Yannick Dahan
Benjamin Rocher
**(*) 3-
HORDA je film koji izgleda kao kad bi milan konjević i dejan zečević rešili da rimejkuju ENEMY TERRITORY, ali sa besno-trčećim zombijima. jedina razlika je što je ova isprazna, klišetizirana i u krajnjoj instanci nepotrebna orgija klišea i mačo poziranja režirana mnogo bolje nego što bi njih dvojica to uspeli.
znači, veliki plus za vrlo solidno postignut intenzitet akcije u nekoliko set-pisova, kao i za meraklijski krvopljus bez pardona i elipsi. dvojac debitanata koji ovo potpisuje negde je (pod)svestan da rade sa tankim materijalom, da nemaju nikakvu supstancu sem krvi kojom mogu da obilato prskaju sve živo, pa oni tako i čine. i to je okej, barem ljudi znaju svoja ograničenja, i isporučuju u onim granicama i od onog materijala koji mogu i umeju.
nepretencioznost je za svaku pohvalu, ali to je dvosekli mač, i u ovom konkretnom slučaju deluje umnogome kao jeftino izvlačenje za nedorađenu priču – znači, ne samo na idejnom nego i dramaturškom planu. ovo je redak slučaj filma koji je toliko rudimentarno napisan da se ne potrudi čak ni da nam objasni ko su ti likovi, zašto su tu gde jesu, i koje su njihove uzajamne veze i prtljag koji nose iz neke mutno skicirane bliske prošlosti. ovo je naročito pogubno za poslednju scenu, čiji impakt zavisi baš od motivacije.
konkretno: glavni junaci su nekakvi specijalci. tako izgledaju, tako su naoružani, imaju čak i maske za facu, i u par kadrova mašu nekakvim značkama (koje gledalac ne vidi). a opet, izgledaju kao neki paravojni specijalci, ništa bolji od kriminalaca u čije leglo – polu-pustu zgradu namenjenu za rušenje – upadaju. tamo je nekakav zarobljenik, pretpostavljamo njihov kolega, pajkan od neke sorte, koga vezanog u sobi drže nekakvi nigerijski (!) krimosi. zašto? radi otkupa? čemu rizik da držiš svinju u sobi? otkud ovi znaju gde im je kompanjon? ne znamo.
zatim, kad nigerijci ubiju zarobljenika (sa kesom na glavi, tako da ovom mekgafinu ni facu ne spazimo, za života), ovaj se digne i počne da pravi sranja. kako? zašto? otkud to voskresenije? ne znamo.
ubrzo vidimo da je i napolju sranje, i to vrlo brzo globalno eskaliralo. pre 10 minuta svuda bio mir i tišina kad su ovi upadali u zgradu. a onda, dok si reko 'institucionalizacija prestolonaslednikovičine eksproprijacije' – čitav grad je u dimu, plamenu i explozijama! pa, čekaj bre, malo – ovo je najbrža, najmunjevitija zombi-apokalipsa u istoriji horor filma! ja zaista ne znam zombi film u kome između faze A (mir, tišina, stanje redovno) i faze B (požari, haos, vojska puca, eksplozije, rusvaj, grad u plamenu) prođe jedva desetak minuta.
no time tolouse!
baš me živo zanima šta je i kako izazvalo zombi apokalipsu ovog intenziteta i ovih razmera, ali to su 'autori' mudro ostavili za sikvel ili prikvel ili tako nešto. to su ti čari dramaturgije modernih 'filmova', koji se tretiraju kao pilot epizode potencijalnih serija, a ne kao staromodni, zaokruženi, samodovoljni filmovi kakvi su se nekad pravili. ako ovo upali kod rulje, biće nastavaka, pa sve što je reditelje mrzelo da objasne, pokažu, nagoveste, razrade ovde, MOŽDA će biti u nekom drugom (ili trećem) nastavku.
ok, nema veze. važno je da su ovde u pitanju pravi zombiji, a ne zaražene osobe – čisto da preciziram zbog dokonih cepidlaka koje ovo čitaju. kad te ovi gadovi ovde ujedu, prvo crkneš, pa se onda digneš kao brzotrčeća nezaustavljiva urlajuća hrpa mrtvog mesa.
koncept je dakle sveden i simplifikovan do nivoa braindead morona – uvede se sukob dve grupe (žandari i lopovi), a onda usred toga počne zombi apokalipsa, i oni moraju da se udruže ne bi li izašli iz zgrade napolje, među stotine miliona urlajućih zombija koji, kad pokažu svoje lice, pocrkaće sve ptice. i to je sve. tenzije među tim karikaturalnim i antipatičnim njuškama su predvidivi mačo bulšit bez ikakvog involvementa publike, jer tu nema nikakvog karpenterovskog šmekera za koga bismo navijali, a i upadljivo ružna 'junakinja' je vrlo daleko od kameronovske he-woman.
