izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 02. јул 2018.

Književna fantastika br. 5



            Nedavno je, uoči Draža-festa, izašao 5. broj almanaha. To je jedina publikacija u ovoj tužnoj zemlji danas koja ozbiljno i redovno tretira sve vrste fantastike – i horror i fantasy i SF i slipstream i druge još neuhvatljivije i nežnije sorte. Izbor saradnika i tema je uvek na nivou, pa je tako bilo i ovog puta.
            Istina, u ovom broju po prvi put nema mog priloga (bio sam prisutan u sva četiri prethodna: intervju, članci, prikazi...), ali je zato ubedljivo najobimniji tekst moja zasluga, i to dvostruko: kao prvo, što sam tog autor uopšte inspirisao i podstrekavao da pročita brdo teorije i književne prakse iz oblasti francuskog horora (dakako, na francuskom jeziku) a onda i da napiše stručno-popularan osvrt na sve to; a drugo, ja sam mu preporučio da taj tekst prvo ponudi ovom almanahu i povezao ga s njegovim urednicima, i na sreću oni su ga prihvatili. 
Radi se o eseju Borisa Lazića „Horor u zemlji prosvećenih“ u kojem se po prvi put na našem jeziku piše o savremenim tendencijama u francuskoj fantastici (ali pre svega i ponajviše u hororu). Ekskluzivno ćete u ovom tekstu čuti za obilje autora, romana, zbirki priča i antologija francuskog horora za koje niste ni znali da postoje, a koje je Lazić iskopao, pročitao i evaluirao za nas. Pored toga, on kontekstualizuje današnji francuski horor i povezuje ga sa njegovim dalekim precima iz 19. veka tako da je ovih 30-ak strana koje esej zauzima u ovom broju, po meni, više nego vredno samo po sebi da nabavite ovaj broj, a sve ostalo (a ima itekako još dobrih i pažnje vrednih stvari) dođe vam kao bonus!
A šta je to ostalo? Evo:


SADRŽAJ:

– REČ UREDNIKA

– PROZA
Džordž Sonders – KomZaj
Naomi Kricer – Slike mačaka, moliću
Mileta Prodanović – Zoroastrijanac u Beogradu

– ESEJI
Milan Ćirković – Tuđinska tehnologija u SF književnosti: interpretacija između Scile i Haribde
Milica Živković – Svet bogova i čudovišta: transhumanistički utopizam
Vladislava Gordić Petković – O duhovima i krvi
Boris Lazić – Horor u zemlji prosvećenih

– PORTRET PISCA
Nikola Petrović – Kolaps stvarnosti: Brajan Evenson

– URSULA K. LEGVIN – ISTINITE FANTAZIJE
Ljiljana Gavrilović – Vodič iz Omelasa: antropologija u glazuri od čuda
Darko Suvin – Zapis o Ursuli K. le Guin i njezinoj Deklaraciji o nezavisnosti umjetnosti od kapitalizma
Ursula Legvin – Govor Ursule Legvin na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u Njujorku 2014. godine
Ursula Legvin – Intervju – Pišući o bezimenim stvarima

– INTERVJUI
Oto Oltvanji – Fantastika kao način borbe protiv šizofrene i nepredvidive stvarnosti (Dragoljub Igrošanac)
Adrijan Sarajlija – Pokazna vežba iz transhumanizma

– EKRANIZACIJE
Đorđe Bajić – Ederlezi Rising: Uzdizanje srpskog naučno-fantastičnog filma

– PRIKAZI
Ilija Bakić – Čas žanrovske istorije – „Sokolar“ Vladimira Lazovića
Ilija Bakić – Susret sa velikim majstorom žanra – „Mračni karneval“ Reja Bredberija
Tijana Tropin – Kako je Nil Stivenson pojeo sebe – „The Rise and Fall of DODO“ Nil Stivenson i Nikol Galand
Filip Rogović – Onostrane istine skrivene u divljini – „Drevna svetla“ Aldžernona Blekvuda
Miloš Cvetković – Upozorenje o sadržaju Nila Gejmena


            Malo detaljnije i konkretnije o sadržaju Književne fantastike, urednici dr Mladen Jakovljević i Dragoljub Igrošanac kažu:

