THE WAILING (El Llanto, 2024)

 

Nedavno sam vam kazao da sam napravio dugu pauzu posvećenu pisanju Knjige, pa zbog toga u 6 meseci nisam pogledao ni 6 filmova. Ali pratio sam šta se zbiva, arhivirao, čuvao, i kad sam najzad mogao – bacio se na njih, po redu prioriteta koji mi je moj njuh sugerisao. I, bingo! Prva dva koja sam pogledao bila su oba odlična: o japanskom BEST WISHES TO ALL (2023) sam već napisao koju, a sad evo i osvrta na onaj bolji. Bar meni.

            Dakle, ovaj THE WAILING *nije* onaj korejski THE WAILING koji sam vam odavno hvalio a onda i kudio ovde.

            Ovaj THE WAILING *nije* rimejk onog THE WAILINGa.

            Ovaj THE WAILING je špansko-argentinsko-francuska horor drama. I svoj naslov zaslužuje daleko bolje i smislenije od korejskog. Svejedno, nije im mudro što nisu našli neki drugi naslov, koji neće potencijalne gledaoce dovoditi u zabludu i zbrku…

            O čemu se ovde radi? Mlada i vrlo ljupka Španjolka otkrije da njeni roditelji to nisu, da je bila usvojena, a da je njena prava majka nedavno umrla, i to ubrzo nakon što je odslužila 20 godina u zatvoru, zbog ubistva. U Argentini! Ona počne da istražuje svoju pravu majku, ali u to se ubaci i misterija jedne jezivo brutalističke stambene zgrade koja, izgleda, postoji i u Španiji i u Argentini, a iz koje ona, i samo ona, čuje to žensko lelekanje, jaukanje i cmizdrenje iz naslova.

            A onda počne da na video snimcima viđa jezivog matorca koji izgleda kao dirty old man i istovremeno kao podgrejani mrtvac.

            A onda taj duh-mrtvac, tokom njenog video-četa s dečkom, koji studira u Australiji, ovome nesrećniku dođe s leđa i razbuca mu lubanju, na njene oči, tj. ekranu.

            A onda ona, s dve drugarice, reši da ode u onu jezivu zgradurinu odakle se čuje lelekanje… I tu se nešto jezivo izdešava…

            A ONDA – idemo 20 godina ranije, iz Španije pravo u Argentinu, 1998. Novi ambijent, nova likinja. Božanstveno prelepa studentkinja filma (uz to lezbejka) postane opsednuta drugom devojkom koju slučajno spazi iz busa na ulici, i počne da je prati i tajno snima svojim kamkorderom…

            I tu krene deo filma u kojem i reditelj i gledaoci kao da zaborave da su u horor filmu. Realno, objektivno, taj deo se mogao komprimovati, skratiti za bar 15-ak minuta. Nema pravog razloga da traje toliko. ALI, s druge strane, ako to znači da ćemo duže posmatrati ovu lepoticu, ko to tamo oće da seče i izbacuje ovo?!

            Uglavnom, kad se reditelj seti da je ovo što pravi neki kao horor, onda se na video snimku te uhođene ukaže isti onaj gadni sablasni starkelja, koji se vrzma oko nje, nesluteće. I stalkerka-snimateljka reši da joj se približi… I onda bude šta bude…

            Žan Lukac Glodar je, za života, govorio (na francuskom): „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura, jedna pura i dva pandura.“ Ne, ovde mora doć’ cenzura: to je iz drugog filma. Glodar je, zapravo, parlao: „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan pištolj.“

            Glodar, naravno, nema pojma, jer kako ovaj film pokazuje, sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan zli duh. Ali, po principu „the more the merrier“, još bolje je kad, kao u ovom VEJLINGU, imaš TRI DOBRE CURE i jednog zloduha.

            Ovo je film koji božanstveno spaja muški šovinizam i – feminizam. Ovo prvo, jer nam daje priliku da jednim zaista skoptofiličnim mejl gejzom zurimo u ove tri prelepe, megafotogenične, ekspresivne mlade žene, a ovo drugo kroz činjenicu da to nisu neke starletice i fufice kao iz američkih filmova, nego žene omoćene, oduhovljene, snažne; čak i kad grcaju i leleču (ponekad), one imaju i kičmu, i muda (metaforička) da odu mečki na rupu, u falusni neboder gde caruje falocentrično muško dirty old man Zlo…

            Moram da naglasim par stvari ovde: prvo, rekoh već gore, ovo je HOROR DRAMA. Ponekad DRAMA toliko zadominira da zaboravite da gledate horor. To je delom zato što reditelj ima (i) druge stvari na pameti, a delom – da vas zamaje, hipnotiše, zavede, a onda – PLJAS! Ja inače retko citiram druge rivjuere, ali sad moram, jer jedan je za ovaj film lepo i tačno reko: „creeps along at a snails pace then slaps you in the face like a crazed madman.“

            Neki među vama (većina?) možda će biti mestimično ugnjavljeni, naročito ako očekujete KONJURING vrstu duh-filma, sa gimicima, klišeima i džamp-skerovima debelo namazanim tokom celog filma. Ja nisam osetio skoro nimalo od tog „ritma puža“, jer mi je priča bila sve vreme zanimljiva, jer su me likovi zanimali, jer su me lepe slike i lepa lica zanimala, ali eto, kažem, robovi holivudizovanog narativa mogu biti frustrirani gorepomenutim. A i dolepomenutim.

