U okviru priprema za akciju izveštavanja sa Grosmana 2011. odakle upravo dođoh, otkrio sam jezivu činjenicu, naime – da se na ovom blogu uopšte ne nalaze moji izveštaji sa ovog zbitija iz 2007. niti pak iz 2008. godine!
To je užasan propust s moje strane, a i ogroman gubitak za nove pratioce mog kulta, koji to dragoceno štivo nisu pratili na cyber lokacijama na kojima je ono bilo velikodušno sipano pre ustanovljenja ove lokacije kao središta mojih internet-aktivnosti. Stoga, dok se ja odmaram od produženog odmora iz druge polovine jula (nedelja dana na Palić film-festu, praćena nedeljom dana na Grosmanu, EU), evo podsećanja na to kako je sve to počelo, sa mojom prvom posetom ovom festivalu, koji je te sudbonosne 2007. godine još uvek bio na prilično primitivnom nivou u odnosu na ovo u šta je do danas izrastao.
Mislim, šta reći: 2007. godine najveća zvezda na festu bio je Tromin fuckin' Lojd Kaufman.
Ove, 2011. na Grosmanu sam imao čast da stisnem ruku i popričam sa Ser Kristoferom Lijem!
Ali, pre nego što dođemo dotle, prvo da se prisetimo kako je to izgledalo mojim tada naivnim očima.
Donji tekst menjan je vrlo neznatno u odnosu na verziju kačenu na net u vreme kada je sve to bilo aktuelnije.
Iako ja i dalje stojim iza skoro svega dole izrečenog, moram dodati da povodom tih ljudi (organizatora) i tog festivala imam u međuvremenu omekšali, nežniji stav i malo više razumevanja nego što sam ga iskazao u donjem izveštaju. Pored ostalog i zato što njima moje nimalo zaslađene niti uvijene reči nisu nimalo smetale da me zovu ponovo, i ponovo. Ipak, nisam želeo ništa u tom smislu da menjam: evo kako je Grossmann meni izgledao 2007. godine:
Dan 1: Ponedeljak 06.08.2007.
POSLE J**ANJA NEMA KAJENJA
Već sam početak puta bio je zloslutan.
Trebalo je da nas putnički kombi pokupi oko 10h. Pa je javljeno da se polazak pomera za oko 11h. Odemo (Joca Ristićr, Aca Radivojević, Beki (N. Bekvalac) i njegova uber-goth cura kao i dve radnice Doma Omladine, Milica i Tijana, u kahvanu SUNCE da čekamo vozača, ne znajući šta se zbiva. A zbiva se tek početak jebade vezane za usrani norveški lejm slešer rip off američkih teen hororčića za dečurliju i njihove bake. Dakle, FRITT VILT je iz nekog nepojmljivog razloga prikazivan na Paliću (?!), pa sad tu kopiju treba da odvezemo u Sloveniju na Gross-Fest. Kopija je na Bg carini, gde našeg vozača drkaju do iza podneva. Najzad krenemo negde iza 13h, naivno verujući da je to sve od jebade.
Neću se detaljno zadržavati na gnjavaži na svakom izlasku iz jedne i svakom ulasku u drugu državu ovog jebano rascepkanog Balkana, jer sve je išlo po istom patternu: sve glatko i fino dok gledaju naša lepa lišca u pasošima, sve OK sa vizama… ali, kad pomenemo da imamo film koji vozimo u Sloveniju, i kad zatraže papire za njega… počne sranje i maltretiranje: "E, nemate ovo; e, ne možete ovako; e, ne smete na ovaj prelaz, u papirima stoji da morate onamo…" itd.
Usput čituckam novi 'Emitor' i zasmejavam Acu ridingujući mu Ratkovo "selektivno korišćenje pravopisa" (sjajna fraza by Mujanović, glede RRR-ovog prevoda UBICA U MENI!) kao i aproprijacije ingliš lengvidža u srpski iz adervajs solidnog rajtinga o Besteru i novim Kingovim fartovima. Takođe, mučim Acu hvaleći mu novog Miikea (BIG BANG LOVE): ispade da on niti ga ima niti je znao da se pojavio na divxu, i sad kipti na svaki moj hvalospev i zapušuje uši vrišteći: "Ne, ne, neee… Ne želim da znam! Ne želim da čekam nedelju dana da ga pogledam! Neeee!"
