*****
5-
Kakav je ovo emocionalni rolerkoster! Kakav spektakl
vrhunske glume – od glavnih likova do bukvalno najsitnijeg epizodiste ili
statiste u trećem planu kadra! Kako pametno promišljen, razrađen scenario, bez
ijedne greške (sem nekih cepidlačenja)! A onda, na sve to, još i besprekorna
režija, i svekoliko planiranje koje ide uz nju, jer svaka od četiri epizode ove
mini-serije snimana je u jednom kadru – što, imajući u vidu kakve se sve
složene logističke i glumačke egzibicije tu dešavaju jedna za drugom,
predstavlja spektakl po sebi!
%20(12).jpg)
Pominjem
taj tehnički momenat samo da bih ga smesta odgurnuo u stranu: NE ZNAM da li je
ovo stvarno snimano u jednom kadru, kako izgleda, ili (verovatno) ima šavova i
trikova koji povezuju sitnije delove scena – u slabijoj tvorevini obratio bih
pažnju na to, kao što inače radim u 99% materijala koji gledam, tražeći rezove,
trikove, zabušavanja, prikrivanja. Ovde mi nisu dali! Toliko sam bio prikovan,
od prvih minuta prve epizode, pa nadalje, u beskrajno zabavnu i uzbudljivu i
intrigantnu dramu da prosto nisam mogao niti hteo da se bavim tim kritičarskim
picajzlisanjima: remekdelnost ove serije išamarala me je svojim kvalitetima
tako snažno da sam bio sveden na tzv. običnog gledaoca kojeg majstor-pripovedač
i glumci vode tamo gde hoće, kad i kako hoće, a on se bespomoćno batrga u njihovim
svemoćnim, snažnim rukama, i plače i smeje se na dugme, kad ga pritisnu, i tu
nema beganja! Znači, ova serija me je odsvirala ko armoniku!
Nisam se mnogo ni koprcao,
prepustio sam joj se da mi radi šta oće – i ne da me je izvozala! U najboljem
smislu reči: ne gimicima i twistovima, nego relevantnom, snažnom, pregnantnom
pričom, majstorski ispričanom!
%20(11).jpg)
Dobro,
malko preterujem da bih privukao vašu pažnju – malo docnije ću izneti neke
sitne ograde, čisto da pokažem da nisam baš toliko zasenjen svime toliko da mi
je mozak sasvim hipnotisan ovime i da nemam neke svoje rezerve i ograde, ali
kažem vam: ovo je UNIKATNA stvar (ako to uopšte treba da crtam, kad sam već
seriji dao PETICU!), apsolutno vredna pažnje, i to, idealno, tako da znate što
manje (preskočite trejlere i rivjue) i u jednom cugu, ako možete da izdvojite
četri sata u cugu.
Čak i da ih NE izdvojite,
verujte mi – kad vas ova serija zgrabi, nećete moći da je ne izbindžujete, sve i
ako to niste bili planirali. Samo upozoravam: ako sutra rano morate da
ustajete, pa negde oko ponoći kažete sebi: „Ma, daj da bacim pogled, 10 minuta
samo, ili 15, da vidim na šta liči to što Gul tolko hvali, pa ću sutra uveče da
nastavim“, verujte mi, sledeće što ćete znati biće da je već četri, pola pet
ujutro, pred zoru, a vama su oči ko sarme, delom od nespavanja, a delom od suza
koje ste prolili. Nemoj posle da bude: „Gule, što nisi upozorio!“
O čemu
se tu radi? Bez brige, neću spojlovati!
%20(10).jpg)
Kazaću
samo početak prve epizode: policija upada pod punom opremom u neku običnu
porodičnu kuću u predgrađu, baca na patos tatka, majku i tinejdž sestru, i kao
da vata najopasnijeg teroristu – iz dečje sobe apsi 13-godišnjeg dečaka! Za
neko ubistvo ga vode, ali čije, kakvo, koliko, zašto – i da li ga je uopšte
počinio – sve to ostalo ostavljam da vidite sami.
Zašto bi
ovo trebalo da vas zanima i šta je tako potresno u svemu?
Pa,
recimo ovako: cela Srbija je bila potresena slučajem „Kosta Kecmanović“ prošle
godine. I to s pravom. Na kojekakve Arkane i Mladiće smo odavno navikli i
oguglali, ali na – mladiće, i gore od toga, decu-ubice, još nismo. I ne dao
Azatot ikad na to da oguglamo.
