Evo i nastavka izveštaja sa prošlogodišnjeg Grosmana u kome se otkrivaju hajlajtovi - susret sa Yuznom i Cormanom!IV dan
(sreda)
OD MURE DO MARBLHEDA
Sreda je već redovni dan za čamčarenje Murom (jerbo za splavarenje treba – splav, a ovo se radi naduvenim gumenim čamcima za 10ak osoba svaki) – do Ostrva ljubavi i njegove širom Slovenije čuvene Rakije Afrodizijače.
Malo strepnje je izazvala vest da ima mesta samo za 30 osoba pa već paranoično počeh da očekujem Tomaža kako mi šapuće: "E, za tebe nema mesta; a uostalom, bio si već na ovoj turi prošle godine..." To se, ipak, nije desilo: čak ispade da je manje od 30 ljudi krenulo na polazišnu tačku. Izostali su skoro svi Hrvati (kako čujem, mnogo se zapili prethodne noći) ali je Jor ovog puta (za razliku od prošle godine) stigao na vreme. Eto šta znači kad čovek ima ženu da ga podseća na sve i muva laktovima kad zatreba. Aca i ja se smestismo u čamac u kome su bili Juzna i ženica, Šijan (čija Narcisa tog dana još nije bila među nama) i nekoliko Slovenaca, Marko included. Većina VIP gostiju je veslala, dok smo se mi, sitnije ribe, zajebavali.
Prošle godine su u čamcu služili vino + špricer. Ovog puta u ponudi je bilo samo hebeno PIVO (usred festivala VINA, znam!) i u znak protesta zbog ove nečuvenosti ja uzeh jednu limenku od pola kila i- iako pivo ne mogu da smislim- tijekom plutanja po vodi je iskapih do kraja! To uradih iz čiste zlobe, da bude jedno manje za njih, a ne zato što sam pod stare dane u sebi osjetio naprasnu ljubav ka pivi. (Malo kasnije, na Ostrvu Ljubavi, uradih i drugi presedan: iako ni rakiju ne mogu da smislim a kamo li podnesem, uzeh da probam jedno čokanjče tog 'afrodizijaka'. Za razliku od piva, koje bez problema -ali i bez naročitog užitka- popih pola kile, ove rakijštine jedva podnesoh 3-4 mini-gutljaja pre nego što dadoh čokanj iskusnijim rakijašima.)
Marko je bio ili pijan od ranog jutra ili neotrežnjen od sinoć-jutros, u svakom slučaju – baš kako treba! Zezao se sa Šijanom koji ga, izgleda, iskreno planira za neki naredni film kao naturščika. S Juznom se tek tu i tada formalno upoznah, i odmah počesmo priče o tome šta radi, šta se dešava u svetu low-budget horror filma itd. Reče da je nedavno počeo da radi (i živi!) u Indoneziji, odakle pokušava da launchuje svoju novu kuću Komodofilms.com (coming soon). Najavio je da će mu naredni film biti AMPHIBIOUS, o džinovskom škorpionu koji spopada neku vrstu naseobine za radnike na platformama usred mora, što me nije ispunilo entuzijazmom.
Sve je na Ostrvu ovog puta bilo bolje: imali smo organizovanu turu sa vodičicom (koja nije bila baš tolerantna prema mojim zapitkivanjima, ne znam zašto). Prvo nas je vodila u kolibicu-'muzej' sa starostavnim alatkama koje koriste domoroci u ovim krajevima, a čak nam je pustila i DVD sa snimcima toga kako se ovde prave nekakvi ljudski ekvivalenti dabrovih brana kad naiđu poplave. Poseban akcenat je stavljen na sexualnu ikonografiju svih tih klinova i balvana koji se zabijaju u majku zemlju i raznih nekih klipova koji in-out-in-outuju u procesu pravljena svega toga. Juzna je sve to slušao i pratio sa iskrenim interesovanjem (valjda mu proradio slovenački gen – jer, kako ispade, kasnije mi je priznao da ta fora o njegovim navodnim slovenačkim precima sa Grosman sajta uopšte nije patka no istina). Mi ostali smo nestrpljivo cupkali čekajući ručak. Pre njega umalo da ostanem bez palca desne ruke tijekom nezaboravnog iskustva vožnje splavom preko Mure i nazad, kada je splavar nenajavljeno povukao nekakvu metalnu ogradu koja se sklopila tik uz moj prst! A onda, dođe vreme i za ručak!
