Veliki intervju za Vijesti

Crnogorski dnevni list VIJESTI u svom vikend izdanju ima podlistak MAGAZIN. Kada je nedavno obznanjeno da sam nominovan za nagradu Brem Stoker, to je poslužilo kao povod da od mene zatraže intervju, koji sam dao vrlo rado i izdašno.

            U svom broju za prošli vikend (13. mart) dali su mi zaista tretman zvezde, kakav ni u jednom mediju u Srbiji nisam dobio: na naslovnoj strani sam odmah ispod Tita, a velika moja fotka preko cele prve strane tog MAGAZINA, i cele dve strane velikog formata unutra.

            Pitanja za intervju sročila je Mirela Zogović, novinar rubrike Kultura/Zabava u ND Vijesti, a ispod možete pogledati njih, kao i moje odgovore.

 

  

1. Za početak bih Vas svakako pitala, kako se rodila Vaša ljubav prema horor književnosti, ali i pisanju iste?

 

Otkad znam za sebe, voleo sam strašne priče. U početku su one imale formu anegdotalnih pripovesti koje sam slušao od starijih – svedočanstva o susretima sa onostranim koji su se, navodno, desili nekome ko je bio blizak meni ili mojim starijim članovima porodice. U stripovima koje sam počeo da čitam još pre polaska u školu uvek sam najviše voleo fantastične i jezovite priče: kauboji i Indijanci, gangsteri, superheroji, sve mi je to bilo dosadno – tražio sam duhove, vampire, čudovišta. U početku sam ih nalazio u filmovima, mada je i do horora bilo teško doći u ranim 1980-im, jer su se na TV retko prikazivali a video-klubovi su procvat doživeli tek krajem te dekade. Ipak, to malo što sam uspevao da pronađem u najranijoj mladosti, a da je nalikovalo strašnim pričama, u časopisima, knjigama, na TV i na video-kasetama, samo je podsticalo moju glad za još toga. Tek od mojih ranih dvadesetih godina, što će reći sredinom 1990-ih, dok su se horori druge vrste dešavali tokom raspada SFRJ, osetio sam želju, čak potrebu, da svoj sve mračniji svetonazor izrazim kroz horor diskurs.

 

 

2. Doktorirali ste na temu horor u američkoj književnosti? Kako je došlo do odabira te teme, jeste li razmišljali i o drugim djelima osim o američkim?

 

Ja sam po obrazovanju i po diplomi na osnovnim akademskim studijama – anglista. Magistrirao sam na temi „Gotski motivi u delu E. A. Poa.“ Doktorsku disertaciju pod nazivom „Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti“ odbranio sam na Filološkom fakultetu u Beogradu 2012. godine. Svakako da su me oduvek zanimali i pisci izvan anglofone sfere, pratio sam ih koliko sam mogao, i neke od njih sam, kao urednik Orfelinove edicije „Poetika strave“, sada u prilici da predstavim domaćim čitaocima (Belgijanac Žan Re, Poljak Stefan Grabinjski, Nemac H. H. Evers, itd). Ipak, činjenica je da je horor žanr suštinski uobličen u okvirima engleske književnosti (gotski roman kao prauzor) a svoju današnju formu podario mu je Amerikanac, E. A. Po. Velika većina najznačajnijih i najboljih pisaca ovog žanra zaista spadaju u angloameričku književnost, pa je tako i moj doktorat, kasnije objavljen kao knjiga Poetika horora (2015), zaista temelj horor estetike koji je relevantan i za razumevanje književnosti strave drugih nacija, pa tako i naše.

 

 

3. Čini se da je u regionu više ljubitelja horor književnosti, nego pisaca tog žanra. Da li je u stvarnosti zaista tako i zbog čega (ako je tako)?