%20(6).jpg)
Taj
slučaj je pokrenuo brojna druga pitanja: ne samo kako može jedno dete da ubija
druge, nego i kakvi roditelji, kakva škola, kakvo društvo su proizveli (da li
su? kako su? zašto su? jesu li mogli da spreče?) jednog takvog monstruma.
Odmah da
kažem: ovaj slučaj u seriji nije ni blizu nalik ovom našem; ni profil klinca,
ni roditelja, ni društva, ni njihovih međuodnosa. A opet, iako je dinamika
drugačija, donekle, odnekle će nam, svima nama u post-Kosta Srbiji, ova serija
biti jezivo prepoznatljiva i zastrašujuća – a morala bi biti i upozoravajuća i
prosvetljujuća. Iako nije uznemirujuća u smislu vizuelne explicitnosti – nema
ni kap krvi, ili nasilja na ekranu, sem u jednom slučaju, gde je to prikazano izdaleka,
na ekranu – biće veoma emocionalno iznurujuća svakome, a naročito ako je
roditelj, pa eto imajte i to na umu.
Toliko
što se tiče dela bez spojlera.
Idite i
gledajte ovo, pa se onda vratite da dočitate ostatak. Sad moram kazati nešto
konkretnije. Dakle, odavde pa nadalje idu SPOJLERI.
%20(2).jpg)
A
zapravo, ovce mi se jagnje – treba da prevodim na engleski jedan scenario za
dugometražni film i da dovršim pogovor za jednu knjigu i da sročim članak za
jedan časopis, i sve to, poželjno, da bude gotovo juče, ili max danas! – i
zato, pokušaću ukratko.
Treba
vam još ubeđivanja? Objašnjenje zašto pišem o ovoj seriji na ovom blogu
posvećenom pre svega hororu?
Recimo
ovako: treća epizoda u celosti se sastoji iz razgovora psihijatrice-evaluatorke
sa našim malim ubicom. Sede, u nekoj sobici, u toj psiho-instituciji gde ga
drže, i pričaju.
Tih sat vremena sadrže neke od najjezivijih
momenata koje sam ja na filmu video u poslednjih nekoliko godina, ako ne i šire. Bukvalno
sam se naježio u bar 2-3 navrata! Čak bih išao tako daleko da kažem da je ovo potresnije,
žešće, strašnije od, recimo, scene kada Klaris ide u onaj gotski podrum da
priča s Kanibalom. Gotsko okruženje nas u JAGNJADI delom izmešta iz stvarnosti
u jedan žanrovski movie-land osvetljen polusvetlom i maštom; Hopkins glumi,
jezivo, suptilno, ali glumi, i znamo ga, poznajemo tog glumca, znamo da je to
sve kobajagi; sve je to veće od života. Zato ga i volimo.
ALI!
Ovde imamo prozaično okruženje, bez gotskih efekata (sem suptilnog zvuka kiše
koja dobuje po prozorima, ako je to uopšte gotik), i normalno je osvetljeno;
nema stakla između sagovornika, ni ograda, rešetki; potencijalna pretnja je
žgoljavi klinac koji fizički teško da bi mogao da ugrozi naizgled snažnu ženu
koja s njim razgovara. Uz to debitant, tako da usred vrhunske, neosetne glume možemo
zaboraviti da gledamo glumca, film…
%20(3).jpg)
A opet –
jebem ti sunce! – ovde ima tako genijalne gradacije, od ćaskanja do intenzivnih
momenata, tako nepredvidivih skokova, ne jedan nego više njih, genijalno
gradiranih i raspoređenih, i to se sve skocka u jednu iskreno zastrašujuću
celinu, utoliko jeziviju što je realna (crna hronika nam je svedok!),
realistična (ovaj mali Oven Kuper je
vunderkind kakav se retko viđa i od njega će da bude prvorazredna glumačka
zvezda: već ovo što je napravio s 15 godina je za antologije! Samo da ga ne
dovate prebrzo Holivud, superheroji, rimejci i slična sranja!) i prvorazredno je
majstorski orkestrirana. Snimanje u jednom kadru je i u ovoj epizodi kao i u drugima
daleko više od gimika – to pojačava napetost do nivoa neizdržljivosti. Plus Erin Doerti, kao psihologica koja se s
njim nosi u toj sceni – PERFEKCIJA! Ponavljam, od UMIRENE JAGNJADI niste videli
ovako vrhunsku glumu u super-horor napetoj sceni dijaloga dve osobe!
