Ekskluzivni intervju: LAMBERTO BAVA

            Krajem prošle godine u Beogradu je nekoliko dana, na 10. Festivalu srpskog filma fantastike, boravio italijanski reditelj Lamberto Bava, autor kultnih filmova i sin najvećeg genija italijanskog horora, Marija Bave.

            Tom prilikom sam s njim obavio opširan razgovor – zapravo, najopširniji intervju koji je s njim bilo ko u Srbiji uradio. Čak i sam Bava me je pred kraj upitao: „Jel' ovo intervju ili ti to pišeš knjigu o meni?“

            Čujem posle da su me ljudi iz organizacije i protokola festivala zbog toga gledali popreko, a ni prevoditeljica sa italijanskog nije delovala mnogo srećno kad smo se primakli kraju drugog sata intervjua, ali... nije Ghoulov nivo da jednog ovakvog gosta dočeka sa pet blic pitanja. Ja kad u'vatim, ne pušćam dok ne doznam SVE što sam naumio.

            Inače, što se tiče ovih sa festivala koji su gunđali što sam im „uzeo“ gosta (kao da je on došao zbog njih a ne zbog fanova i medija!) – samo jedna napomena: odmah nakon festivala u Kulturnom dodatku dnevnog lista Politika izašao je deo mog intervjua sa Bavom na celoj celcatoj strani (a znate koliko su velike Politikine strane i koliko tu teksta stane)!

            Mislite da mi se neko zahvalio na tome? Da je neko rekao: „Bravo, doktore: Politika, pa još cela strana, nije mala stvar!“ Da su kazali: „Svaka čast što je bar neko uradio iscrpan, a ne samo površan intervju s našim gostom!“ Ma jok! Nisu mi ni bus kartu platili jer su budžet koji im je država dala spiskali na preče stvari (npr. na parkur-skakače i cirkuzante dovedene izvan Beograda)... Ghoula ko šiša! On je ionako dobrostiv jer to je njegov križ.

            Ali, nema veze. Svako radi onako kako zna i ume, pa tako i oni, a tako i ja.

            O tome kako sam se proveo na festivalu, kao i moje impresije o Bavi, možete čitati u mom izveštaju, OVDE.

            Ispod najzad možete pročitati jedan deo mog razgovora s Bavom – onaj koji je izašao u Politici. Birao sam pitanja i odgovore tako da budu zanimljivi i razumljivi najširem čitateljstvu a ne samo zadrtim horor kultistima. Veće zadiranje u horor detalje može se videti u punoj verziji ovog intervjua koja je otprilike još dva puta duža od ove dole. Tu uncut verziju moći ćete da čitate u knjizi STRAŠNE PRIČE: RAZGOVORI S MAJSTORIMA HORORA gde ću sabrati sve moje dosadašnje intervjue sa značajnim svetskim horor imenima. Za nekoliko godina...

Do tada, evo deonice nešto opširnije od one iz Politike, koja je izašla pod redakcijskim naslovom 

HOROR NASLEĐE 

IZ PORODIČNE BIBLIOTEKE

(c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul

 

Prošlog petka se u Beogradu završio jubilarni 10. Festival srpskog filma fantastike, a njegov počasni gost bio je italijanski reditelj Lamberto Bava. On je došao uz pomoć Italijanskog kulturnog centra, gde mu je bio priređen i svečani prijem, a u Muzeju Kinoteke uručena mu je počasna plaketa za doprinos filmu.

Lamberto Bava je poznat kao sin još slavnijeg reditelja, Marija Bave. Radi se o kultnom reditelju, a našoj publici je najpoznatiji po filmovima Demoni i Demoni 2 koji su sredinom 1980-ih sa velikim uspehom igrali u našim bioskopima. Bio je asistent brojnim poznatim rediteljima, pa i Dariju Arđentu, koji je producirao Demone.

Ekskluzivno za Politiku, Lamberto Bava govori o svom ocu, o Arđentu, i o svojim najpoznatijim filmovima koji su prošle nedelje bili prikazani u Muzeju Kinoteke.

Koji je bio koren interesovanja vašeg oca, Marija Bave, za mračnu tematiku i horor? Isto pitanje upućujem i vama.

Govoriću za sebe, a za oca mogu samo da pretpostavim. Sećam se kada sam bio vrlo mlad, da ne kažem još kao dete, kako sam gledao našu kućnu bibilioteku, i tu je uvek dominirala ta tematika: recimo, ako bih našao Mopasanove pripovetke, čitao bih nešto kao što je „Horla“, koja je i bila moja neka vrsta inicijacije u svet horora. Zatim, „Mandadori“ je imao jednu ediciju koja još uvek postoji, a to su bili krimi i triler romani i oni su na kraju sadržali još po jednu ili dve priče iz raznih krajeva sveta. Otac mi je često govorio: „Pogledaj ovo, pročitaj ono, ono bi ti bilo odlično.“ Inače, ja sebe smatram režiserom koji se bavi fantastikom a ne samo hororom, zato što je horor sužena oblast, nešto manjeg obima od fantastike, koja je širi pojam.