Mnogohvaljeni hrvatski auto-put jeste bolji od srbskog, da se razumemo, ali ne baš toliko koliko su mi ga hvalili. Pejsaži oko njega su uniformno dosadni, gore nego Niš-Bg, te sam ne jednom pomislio: "Dovraga, zar smo se za OVO borili?!" Ipak, kroz pitome ustaške krajeve prolazimo bez ikakvih incidenata jer smo lukavo zakamuflirani slovenačkim tablicama na vozilu.
Ipak, negde predveče, oko 19h čini mi se, stignemo na granični prelaz sa Slovenijom: Ljutomer je samo 20-ak km iza. Osećaj olakšanja izražen od optimističnog dela grupe razbijam rečima: "We're entering the world of pain!" Moje slutnje se smesta ostvaruju. Ne smemo da u Sl uđemo na TAJ granični prelaz, već na neki drugi, udaljeniji, jer nam tako u papirima (za norveško slešer-sranje) piše! Pa se onda po tom kraju malo zagubi naš već uveliko nervozni vozač; pa krenemo kroz neke vrlo simpatične HAUTE TENSION šume nabudžene znacima: "Pažnja! Sesilija de Frans na putu!" Već je jasno da ćemo zakasniti na otvaranje, pa bar gledam da ućarim šta mogu iz oglovanja tih prirodnih lepota.
Stignemo i na taj "dozvoljeni" ulaz u Sl. Više i ne gledam na sat, al cijenim da je bilo oko 21h. Tu nas izbace iz kombija, a vozač ode da se preganja sa nadležnim drugovima na carini oko artija koje ima i koje nema. I tek tu doživim olakšanje u WC-u, pošto je prethodno važila jednačina: "Ako stojimo, to znači da ima problema," te nije bilo uputno tražiti vanredno zaustavljanje pored onih već postojećih i sasvim dosadnih. E, kad to obavim(o), ja se opustim. Otprilike jedini u grupi. Ove 2 omladinke se šćućurile jedna uz drugu, malo se nervozno kikoću, malo šušumore, malo nervozno puše, Aca pali cigar za cigarom, Jor se klati okolo i pita se "Šta je bre ovo?", Beki i gothica se maze pogledima… i sve tako, dok stojimo par metara dalje od Sl granice, a noć postaje hladnija. Onda nam vozač kaže da bar uđemo u vozilo; od ulaska u Sl sa filmom nema ništa, a pošto ovi na carini NE ŽELE da preuzmu traku, i nemaju gde sa njom da je pohrane do sutra, pa ona mora da, zajedno sa kombijem, ostane tu do jutra dok se ne raščisti situacija s jebenim FRIT VILTOM! To znači da treba da sačekamo bar još sat vremena dok iz Ljutomera ne dođu kolima po nas i najzad nas odvezu tamo.
Kad smo izdržali ovo do sad, izdržaćemo još malo gnjavaže…
Ja i Jor odemo u auto koji je sumanuto dobro i hyper brzo vozio izvesni drug Borut: prvih par minuta je bilo vrlo jezivo to kako pretiče aute ispred sebe (zaleti se na njihovu zadnjicu sa 200 na sat kao da će da ih zbaci s puta, a kad dođe na 10 cm od njinog branika, naglo skrene i zaobiđe); no, kad sam video da zna šta radi i ume to da radi, prepustih se zabavi. I saundtrek je bio adekvatan vožnji, i prijao: klasici FAITH NO MORE, čak za Jora i par AC-DC i IRON MAIDEN stvari.
Stignemo u ta brda napučena vinogradima, pa u mjestašce Ljutomer ispod njih, i u kafanu MITRA gde ćemo obitavati dobre delove dana i noći tokom nedelje.
