh i ne pomenuh, srozavanje Catwoman na tamo neku obojenu proletersku kelnericu), trebalo je da prigrle kemp ludilo kao što je to Barton uradio u, po meni, najboljem Betmenu ikada – tj. BATMAN RETURNS. Dajte mi de Vita kao Pingvina, a ne uzalud dozvanog Kolina Farela saranjenog i neprepoznatljivog ispod dvajes kila protetike; dajte mi Mišel Fajfer any time of the day and twice on Sunday umesto ove neke tek-okej-al-ništa-specijalno glumičice;

 i dajte mi Sjuksi end d Benšiz kao daleko prikladniju ovom materijalu od prenadrkano-kvaziozbiljne depre jedne NIRVANE. Ovaj film, u kojem Patinson kanališe (nenamerno parodiranog) Vranu/Brendona Lija (evo-sad-će-da-me-upucaju-naživo), ali bez njegovog duha i humora, i evo-sad-ću-da-se-roknem Kobejna naprosto, meni, NIJE BIO ZABAVAN.

            OK je, gledljiv je, ali nikad više u životu neću poželeti da mu se vratim, da ga repriziram. To malo što je imalo da se vidi u toj tmuši – video sam iz prve.