Sadržaj ove godišnje publikacije, sa segmentima posvećenim proznim i teorijsko-esejističkim radovima, ogledima, intervjuima i kritičkim tekstovima, odražava aktuelni trenutak u literarnom stvaralaštvu fantastične provenijencije.
Časopis otvara priča „KomZaj“ ovogodišnjeg dobitnika Man Buker nagrade i jednog od najpoznatijih američkih pisaca kratke priče Džordža Sondersa. Sledi priča kojom je Naomi Kricer 2015. godine osvojila dve prestižne nagrade za fantastičku književnost „Hugo“ i „Lokus“, a prozni blok zatvara do sada neobjavljena priča Milete Prodanovića „Zoroastrijanac u Beogradu“.
Celinu posvećenu esejistici otvara prilog „Tuđinska tehnologija u SF književnosti: interpretacija između Scile i Haribde“ istaknutog srpskog astrofizičara, kosmologa i popularizatora nauke Milana M. Ćirkovića, koji u tekstu o korišćenju motiva naprednih tehnologija i njihovih artefakata u SF književnosti pokazuje da je uloga tehnoloških elemenata u naučnofantastičnom diskursu daleko veća nego što se to obično u kritičkoj literaturi prihvata.
Milica Živković u eseju „Svet bogova i čudovišta: transhumanistički utopizam“ govori o upotrebi i zloupotrebi nauke, čiji je razvoj uslovljen ekonomijom i politikom, a inovacije često korišćene protiv čoveka i njegovog prirodnog okruženja.
Vladislava Gordić Petković piše o simbolici duhova i krvi koje povezuje „zločin i strah, krivica i tuga, zavet i doslednost“, kako u Šekspirovim dramama, tako i u romanu Črna mati zemlaKristijana Novaka i dramama Ljubomira Simovića.
Segment posvećen esejistici zaokružuje tekst Borisa Lazića u kome je načinjen detaljan pregled razvoja žanra fantastike u frankofonoj književnosti XX i XXI veka.
„Portret pisca“ rubrika u kojoj su predstavljeni vrhunski savremeni pisci, koji još uvek nisu prevođeni na srpski jezik. Ovog puta rubrika je posvećena Brajanu Evensonu, nekadašnjem mormonskom svešteniku, koji se nakon prve objavljene zbirke priča suočio sa pretnjom ekskomunikacijom ukoliko nastavi da piše. Tekst potpisuje Nikola Petrović.
Peti broj Književne fantastike ujedno je i simbolična posveta nedavno preminuloj književnici Ursuli K. Legvin, koja je dala nemerljiv doprinos fantastičnoj književnosti prozom koja na jedinstven i neponovljiv način progovara o problemima savremenog društva i velikim temama: socijalnim, političkim, antikolonijalnim, ekološkim, rodnim i drugim značajnim pitanjima. O njenom stvaralaštvu pišu Darko Suvin, jedan od najznačajnijih svetskih izučavalaca naučne fantastike i utopije i antropolog Ljiljana Gavrilović, koja se u tekstu „Vodič iz Omelasa: antropologija u glazuri od čuda“ osvrće na život Legvinove i ulogu koju je antropologija imala u njenom životu. Posvetu ovoj velikoj književnici zatvara prevod jednog od poslednjih intervjua koje je dala redakciji sajta „Los Anđeles Rivju of buks” (LA Review of Books) novembra 2017. godine.
Taj intervju ujedno je uvod u rubriku rezervisanu za razgovore sa domaćim piscima fantastike. Dvojica poznatih beogradskih autora Oto Oltvanji i Adrijan Sarajlija u proteklih godinu dana objavili su zapažene zbirke kratkih proznih ostvarenja, Priče misterije i magije i Goli glasovi. O ovim knjigama i njihovom viđenju fantastike razgovarali su Dragoljub Igrošanac i Zoran Stefanović.
O spregama fantastične proze i filmske umetnosti piše prozaista, filmski kritičar i koautor Kratkog vodiča kroz srpski film 2000/2017 Đorđe Bajić, koji daje osvrt na nagrađivani naučnofantastični film Ederlezi Rising, čija radnja je bazirana na priči Zorana Neškovića „Predveče se nikako ne može…“ iz 1984. godine.
U završnom segmentu Ilija Bakić, Tijana Tropin, Miloš Cvetković i Filip Rogović predstavljaju nekoliko aktuelnih izdanja na srpskom i engleskom jeziku: Sokolar Vladimira Lazovića, Mračni karneval Reja Bredberija, The Rise and Fall of DODO Nila Stivensona i Nikola Galanda, Upozorenje o sadržaju Nila Gejmena i Drevna svetla Aldžernona Blekvuda.