Što se tiče mog oca, on je bio strastveni čitalac a sve knjige moga oca i ne mogu sada da stanu u moju kuću. Moj otac je rado čitao i triler romane ali i stripove, što je za to vreme bilo čudno, jer tada se drugačije gledalo na nekog ko je već odrastao, zreo čovek, a i dalje čita stripove. U vreme kada je nastajao žanr horora u Italiji, recimo 1958. ili 1959. godine, bilo je to vreme velikog uspeha filma Drakula (1958) Terensa Fišera, italijanski producenti koji su bili otvoreniji prema komercijalnim idejama nego što su sada obratili su se mom ocu i pitali ga da li bi mogao da uradi nešto u tom stilu. On se tada setio Gogoljeve priče „Vij, kralj duhova“ i iz toga je nastala Maska demona (1960).

Koliko je Mariju Bavi intimno bila bliska ta tematika a koliko je to okretanje hororu bilo komercijalno uslovljeno producentskim zahtevima?

Ne bih rekao da je Mario te filmove radio kako bi mogao da preživi, jer je i bez njih sasvim dobro zarađivao kao direktor fotografije, pa mu to svakako nije bila primarna motivacija. Moj otac je bio poprilično strašljiv. Kad mu se, u retkim situacijama, dešavalo da mora sam da prespava u sopstvenoj kući, on je uredno zaključavao sva vrata u kući i zato je imao i tu potrebu da plaši publiku. I ja sam, recimo, strašljiv, ali ne toliko kao moj otac, pa se to vidi i u mojim filmovima, koji nisu toliko dobri kao njegovi.

Budući da ste bili asistent vašem ocu kao reditelju, kakva je bila atmosfera na setu njegovih filmova?

Mog oca su svi poštovali, i na setu i van seta, i zato je i na setu bilo veoma tiho i mirno. Svi su bili srećni i zadovoljni što tu rade, i nije bilo potrebe ni za kakvim vikanjem: štaviše, moj otac nije podnosio megafon. Budući da sam sin velikog čoveka, i sâm sam osećao veliko poštovanje prema njemu, a deca treba da pokažu poštovanje adekvatno tome kakvi su im i ko su im roditelji.

Pošto ste kasnije radili i kao asistent nekim drugim rediteljima, da li je lakše ili teže biti sin reditelja s kojim radite?

Iz ove prespektive gledano, trideset i više godina kasnije, postaje mi jasno koliko je lakše biti režiser nego asistent režije. Naime, režiser ima da razmišlja svojom glavom, a asistent mora da razmišlja tuđom glavom. Mene je oduvek zanimala psihologija i psihoanaliza, i bilo mi je jasno da uvek moram da znam sa kim imam posla, da dobro poznajem osobu sa kojom radim.

Filmovi i vas i vašeg oca bili su rađeni u okvirima nižih produkcija. Koliko je Mario Bava od svoje vizije uspevao da ostvari i prenese na filmsku traku u tim uslovima?

Zapravo, moj otac je voleo da radi u svedenijim uslovima i budžetima, jer onda je morao da se oslanja na sopstveni genije. Sa velikim budžetima nije bilo takve potrebe niti pritiska. Evo, na primer, film Operacija strah (1966) je imao užasno nizak budžet. A opet, odabrali smo glumce, našli lokaciju, videli koliko dana imamo za snimanje i uradili smo film kojim smo na kraju bili potpuno zadovoljni. Tome je pomagala činjenica da je on radio storibordove za sve svoje filmove, odlično je crtao, i na taj način je pripremao naročito one teže scene. Imao je jasan plan koji je snimanje činio jednostavnijim.

Da li postoje knjige na italijanskom o Mariju Bavi? I kakav je uopšte status vašeg oca u italijanskoj kinematografiji danas?

Mislim da postoji jedna u ediciji „Kastori“, posvećenoj italijanskim režiserima, ali nikad je nisam video. Takođe, jedan čovek čije sam ime zaboravio radio je dokumentarni film o Mariju Bavi za italijansku SKY televiziju pa je tako razgovarao i sa mnom, i kazao je da će videti da li može da dobije i izjavu nekog od ovih američkih režisera. Na kraju je dobio od svih, čak i od onih koji inače nerado daju intervjue i ne vole da razgovaraju na teme koje nisu vezane za promociju njihovih novih filmova. Svi oni su, čim im je bilo rečeno da se radi o filmu o Mariju Bavi, spremno odgovorili, i Skorseze, i Barton, i Zemekis, i ostali.

