THE ENDLESS (2017)

  

**(*)

2+

Benson i Murhed (RESOLUTION, SPRING) postaju žrtve sopstvenog hajpa i previše veruju kritikama koje su ih prehvalile, pa sad padaju u mumblecore manirizam koji, napokon, postaje nesnosno iritantan – nešto kao Jay and Silent Bob „horor“ filma – ali horora koji bi radije da bude neumereno razbrbljana talking heads drama s nešto jeftinih i prostih CGI efekata negoli film strave i užasa.

Zaplet je besmislen već u samoj premisi: suicidalni NLO kult je nekako uspeo da opstane i traje i dalje do dan-danas u nekoj američkoj zabiti, iako se za njih znalo još pre par decenija, pisale novine, bili na televiziji i sve, al’ nema veze, pa šta ako su suicidalni, vlasti ih ne diraju, eto njih i dalje tamo, i čekaju --- NEŠTO. Da se desi.

Isto kao i naivni gledaoci ovog filma. Oće, (SPOJLER!) kurac će se desi. Ne, bez brige, nema full frontal male nudity – samo onaj metaforični đoka za optimiste koji vole mašnicu na kraju filma. Ili bar NEŠTO zanimljivo pre tog kraja.

I zašto su, posle sveg tog vremena, sektaši poslali VHS kasetu (danas! kad pošten čovek odavno nema ni u šta da je metne i pogleda! pošten čovek nema, ali HIPSTERI imaju!) i ko je naša dva brata (glavne junake) i zašto uopšte zvao NAZAD u sektu? Ne se znaje. Mistifikacija.

Film koji su od te solidne, polu-lavkraftovske premise o Nečem Većem i Starijem Od Nas što je tu blizu i samo se čeka da Dođe mogli a namerno nisu snimili znatno je zanimljiviji od ovog koji, svuda oko njega, jesu. A koji traje ko gladna godina na kraju koje – nema ’leba.

Šta, „manje je više“? More marš, majke vam ga lopovske! Dokle više mislite da narodu obećavate bogat obrok a na kraju mu date samo već o’lađenu barenu viršlu? Da je barem pljeskavica, ne bih se bunio. Ali ne, oko ove viršle nasekli su brdo zelene salate, krastavaca i šargarepe, servirali to nakićeno i dali mu francusko ime da pozeri pomisle da je to un specialite de cuisine francaise – pa će naivni konzumenti još i da poveruju kako ovde jedu zdravu i gurmansku hranu. Patka, deco, ali ne pekinška!

Stvarno mi je muka više od tih antifilmova koji rabe „poetiku nedešavanja“. Što reko Janjić na fejsbuku, „кад ствари почну да се ДЕШАВАЈУ, то умјесто да зграби гледаоца за гушу и држи га прикованог за провербијални руб (електричне) столице, буде некако смути-па-проспи и мање занимљиво од увода.“

Jer, šta se tu DEŠAVA, u kratkim scenama između beskrajnih nezanimljivih naklapanja i brbljanja između raznih likova? Malo jeftinih mađioničarskih trikova, malo nadvlačenja konopca sa nevidljivom silom u mraku (!), malo nevidljivih sila-stvari što mrdaju usred sunčanog dana i ljuljaju žbunje, malo prostor-vremenskih petlji i koječega... i to je manje-više to.

Jedna velika mistifikacija izgrađena NI OKO ČEGA: jedna velika rupa oko koje nema krofne nego samo malo šećera u prahu tamo gde bi krofna trebalo da bude. Uostalom, lepo je primetio Janjić (a i morao je, kao profesor matematike nekakvim šumarima i brđanima Rep. Šumske): 

„Оно што ме је највише изнервирало је кад прикажу како вођа култа ради на некој једначини која је као рјешење СВЕГА и онда прикажу ту огромну "једначину" на табли, а оно се испостави да је у питању потпуна бесмислица и да су само набацани математички симболи (нпр. парцијални изводи другог реда без аргумената и знакови суме који не сумирају ништа). 

Како нико од ликова на ово не реагује, нити се то спомиње до краја филма, остаје нам само да сматрамо да су режисери прихватили да ће они који знају мало математике одмах да провале шупљак, али да већина људи то не зна и да ће бити "импресионирани" тим низом симбола и памећу тог лика. Прц.“

U nekom dobrom filmu ovo bi bio zanemarljivi goof, ili tako neko polusimpatično varanje i blefiranje kakvih su dela svih žanrova puna. Ali u OVOM filmu ja u opisanom „detalju“ vidim itekako znakovito mesto gde se na mikro-planu ogleda makro-plan ovog BESKRAJNOG, kvazimudrijaškog a zapravo ispraznog smor-festa. Jedan veliki BLEF koji,ako se pažljivije zagleda, ne znači i ne kazuje NIŠTA, ali izdaleka, mutno, kroz trepavice, KAO liči na nešto. Koješta!