Podele nam bonove za hranu i piće, pa se bacimo na trošenje istih. Acu R. smesta spopadnu obožavaoci koji ga znaju iz ŠOK KORIDORA a među njima i čovek koji će se ubrzo razotkriti kao najveći lik i najsvetlija tačka festivala: MARKO MEHTSUN. Jedini pravi alter lik među šminkersko-pozerskim domaćinima: ima svoj HC (ili tako nešto) bend, odličan duboko-režeći glas (kad zatreba), vrhunski je pronicljiv i lucidan čak i kad je mrtav pijan (a u popodnevnim i večernjim časovima trezan nije ni bio; daleko od toga). On je najveći živi obožavalac ZAKLANE ČELJADI, i do besvesti je ponavljao/pevao/režao: ZDROBIĆU TI KIČMU! DROBILICOM ZA KIČMU! Iz priče nikad ne bih poverovao da toliko ponavljanje jedne te iste fore od jednog te istog čoveka može biti smešno i 389-ti put, ali zahvaljujući njegovoj harizmi i šarmu – zaista je bilo! (O Marku-caru, more later.)
Kružili smo tu, sedeli, pili, jeli picu (jer drugih jela u to doba noći nisu imali) do oko 04h, kad nas odvezoše do velelepne kuće g. Hlebeca, našeg domaćina. U finoj trokrevetnoj sobi smestismo se ovako: Aca i Jor (kao tata i mama) u bračni krevet, a ja u krevet za dete. Zaspasmo ko zaklani istog časa.
Dan 2: Utorak, 07.08.2007.
U VINOGRADIMA, HORORI
Doručak je bio vrhunski prijatan: služi se po principu 'kad gosti ustanu', kadgod to bilo, pa nismo morali da preterano rano ustajemo. Doručkovali smo oko 13h, u dvorištu krasne kućerine jednog od najvećih proizvođača vina u kraju, koji se usput bavi još i smeštajem turista. Jeli smo u finom ambijentu, na terasici pod vinovim lozama, na drvenim stolovima i klupama: domaće kobasce, (kupljene) paštete i razni jogurti, med, pekmez, ovo ono… opušteno i bez žurbe.
Potom nas odvezu u Ljutomer, 20-ak km dalje odatle, i ostave u kafiću MITRA, koji je zapravo glavni štab svega toga, i gde je bilo beskrajno više posetilaca nego li u bioskopskim salama.
Aca i ja rešimo da obiđemo mesto: on je gajio zaludnu optimističku nadu da će negde naći knjižaru sa knjigama na engleskom, ali nam vrlo brzo postade jasno koliko je to beznadežno, ovde. Ljutomer je malo misto, simpatično za turističku posetu, ali za život… eh, to već ne znam. Čitav kraj mi deluje kao solidan za provesti penzionerske dane, ali mladost-ludost? Dakle, pošto su nas knjižare izneverile, odosmo do crkve (since 1993!), ispred koje je neka barokno ukrašena prastara kapija od pre 200-ak godinica i ispovedismo svoje novije grehe. Preko puta, na jednom odžaku, zapazismo 4 rode kako proždiru svoje mladunce u gnezdu. Ili ih hrane? Hm, ja želim da verujem da je ipak ono prvo. Onda odosmo u obližnji (a sve je tu obližnje) park, kraj bazena, i u prijatnom hladu, na klupici, posvetismo se ogovaranju srpskih filmskih radnika, a pre svega 'kritičara'.
U 19.00 je u bioskopu preko puta parka bio FRITT VILT. Iako sam ga već gledo na divxu, i nisam bio impresioniram, rekoh ajde da mu dam šansu u bionji. Uostalom, toliko istrpesmo zbog njega na granicama, daj da vidimo čemu tolike muke. Sala je mala, fina, nova, prijatno ohlađena, milina za gledati. Druga je sasvim stvar to što
- na ovom festivalu se ne prodaju karte za filmove, ULAZ JE BESPLATAN
- usprkos tomu, u Sali je bilo tek tuce frikova, većina njih gosti festivala, možda 2-3 local yokela!
Projekcija je prošla bez problema, iako sam se bojao (nadao?) da su ovi na Paliću, ili carini, ili već negde, malo sjebali traku. Film je isto onakvo sranje kakvim ga pamtim, II gledanje me samo učvrstilo u sudu da se radi o nemaštovitom, kukavičkom, pizdunskom, šićardžijskom by the numbers going thru the motions, najobičnije EJPOVANJE tuđih tema i postupaka bez ikakve oštrine, žestine, snage, ubeđenja… lepo otaljano, fino uslikano, solidno 'odglumljeno' i – to je to. To je film koji će na kraju dobiti nagradu za najmanje loš na festivalu!