To je što se tiče recepcije Bavinih filmova u svetu, naročito u Americi. Mene zanima status Marija Bave u Italiji, u njenim zvaničnim institucijama, kod kritičara...

Danas je veoma promenjen odnos kritičara prema mom ocu. Za početak želim da pomenem da su, recimo, prema mojim filmovima, počev od Makabra (1980) pa nadalje, bili možda i više blagonakloni iz osećaja dužnosti prema mom ocu, prema čijim filmovima su, svojevremeno, bili grozni. Naklonost se vidi najviše kod mlađih kritičara, koji možda i jesu više pod uticajem strane kritike, i bolje su informisani o tome šta drugi smatraju i pišu o Mariju Bavi. Uglavnom, kritika ga sve više prihvata kao vrsnog majstora u svom žanru; štaviše, na italijanskom festivalu na kome sam bio prošle nedelje jedan od kritičara koji radi za RAI je izjavio kako s jedne strane imamo klasične poznate režisere kao što su Antonioni i Felini a s druge strane žanrovske velikane, kao što je Bava.

Dodatni problem u recepciji filmova moga oca je bio taj što se jedno vreme smatralo da reditelj koji ne napravi nijedan film o partizanima, o levici, nema mesto u visokoj kulturi. Marija Bavu su prozivali maltene da je fašista zato što nije radio komunističke filmove, a on nije hteo da se javno hvali činjenicom da je bio član Komunističke partije Italije od 1946. godine.

Film Šok (1977) je bio prvi Bavin film koji ste u zanačajnijoj meri režirali, pa me zanima koliko tu ima vaših scena?

  Teško je to reći. Osnovna ideja za taj film bila je moja. Onda smo nekoliko puta menjali producenta i svaki je tražio neke nove dorade scenarija, pa se priča dosta menjala, ali što se tiče režiranja, ja sam radio veći deo dijaloških scena, dakle sa glumcima, pošto moj otac nije naročito voleo da radi s glumcima. Ne sa svima, ali uglavnom...

Da li to znači da je Mario radio praktično sve horor scene, a vi – dijaloške?

I jedan i drugi smo radili i jedno i drugo. Moj otac je često ponavljao rečenicu, kad bi se primaklo popodne: „E, idem ja sad kući, ovo si ti napisao, idi sad pa ti to snimi.“

Zbog čega nije voleo da radi sa glumcima?

On je, kao i većina reditelja, smatrao da su glumci većinom ludi i glupi. On je, istina, imao prijatelje među glumcima, ali to su bili isključivo oni inteligentni.

Da li bi se onda moglo reći da je Mariju bila važnija slika i emotivni utisak proizveden njome negoli pričanje priče i građenje karaktera? 

Uvek mu je najvažnija bila slika. Džo Dante je u malopre pomenutom dokumentarcu dao najbolju definiciju filmova Marija Bave: on je kazao da se Bava ne može sagledati kroz jedan film, jer nijedan nije po sebi toliko lep da se smatra najreprezentativnijim, nego treba sagledati čitav opus i atmosferu koja prožima sve njegove filmove – to je ono što je on preneo američkim rediteljima na koje je uticao.

Da li ste pre vašeg prvog filma, Makabro (1980), pomišljali da se osamostalite kao reditelj? Odnosno, da li biste to postali i da vas nisu braća Avati pozvala da radite taj film?

Da, svakako. Ja sam, zapravo, do tada već imao jedan film na kojem sam potpisan kao ko-režiser sa ocem, Ilska Venera (1979), a koji sam većim delom ja režirao.

   

Kako je Mario Bava reagovao kada je pogledao Makabro?

Pre svega, kada smo završili scenario za taj film, ja sam otišao kod oca i hteo da mu ga pokažem, da vidim da li će imati neke savete ili komentare. On je rekao da neće da to čita, nego da idem i napravim svoj film, i da će ga pogledati kada ga budem završio. U tom trenutku sam time bio pomalo razočaran, ali sa ove vremenske distance vidim koliko je bilo divno od njega što nije hteo da me ograniči nekim svojim savetima. 

Kada smo završili prvu ruku montaže, ubacili muziku i zvučne efekte, bila je projekcija za članove ekipe i prijatelje, recimo bio je tu i Dario Arđento, kome se film takođe svideo... Kada se završio film, neko je prišao i pitao Marija šta misli o mom filmu, a on je rekao: „Dobar je. Sad mogu mirno da umrem.“ I mesec dana kasnije je zaista i umro. 