Autošovinizam u Luzitaniji?

  

            Početkom jula u Nišu sam učestvovao na književnoj večeri povodom NINO-nagrađenog romana LUZITANIJA. O tom romanu sam već ranije pisao na blogu (OVDE) a ovaj događaj sam najavio OVDE.

            A sada, napokon, kad su smirile strasti (?), okačiću i audio snimak tog razgovora (vidi dole). Inače, sve fotke sa promocije preuzete sa NKC fejsbuk stranice. hvala!

U pogledu posete, nisu se obrukale Nišlije - bilo je bar 40-ak posetilaca, i dobar deo toga je i kupio knjigu posle večeri. Ipak, skoro niko u publici nije čitao roman. Veče nije bilo loše a bilo bi bolje da su osobe u publici -bar neke!- roman već pročitale, umesto što su nagađale, pretpostavljale, i zapitkivale ono što su odavno mogle da saznaju, da su se samo malo potrudile.

            Veče je proteklo relativno ravno i neupečatljivo: voditeljica programa je postavljala udžbenička pitanja, pisac je na njih ravno odgovarao i povremeno čitao odlomke iz romana, dežurni kritičar je odgovarao to što ga se pitalo, letargična publika je ćutala i slušala... i tako...

Uostalom, ima raznih utisaka. Npr. evo izveštaja jednog posetioca koji je bio oduševljen ovim dešavanjem – OVDE. S druge strane, neki su bili veoma razočarani, recimo jedan čitalac ovog bloga koji je svoj komentar ostavio ispod najave te večeri na ovom blogu, ali ću ga citirati u celosti i ovde jer se s njim malo više slažem, a i zato što je njegov komentar, vrlo fino sročen i obrazložen, možda nekome promakao, a vredi ga pročitati. Dakle:

Vladimir Jovanović, 06. јул 2018. 15:06

Bejah na promociji, zbog Ognjanovića, tj. zbog tebe Dejane, ne zbog Luzitanije. Moj je utisak da je atmosfera bila mučna i uštogljena. Organizatori iz NKC-a očito nemaju sluha za ovakve razgovore. Nemaju sluha za duh vremena u kome se ovakvi razgovori dešavaju. Organizuju ih nekako eks katedra, kao da okupljaju ljude na akademska predavanja. 

Trebalo je da rasterete razgovor i da puste Ognjanovića i Atanackovića da pričaju bez posrednika, ili bar uz minimalno učešće istog. Umesto toga, imali smo posla s moderatorkom koja sa papira sričući čita spomenarska pitanja tipa: šta vam je, oh vaše spisateljsko visočanstvo, bila inspiracija za pisanje romana. Ako pitanje nije takvo, onda je nekakvo dubokoumno, na šta nije ni moguće dati smislen odgovor. U trenucima kada moderatorka nije čitala pripremljena pitanja (sve cakleći okicama), čitao je Atanacković iz svoga romana. Odmerenim tonom, iz neboplave upeglane košulje na kragnu (bio si u pravu Dejane; to je zaista jedan sit, skockan, lepo vaspitan i zdrav autor anemične književnosti). 

Između toga je traljavo filozofirao o nekim opštim mestima i izokola kritikovao/komentarisao srbijansku dnevnu politiku i freak-likove koji diktiraju istu. Budući da je moderatorka bila odveć očarana kobajagi šmekerskom aurom autora romana, Ognjanovića se malo šta pitalo. Jedva da je uzeo učešća u razgovoru. Bio je to dozlaboga dosadni one man show. Na kraju su se u razgovor uključilo nekoliko oduševljenih i odavno ocvalih gospođa iz prvih redova, koje nisu čitale roman, ali su itekako imale mišljenje o istom, kao i o knjiženstvenosti uopšte. Ali one nisu progovorile pre veleumnog niškog lumena Sigme, koji je obnarodovao svoje uvide o paralelama između romana i ovoga te onoga. 

Mlađi ljudi su se za to vreme sramežljivo držali po strani, jer im je valjda posve odbojan taj eks katedra vajb. Može da ih čak navede na krivu pomisao da nisu dorasli takvoj visokoparnoj diskusiji. Elem, taman kada je Ognjanović postavio pitanje na temu "autošovinizma" u romanu i kada je diskusija na tu temu zapretila da se fino rasplamsa, naprasno je ponestalo vremena, jer radni narod mora da ide kući da odmara... 