 

Istina je: zahvaljujući stripovima, video-igrama i filmovima, a tek u manjoj meri zahvaljujući žanrovskoj književnosti, sve je više ljubitelja horora na Balkanu. Nažalost, čini se da naši stvaraoci, kada osete potrebu da se izraze, retko na raspolaganju imaju poetiku horora kao opciju, kao jezik kojim bi progovorili. Razlozi za to su složeni, ali svakako su u velikoj meri kulturološki i istorijski: dok Englezi imaju tradiciju pričanja priča o duhovima uoči Božića (i njihovo objavljivanje u časopisima i knjigama tom prilikom), mi u to vreme samo žderemo pečenu prasetinu. Dok Amerikaci imaju tradiciju proslave Noći veštica, mi to ovde većinski osuđujemo kao „Satanizam“ i glumimo pobožne Hrišćane dok slavimo paganska božanstva jedva zamaskirana u tzv. „svece“ – naravno, uz obilato prejedanje i opijanje. A pisci, potekli u takvom okruženju, retko su voljni ili sposobni da se odmaknu od prozaičnog i prizemnog realizma kao jedinog diskursa za bavljenje krajnje jednoznačno pojmljenom stvarnošću. Horor zahteva mnogo smeliji odmak od ovozemaljskog nego što su mu skloni pisci iz ovih krajeva – čast malobrojnim izuzecima (npr. Momčilo Nastasijević od starijih, i Borislav Pekić od nešto skorijih klasika).

 

 

4. Povod za razgovor je svakako Vaša nominacija za Brem Stoker nagradu. Koliko je ona značajna generalno, ali i za Vas s obzirom na to da je dodjeljuju, da tako kažemo, kolege?

 

Za nekoga ko se bavi hororom ne postoji u svetu veća i važnija nagrada. Ono što su u naučnoj fantastici, recimo, „Hugo“ i „Nebula“, to je „Brem Stoker“ za teoretičare i praktičare horora. U našoj balkanskoj sredini navikli smo da podozrevamo na književne nagrade jer smo svesni koliko one zavise od lobiranja moćnih izdavača i od uticaja ortačko-rođačko-pobratimskih ja-tebi, ti-meni klika, interesnih i ideoloških grupa. Meni je srce čisto a duša mirna povodom nominacije za „Brema Stokera“ jer se ona dešava u nekom drugom, dalekom svetu u kojem stvari ne deluju na ovaj balkanski način. Činjenica je da o nagradi ne odlučuje nikakav žiri, kojeg bi neko možda mogao dovoditi u sumnju, već o nominacijama i pobednicima odlučuju ravnopravno, glasanjem, svi članovi organizacije HWA (Horror Writers Association) – dakle, moje kolege, pisci, urednici, kritičari i izdavači. Po tome je ona slična glasanju za Oskara, gde takođe pobednika biraju svi članovi američke filmske akademije.

 

 

5. Nedavno ste objavili i roman "Prokletije". Za one koji još uvijek nisu pročitali Vašu knjigu, možete li nagovijestiti o čemu se radi, a da ne otkrivamo previše?

 

Roman Prokletije je produžetak tematizacije pakla 1990-ih na našim prostorima, započet u mom prvom romanu, Naživo (2003). Govori o grupi srpskih specijalaca koji, nakon prvih većih terorističkih napada tzv. OVK na Kosovu, u proleće 1998. krenu u specijalnu misiju ka jednom zabitom selu u vrletima Prokletija, i to čine sleđa, iz pravca Crne Gore. U tom numinoznom, skoro nezemaljskom ambijentu, pronalaze zlo koje kao da ima nekakvo nadljudsko poreklo izgubljeno u tminama daleke istorije i, čak, praistorije… To je, u suštini, moj pokušaj da objedinim promišljanja o usudu vezanom za stravičnu istoriju ovih prostora i da to izrazim kroz priču koja možda ima izvesne fantastične nagoveštaje, ali je u srži duboko ukorenjena u ovo tlo, u njegovu istoriju, psihologiju i karakter.

 

 

6. Gdje pronalazite insiraciju za pisanje? Da li se oslanjate na neke stvarne događaje i dešavanja ili je sve potpuna fikcija, ili kombinacija i jednog i drugog?