Budući da ste bili asistent reditelja kod Darija Arđenta, na Infernu, a zatim i na Tenebre (1982), zanima me kako je bilo raditi sa njim, pošto je on poznat kao snažna, pomalo i dominirajuća ličnost.

Sa mnom nije bio težak kao ličnost. Nikada sa njim nikakvog problema nisam imao, bili smo prijatelji i Dario je uvek za mene govorio da sam najbolji pomoćnik reditelja u celoj Evropi. To je rekao pored ostalog zato što sam ja radio i deo kastinga za taj film. Nisam odabrao glavne glumce, već sporedne i epizodiste. Recimo, ja sam pronašao glumicu Veroniku Lazar, koja igra medicinsku sestru za koju se ispostavi da je Majka Smrti. Posle rada na setu Inferna išli bismo kod njega kući i slušali muziku. Na Demonima, gde je Arđento bio producent, samo bi došao na set da obiđe i pozdravi se sa svima, čisto da svrati, nije bilo nikakvih scena ni problema, jer je znao ko to radi, odnosno imao je poverenja u mene.

Voleo bih da malo konretnije čujem šta ste tačno radili na Infernu.

Bilo je zadovoljstvo raditi na setu filma Darija Arđenta. Znalo se da će film biti uspešan jer njegovi filmovi su uvek imali veliki odjek. Uvek je bila zanimljiva i posebna atmosfera. Bilo je malo nezgodno u scenama snimanim u Americi zbog toga što Amerikanci traže da postoji tačan raspored i da se snima po njemu, što Dariju nije padalo na pamet, on je radio kako je hteo, otprilike dva dana pre nego što treba da snima neku scenu i dalje se ne zna šta će i kako da se radi, pa su me zato Amerikanci spopadali zbog toga, a ja sam im govorio: „Pa šta hoćete od mene, idite pa to recite Dariju.“ Pričao mi je jedan kolega, drugi pomoćnik režije, koji je sarađivao i na filmovima drugih reditelja, recimo Vudija Alena, kada smo snimali scenu na uglu Central Parka, tamo gde je sada zgrada „Epla“, i radili smo noćnu scenu kada je ovaj rekao: „Ja sam radio i na Supermenu, ali ni tamo nismo imali ovoliko osvetljenje!“

Čija je bila inicijalna ideja za Demone (1985)?

Dario je meni tražio neku priču od koje bi mogao da se uradi film a ja da režiram. Dardano Saketi je dao predložak za omnibus od tri priče na ukupno šest strana. Dariju se nije sviđala ideja o omnibusu, ali je izabrao središnju od te tri priče, koja se dešava u bioskopu, a onda nam je trebalo jedno šest meseci dok smo razvili ceo scenario zato što je Dario bio vrlo strog oko toga da se sve razradi do detalja.

Pročitao sam izjavu da su Demoni vama lično najdraži film. Šta ga čini vama najdražim?

To je film koji mi je pružio najviše zadovoljstva a može se reći i da je to moj najuspešniji film, i to u oba smisla, i komercijalno i umetnički. Meni je ova druga uspeha još draža jer uvek, ma šta radio, pa makar to bile i kratke reklame, trudim se da ih uradim najbolje što mogu i da uložim sav svoj umetnički dar. Ono što je posebno lepo u radu sa Darijem je to što je on vrsta čoveka koji pobudi u reditelju želju da od sebe pruži najviše što može.

Da li je, tokom snimanja, Arđento kao producent bilo kako uticao na to kako će film izgledati? Da li ste imali potpunu slobodu da ga snimite kako god želite?

Mi jesmo pre svega prijatelji, ali ono što je bitno u našem profesionalnom odnosu jeste to što me je Dario veoma cenio kao profesionalca u filmskom svetu. On nikada sam ne piše scenarije, ali dok se zajednički radi na njima i dok se zajedno iščitavaju često daje svoje komentare i predloge: „A šta misliš o ovome? A šta misliš o onome? A da se ova scena uradi ovako?“ Dakle, bilo je takvih sugestija u fazi izrade scenarija, i naravno ja sam sâm uradio kasting, sam sam odabrao glumce, Dario ih jeste odobrio ali nije imao nikakav komentar u tom smislu, da je recimo nekoga hteo da zameni ili da se s nečim nije slagao. Bilo je to obično „aminovanje“ producenta kao deo normalne procedure. On apsolutno nikakav uticaj nije imao na sam tok snimanja. On jeste bio prvi ili među prvima koji bi pogledao materijale sa snimanja, ali su mu komentari bili samo „Dobro, odlično je“, i to je sve. Jedini aspekt u kome je Dario uticao bio je taj što je iznad naslova na posterima i sličnim materijalima velikim slovima pisalo Arđentovo ime, a moje nešto manjim, ali ja sam to prihvatio jer sam znao da je to bitnije.  