Organizatori su mudro odbacili prošlogodišnje experimente sa podvarkom i pireom, i umesto toga spremili PRAVU hranu: izvanredan lovački gulaš iz kotlića koji smesta obrisasmo ko da ga nije ni bilo + nekoliko vrsta mesa (svinjske šnicle, nešto nalik ćevapima ali bez ovčetine, pečena piletina...). Sve to uz mnogo vina. Preko puta mene sedeo je Tom Mes, koga sam i dalje pokušavao da ispitam oko nekih ekskluziviteta, ali on ostade jerk kakav je bio sve vreme: bez vidljive varnice strasti i bez preterane elaboracije pričao je o jednom od novijih Miikeovih filmova koji je video pre svih nas (GOD'S PUZZLE). Kako tradicija nalaže, na Ostrvu sam se opet opio do granica izdržljivosti, a onda se u takvom teturavom stanju zaputio u šipražje očekujući avanturu. Naravno, ništa bitno se ne desi, sem malo mog pijanog tripovanja.
Ubrzo dođe vreme i za povratak u Ljutomer jer pravi program je tek predstojao: te večeri je bilo predviđeno moje predavanje o Lovecraftu, a potom i Šok Koridor. Kako se ne bih suviše obrukao, odmah po povratku se bacih u kraću dremku e ne bih li iz sebe isterao malo alkoholnih para i bio iole oran za govoranjciju...
Tik pred predavanje otkrih da Tomaž nije obezbedio video bim za projekciju slika iz Providensa pa, uz malo povuci-potegni i last minute organizacije uzesmo Bekijev, budući da je njihov ŠOK KORIDOR ionako bio predviđen za isto veče malo kasnije. Pošto sam proverio da je platno čvrsto vezano za zid pozadi i da ne može da mi padne na glavu, sedoh ispred. Ovo puta su, za razliku od prošlogodišnje koka-kolice, na sto metnuli flašu belog vina tako da je, ipak, napredak počeo da se ogleda i u takvim detaljima. Budući da je u 21h bila predviđena projekcija REANIMATORA (uz Juznin uvod) na trgu, 50m dalje, a već smo kasnili s pričom, nisam mnogo dužio sa svojom žvakom, tim pre što je bilo predviđeno da mi se malo kasnije pridruži Juzna u razgovoru.
Pričao sam na engleskom sve vreme. Rekoh nešto malo o Lavkraftovom značaju (kosmička strava; body horror, itd.) a onda se bacih na exkluzivnije stvari: slajd šou iz Providensa, sa HPL groba, iz Braun Univerziteta, iz Marblheda i Salema, uz moje komentare. Potom pozvah Juznu da popričamo o Lavkraftu na filmu, uopšte, a i konkretno u njegovom opusu. Juzna je i tu kao i svuda ispao car i bio vrlo inteligentan i sadržajan sagovornik: taj deo priče transkribovan je i sada je onlajn u vidu intervjua.
Onda odosmo na trg, gde je Juzna vrlo kratko najavio film, a ja sedoh da ga, na otvorenom, uz još 100ak okupljenih na drvenim, ne baš udobnim stolicama, pogledam po 8. ili 9. put u životu, a prvi put na velikom platnu. (Btw: nosio sam DVD s spec. izdanjem tog filma Juzni na potpis, i sticajem okolnosti i moje senilnosti skroz zaboravio da mu ga na kraju dam da potpiše!) Film je, naravno, dražestan, ali mi je na ovo gledanje delovao škripavije nego što ga pamtim: traljavije režiran (vidi se da je Gordon tu tek učio zanat) i sa nekim zaista trapavim efektima maske.