 

Inspiracija je, kao što se iz prethodnog odgovora može naslutiti, svuda oko mene. Moj horor nije eskapistički, ne nastaje radi bežanja od stvarnosti, već je konfrontacioni – s ciljem da se u čeonom sudaru sa užasima oko nas i u nama dođe do neke vrste otrežnjenja, možda i prosvetljenja. Mistika i mit spajaju se u mojim romanima sa sadržajem dnevnih novina, ali nadam se ne na banalan način tako da se ono uzvišeno sroza na priprosti prozelitizam dnevne politike, već naprotiv, ambicija mi je da se konkretni događaji iz bliske prošlosti osvetle iz jednog svežeg, neuobičajenog ugla. Plauzibilnost je ključna za efekat suspenzije neverice: realizam je suštinski važan za učinak horora, jer vi morate da poverujete u mogućnost postojanja sila i bića za koja inače verujete da ne postoje. Zbog toga je moj horor maksimalno realističan u osnovi, a nadam se da je mističan i arhetipski u svojim dometima.

 

 

7. Rad na romanu "Prokletije" je, kako ste otkrili u jednom intervjuu trajao dugi niz godina. Šta Vam je najviše otežavalo rad?

 

Najteži deo rada na ovom romanu bila je – priprema. Da to metaforički kažem, najteže su bile kondicijske i visinske pripreme za penjanje na tako visoke vrhove. Trebalo je izučiti brojne činjenice vezane za taj ambijent, jer Prokletije meni nisu samo metafora već i vrlo živo, plastično opisano poprište zapleta, a pod time ne mislim samo na pitanja geografije i geologije, biosfere, već i istorije tih krajeva, te mitologije i okultno-mističkih i alhemijskih aspekata koji se dotiču osobene neomitologije koju sam stvorio za taj roman. Iako sam ja, kao regrut Vojske SRJ, bio u Đakovici i Prištini 1999, tokom čitavog NATO bombardovanja, tragao sam docnije za svedočanstvima i iskustvima drugih boraca u tom sukobu kako bi moji likovi i njihova psihologija bili što autentičniji. Jednom kad sam ih sebi samome jasno u glavi predstavio, i kada sam izbrusio druge kockice mozaika, sam proces pisanja išao je relativno glatko, bez većih problema. Uostalom, ideje koje su se ovaplotile u Prokletijama u sebi nosim već najmanje dve decenije. Osetio sam da su sada najzad sazrele kako treba.

 

 

8. Dugi niz godina i horor romani i priče često budu pretočeni u filmove i serije, u čemu prednjači Stiven King. Da li podržavate ekranizaciju horor priča i da li vidite neko svoje djelo u toj formi?

 

Apsolutno podržavam: to je sasvim legitiman i prirodan proces, a kao što gore rekoh, i sam sam inicijalno potekao iz gledanja filmova, više nego iz čitanja književnosti, pa je i moje pisanje, do dana današnjeg, obeleženo filmičnošću, vizuelnošću. Mislim da su sva tri moja romana (dakle, uključujući i Zavodnika, jednu vrstu ruralnog, folk-horora smeštenog u zabačeno i pusto selo u brdima jugoistočne Srbije), izuzetno zahvalni za ekranizaciju u vidu filma ili možda i TV serije. Bilo je nekih pokušaja sa romanom Naživo, ali na sreću, nisu realizovani jer je došlo do kreativnih neslaganja s rediteljem. Upravo ovih dana sam bio kontaktiran od strane producenata potencijalno zainteresovanih za neki moj scenario: videćemo da li će doći do konkretizacije toga, ali u svakom slučaju mislim da je samo pitanje vremena kada će neke od mojih slika oživeti i na ekranima.

 

 

****

Inače, intervju je izašao i na njihovom portalu, dakle imate ga ONLAJN OVDE. Samo na tom mestu videćete i dva simpatična komentara čitalaca – jedan pohvalan, drugi baš i ne.

 

P.S. Ovih dana sam prezauzet raznim poslovima, od kojih je najvažniji: pisanje moje najnovije priče i prerađivanje i sređivanje starih priča, koje ću uskoro objaviti u svojoj prvoj zbirci. Zbog toga (i drugih akcija) blogovanje malo trpi, ali samo još malo strpljenja: uskoro će TOP LISTA NAJ HORORA 2021, rivjui nekih vrlo dobrih novih za koje vam ostadoh dužan osvrt, pogled na BLOK 27, itd. Ali, razumite – first things first!