kad su shvatili da teško da će nekoga da zaboli dupe za bilo koga od ovih 'junaka', tvorci su osetili potrebu da stvari 'ožive' tako što će da ubace comic-relief čiču naoružanog do zuba, inače veterana korejskog (?) rata, koji zombije zove 'kinezi'. to je valjda trebalo da bude simpatični čičica, ludak, koji će svojim embecilnim fazonima i baratanjem sekirama, puškama, mitraljezom (!) i sl. da muva laktom najniži zajednički imenitelj publike za koju je TAXI serijal suviše suptilan. moram reći da je ovaj čiča tu upao kao iz nekog (još glupljeg) filma, možda nekog koji je milan todorović režirao sam, bez konjozečevićeve pomoći, i da je njegovo prisustvo uporedivo sa škripanjem morske pene po staklu. to je kao kad bi neko uzeo i u jedan karakter ukrstio likove 'lovca na krokodila' iz TT SINDROMA i 'armagedona' iz ZONE MRTVE APOKALIPSE. potreban je zaista znatan stepen retardacije pa da prisustvo ovog čiče i njegove tupave 'šale' prihvatite zdravo za gotovo, a kamo li da im se nasmejete.
enivej, odsustvo suptilnosti (i bilo kakve poente) na stranu, ovo je non-stop akcija (znači, nema ništa od ZONOMRTVAČKIH deonica stagnacija, ono kao, ajde sad da sednemo i malo popričamo o tome kako mi se žena saplela na šine i poginula, o tome kako sam se proveo prvog dana na važnom poslu, o tome gde ću i šta ću kad odem u pemziju, i ostale pizdarije koje naravno nikoga ne zanimaju i koje služe za popunjavanje minutaže pošto nas inače za te 'likove' zaista baš živo zabole!) i žestoki splatter zaista greje dušu na nekom rudimentarnom nivou, iako je sve to u suštini zaboravljivo, jer nema ni duha, ni likova za koje bismo se vezali, ni priču koja bi vredela praćenja izvan elementarnog 'dal će ovi da izađu iz zgrade ili neće, i šta će onda kad se nađu u avliji?'
ima tu i nešto malo omažiranja deda romeru, jedno je banalno-predvidivo, u sceni u kojoj su horde urlajućih zombija priljubljene uz rešetke i staklo (kao u ZORI odnosno ZONI MRTVIH – pritom, ovde vidimo da ovi zombiji DIŠU (!) pošto je staklo zamagljeno od njihovih toplih dahova?!) a drugo je nešto pametnije-bolesnije, u fazonu 'ljudi su gori od zombija' (kada se neki 'naši' iživljavaju sa jednom zarobljenom zombijkom i odsečenom glavom koju joj daju da 'poljubi').
ističem dva odlična set-pisa: na početku, prva rezurekcija i akcija sa prvoustalim zombijem, koja je baš lepo intenzivna; i jedna scena makljaže između ružne 'junakinje' i zombi-ženice koja je još žešća od KILLBILL catfighta – znači, ode kujna dođavola, to je mlaćenje neviđeno, tiganji, šerpe, vrata od kredenca, frižider, sve je dozvoljeno u borbi protiv nemrtve ženturače namerene da vam zubima pokida vrat! u ovoj sceni je baš fino postignut onaj košmarni aspekt koji, valjda, svi imamo u ponekim horor snovima (znam da ga ja ponekad usnim) – ono, kad se borite s nečim nesnosno žilavim i neuništivim, i ma kolko ga udarali, sekli, treskali, razbijali, prokletinja se uporno vraća nazad po još!
na žalost, svi aduti ispucani su u prvoj polovini, onda dođe čiča sa svojim how convenient arsenalom i rupičasti set-pisovi koji lepo izgledaju al nemaju blage veze s mozgom (npr. neki lik jedno 10 minuta stoji na krovu auta i mačetama zaseca zombi ruke i šta dohvati, dok bukvalno stotinak njih nemoćno pruža ruke ka njemu, a niko drugi da se popne na kola, ili barem da ga zgrabi za džoglane i obori u masu kako bi ga uredno rastrgli!) a ima i scena koja je možda omaž a možda slučajno slična kulminaciji kronijevog SHIVERSA (u podrumu).
posle sve te buke i besa dođe i kraj, a nakon njega, takvog kakav jeste, slegnete ramenima i kažete: 'pih. i šta onda?' odnosno, ta poenta bi bila mnogo smislenija i emotivno jača (mada ne mnogo logičnija) da smo u nekom trenutku filma doznali motivaciju i međuodnose između aktera.
oh, well, ne može se sve imati. zato su efekti odlični.