Sve u svemu, očajno veče koje me je utvrdilo u ubeđenju da ne želim čitati "Luzitaniju". Ali, to je samo moj utisak. Cheerleadersice iz prvih redova verovatno su razgrabile ponuđene primerke romana i misliće o njemu sve najbolje kada ga budu pročitale. 

Ipak, zašto preporučujem da poslušate ovaj audio snimak?

            Kao prvo, u jednom trenutku osetio sam potrebu da malo uzburkam stvari i postavim pitanje autoru a propos njegovog navodnog „autošovinizma“, o čemu se pisalo ovde i onde po netu: ukratko, zatražio sam njegovo mišljenje o tim optužbama, i eventualno pojašnjenje tih momenata u njegovoj knjizi koji se kod nekih mogu shvatiti tako.

Autor je dao izvestan odgovor – koliko zadovoljavajuć, čućete ako poslušate. Ja bih rekao: moglo je to i bolje i ubedljivije. Takođe ga je i potkrepio zabavnom ad hominem anegdotom o Slobodanu Antoniću, koji je svojim tekstom i započeo tu lavinu priča (i šerovanja) oko „kolonijalne književnosti“ itd.

Drugi razlog da ovo oslušnete jeste da čujete beslovesna pitanja i komentare tetaka iz publike, od kojih ni nakon sve fame oko NINO-a krajem prošle i početkom ove godine nijedna od njih, više od pola godine kasnije, još nije bila pročitala tu knjigu, ali ih to nije sprečilo da sa nama podele svoje opširne utiske, asocijacije i tokove (ne)svesti potaknute odlomcima i razgovorom.

Takođe, u isto vreme dok one pričaju, a i šire, možete slušati MRTVI MUK TIŠINE oko niške omladine, studentarije i tako nekih mladih osoba koje su došle tu da rade ono za šta ih ovaj sistem od rođenja uspešno i sve uspešnije priprema: da ćute i slušaju i da ne postavljaju nikakva pitanja.

Dakle, poslušajte fajl (wav format, 22 mb) koji možete skinuti OVDE – pa dajte zatim svoja pitanja, komentare, utiske!

Tvrđava MAGLIČ

            Kao što je dobro poznato, kad god odem u neki kraj, a naročito ako mi je relativno nov i neistražen, smesta tražim šta ghouloslikovito ima da se vidi tu ili u razumnoj blizini. Tako je bilo i prilikom nedavnog boravka u Vrnjačkoj banji.  

Snimak iz auta u pokretu: tako to izgleda gledano s puta

Nakon uspešne promocije knjige VIŠE OD ISTINE, Kadijević i drugi gosti iz Beograda otišli su u prestonicu, a ja ostao još dan-dva duže, ne bih li obišao neka interesantna mesta u okolini.

Pogled sa zidina tvrđave

            Odavno već na oku imam tvrđavu Maglič: bio sam već neko vreme unazad fasciniran njenim slikama koje sam viđao ovde-onde i vrebao priliku da je overim...

Kad sam shvatio da se ona nalazi na samo sat vremena vožnje kolima od V. banje, zamolio sam mog domaćina, Srđana, da vidi može li se organizovati kakva ghoulexkurzija.

Srđan se, zbog vrtoglavice, držao po strani i na nižim nivoima tvrđave

On je angažovao svog drugara Slobu, i njegovim smo se autom zaputili u jedan od najintenzivnijih i najbogatijih dana koje pamtim u novijoj istoriji. Prvo (ali nikako jedino!) odredište na tom putu bila je – tvrđava Maglič.

Dan je bio sunčan i topao, ali ne nesnosno. U prijatnom razgovoru spustismo se ka jugu dolinom Ibra i dospesmo podno fascinantne tvrđave na vrhu brda, koja izgleda kao iz bajke ili iz filma.

Do nje se dolazi visećim mostom preko zahuktale reke – mostom koji su prolećne poplave oštetile, zbog čega je proglašen nebezbednim za prelaz.

Istina je da daske ne deluju naročito čvrsto, dapače, ali pogledajte koliko me je to snažno pokolebalo!

Nakon mosta sledi gruba, strma i nesigurna staza, a nešto sređeniji prilaz tvrđavi počinje nešto više, kad ste oko 1/3 uspona već prešli.

Taj prilaz je sačinjen od kamenih ploča, vide se i lampe (mada ne deluje mi da su baš sve u radnom stanju), a ima čak i klupica ili dve, jer uspon uopšte nije naivan.