Potom svratih do Press centra – koji ove godine nije bio pored sudopere u pozadini kafića Mitra, već u sasvim pristojnoj prostoriji sa čak 4 kompa (od kojih 1, istina, nije radio) da bacim pogled na net. U povratku opet krenuh preko trga, u nameri da odem iza Hotela i ispratim ŠOK KORIDOR: međutim, baš tada je na trgu kretao SOCIETY. Uvodne scene mi privukoše pogled, i ja na licu mesta promenih plan: dođavola, ŠOK ću da pogledam na snimku koji neko sigurno pravi, a SOCIETY bih baš i mogao da ispratim sa bio-trake. Tim pre što je poprilično godinica prošlo otkad sam ga prethodni put pogledao. Dakle, neplanirano, ali vrlo rado odgledah i tu reprizu, sa sličnim zaključcima: kolikogod moje divljenje bilo prema Scr. Mad George-u, efekti su ipak značajno prevaziđeni, i baš je tužno što danas čak i tako jadni neduhoviti isprtci poput SLITHERA imaju značajno bolje efekte, a znatno bolje napisan i odglumljen, pa čak i solidno režiran film poput Sosajetija prilično klimavo stoji baš u svom glavnom selling pointu! :( Ipak, dobar scenario učinio je svoje, i ja sa velikim interesom i blagim udivljenjem obnovih i taj film.
V dan
četvrtak
BUT, MR CORMAN...
Relativno rano ustajanje isplatilo se: oko 11h krenusmo mega-kombijima (ili mini-busovima?) ka obližnjem pitomom i ljupkom mestašcu na još jednu turu konzumacije vina, ovog puta na samom izvoru: u vinskim podrumima. Aca se zapio prethodne noći i nije mogo da ustane toliko rano, a i većina ostalih 'naših' ostala je što po sobama što ko zna gde; od Srba društvo su mi pravili jedino Šijan i Marko. Od stranaca, tu behu Švedi (tvorci FROSTBITE-a). Prvo nas odvedoše u obilazak postrojenja za pravljenje ove božanske tekućine, 7 spratova (uz jedno kratko ali slatko zaglavljivanje u liftu), a onda i malo dalje – u vinske podrume koji su nam ovog dana bili domaćini.
U svežini vinskog podzemlja, u blago-gotskom ambijentu, ispod bareljefa dionizijskih božanstava, kraj gotski ukrašenih rešetki prema ko zna kakvim lagumima i tamnicama, umakli sa spoljašnje vrućine u hlad, stajali smo i kušali 5-6 sorti vina, a svaku sortu pregrađivali zalogajima komadića hleba i kačkavalja (potonji navodno 'briše' sa nepca sećanje na prethodno vino, pa se lakše mogu razlučiti njihovi ukusi). Beše zabavno kad u jednom trenu nestade struje u tom podrumu: nastupio je MRKLI mrak, potpuna neprozirna tmina tokom jednog minuta, dok nisu doneli sveće i ambijent učinili još sugestivnijim i prijatnijim...
Potom odosmo do dvorca Jeruzalem, gde je upravo pristigla Narcisa Šijan, a pridružila nam se ljupka i divna Juznina žena koju su veoma zabavljala moja i Markova nadmetanja u "ko će koga" (više da ismeje). Tu se nastavilo opijanje (Marko je častio) tako da se u hotel vratih potpuno urnisan i sa jakom potrebom za okrepljujućim snom e ne bih li trezven dočekao deda-Kormana čiji se dolazak i veče sa zvezdama očekivao kasnije. Zbog prokletog vina morao sam da prespavam češki film koji je išao u 17h (!!!) za koji mi posle neki rekoše da je odličan. Eh, super je spoj filma i vina, ali vino ipak ima prednost. Filmove imam i kod kuće, a ovo i ovakvo vino baš i ne!
Kad odreman i otrežnjen siđoh u baštu hotela koja gleda na trg, Corman i Yuzna su već sedeli i ćakulali, kao i njihove ženice, dok su ih organizatori uglavnom zadivljeno i nemo posmatrali. Sedoh za sto iza njih, gde je bio još Jor sa ženicom, i još neki. Zapazih da je Corman jedini u celom mom Grozman-iskustvu za ove 2 godine imao superstar tritment koji uključuje čak i nekakvog bodigarda koji je muklo stajao, uspravan, sa agent-Smithovskim slušalicama u uvetu i pretećim pogledom iza tamnih naočara streljao trg u potrazi za eventualnim slovenačkim (ili inim) teroristima opasanim dinamitom, spremnim da se bace na Cormana u znak osvete za sramotni rimejk MASKE CRVENE SMRTI koji je producirao 1990te! Naravno, slučajni prolaznici nisu imali pojma ni ko je ni šta je Corman, a oni koji su znali – na kraj pameti im nije bilo da mu naude.