U 21.00 je bilo vreme za moju promociju U BRDIMA i FAUSTA. To se dešava u dvorištu kafića MITRA, gde su postavljene brojne plastične stolice, i razapeto solidno poveće platno.
Naravno, i dalje se nižu dokazi da me Bog ne voli, da mu moje knjige nisu ugodne, da podrivaju temelje univerzuma as we know it, i da stoga na njih on oseća potrebu da baca najrazličitija i najmaštovitija prokletstva. Slovenci su, kao dobri domaćini, učinili sve da se mi Srbi osetimo kao kod kuće, začinivši sve jednom finom dozom neorganizovanosti, nespremnosti, nesnalaženja, improvizacije itd. Don't get me wrong: ovaj festival uopšte nije uporediv sa onim Naci festom u NS, ni po čemu: ni po budgetu ni po broju (i iskustvu) ljudi u organizaciji, i trebalo bi ga posmatrati tek kao, recimo, BEOKON sa malo više para za inostrane goste.
Dakle, the curse no 1: u katalogu festa je vrli grafički dizajner i prelamač, Marko KIČMA, uspeo da baš kod stranice o mojim knjigama ispusti ENGLESKI text, a ostavio samo onaj na slovenačkom; pored toga, izveo je rokadu sa slikama, pogrešno ih spojivši sa textovima; i najzad, nije ni stavio mesto i vreme tog dešavanja na toj strani (mada se to vidi pred kraj, nekoliko strana dalje, u opštem programu).
Ipak, poseta je više nego dobra: ovde je publika bila zainteresovana za priču, neki su došli baš zato, sedeli su i gledali i slušali s pažnjom, bar 30 ili 40-ak njih; čak i Šijan sa ženom sedeo je tu i pratio moju žvaku. Pošto sam procenio da bi priča o srpskim hororima bila exkluzivnija i zanimljivija ovoj publici, odlučio sam da o FAUSTU i đavolu kažem tek ono najosnovnije, i da ne smaram ljude insertima iz satanskih filmova, već da umesto toga u centar postavim 'domaće', i da njih ilustrujem insertima. Pustio sam sledeće:
- LEPTIRICA (klanje vodeničara)
- ZAKLETVA (prikaza ubijenog, odsečena glava itd.)
- DEVIČANSKA SVIRKA (lutanje oko zamka i po njemu, i pristup Oliveri Katarini sa svećnjakom)
- KIČMA (u krematorijumu)
- VEĆ VIĐENO (psiho-Mustafa kolje psa, juri klinca i buši gušu Bati Paskaljeviću)
Publika je sa vidnom pažnjom i navijanjem pratila sve inserte: namerno sam ih odabrao tako da budu exkluzivni i pretežno manje poznati (kasnije mi Šef i Organizator festa, Tomaž, priznade da nije gledo čak ni VEĆ VIĐENO!).
The Curse No 2: Sedeo sam odmah ispred platna i projektovane inserte sa videlo bima posmatrao iskrivljena vrata. Tijekom inserta iz VEĆ VIĐENOG vidim: slika odjednom poče da se neobjašnjivo krivi i izdužuje po dijagonali. Dođavola, pomislih, šta li je sad sa projektorom, što li ovako deformiše sliku? Par nanosekundi kasnije sinu mi da zapravo ka meni pada ne samo platno nego i metalna šipka koja ga drži, te gipko skočih sa stolice u stranu taman na vreme da izbegnem sporo-ali-sigurno-padajuće platno sa psiho-Mustafom na sebi! Šta učini blagi večernji lahor i nestabilni držači platna!
Naravno, sve to mi je bilo smešno i zabavno, te odmah dohvatih mikrofon i rekoh: "Kao što vidite, kad je srpski horor u pitanju, strava nikad nije daleko od platna," ili nešto u tom stilu (na čemu su mi posle čestitali neki hrvatski fanovi). Čim nadležni podigoše platno, ja se vratih ispod njega, zezajući se i dalje i kao u strahu osvrćući se ka njemu, ali srećom to je ionako bilo pred kraj predavanja, i imao sam još 5-8 minuta predviđene priče.