            Pošto ja nisam stigao da pročitam ovaj broj (rade se „Orfelinke“ punom parom!), kao dodatak ću ovde preneti osvrt na ovaj almanah koji je napisao naš omiljeni zabavljač, dr ABN.
            NAGLAŠAVAM I PODVLAČIM: Ovaj tekst prenosim ovde samo radi humorističke razbibrige i razonode, a ne kao ozbiljan i vredan sud kojem treba verovati, jer on to nije. I to ne kažem samo zato što se ABN naročito ustremio na Lazićev tekst – uostalom, ni ja još nisam pročitao njegovu finalnu, objavljenu verziju, i može biti da bih i ja imao kakvih ograda ili sugestija, ali svakako ne od vrste koje ABN iznosi.
Dakle, preuzeto sa foruma Fantastika, evo šta veli naš SF doktor Nedeljković:



А. Б. Недељковић


Књижевна фантастика 5
тј. Арт Анима алманах 5 (приказ), 
2018 07 02:

Гледамо, дакле, алманах Арт Анима 5 (званично, то је часопис “Књижевна фантастика” број 5), који се појавио почетком јуна 2018. Технички, овај број је, у односу на њихову “четворку” тј. претходни број, много бољи, наиме то што они називају “прелом текста” је сад много боље сређено, текст је далеко крупнији, и (битно) фусноте су штампане отприлике двоструко крупније него у поменутој “четворки”; декорације дуж ивица већине страница сада су знатно мање упадљиве, дискретније су, ситније и тање.

За само једну техничку ствар смо приметили да је “петица” лошија, а то је библиографија, дакле списак употребљене литературе, на крају једног чланка: док је у четворки, на стр. 35, библиографија била штампана невешто, без такозваног висећег индента (то је требало урадити тако што се библиографија захвати/поцрни мишем, па се онда употреби редослед алата:Format – Paragraph – Indentation – Special – Hanging), 
сада у петици је још много невештије, наиме, некаква комбинација оних крупних црних тачака, такозваних „булета“ (bullets) и погрешног, наопаког индента, где презимена писаца тих књига нису извучена у лево, да би се лакше проналазила, него су гурнута далеко десно, као да неко баш не жели да их лако пронађемо (види стр. 65).

Прво, проза: уредници изричито кажу, на стр. 5 (а та страница заправо нема назнаку пагинације, али јесте пета страница по реду), да, од три приче фантастике, које конституишу одељак са прозом, једна прича јесте научна фантастика, и то: Наоми Крицер, “Слике мачака, молићу!”.

То је поштен поступак! Хвала им! Дали су ту информацију, која је некоме (не свакоме) битна. То је часно и поштено према читаоцима. Хвала!

Проверили смо. Прочитали смо само ту једну причу. Јесте. То јесте СФ. Једна одлична СФ прича, о једној АИ, вештачкој интелигенцији, која покушава рационално да изгради своју машинску етику, али се помало, рекли бисмо, “откачиње”, али је то засад још безазлено; прича је у мало комичном маниру, али врхунски квалитетна, блиставо интелигентна. Да, то је СФ.

Оне друге две приче, не кажемо да су лоше, нити да су добре,  нек читају љубитељи фантази жанра. Или хорора.

На стр. 51-64, чланак др Милана М. Ћирковића “Туђинска технологија у СФ књижевности: интерпретација између Сциле и Харибде”. Ту бисте очекивали на пример расправу о разним мега-конструктима као што је Дајсонова сфера (неки кажу да ју је заправо први предложио Олаф Стејплдон у Звездотворцу1937. године) и варијанте као што је Дајсонов рој, итд. Али овај чланак се се заправо креће између ових и неколико других, па и друштвених тема, при чему су нарочито корисне кратке напомене на стр. 57 (“магијски поглед на свет охрабрује све могуће врсте псеудонауке, мистицизма, ирационалности, па и отворене анти-науке”), затим на стр. 58 (где се залаже за “прихватање да књижевни текст може бити драгоцена ризница потенцијално корисних научних хипотеза”), и на стр. 61 (“утврђивање линије разграничења између научне фантастике и нпр. епске фантастике или других облика фантастичног дискурса који се не обазиру на законе природе, па понекад ни логике”).