Budući da su Demoni 1 i 2 imali veliki komercijalni uspeh, kako to da nikada nije bio snimljen i treći deo?

Priča je veoma jednostavna, i to je nažalost nešto što se u svetu filma često dešava. Dariju je za prva dva nastavka distributer bila kuća „Titanus“ koja je imala autorska prava na naslov. Kada su rešili da rade treći deo, sa drugim distributerom („Čeki-Gori“), nije nam bilo dopušteno da koristimo naslov Demoni, koji je ostao u vlasništvu prvog distributera...

Da li ste vi sada reditelj u penziji ili pripremate nešto novo?

Trenutno pripremam jedan projekat do kojeg mi je mnogo stalo i za koji se nadam da ću biti u prilici da ga ostvarim, međutim, pomalo sam sujeveran pa ne bih govorio čak ni na koju je temu.

* * *

ZAVODNIK naživo: povratak korenima!

  

            Naravno, najlepši oblik fidbeka jednom piscu jeste onaj primarni: usmene i pisane reakcije čitalaca na njegovo zlodelo, u javnosti obznanjene ili u privatno poslate ili naživo saopštene. I toga, fala Azatotu, nije manjkalo ni kad je moj ZAVODNIK izašao.

Ali, jedan od načina drugog života knjige jeste i taj da joj njeni čitaoci spontano pruže neku vrstu omaža. Već sam ovde na blogu plasirao brojne fotke prvog izdanja ZAVODNIKA koje je fotografisano u raznim ruševinama, na grobljima, u šumi i divljini, na izvorima itsl.

Ukratko, smeštan je svuda gde je to imalo nekog unutrašnjeg i spoljašnjeg smisla, imajući u vidu žanr (horor) i podžanr (ruralni, odnosno folk-horor).

            To se nastavilo i sa drugim, dopunjenim izdanjem. Dok su autori gorepomenutih slika uglavnom bili dobronamerni amateri na polju fotografije (iako se na mnogim od tih slika to nije primećivalo), ove koje vam sada mogu prikazati načinili su – jedna profesionalka i jedan poluprofesionalac na putu da postane nešto više (odnosno, da možda i unovči svoj sadašnji hobi).

            Prvi set fotki nastao je u netaknutoj (?) divlj... ovaj, prirodi, u šumama i brdima ne mnogo različitim od onih opisanih u romanu.

            Slikane su kraj jednog vira na reci Đetinji (dakle, Zapadna Srbija).

            Autorka je vrstan fotograf, crtač, dizajner itd. po imenu Tijana Jevtić.

            Njene radove već sam plasirao na blogu (potražite!), a podsećam da je ona vizuelno ukrasila (u granicama dopuštenja mojih nacrta i komandi) i koricu I izdanja ZAVODNIKA.

            Drugi set uslikao je Andrej Bjelaković, po profesiji lingvista, a po hobiju – voaj... ovaj, fotograf.

            Prilikom nedavne posete Ujedinjenom Kraljevstvu načinio je i nekoliko fotki u kojima je moj roman srpskog gotika ukrstio sa ambijentom koji je, u drugoj polovini 18. veka, izrodio izvorni gotski roman!

Dakle, koreni srpskog horora nakalemljeni su na koren svekolikog horora u književnosti. Prava pravcata grobljanska poezija na ovim slikama!

            Sve ovo uslikano je na nekom starom londonskom groblju...

           
Andrej je svratio čak i na grob Ejmi Vajnhaus i poklonio se njenim senima sa ZAVODNIKOM i "Crnim čovekom" pod rukom...

Hvala svim pomenutim i nepomenutim fotografima, čitaocima i ostalim poštovaocima dobre strave. A ako neki od takvih ovo gleda a još sebi nije nabavio ZAVODNIKA – šta čekate? Pišite, tražite dok ima...

            
PS: Jedan kratak ali slatak osvrt na mog ZAVODNIKA imate (zajedno sa pogledom na nova Orfelinova horor izdanja pod mojim uredništvom) – OVDE.

NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARCI 2015

            Evo kratkih osvrta na neke dokumentarce koje sam gledao tokom prošle godine a vredni su pažnje, pa ako su vam promakli – svakako ih overite! Sticajem okolnosti, skoro svi se bave hororom, bilo direktno, bilo indirektno (užasi života, jezive lokacije, stanja, događaji itd).