Potom dođe vreme za Veče R. Cormana, tj. javni razgovor sa Marcelom Štefančičem, poznatim filmskim kritičarem i autorom knjižice od 60ak strana (tako mi je bar izgledala, nisam je imao u rukama, al deluje baš sitno za pisanije o čoveku koji je režirao tolika tuceta značajnih filmova + producirao ih bar još toliko, te čija bi puka odštampana filmografija zauzela toliko stranica!). To se dešavalo na trgu, ispod velikog platna, pred auditorijem od 100-ak posetilaca, gde je MŠ radio Q&A sa RC-om. Marcel je, očito, veliki znalac RC-ovog opusa, i u par navrata je iznenadio dekicu Cormana pitanjima o filmovima koje je ovaj i zaboravio da je radio, ili o izjavama koje je smetnuo s uma da ih je dao. Marcel ga je neumoljivo podsećao i još neumoljivije mu mahao rukama na par cm ispred lica, unoseći mu se u lice i započinjući svaku rečenicu sa BUT toliko da sam ubrzo poželeo to kick his butt!
Samo sam čekao kad će da uskoči onaj rmpalija telohranitelj, i da uspostavi restraining order ovom Marcelu, očito obeznanjenom radošću što ima svog idola pred sobom da je penio i pljuckao i mahao ručicama toliko da sam očekivao da će uskoro bar jedno Cormanovo oko naći na vrhu Marcelovog prsta. Ipak, beše to zabavno i fino, snimak svega imate na Žutom titlu, a i publika je bila OK sa pitanjima. Ja sam ga pito nešto, zaboravih šta, valjda – zašto je prestao da režira nakon FRANKENSTEIN UNBOUND, a jedan drugi iz publike mu je samo preneo pozdrav od drugara zato što je RC direktni 'krivac' što je director's cut WICKER MANA sačuvan (budući da su tupavi Englezi greškom bacili u đubre orig. negative Hardijevog remek-dela, a RC imao uncut verziju spremanu za distribuciju u USA). Taj Q&A je potrajao 50-60 minuta i bio je sasvim sadržajan i živahan (možda i previše živahan!) tako da svi dobismo svoj money's worth.
Ja se vratih odocneloj večeri u bašti, odakle sam bacao poglede prema platnu, ali shvativši da prikazuju neku sramotno lošu kopiju moje omiljene MASKE CRVENE SMRTI (iz ŠPANSKE kinoteke!) nisam to ni hteo da gledam, nego se bacih na čerečenje pečenog pileta itsl. Na svu sreću, kopija X-THE MAN WITH X RAY EYES koja je išla od 23h bila je sasvim pristojna, pa taj film vrlo rado reprizirah. Na ovo gledanje –kad sam već znao šta da očekujem- njegova sirnost (cheeziness) mi je manje smetala, iako je iz svakog minuta vrištao fakat da film prosto VAPI za osavremenjenim rimejkom! Iz kasnijeg razgovora s Cormanom ispade da se Mr RC slaže sa mnom.
Posle filma mi je prišao lik zanimljive biografije (od roditelja Slovenaca, emigriralih u Nemačku, sad došao na raspust u dedovinu) i još zanimljivijeg imena – Sano Cestnik (naravno, smesta sam ga prozvao – Samo Četnik). Ispade da je filmofil i vlasnik nekih blogova i sajtova u nastajanju, da je pratio moje predavanje o Lovecraftu itd. pa započesmo neke filmske priče koje nastavismo u obližnjem klubu. Potonjem mestu sam se energično opirao prethodnih večeri, ali sad baš odoh da vidim na šta to liči (i ličilo je baš na ono zakrčeno i zagušljivo i prevruće i preglasno što sam i očekivao): tamo su bili Aca i ovi njegovi, ali sam u toj gunguli i buci pretežno sa Mr Četnikom razgovarao, intenzivno ga razuveravajući da je Kjubrikov ŠAJNING nekakva sociološka priča (kako je on naivno insistirao), i ubeđivao ga da je to u suštini metafizički film. Naravno da je poklekao pod snagom mojih argumenata. Na kraju dogovorismo da mu dam i intervju za taj njegov blog, šta li je, pa tako i učinismo dan-dva kasnije. Sve u svemu, veče-noć u klubu prođe sasvim bezbolno, možda i zato što sam pio isključivo đus.
Ovde se izveštaj misteriozno i bez ikakvog nastavka prekida...
Nema dalje!
