Grossman 2014 (3. deo) – Još dobrih filmova + ZAVODNIK

Posle osvrta na prvi dan festivala kao i na vrlo dobar horor film viđen tada, ASMODEXIA, i posle slikovitog i rečitog audio svedočanstva o nastupu Đorđa Kadijevića, evo nešto reči (i slika, by Tina Babić Inc.) o drugim dešavanjima i filmovima na festivalu ovog jula.

Sreda 16. jul je počela obećavajuće – gosti festivala odvezeni su nekoliko kilometara dalje od Ljutomera, u ono što naš narod zove "countryside", gde smo imali da uživamo u ambijentu porodičnog letnjikovca šefa festivala, Tomaža (tačnije, njegovih roditelja).

Ne, ovo što vidite nije javni park ili neko izletište, već slike sa privatnog, lepo uređenog imanja:

veštački ribnjak, zelenilo, kućice, voćnjak, letnja kujna (sa full frontal kalendarom), ležaljke, ljuljaške i ostala čuda...

...it's all in the (Horvat) family!

U ovom prijatnom ambijentu proćaskao sam malo sa g. Slančikom čije su hororične skulpture uveličale ugođaj ovogodišnjeg Grosmana (vidi 1. deo mog izveštaja), upoznao se sa članom žirija (o kojem što manje – to bolje!) i obavio foto-sesiju s Tinom tokom koje sam još bolje razgledao ambijent.

U prijatnoj hladovini ovog imanja, pod drvećem i pod suncobranima, bili smo posluženi izdašnim gulašem od tri vrste mesa: svinjsko, juneće i jelensko.

Kao da taj gulaš nije bio dovoljan (a jeste!), obed (obred?) je kulminirao roštiljem, ali avaj, dok se do toga došlo bio sam već pun i prepun, pa sam jedva uspeo da preko gulaša nabacim jednu šniclu, tužno gledajući preostale netaknute ćevape... Naravno, kajao sam se što sam uopšte tog prepodneva išao na doručak u hotelu, ali kako sam mogao odoleti prasećem pečenju za doručak? KAKO?!

Prilikom te gozbe društvo mi je najviše pravio Mark Karete, reditelj ASMODEXIE, inače Katalonac koji je, kao i Balaguero pre dve godine, bio vrlo glasan i izričit zastupnik katalonske nezavisnosti od Španije, sa argumentacijom donekle sličnoj vojvođanskoj (Centralizacija! Sve pare otuda odu Španiji a vrlo malo se vrati u Kataloniju!) a odnekle vrlo različitoj, i sličnijoj šiptarskoj (drugi jezik, druga kultura, od detinjstva zadojeni time da su drugačiji itsl).

Onda nam se pridružio i Til Klajnert, Nemac, reditelj filma DER SAMURAI koji je imao da igra te večeri i o kome sam još pre Grosmana čitao lepe stvari pa ga iščekivao nestrpljivo.

Posle razgovora s Klajnertom stekao sam još jaču pozitivnu predrasudu, jer se pokazalo da ovaj prilično dobro poznaje i kapira horor – štaviše, za čitanje u hotelu poneo je MIDNIGHT SUN Remzija Kembela, a dream project mu je Lavkraftov Colour out of Space!

Obilata i teška hrana bila je praćena dobrim vinom i još boljim razgovorom, ali sve to je počinjalo da bude prilično opterećujuće, naročito na vrućini (čak i u hladu!) pa sam stoga s radošću dočekao povratak u hotel, na dozu beauty sleep-a, kako bih sat i po kasnije bio čio, zdrav i veseo, i prirodnog spoljašnjeg izgleda – za ljutomersku promociju ZAVODNIKA!

Razgovor sa mnom vodio je Nenad Bekvalac, i prijatno me iznenadio jer u tome se izvanredno snašao iako roman do tada još nije bio pročitao.

Kako upravo saznajem, ovu promociju je na svoj način u Srbiji najavio "Stari kadar" Dimitrije Vojnov na Novim Kadrovima, sa svojim osvrtom na roman (koji vredi videti, OVDE), objavljenim baš tog dana, dok sam se ja častio ghoulashom.

Bila je to opuštena, razdragana a opet i ozbiljna priča pred nekih dvadesetak okupljenih u bašti hotela Stela, što je optimalna cifra za ovu vrstu dešavanja na bilo kom festivalu, pa i na mnogo većim od ovoga.

Bilo je čak i feedbacka (pitanja iz publike), prodato je desetak primeraka (što nije baš mnogo, ali donekle i jeste – jer mnogim Slovencima je ipak problem da čitaju ozbiljnu literaturu na srpskom jeziku) a jedan komad ZAVODNIKA završio je u rukama filmskog producenta koji se zainteresovao za moju knjigu.

Najveći kompliment dali su mi stranci, Klajnert i Karete, koji su takođe saslušali tu priču, vođenu na srpskom – kazali su nešto kao: bilo je odlično, iako ništa nismo razumeli ipak se vidi da znaš znanje i govoriš sigurno.

Klajnert se, kao proklamovani ljubitelj Lavkrafta, naročito zainteresovao za NEKRONOMIKON, o kojem je, takođe, imao samo reči hvale.

Odmah zatim otišao sam da najzad odgledam MAMULU (tj. NIMFU) – i bio prijatno iznenađen činjenicom da to ipak ne boli toliko koliko sam se bojao (jedna sasvim pristojna 2+); opširan rivju sledi uskoro!

Na putu od bioskopa do glavnog trga (200 m) imao sam da slušam egzaltacije člana žirija (neću reći kog – ali to svakako nije bio Slovenac!) o tome koliko je MAMULA originalna, maštovita, kreativna, erotična, i kako je sjajno uklopila "all that S&M stuff". Budući da je ovom starkelji glavna poštapalica za opis SVAKOG bogovetnog filma na Grosmanu bila "all that S&M stuff" ubrzo sam shvatio da taj u životu nije video ni pet horora pre ovoga, i da ne pravi čak ni elementarnu razliku između sadizma, mazohizma, strave, užasa, horora i snafa. Ali zato se napalio na sirenu, zagrejao se za ribođevojku – na oči ne vidi!

Pod vedrim nebom, zatim, odgledao sam i SAMURAJA: projekcija je bila nešto slabijeg kvaliteta, ne znam zašto, neki tehnički razlog kod projektora – jer bacio sam pogled na početak reprize istog filma, u bioskopu, par dana kasnije, i slika je tom prilikom bila besprekorna. Ovde je to izgledalo nešto sirovije i jeftinije nego što zapravo jeste – ali ni to mi nije smetalo da uživam u prilično originalnom i zabavnom filmu koji takođe zaslužuje zaseban rivju, pa će ga uskoro od mene i dobiti.

Pošto sam treći film te večeri – irski KANAL – ranije gledao na skrineru (i nisam bio impresioniran – obična dvojka), svakako ga nisam reprizirao na trgu; radije sam se družio i opijao s Grosman ekipom i tek povremeno pratio kako narod skače na jeftine jump scare zvučne efekte kojima ovaj mlitavi i neubedljivi filmček pokušava da poseje strah među publikom.

--- NASTAVIĆE SE…