Odmorište nam je dobro došlo da načas odmorimo škripave kosti i popijemo nešto tekućine pod ovde već ozbiljno upeklom zvezdom.

Ipak, kad dođete na vrh, vidite ono u šta još u podnožju nije bilo sumnje – da se trud isplatio; svaka eventualna muka je vredela.

I time ne mislim samo na prijatan lahor koji je na ovoj visini osvežavao uspaljene lobanje, nego na sveopšti prizor koji je izlišno rečima opisivati kad su tu slike koje sam načinio na licu mesta, uz pomoć kompanjona kojima zahvaljujem na društvu i asistenciji.

Umesto mojih impresija sa ovog impresivnog mesta – evo nešto malo (kontroverznih, protivrečnih, nepouzdanih) podataka o ovoj tvrđavi koje nađoh na netu.

Zamak čije ostatke danas vidimo podigao je arhiepiskop Danilo Drugi, srpski plemić-monah, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Noseći i mač i mantiju, bio je komandant odbrane Hilandara i desna ruka kralja Milutina.

Međutim, arheološka istraživanja su pokazala da je pre Danilovog postojalo i starije utvrđenje sazidano na ovom surovom mestu.

Prema ostacima keramike iz tog starijeg grada, sličnih onima pronađenim u tvrđavi Ras, pojedini naučnici pretpostavljaju da je Maglič mogao da sazida Stefan Prvovenčani, kao zaštitu srca srpske države od prodora Huna i Bugara iz pomoravske ravnice.

Osvajanje tvrđave na juriš ili opsadnim spravama je bilo nemoguće sa strmih padina pod kojima teče Ibar i iz duboke klisure rečice Maglašnice.

Za sprečavanje brzog upada s jedine strane, koja je pružala priliku za takav napad, sa vrha Mali sto iznad Magliča, stena na kojoj je zamak sagrađen presečena je jarkom, glatkih ivica kao da su napravljene jednim udarcem divovske oštrice.

Bio je i čuvar drevnog puta koji je još od praistorije vodio dolinom Ibra, između rudom bogatih planina i spajao jadranske luke s Pomoravljem i Podunavljem.

Takva strateška vojna uloga Magliča objašnjava njegovih osam kula, visoke debele zidine i dve duboke cisterne za vodu ukopane u živi kamen, koje su omogućavale gradu da izdrži dugu opsadu.

Međutim, arheologe zbunjuju ostaci velike palate, centra dvorskog života srednjevekovnog grada, prostrane crkve posvećene Svetom Đorđu i rezidencijalne zgrade za stanovanje.

Takva zdanja su u ta vremena bila primerena nekom vladarskom zamku u srcu države, a ne tvrđavi usamljenoj među surovim planinskim obroncima.

Maglič je 1979. godine proglašen spomenikom kulture od izuzetnog značaja.

Veći konzervatorski radovi izvedeni su krajem 1980-ih, kada su postavljene i drvene stepenice, ograde, spratovi i drvena terasica na 8. kuli. Sa raspadom SFRJ prestali su dalji napori da se zaustavi propadanje i dovrši obnova tvrđave koja monumentalno deluje svima koji pored nje prolaze putujući Ibarskom magistralom.

2010. godine su neki Italijani, u saradnji sa Kraljevom (20 km odatle) pomogli da se to renovira.

            Kažu mi moji novi drugari da se u Magliču i oko njega odigrava nekakav „viteški festival“ ili tako neka cirkuzijada, sa starim zastavama, pojezijom, borbama „vitezova“ u oklopima, itd.

            Bio bih rad znati na šta to liči – mada si mogu misliti – ne verujem da bih tome voleo naživo prisustvovati: prostor je ipak tesan i za prilaz i za boravak, gužva na ovom mestu ne može biti prijatna, kao ni čekanje u redovima za sve, za svaki korak ovde ili onde, a naročito na super-strmim drvenim stepenicama.

            Lepše je i bolje ovo divno mesto overiti nasamo ili u što malobrojnijem društvu, kao što to nas trojica učinismo: valja oslušnuti tu tišinu i osetiti samotnost kakvu samo vrhovi pružaju...

            Više detalja o Magliču imate OVDE.

            Od mene – supersnažna preporuka: ako se nađete u blizini, pa i ako ne, na ovo mesto vredi potegnuti i izdaleka. Znači: na 20 km južno od Kraljeva, s vaše leve strane ako idete ka jugu, preko Ibra, sa krhkim, nesigurnim visećim mostom kao trenutno jedinim putem... Sreća prati hrabre!