THE LOOK OF SILENCE

USA, 14

*** 

3+

Ovo je nastavak remek-dela THE ACT OF KILLING (klikni i podseti se mog rivjua!): isti autor, ista tema, novi sagovornici i novi uvidi u dubine užasa za koje je ljudska stoka sposobna. Jedan od novih momenata, netaknutih u prošlom filmu, jeste i ispijanje krvi i jedenje mesa žrtava od strane pojedinaca koji i ovde ladno i bez trunke blama govore o svojim nepočinstvima. Malo veća pažnja posvećuje se priči iz ugla žrtava. Ovo nije ni vizuelno tako snažno a nema ni snagu spektakularnog udara koji nosi ACT... ali je svakako više nego vredan appendix tom masterpisu.

IM KELLER

AUS, 14

**** 

4

Izuzetan dokumentarac Ulriha Zajdla o tome šta naizgled normalni, obični, dosadni, malograđanski Austrijanci kriju u svojim podrumima: nacistička znamenja i naci druženja, bolesno uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd.

Sve je uslikano sa hladnom distancom, skoro kjubrikovski ledeno, i sa istom takvom simetrijom i kompozicijom kadra te kvalitetom fotografije koji ovo čine vrhunskim bioskopskim filmom (što, inače, sa dokumentarcima, ne biva baš često). Isto tako kjubrikovski je i skoro-mizantropski tretman ljudskih aktera kao da su bube, i kamere kao da je lupa ili mikroskop.

Ne, ovo nije "talking heads" reportaža nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano ili prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.

Upozorenje: sadrži vrlo eksplicitne prizore SM rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce sigurno navesti da, u najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!

Antarctica: A Year on Ice

NZ, 13

*** 

3

Čovek reši da provede godinu dana u naučnoj bazi na Južnom polu, u komšiluku Planina ludila. Ima ovde fascinantnih prizora te ledene pustare, i prelepe i zastrašujuće; a ima i uvida u psihologiju ljudi koji su tamo silom prilika i čisto svojevoljno rešili da budu radije nego u tzv. „civilizaciji“. Film nije tako prodoran i autorski kao Hercogov ENCOUNTERS AT THE END OF THE WORLD (****) ali svakako vredi pažnje svakome koga privlači ambijent Lavkraftovog masterpisa (ovde ipak slikovitiji i vedriji, s većim naglaskom na polarnoj svetlosti i sličnim šarenim lažama nego na albino pingvinima i slutnjama praistorijskih gradova ispod leda...).

Dark Star: HR Gigers Welt

GER, 14

****(*)

5-

Autori ovog filma bili su u prilici da provedu više vremena uz nedavno preminulog švajcarskog nekro-genija, tik pred njegovo nesrećno zaginuće, i da tako steknu privilegovani uvid u život i rad ovog tajanstvenog povučenjaka. Iako se ne može reći da se on ne znam koliko ogolio pred njima, barem ne svesno, ipak će svaki poštovalac ovog umetnika morati da oseti drhtaje strahopoštovanja tokom celog trajanja filma dok posmatra svet ovog velikog čoveka iznutra: njegova kuća, njegova bibilioteka, njegove skice, crteži, slike... modeli... skulpture... bašta sa horor-luna-parkom... Pokazuje se da, ma koliko blizu prineo kameru jednom geniju ovih razmera, tajna ipak ostaje; ne može se ogoliti, ali joj se može barem težiti, kroz nagoveštaje.

Zaista retko intiman, na momente čak i dirljiv uvid u jedan paralelni SVET – svet nepatvorenog genija najcrnjeg horora. I još je ovaj prikazan faktualno, nenametljivo, bez komentara: gledaj i divi se / zgražavaj se, ili šta god. Ali, to je TO.

THE NIGHTMARE

USA, 15

*** 

3

Od reditelja nešto boljeg horor-dokumentarca ROOM 237 (o sumanutim teorijama o Kjubrikovom masterpisu THE SHINING) dolazi ovaj, pažnje vredan, posvećen fenomenu tzv. „noćnih užasa“ (night terrors), iliti „paralize sna“ (sleep paralysis), lucidnih košmara koji umeju da svoje žrtve bace do ivice ludila jer deluju toliko stvarno da pacijenta dovode u stanje doslovne nepomičnosti i bespomoćnosti koje se, mentalno, prenosi i mnogo dalje u tzv. budno stanje (recidivi košmara u budnosti, nesigurnost da li sanjaš ili si budan itsl). Nažalost, uprkos povremeno efektnim, hororičnim rekonstrukcijama tih košmara, prečesto se to ipak svodi na nekritičko beleženje tvrdnji nekih nepouzdanih ljudi koje nisu adekvatno kontekstualizovane i relativizovane rečima stručnjaka.