Potom mi je prišao admin hrvatskog horor foruma te se upoznadosmo i popričasmo malo; rekoh mu da sam imao problem da se prijavim na nj. forum (ispade da mi je verovatno mejl sa aktivacijom naloga otišao u bulk folder); kupio je 1 komad BRDA od mene, napisah mu posvetu, ovo ono. Još nekoliko ljudi – što iz organizacije, što od gostiju, među njima i Šijanova žena i jedna starija Slovenka koja reče da se bavi prevođenjem Srpski-Slovenački – je pohvalilo moje izlaganje. Upoznadoh se s momcima iz Žutog titla, koji takođe čestitaše: Velja je naredne večeri trebalo da promoviše svoju knjigu o lignjama i katanama, ali odmah reče da ne planira da filozofira sat i po kao ja.
Onda sa njegovim kompanjonom, Markom, sedoh u baštu MITRE da proćaskamo o našim whereaboutsima, o filmima, o stanju u Srbiji i Hrvatskoj (različite nijanse čemera, the way I saw it). On mi reče, pored ostalog, da treći čovek ŽUTOG TITLA ima najveću kolekciju najluđih i najređih filmova u Hrvatskoj, a i šire. "He, he, jake reči za izgovoriti u Ghoulovom prisustvu," pomislih ja smeškajući se u brk. "Daj da to smesta proverimo!" Te tako podvrgoh trećeg čoveka surovom 'Gul-testu raritetnosti', koji je on smesta položio sa vrlo visokih 50%! Naime, pitao sam ga za 2 brutalno nenalažljiva i grozomorno ezoterična naslova koja tražim decenijama, i ispade da od njih za jedan nikad nije čuo, ali da drugi ima (istina, na VHSu i bez eng. ili srp. titla). Respect!
Marko je i dalje DROBIO KIČMU pretežno treznim gostima s kojima smo se družili i ove noći do oko 03h minimum. Pošto sam skužio da vino u kafiću nije preterano dobro, odlučio sam da pijem samo sa kontrolisanim poreklom, na degustacijama koje nas čekaju ovih dana, a u MITRI – samo sok.
U 23h je u toj istoj bašti, na tom istom nestabilnom platnu, igrao austrijski DIKTATORI SE BOLJE LJUBE, komedija o Hitlerovim poslednjim danima, u izradi najjebežljivijeg geja koga sam ikada video. Ipak, trebalo je nešto i jesti za taj dan, te žrtvovah gledanje filma zarad punjenja stomaka. Režiser mi je dao DVD pa ću film pogledati ovih dana: deluje vredno truda. (APDEJT: kako kasnije ispade, ovaj nije gej nego mu je to bila neka poza, neki dead pan austrijski 'humor' il' tako nešto...)
Pogledah DVD filma koji je išao posle moje promocije, dakle DIKTATOREN KUSSEN BESSER. Austrijska komedija o poslednjim Hitlerovim danima u Bunkeru. Snimljen u 3 sobe, izrazito neubedljivo opremljene da 'liče' na Bunker, ili bilo šta iz tog perioda. Sa osrednjim glumcima.
Pa, šta reći? Prva polovina deluje umereno obećavajuće: ima zaista duhovitih fora i fazona na tragu MONTIJA PAJTONA, i skoro svi su bazirani na verbalnom humoru. Jedina kolko-tolko vizuelna dosetka je ta da svako malo neki pištolj slučajno opali i ubije nekog ko se tu slučajno zatekao. Vremenom ipak postane zamorno gledati nešto što bi možda bilo podnošljivije kao pozorišna predstava ili radio drama. Režija je očito neprofesionalna (režiser nema formalno obrazovanje pa mu se može oprostiti što mu je film urađen tek malo bolje od prosečnog srpskog filma), a kamera drhtava, sa švenkovima i zumovima kakvi se mogu videti još samo u poznijim filmovima Džesa Franka, Žana Rolena i Reja Denisa Steklera.
Glumac koji igra Hitlera, Eberhard Wagner, prilično je dobar u svojoj ulozi (rekao bih čak da je najprofesionalniji u celoj ekipi), možda malkice previše suzdržan i tih u nekim scenama, ali ipak znatno ubedljiviji nego što sam očekivao. On je bio gost Grossmanna, i proveo sam više sati u razgovoru s njim, sjajan lik (o tome ću više kasnije).
