Grossman 2014 – izveštaj sa festivala (1)

  

Posle jednogodišnje pauze – jer tokom crne crne crne 2013-te nisam ni hteo ni mogao da se bavim festivalisanjem – ovog leta sam ponovo bio gost Grossmann festivala filma i vina. Bio je to ukupno moj šesti odlazak tamo, počev od 2007. naovamo. Izveštaje sa ranijih izdanja imate ovde na blogu: bilo je tu sočnih i zabavnih stvari, ako su nekome promakle, pa ih potražite u arhivi.

Iako je ovo bilo jubilarno, deseto izdanje, festival nije uspeo da ga proslavi spektakularno velikim inostranim gostima kakvi bi mogli da se mere sa ranijim, kao što su bili Kristofer Li i Rodžer Korman, ili barem B-klasicima kakvi su Ruđero Deodato, Jorg Butgerejt, Brajan Juzna i sl. Razlog tome je što je u poslednji čas gostovanje otkazao čuveni evropski exploitation glumac koji sada živi i radi u Holivudu, i to zato što mu je preče bilo gostovanje u američkoj TV emisiji nego da se pet dana opija i provodi na Grosmanu! I posle se još neko buni na Hičkokovu zlatnu maksimu, da su glumci = stoka! Uglavnom, zbog otkazivanja tako kasno nije bilo vremena za obezbediti belosvetske rezerve.

Na svu sreću, ove godine je pristao da gostuje Đorđe Kadijević, kome sam i ranijih godina preporučivao da na Grosman dođe, ali on nije mogao iz privatnih razloga. Sada se tako potrefilo da je najzad uspeo da dođe do Slovenije, makar na tri dana, i tako spasi Grosman od totalne katastrofe. Naravno, mi u Srbiji smo privilegovani da povremeno budemo u prilici da čujemo i vidimo Kadijevića uživo, što na tribinama i promocijama u Beogradu, što na nekom od festivalčića diljem zemljice, ali za Slovence i ponekog Hrvata ovo je bila izuzetno retka privilegija (njegov prvi dolazak u Sloveniju još od raspada SFRJ) – i meni je drago, pre svega, što su i organizatori i sam Kadijević bili prezadovoljni ovim gostovanjem.

Ja sam se, istina, pribojavao njegove reakcije, jer ipak je ovo jedan razbarušen, neobavezan, prilično neformalan, neuštogljen festival (zato ga i volim!), i nisam baš bio siguran kako će čovek njegovih godina, ugleda, ukusa, preferencija i raspoloženja da se oseća u atmosferi mladalačkog veselja, muzike, vina i galame, okružen treš filmovima. Ipak je to čovek koji se uglavnom distancira od horora – u uvodnoj reči pre prikazivanja ŠTIĆENIKA on je po ko zna koji put načinio distinkciju između Hičkokovog PSIHA, kao filma u kojem je, po njemu, sve objašnjeno i jasno do kraja (i gde sevaju noževi i šiklja krv), i svog TV filma kojim vladaju misterija, atmosfera i neodgovorena pitanja...

Bojao sam se, dakle, da će mu biti nelagodno među mlađarijom sa hevi metal majicama i odeždom "ukrašenom" horor motivima, među iskeženim facama i monstrumima – ali, pokazalo se, on je bez zazora i gnušanja prihvatio taj ambijent, i imponovala mu je pažnja kojom je bio obasut, kako od strane organizatora tako i od medija (dao je nekoliko intervjua za slovenačke novine, radio i TV) i od poštovalaca koji su mu tražili autogram. Tako da, umesto da zareži "Gde si me ovo doveo – ja mislio ovo ozbiljan festival?", Kadija je na kraju bio prezadovoljan celim iskustvom i drago mi je što sam imao određenog udela u tome da on provede nekoliko vedrih dana u inače vrlo crnom periodu svog života.

Ove godine je "Voz bratstva i jedinstva" iz Srbije bio sveden na samo nekoliko kola: nije bilo make-up efx rulje, nije bilo nekoliko manje-više ustaljenih gostiju sa ranijih izdanja festivala, spala knjiga na dva-tri slova – pa sam ja, recimo, u Sloveniju, umesto mini-busa (kao ranijih godina) putovao kolima s Nenadom Bekvalcem i njegovom goth ženom, komotno razbaškaren na zadnjem sedištu njihovog novog auta. Vožnja je protekla u prijatnom ćaskanju o raznim filmskim trivijama i detaljima vezanim za njegov novi posao u JU (!) Kinoteci; na granicama nas nisu dirali, nije bilo gužve, a zajedno sa dve pauze vožnja je trajala oko 6,5 sati. To znači da smo u Ljutomer stigli u ranim popodnevnim časovima, pa je bilo vremena da odspavam par sati i svež kao rosa ustanem taman za večeru, a onda i za odlazak na ceremoniju otvaranja.

Hotel "Stela" u Ljutomeru, na glavnom trgu, ponovo radi, i to s novim vlasnikom – agilnim i ljubaznim čovekom kome želim sreću i u nefestivalskim danima, pa da nas i dogodine ovako lepo dočeka. Hrana je bila znatno bolja nego u ranijim inkarnacijama ovog mesta – i toliko obilna da mi je bilo neprijatno da u nekoliko navrata nepojedeno vratim mesište iz skoro polovine obroka. Recimo, ako mi ne bi odgovarao dezert, uvek je kao rezerva tu bio ponuđen sladoled (prema kojem s Lavkraftom delim preferenciju). Posebno me je razveselila opcija da se za doručak, pored uobičajenih đakonija na švedskom stolu (pršute, slanine, kobasice, više vrsta sireva itd), moglo dobiti i praseće pečenje! Da, komadi nasečenog pečenja lepo su stajali tu već u prepodnevnim časovima i ja sam se samo pitao: dođavola, zašto se niko ovoga u Srbiji nije setio?! Prvo su nam oteli ajvar, sad nas pretekli s pečenjem za doručak – šta je sledeće?!!