            Naime, sad ću reći BLAGI SPOJLER – ne šta će da bude na kraju, nego šta NEĆE da bude.

            Prostački rečeno, ovaj film ima otvoren kraj. Maltene nijedno konvencionalno pitanje ne dobije odgovor: ni ko je jezivi čiča, ni šta oće, ni što se navrzo baš na te žene, ni kakve veze ima s onom zgradom, ni otkud ista zgrada u Španiji i Argentini, ni živi li još neko u toj zgradi (jer ne vidimo baš nikoga, čak ni kad po hodnicima i po jednom stanu krene neko žešće vrištanje i treskanje).

            Vidim na netu i među Imdb juzerima da je mnogima to smetalo. I razumem ih, donekle. Meni nije smetalo skoro nimalo. Bi, u nekom drugom, slabijem, praznijem filmu. U nekom filmu koji je zasnovan na plotu. Ali ovo nije zaista plot-based film. Ovo je više film slike, ugođaja, metafore, sugestije. To bi moralo da vam bude jasno već na samom početku, jer u film ulazimo s podužom scenom bez dijaloga – samo slika i buka i mjuz – disko đuskanja strobova đipanja opijanja i drogiranja mladeži a među omladinom je i ta devojka za koju će se kasnije ispostaviti da je majka ove cure iz prvog segmenta filma.

        Nekima će smetati sama činjenica što je ovo film čiji je zaplet napadno metaforičan, a nije bukvalan. Oni zahtevaju ODGOVORE! „Dva sata me maješ, i onda – cap: odjavna špica!“ Mega-frust!

            Okej, osetio sam ga i ja, ali samo zato što je film najzad opet počeo da ubrzava, da deliveruje stravu i užas i levo i desno, a onda potom uveo i ČETVRTU LEPOJKU – i taman kad, kao Lederfejs, zavapite: „Odakle više izviru ovolke?!“ – a ono, cvrc, „kraj“, nema više. Da ima više, rado bih gledo još, mada realno – dotad sve što treba da se shvati, jasno je, i bilo bi samo ponavljanje. Naracija nije organizovana muški, linearno, falusno, ka klimaksu, nego po principu kružnice i spirale… Znači, ovo je film kojim dominira ženski princip. A to znači da na kraju, onako tipično ženski, neće da vam kaže u čemu je problem, nego: „Znaš ti šta je problem. Ne znaš, a? Mene pitaš? Upitaj, bolje, sebe!“

            Nekima neće smetati metaforičnost po sebi, nego SADRŽAJ te metafore, njen simplicizam, njena jednostavnost i neukorenjenost u konkretnost, njena uopštenost: jer, da vam spojlujem do kraja, ako želite – ovo je film o zlu patrijarhata, o toksičnoj muškosti koja truje naročito one žene koje prkosno dignu glavu, usprave kičmu, teraju nešto svoje, a ne uobičajeno majka-domaćica-kuvarica-kućna pomoćnica. Ali ovo, fala kurcu, nije Braća Darden dokur-realizam, anatomija društvenih procesa i socijalnih faktora koji dovode do ženske opresije, nego je jedan slobodni, atmosferični, za oko prelepi, slobodni, hororični objektivni korelat jednog stanja i situacije u čije se socijalne korene ne zalazi, nego se vidi kao maltene univerzalno i vovjekivjekovno Zlo.

            Verujte mi da ovo sve zvuči gore nego što film zapravo jeste: i feminista i šovinista u meni su uživali, ALI ne mogu vam dovoljno naglasiti koliko je hororista u meni uživao, jer ovaj baja, reditelj, kad reši da uplaši, da naježi, da šokira, on jebe kevu! I zato uskliknimo s ljubavlju svim svecima da ovaj Pedro Martín-Calero – koji je dosad radio neke spotove i/ili kratke filmove, a ovo mu je dugački debi – nastavi da snima dugometražne igrane i HOROROIDNE filmove, jer mu efektna strava i užas idu kao malo kome danas. Ima tokom celog filma čitav niz uspelih jezivih detalja, kratkih creepy scena, i poneki šok, šljas, tras – ali sve je to ništa prema završnih 15-ak minuta u i oko te jebene zlokobne zgradurine! To je za svaku antologiju horora.

            Dakle, dajte mu šansu, pa se vratite ovde – ne samo da kažete „Hvala, Gule“, nego i da čujem kako vam je lego: ko budali šamar, ili ko budali krem-pita u lice?