%20(5).jpg)
Ako se
pitate kako biste se proveli da vas neko metne na sat vremena s Kostom K u istu
sobu, ova serija vam je najpribližnije iskustvo tome. (Tačnije, ovaj slučaj u
seriji mnogo je sličniji onom koljaču iz Niške Banje, ali pošto se on desio u
provinciji, mediji ga nisu skoro ni dotakli; čak ni ja, koji sam iz Banje,
nemam pojma ni o detetu ni o roditeljima i kontekstu niti delić onoga što znam
o Kosti i njegovoj familiji.)
A ako
ste sad pomislili: „Pih, šta tu ima strašno, sve i da me zatvore s tim malim
ludakom u sobu? Samo ako nešto proba, nalupao bih mu par šamara; a i ako ne
proba! Šljas šljas, nekolko vaspitnih, i gotovo! Kakav Hanibal Lektor, bre –
kad ga ja dovatim, propištao bi majčino mleko! Šta tu ima strašno za mene? On je taj koji bi trebalo da se uplaši!“
Ako ste
ovako nešto pomislili, debelo ste promašili poentu.
Nije
strašno u toj situaciji to šta bi mali psiho mogao vama uraditi.
Strašno
je to što biste mogli u njegovim očima videti, u
njegovom glasu čuti, u njegovom držanju opaziti!
%20(9).jpg)
A opet,
ako ste sad zamislili samo jednu odlično režiranu HOROR scenu, zamislili ste
samo jedan deo onoga što ovu epizodu čini antologijskom. Mislim, i da je „samo“
to, pa bi itekako vredelo. A nije. Ona je besprekorno DRAMSKI pogođena:
karakteri, međuodnosi, psihologija, njegova motivacija, DINAMIKA svega toga,
kamera koja se kreće po sobi i hvata sve što treba da uhvati, budna za svaku
nijansu i svaku potrebitost da bude uhvaćena, živa, u toku, pa ne, mislim,
nemam reči kakvo je to savršenstvo! Koliko pameti je uloženo u svaki mogući
IZBOR – ugla, svetla, dijaloga, pokreta, boje glasa, glumačkog rešenja – pa to
je da se doktorira samo na ovoj epizodi!
Kao što
znate, a i ja vas povremeno podsećam, tema dece-zlikovaca mi jeste jedna od
posebno intrigantnih (u ZAVODNIKU je obrađujem, recimo), a u poslednje vreme mi
je, u hororu, naročito zanimljiv koncept horora
kroz dijalog – da se napetost i strava grade kroz nešto što likovi pričaju
(kao u epizodi iz ludnice u PROKLETIJAMA, i kao u priči MLADEŽ, u DIVLJOJ
KAPELI). E, pa, na ovome što su, u tom smislu, uradili u 3. epizodi
ADOLESCENCIJE, ja im skidam kapu: bravo bravo bravo! TAKO SE TO RADI! Genijalno
na svim poljima i planovima! Zavidim i divim se do imbecilnosti!
%20(4).jpg)
A
genijalno je i mesto te epizode u seriji: trebalo je adekvatno pripremiti teren
za nju, da bi odjeknula kako valja – i tome služe prve dve epizode. I trebalo
je, zatim, dati joj dodatni impakt i smisao, da ima pravi odjek – i tome služi
četvrta epizoda, samo prividno antiklimaktična. Ništa ovo ne bi tako dobro
delovalo da se npr. krenulo in medias res,
da prva epizoda serije bude ovo što je u trećoj; niti bi sve to bilo tako dobro
i moćno, da je ona, treća, bila poslednja. Sve je savršeno baš ovako kako jeste
– odmereno kako i koliko treba, i tačno gde treba. Svaki dramski bit, svaki
impakt odmeren je 100% besprekorno baš kao i svaki pokret kamere i tajming
unutar kadra, lokacije, svega.
Kažem,
nemam vremena da idem u sve detalje i da hvalim sve što treba (npr. tatka glumi
i seriju ko-kreira koscenarista Stiven Grejem, pregenijalan; pa ona srceparateljska dečje-horska obrada poznate pesme... pa onda...). Erin Doerti me
je zadivila kada u jednom naročitom momentu njoj zaigra jedno oko kao jedina
ispoljena reakcija na BURU koju joj je izazvao mali psiho. Pa samo taj detalj mikro-glume me je dovoljno kupio, da ne pričam o dvesta drugih! Ako je uopšte gluma, ako joj nije stvarno zaigralo oko jer je klinac pred njom toliko JEZIVO UVERLJIV.
Zaista nemam većih zamerki,
sem par sitnica, od kojih za neke tvorci nisu krivi, nego moj sviđizam i –
prosto, naše nedavno srpsko iskustvo.