Ipak, pošto je ovo očito rađeno iz amaterske ljubavi, od štapa i kanapa (budžet sigurno nije veći od 1000 E), dajem mu jednu dobronamernu dvojku (pola ocene manje od visokobudžetnog srpskog pozorišta-na-filmu, HADERSFILDA). Umerena preporuka za ljubitelje kempa, treša, travestije i sl. Uz odjavnu špicu čak idu fotke mačaka koje liče na Hitlera.
3. dan: sreda 08.08.2007.
SILENT HILLS
Danas nije bilo nekih ranih programa vrednih žurbe u Ljutomer, te posle još jednog finog doručka pod lozama, s Acom odoh u obilazak Hlebecove okoline, tj. u šetnju kraj bogatunskih kuća (u ovim brdima nema javnog prevoza, a ceo kraj opslužuju samo 2 ili 3 taxi-auta = SVI ovde imaju svoja kola…). Kroz brezove aleje dođosmo do vrha brda sa koga je pucao pogled na okolne bregove uređene kao mega-amfiteatri sa redovima i redovima stepenasto zasađene vinove loze. E, to se zove KULTURA. Ima nečeg moćnog u prizoru prirode u potpunosti zauzdane zarad čovekovih potreba, a opet – nenaružene, neosakaćene, već samo pripitomljene.
Dođosmo do vidikovca, zgrade na samom vrhu brda u koju se penje užasno uskim spiralnim stepeništem koje je bilo preusko čak i za moje obline a nekmoli za Acine; ipak, uspesmo da se dovučemo do vrha, odakle se bacismo u meditaciju nad okolinom, kao i nad randomly chosen hororićima koji su nam prolazili kroz svest, i koje smo sa zabrinjavajućim stepenom slaganja analizirali. On je pušio u osunčanom uglu ravnog krova zgrade, dok sam se ja brzo povukao u jedno ćoše gde je bilo malo hladovine od džinovske trešnje.
Ta trešnja je zanimljiva stvar. Na njoj su bili sasušeni, pocrneli, NETAKNUTI plodovi. Jebote, u mom kraju deca trešnje oberu i sa tuđih poseda, ne mo'š list naći na drvetu a kamoli plodove. Onda mi sinu da sve vreme šetnje kroz ova utihla brda ne videsmo nijedno dete, ne čusmo nikakav dečji glas. Tišina. Praznina. Koji meni prijaju, da se razumemo, ali… Bilo je nečeg creepy u ambijentu, a naročito u tom detalju koji mi je bio toliko znakovit: ogromno drvo trešnje koje NIKO nije ni takao, no pustio da sve to svene i sasuši se na njemu… Vraćajući se ka Hlebecu već bejasmo prilično žedni, te se poslužismo kruškama otpalim sa okolnih drveta. Samo jedna je bila jestiva, većina ostalih - trula iznutra.
Nazad kod Hlebeca, on nađe za shodno da nam upriliči degustaciju svog mnogohvaljenog vina. Prethodno nam je održao manje predavanje o tome kako treba držati čašu vina (nikako za samo staklo onostran kog je vino, nego samo za tanušnu drščicu-stalak!), kako stručno iskonzumirati tjekućinu (prvo provrteti po čaši, da se raširi tečnost, sa svojim mirisom po celoj unutr. površini čaše, pa onda promućkati po ustima da se svi nervni završeci po celom jeziku napiju…) itd. Sad, ja nisam neki stručnjak za vina, meni su i nos i grlo trajno zatupljeni za kojih 20-ak % zbog stalne alergije na prašinu, ali ovo je prijalo. Definitivno bolje od belih vina koja pijem po svadbama u Srbiji! Kasnije će baš ovo vino, baš od našeg domaćina Hlebeca, da dobije 1. nagradu na Sajmu vina.