Leviathan: The Story Of Hellraiser and Hellbound (2015)

UK, 15

***(*) 

3+

            Obavezno za sve fanove Helrejzera. Vidi detaljniji rivju OVDE.

Fear Itself

UK, 15

**(*)

3-

“Fear Itself is a personal journey through fear and cinema that asks whether horror movies know us better than we know ourselves.”

Letargičnim, uspavljujućim glasom neka curica u fletlajnu neprekidno blebeće neke svoje impresije i filozofijade o hororu, dok u pozadini idu odlični inserti iz horor filmova. Moram priznati da sam čak dvaput zaspao pokušavajući da ovo odgledam do kraja, i ne mogu da potpišem koja je tačno teza ove đevojke i šta je htela reći u svom ramblingu, ali inserti su zaista odlični, i nisu samo opšta mesta iz najizvikanijih klasika nego ima i prijatnih iznenađenja iz manje znanih bisera. Osim što je odličan kao lek za nesanicu, ovaj rad ima i extra upotrebnu vrednost: ako mu utišate ton, može da bude savršeni bekgraund za neko predavanje o hororu, ili za muzički nastup, performans itsl. A može poslužiti i kao podsetnik na neke od najsvetlijih trenutaka u hororu na filmu.

A ako vam ni ovo nije izlečilo nesanicu, pokušajte sa najnovijim nedelom ove ženice, pod rečitim naslovom Paint Drying (2016), u kojem se “radi” upravo o tome: 10 hours of paint drying on a wall.

Why Horror?

CAN, 14

**(*)

3-

Solidan dokumentarac u kojem jedan horor fan u svojim tridesetim traži odgovor na pitanje: „U čemu je večna fascinacija horora?“ Naročito na filmu; minorna su pominjanja književnosti (predvidivo! ko još danas nešto čita?) i stripa, nešto malo igrica, mnogo više TV-a. U toj potrazi kratkim saundbajtovima i pojavama pokušavaju da mu pomognu mnoga istaknuta imena: John Carpenter, George A. Romero, Steve Niles, Don Coscarelli, Barbara Crampton... Tu je i bivši urednik Fangorije, Chris Alexander, kao i moji šefovi i urednici iz Rue Morgue magazina: Dave Alexander i Rodrigo Gudino.

Naravno, svet izvan Severne Amerike i Engleske mnogo slabije je zastupljen, ali čuju se nešto malo i Alexandre Aja, Álex de la Iglesia, Takashi Shimizu i Kazuo Umezu (poznati japanski horror-mangaš).

I sve je to lepo i krasno čuti, ako vam ne smeta napadno subjektivni momenat, odnosno stalna vizura ovog konkretnog fana, kao i njegov prilično plitkouman i idejno sumnjiv zaključak. Njegov odgovor na naslovno pitanje glasi: „Sometimes we have to play in shadows to appreciate what's good in life – and that's 'Why horror'.“

Ali - What's good in life?

The open steppe, fleet horse, falcons at your wrist, and the wind in your hair?

Crushing your enemies? Seeing them driven before you? Hearing the lamentations of their women?

NE!

Žena i deca. A horor služi za privremeni eskapizam u „senke“ jednom bezveznjaku-konzumentu kojem svi ti horor bedževi i posteri i DVD-i i majice pružaju neku vrstu identiteta i egzotične razbibrige, kako bi se nakon toga veselije igrao sa svojim klincem pod maskom Godzile. No, uprkos mediokritetskom zaključku, putovanje ka njemu (kroz razgovore s nekim od intervjuisanih) je bolje od krajnje destinacije.

LEVIATHAN: THE STORY OF HELLRAISER AND HELLBOUND (2015)

  

***(*) 

3+

Ukupno osam sati – da, to sam kazao, OSAM SATI – četiri i po plus tri i po, posvećenih Barkerovom originalu i njegovom genijalnom, nepravedno potcenjenom nastavku, u dva povezana filma: Leviathan: The Story Of Hellraiser i Leviathan: The Story Of Hellbound Hellraiser II! Šta tu ima da se ne voli – ili da se preporučuje? Ili jesi ili NISI!

Formalno gledano, ovo je „talking heads“ dokumentarac – ne čekujte ne znam kakve formalne i autorske intervencije: ali zato očekujte da čujete maltene svakog člana ekipe oba filma, uz nekoliko sumnjivih izostanaka, od kojih je naravno najveći i najbolniji Barkerov. On je, valjda, bio previše bolestan, nemoćan i/ili nedostupan onih dana, pa se u filmu ne javlja ni glasom ni stasom, osim kroz poneku sličicu sa snimanja itsl.