Ima par
instanci gde mi se učinilo da je dijalog previše objašnjavački: ništa preterano
niti krindž, ali moglo se i bez toga.
Iako se
kroz dijalog kaže, u jednom trenutku, kako se uvek u ovakvim slučajevima sav
akcenat stavi na ludaka-ubicu, a žrtvu svi zaborave – taj tren bude i prođe, a
mi se ipak 4 epizode bavimo ludakom i njegovom familijom, a o žrtvi saznamo
malo, iz druge ruke, uzgred.
Srpskom
gledaocu ova drama može načas delovati previše jednostavno, pomalo HOW
CONVENIENT, ako je, recimo, uporedi sa slučajem Koste K, znatno složenijim – pa
se čini kao da su oni sebi olakšali posao i sočinili jedan relativno
pravolinijski prost A-B-C-D slučaj.
%20(8).jpg)
Ovog ovde Engleza proizvela je
familija naoko obična, proleterska, ništa posebno psiho-degenska kao kod „naših“
beogradskih psihopatskih snob-elitista; ovaj ovde ubio je jednu curicu,
impulsivno, ne planirajući to, za razliku od „našeg“ psihopate, mas-ubice, koji
je to planirao ko zna koliko dugo; ovaj Englez provukao se ispod radara jednog
ipak daleko funkcionalnijeg društva od srpskog – ok, vidimo da ni u njiovim
školama ne cvetaju ruže, da je i njiova mladež jezivo pokvarena i beznadežna,
ali barem tamo nije tatko vodio sina od 12-13 godina u streljanu da puca na
pokretne mete samo zato što „znaš ti ko sam ja“.
A da i ne govorim kako se TAMO
vrši policijska istraga, koliko taj sistem prava, zakona, policije, zdravstva
itd. funkcioniše u odnosu na NAŠ… (I
koliko će taj psiho tamo ipak da odgovara za nedelo, za razliku od „našeg“, s
kojim niko nema pojma šta će biti kad navrši 18!) Ali, kažem, ovo nije greh
serije, nego nas koji živimo u ovom bezakonju i haosu od zemlje, pa nam jedan „njihov“
užasan slučaj deluje prosto i jednostavno
u odnosu na mutanta koji je kod „nas“ ponikao, iako uz sve razlike među tim
dečacima ima i neke psiho-sličnosti, uključujući njihovu mizoginiju.
I da, uz
sav sistem koji funkcioniše tamo, o kakvom mi ovde možemo samo da maštamo, za
„utehu“ vidimo da i tamo, u tom „raju“, toxična
muškost stvara pakao u porodičnim i međuljudskim odnosima i stvara male
monstrume nasilnim pokušajima da se ukalupi svaki dečačić koji ne cupka na
fudbal ili boks, nego više voli da crta, ili da se društveno ismeje svako ko do
13. godine nije već ne znam kolki Don Žuan.
I kako i tamo ne mora otac da
bude pijani nasilnik i tabadžija da bi izrodio čudovište – dovoljno je da NE
UME da pokaže ljubav i pažnju prema svom sinu. Jedan od niza genijalnih detalja
u prvoj epizodi – koji se ne naglašavaju, nego ako primetite, primetite – jeste
to koliko dugo treba ovom tatku da uopšte DOTAKNE svog sina, a kamoli da ga
zagrli. Ima tu bar deset prilika gde bi pažljiv gledalac pomislio „Pa stavi mu
ruku na rame, neće da ti otpadne, majke ti ga! Pa privij ga uz sebe, zagrli ga,
kaži mu nešto nežnije od ’Pojedi svoj doručak’, vidiš da je uplašen, da mu nije
dobro!“ Ali ne, ne vredi, patrijarhalni retard nije na to navikao: njega je
tatko lemao kao malog, a on se zarekao da svoga sina neće tući, ali i dalje ne
ume da mu pokaže ljubav kako valja… Od deset prilika kad ga je mogao i morao bar potapšati po ramenu, on to učini jednom.
%20(7).jpg)
I tako. Zato
smo tu gde smo. Srbi kao i Englezi, i ostatak sveta pride.
P.S. Kad
već moram da cepidlačim, u nedostatku većih mana, moram reći da je naslov serije
mogao biti i bolji, manje generički, memorabilniji i prikladniji temi. Ne kažem
da je promašen, ok je, ali moglo je to i bolje. Nešto ovako antologijsko moglo je i da ne zvuči ko neki rutinski "tv movie of the week". Sve ostalo je baš kako treba.