19.00 h je bilo vreme za HLADNI ČAS (LA HORA FRIA), španski postapokaliptični SF-horor. Budući da već 10 godina uzalud jurim raniji film tog autora, FOTOS, i da mi opis ovoga i to malo komentara na netu zvuči obećavajuće, tim sam neprijatnije bio iznenađen slabim dometom ovog uratka. Banalna dosetka sa klincem koji sve u tom bunkeru snima kamerom (da, ozbiljna priča viđena očima deteta, sjećam se, još Kusta je to rabio, ali baš kao Malik i ovaj film je govnu nalik!); ružna i jeftina scenografija ružno i jeftino snimljeni; ceo film u tri mrko-zelenkaste ružne sobe u podrumu; nezanimljiva priča; neuzbudljive scene saspensa; loš ritam; osrednja gluma; proizvoljna biblijska (?) simbolika sa likovima koji se zovu Jesus, Magda, Judas itd. itd. Sve u svemu, ovo je žešće smorilo i iznerviralo, a out-there twist na kraju je bio kao sise nalepljene piletu.
U 21h je trebalo birati: ispoštovati momke iz ŽUTOG TITLA, tj. Velju koji promoviše svoj vodič kroz japanski film, ili pogledati engleski hororčić BROKEN, koji se reprizira tek u petak u 15h. Pošto sam planirao da uradim intervju sa plavušom u gl. ulozi, gošćom festivala, reših da ipak pogledam film. Velja je ionako rekao da neće mnogo da duži sa pričom, već da će da pušta neke inserte. Avaj, BROKEN ispade baš tako loš kako Velja (koji ga je gledo ranije) reče. Gl. glumica je u programu festivala predstavljena nekom sličicom iz doba kad je imala 19 godina il tu negde (ah, taj blesavi Marko, zdrobiću mu kičmu!); u filmu ima oko 46, prilično je nosata i antipatična, i nimalo me nije vezala za svoje muke u zarobljeništvu nekakvog patetičnog otmičara/mučitelja koji ima autfit Jeeper Creepera a ipak trpi da ga zarobljenice podjebavaju ko zadnjeg šonju i gađaju krumpirićima. Niti je drama interakcije između tih likova ubedljivo dramatična i zanimljiva, niti je saspens napet, niti su retki gross-out momenti nešto posebno gadni, a sve to snimljeno prilično ružno, sa onim iritirajućim zelenkastim video-bojama i jadnim pokušajima stilizacije. Nema ritma, nema toka, to ide od scene do scene bez pravog vezivnog tkiva, a završni twist (da, i ovde ga ima!) ima izvesnog šmeka, mada je i on kukavički, jer od dve jednake mogućnosti bira onu manje bolnu.
U MITRU stigosmo kad je ŽUTO veče već okončano; listao sam knjige POVRATAK Ž.T. i KATANE, LIGNJE I OSTALO (o njima docnije) koje dobih zauzvrat, tj. u zamenu za BRDA i FAUSTA i ćaskao s ŽUTIM Markom. Beki nam se pridružio, pričali su puno o ŠOK KORIDORU, Marko ne može da veruje da taj stepen slobode i (kontrolisanog) haosa emisije i nj. sadržaja može da se emituje bez većih problema. Pokušali smo da uporedimo crne hronike Srbije i Hrvatske, ali ispade da Marko svoje ili ne prati mnogo pomno, ili ne želi da baš pred nas iznosi najcrnje i najgore iz Hrvatske (za razliku od Bekija i Ace, koji su otprilike poslednje osobe koje bi ikada trebalo proglasiti ambasadorima Srbije!).
ŽUTI Velja je, inače, snimao nekakav kratki film u okolini, i sa snimanja je došao sjebane glave; njome je okrnjio nisku tavanicu Tomaževu, gde su nekaj snimali. Zato je narednih dana izgledao kao nešto između Pinheada i Velikog Štrumfa, sa mrežicom na glavi koja je držala gazu na rani. Reče da je to krvarenje iz lubanje snimljeno kamerom, i da će uskoro biti okačeno na nekim snuff sajtovima.
Za to vreme je Jor uporno i ubeskraj kuckao vesti za BETU u 'press centru festivala' (tj. sedeći za jednim jedinim kompom u samom ćošku kraj MITRINE hromirane kuhinje), pošto je on jedini od nas ovde bio plaćen da bude tu, pa je morao da otplaćuje dugove.
--- Nastaviće se...
