izabrana dela

izabrana dela

субота, 30. јун 2018.

Luzitanija u Nišu!




            Možda se sećate da sam početkom ove godine predvideo da će roman Luzitanija Dejana Atanackovića dobiti NIN-ovu nagradu za najbolji roman, i objavio svoj prikaz tu negde oko obznane dobitnika. Tu kritiku možete pročitati OVDE.
            Ova moja kritika poprilično je zaslužna za to što su iz NKC-a upravo mene pozvali da učestvujem na tribini posvećenoj ovom romanu, na kojoj će, što je najlepše i najvažnije, biti i njegov autor Dejan Atanacković. Evo ispod detalja iz zvanične najave.


Niški kulturni centar vas poziva na razgovor o romanu „Luzitanija” Dejana Atanackovića, dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2017.godini.

Promocija romana će se održati u ponedeljak, 2. jula 2018. godine,
u Maloj sali Niškog kulturnog centra, sa početkom u 19 sati.

Roman „Luzitanija” je utopijski roman u kome se radnja dešava u jednoj psihijatrijskoj bolnici za vreme Prvog svetskog rata.
Priče različitih likova, u ustanovi van svake nadležnosti okupatora, u kojima se prepliću činjenice, progres i ludilo.
O tome šta je protivno razumu, a što se ludilom ne da opravdati razgovaraće autor Dejan Atanacković i kritičar Dejan Ognjanović.

Dejan Atanacković je rođen 1969. u Beogradu. Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni i sarađuje sa tamošnjim Muzejom prirodnih nauka na predmetu Body Archives, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela.



Razgovor o knjizi vodi Dragosava Mladenović, urednik Tribinskog programa NKC-a.

Dakle, Nišlije i okolino, svratite na ovo veče i dođite da se kulturno uzdignemo – ili potonemo zajedno!

6 коментара:

Srpska sekira је рекао...

Pokušaćemo da ne potonemo. Dolazim. u

Automatic writing of an automaton је рекао...

Napravite obavezno neki zapis! Zvučni ili video, kako god, te kačite na blogu.

Automatic writing of an automaton је рекао...

Ah dovraga, nisam video da je ovo bilo u ponedeljak, a ja pišem u sredu. Sad je kasno. Ghoul-e podeli utiske ako ništa drugo.

Dejan Ognjanovic је рекао...

moj verni diktafon je usnimio ovu tribinu: ako atanacković odobri, okačiću to na blogu.

Vladimir Jovanović је рекао...

Bejah na promociji, zbog Ognjanovića, tj. zbog tebe Dejane, ne zbog Luzitanije. Moj je utisak da je atmosfera bila mučna i uštogljena. Organizatori iz NKC-a očito nemaju sluha za ovakve razgovore. Nemaju sluha za duh vremena u kome se ovakvi razgovori dešavaju. Organizuju ih nekako eks katedra, kao da okupljaju ljude na akademska predavanja. Trebalo je da rasterete razgovor i da puste Ognjanovića i Atanackovića da pričaju bez posrednika, ili bar uz minimalno učešće istog. Umesto toga, imali smo posla s moderatorkom koja sa papira sričući čita spomenarska pitanja tipa: šta vam je, oh vaše spisateljsko visočanstvo, bila inspiracija za pisanje romana. Ako pitanje nije takvo, onda je nekakvo dubokoumno, na šta nije ni moguće dati smislen odgovor. U trenucima kada moderatorka nije čitala pripremljena pitanja (sve cakleći okicama), čitao je Atanacković iz svoga romana. Odmerenim tonom, iz neboplave upeglane košulje na kragnu (bio si u pravu Dejane; to je zaista jedan sit, skockan, lepo vaspitan i zdrav autor anemične književnosti). Između toga je traljavo filozofirao o nekim opštim mestima i izokola kritikovao/komentarisao srbijansku dnevnu politiku i freak-likove koji diktiraju istu. Budući da je moderatorka bila odveć očarana kobajagi šmekerskom aurom autora romana, Ognjanovića se malo šta pitalo. Jedva da je uzeo učešća u razgovoru. Bio je to dozlaboga dosadni one man show. Na kraju su se u razgovor uključilo nekoliko oduševljenih i odavno ocvalih gospođa iz prvih redova, koje nisu čitale roman, ali su itekako imale mišljenje o istom, kao i o knjiženstvenosti uopšte. Ali one nisu progovorile pre veleumnog niškog lumena Sigme, koji je obnarodovao svoje uvide o paralelama između romana i ovoga te onoga. Mlađi ljudi su se za to vreme sramežljivo držali po strani, jer im je valjda posve odbojan taj eks katedra vajb. Može da ih čak navede na krivu pomisao da nisu dorasli takvoj visokoparnoj diskusiji. Elem, taman kada je Ognjanović postavio pitanje na temu "autošovinizma" u romanu i kada je diskusija na tu temu zapretila da se fino rasplamsa, naprasno je ponestalo vremena, jer radni narod mora da ide kući da odmara.. Sve u svemu, očajno veče koje me je utvrdilo u ubeđenju da ne želim čitati "Luzitaniju". Ali, to je samo moj utisak. Cheerleadersice iz prvih redova verovatno su razgrabile ponuđene primerke romana i misliće o njemu sve najbolje kada ga budu pročitale.

Dejane, u jednom trenutku razgovora - dok si, kako si rekao, glumio đavoljeg (Antonićevog) advokata - Atanacković te je pitao šta ti misliš o potencijalnom postojanju autošovinizma u romanu. Ti si rekao da nemaš problem s tim da kažeš svoje mišljenje na tu temu. No, razgovor je srkenuo u drugu stranu, i otišli smo kućama... Da li bi, molim te, mogao sada reći nešto na tu temu? I šta misliš o Bernhardovom "autošovinizmu"? I šta misliš o "autošovinizmu" uopšte? I šta misliš o "autošovinizmu" u Srba konkretno?

Komplikovana su to pitanja, ali te molim da daš makar neki okvirni odgovor koji bi koliko toliko razjasnio tvoju poziciju i mišljenje o tome.

Dejan Ognjanovic је рекао...

hvala ti na komentaru i in vivo dolasku - skoro sve se slažem što veliš o toj večeri ali nemam vremena da elaboriram (samo ću reći: sramota što omladina ćuti i sluša a ne reaguje, nego pušta samo da tetke i babe kokodaču! zar na toj nemoj većini ostaje ova bedna zemlja?!) a ni da odgovaram na pitanje o autošovinizmu koje zahteva složeniji i ozbiljniji odgovor za koji sad nemam vremena. bernharda obožavam i nisam siguran da li je on autošovinista, a i ako jeste - austrija, koja je iznedrila hitlera, i treba malo da se posipa pepelom i pokriva ušima... o ostalom, možda, za koju nedelju, ako se setim!