Anyway, otvaranje je proteklo u standardno razdraganoj atmosferi – lepo je bilo videti na okupu Grosman ekipu, pa čak i Tomaža, mada sam se i ovom prilikom ponajviše družio s crnpurastom ali duševnom braćom Marks... ovaj, Mehtsun. 

Bilo je dobrog vina u izobilju a našla se tu i horor torta u znak komemoracije proteklih 10 Grosmanovih godina koja je, kako to obično biva sa ovako nakićenim đakonijama, ipak bila više za slikanje nego za jedenje (iznutrice su bile sasvim prosečne, at best: pola je bila kvazi-čokoladna, a pola kvazi-voćna, pri čemu je nekakav žele ili tako nešto veštačko glumilo jagode).

U holu bioskopa otvorena je izložba horor skulptura inspirisanih Klajvom Barkerom i Lutkeom (to je nemački umetnik koji je dizajnirao nakaznosti iz ranijih spotova Merilina Mensona a njegovi radovi korišćeni su i u spotovima grupa Dimmu Borgir, Kreator, Meshuggah i Rage). Autor ovih neodoljivo morbidnih divotalnosti je subotički umetnik Arpad Slančik. 

Žao mi je što ne stigoh da s njim popričam onoliko koliko sam želeo, ali biće valjda još prilike, naročito ako me pozovu na novi subotički horor festival Hrizantema (sic). Ove skulpture i slike svakako dovoljno govore za sebe.

A onda – suprajz! Već prve večeri: odličan film! S velikim uživanjem odgledao sam španski satanistički horor ASMODEXIA – toliko dobar da sam, tokom festivala, odgledao i njegovu reprizu par dana kasnije. Rivju ovog filma stiže na blog uskoro, a do tada, reći ću samo da mi je drago da sam imao priliku da upoznam i obilato popričam s njegovim rediteljem, Markom Kareteom. 

Ubeđen sam da će od njega biti nešto veliko ako nastavi u ovom pravcu – još od Balaguera nije u Španiji debitovao reditelj sa ovako istančanim smislom za slikovit, vizuelno nadahnut, atmosferičan i crno-crn horor. Uradio sam i intervju s njim i nadam se da ću zainteresovati RUE MORGUE da za njih napišem članak o ovom filmu, kojem predviđam nagrade na predstojećim žanrovskim festivalima. Svakako će biti u samom samcitom vrhu moje godišnje horor liste i nije nemoguće da se zakiti s nekoliko Zlatnih Gulova.

Veče mi je, ali samo donekle, zagorčao drugi film na programu – argentinski DEEP SLEEP / SONNO PROFONDO. U pitanju je nešto kao poor man's AMER: pokušaj omaža klasičnom italo đalu (giallo), ali izveden neopisivo jeftino, ružno, dosadno i artsy-fartsy uninolving, a bez eye-candy-ja koji imaju filmovi belgijskog dueta Forzani+Katet. Zaplet je nezanimljivo predvidivo nebitan, vizuelnost je siromašna, ritam je nepostojeći, sve je to repetitivno i na silu rastegnuto na 67 minuta, iako bi komotnije stalo u nekih 15-ak. Fetišizam ipak traži budžet... i talenat, a ne samo prenadrkanost i dobru volju. Od mene: *(*) odnosno 2-.

Posle još malo zezanja sa gostima i domaćinima u bašti hotela, povukao sam se u svoju sobu, s indignacijom odbivši da idem u nekakav noćni klub previše daleko odavde (tako da se do tamo i nazad mora ići organizovanim prevozom): bio sam preumoran za noćni život, plus omamljen svim onim vinom i više nego uspavan prikladno nazvanim DUBOKIM SNOM onog argentinca, tako da sam negde oko jedan iza ponoći otišao na spavanje.  

Uzgred, cimer mi je bio Andrej Boka, filmadžija iz Subotice čije sam dosadašnje radove već hvalio ovde na blogu (vidi npr. PRIČA O STANOVNICIMA ZIDA). On je prošle godine na Grosmanu dobio Hudoga Mačka za taj film, a za ovogodišnje izdanje je sačinio sve džinglove i inserte za finalnu ceremoniju dodele nagrada - kao i ovaj nadahnuto zabavni promo-video koji je svake večeri išao pre projekcija:



Boka je ne samo dobar filmadžija od kojeg tek treba očekivati velike stvari, nego i divan momak, tih, uredan, pažljiv i praktično neosetan kao cimer pa je stoga i ovaj aspekt mog gostovanja bio sasvim prijatan. Naročito u svetlu alternative! Moram da u tom smislu pohvalim domaćine koji su reditelja ZONE OF THE MRTVIH i MAMULE (koji iz meni nejasnih razloga gaji animozitet prema meni) sklonili u sasvim drugi smeštaj, daleko od Ljutomera, pa sam ga tokom celog trajanja festivala jedva i video a kamoli nešto gore od toga.

--- NASTAVIĆE SE… sa još dobrih filmova, zanimljivih poznanstava, sočnih ogovaranja, slikovitih ilustracija itsl.