Kažu tvorci: „During the time of production Mr. Barker was unwell and committed to other projects.“ Aha, imao preča posla nego da priča o svom najboljem filmu i, uz KNJIGE KRVI, najvrednijem nečem na šta je svoje ime ikada stavio. Ešli Lorens, koliko znam, nema čak ni taj alibi, da je bolesna; valjda joj je ispod časti, ili joj dosadilo da bude „skrim kvin“ (kao da je pa ikad bila nešto drugo, i da je iko zna izvan Helrejzera)! Whatever!

Ipak, i bez njega, i bez nje, u filmu su praktično svi ostali koje biste mogli poželeti da vidite i čujete: Bob Keen, kreator maski, i još tuce njegovih pomoćnika u tom poslu; Tony Randel, reditelj nastavka, i Peter Atkins, scenarista; 

Christopher Young, koji objašnjava kako je nastao jedan od najboljih horror skorova ikada komponovanih; Robin Vidgeon, direktor fotografije koji je nadahnuto ovekovečio sve te nezaboravne prizore sa vizijom koja napadno nedostaje nastavcima, počev već od trećeg...

A tu su, naravno, i glumci. Neizostavni, uvek lucidni i pametni Pinhed, Doug Bradley; 

ne baš lepo ostarila a nekad preslatka Imogen Boorman; 

a prijatno iznenađenje je to što su čak i ozbiljni glumci pristali da govore o svojim ulogama u ovim splaterima – 

jer tu su i Andrew Robinson, Kenneth Cranham („I have to see, I have to know!“) i sjajna zla maćeha/kraljica, Clare Higgins.

            Ovde ima toliko mnogo zabavnih i vrednih svedočanstava, detaljnih koliko samo najveći fanovi mogu poželeti – a ako niste fan prva dva Helrejzera, ne znam kako ste uopšte zalutali na ovaj blog (verovatno Guglom)!

Da, ima malko previše duvanja u Barkerovu svirajku (jao, kakav genije, jao, kakav vizionar, jao, divan mladić, jao ovo ono) – i to nije loše kao takvo, jer on jeste i to (bio, u to vreme o kojem govore ovi), ali postaje repetitivno kad baš svaki od nekoliko desetina učesnika mora da doda svoj panegirik, često identičan onome koji smo čuli tri minuta ranije.   

Izlišno je reći da maratonsko trajanje podrazumeva da vas zaista zanima Helrejzer i da želite da znate SVE o njemu; ovo svakako nije namenjeno prosečnom konzumentu dokumentaraca pa ni prosečnom horordžiji, jer ovo traži nešto više znanja, posvećenosti, pažnje, koncentracije... Ali, oni koji s time priđu ovom SM-maratonu, biće nagrađeni.

S obzirom na suštinsko ograničenje „talking heads“ forme kao vizuelno prozaične, reditelj je učinio solidan napor da slikanjem učesnika, montažom, i sporadičnim insertima (uključujući neke ekskluzivne snimke sa samih snimanja) oživi materijal koliko se to može.

U tome se nije najbolje snašao: ipak tu ima ponavljanja, gubljenja fokusa, brbljanja (moglo se ponešto od razgovora i odbaciti, nije morao sve da natrpa), ne baš idealne organizacije materijala, više je to „rambling“ nego što valja. LEVIJATANU nedostaje tematsko-formalna čvrstina i preciznost kakvu, recimo, ima jedan drugi maratonski EVERYTHING & EVERYONE dokumentarac, Never Sleep Again, posvećen SVEMU što ste uopšte mogli poželeti da znate o serijalu A NIGHTMARE ON ELM STREET (mislim da ga nisam prikazivao na blogu, ali evo sad ga preporučujem; odličan je!).

Ipak, ono što mu fali na formalnom planu, film itekako nadoknađuje na polju DUŠE: ovo je pre svega plod entuzijazma svojih tvoraca, a entuzijazam nepatvoreno zrači i iz većine intervjuisanih učesnika. Jasna je njihova posvećenost i radost, pa i čast/privilegija što su bili deo takvih klasika i tako unikatne vizije. 

Tokom svih osam sati trajanja vidi se njihova ljubav prema onome što su uradili, i zasluženi ponos. To zaista imponuje, isto kao i iskrenost s kojom se osvrću na razne probleme u nastanku i recepciji prva dva filma, uz povremenu zajebanciju na račun daljih, daleko slabijih nastavaka.

Dakle, tu su i anegdote, i kurioziteti, i ogovaranja, i sitna koškanja, i povremeni dublji, pametni uvidi u teme i ideje tih filmova, i sve to zajedno –uz gorepomenute ograde- svakako vredi overiti. Ne mora u jednom cugu.