на стр. 65-73 је чланак проф. др Милице Љ. Живковић са Универзитета у Нишу, са насловом “Свет богова и чудовишта: трансхуманистички утопизам” у коме она дискутује о питању да ли ће АИ (вештачка интелигенција) надмашити или чак заменити, па и укинути, човека, и да ли су књижевници и уметници, и мислиоци, већ вековима слутили то, за шта она помиње и примере, међу којима је неколико СФ књижевних дела.
Професорица Живковић додељује Дарвиновој теорији улогу “најзначајнијег мастер наратива у последњих сто педесет година историје западне цивилизације” (стр. 66). Напомиње да је Франкенштајна “могуће читати као један од значајних прото-трансхуманистичких текстова” (стр. 68). Њен чланак се завршава без неке одређене “пресуде” (шта ће нам будућност донети); оставља једну упитаност, оставља широке опште хуманистичке дилеме и перспективе света који се развија између човека и машине.

На стр. 74-79 је чланак проф. др Владиславе Гордић-Петковић “О духовима и крви”, који је о неколико књижевних дела у жанру фантазије, не СФ.

Стр. 80-107, обиман рад, аутор Борис Лазић, за кога се у краткој биографији на стр. 107 каже да је доктор славистике, рођен у Паризу. Наслов рада гласи “Хорор о земљи просвећених”, али, то је уствари о француској књижевности фантастике, и то сва три жанра фантастике (СФ, фантазија, и хорор), али он то не поставља, на нивоу теорије, тако, него приказује неку невероватну мешавину, којој даје свакојаке називе и стварно необичне коментаре, које никако не можемо прихватити. Први груб и страшан судар противу истине дешава се на стр. 81, где Лазић каже, “Фантастика је а-рационална (…) фантастика настоји да искаже немогућност икојег саопштавања. Реч је о књижевности страве у којој је страва сама сублимна, узвишена, трансцендентна” (стр. 81). Ако се тиме мислило на научну фантастику, онда је то апсолутно нетачно; научна фантастика није а-рационална, нити је књижевност узвишене страве; надамо се да не мисле тако сви француски теоретичари књижевности! Нико не спори француским писцима право, да пишу авангардну без-рационалну књижевност трансцендентне страве (шта год то било…) али теоретичар нема право да приписује такве ствари енглеској, руској, српској, итд, научној фантастици! СФ жанру као целини! Узгред, они који тако схватају СФ жанр, толико погрешно, као а-рационални жанр сублимне страве, највероватније неће писати добру нити успешну СФ књижевност!

(Шта уопште значи реч “а-рационално”? Отприлике ваљда исто што и “ирационално”. Пример? Један чувени стих из једне југословенске песме: “Боље је бити пијан, него стар”. Ето то вам је једна одлична ирационална реченица.)

Лазићев рад је препун наслова, и имена аутора, даје их ваљда преко стотину, што показује велико познавање те области француске књижевности, на нивоу конкретности; то је добро, то је за похвалу, свакако. Он показује и да зна за поделу на СФ, Ф и хорор, јер, на стр. 97 читамо: “За разлику од енглеске књижевности, у којој списатељице стварају од саме појаве жанра и често га заснивају, франкофоне књижевнице ступају на сцену фантастике тек од друге половине 20. века. ( … ) пишу различите врсте фантастике, од приповедака до романа, од чистог хорора до научне-фантастике и фентезија”.

Остаје нејасно, “од саме појаве” ког жанра? и како га то оне “често заснивају”? Запажамо и то да синтагму “научна фантастика” Лазић пише са цртицом, спојено, “научна-фантастика” што је ситница, баш необична мала правописна грешка, можда на неки начин јединствена.
Кудикамо озбиљнија грешка је то што помиње дела “чистог хорора” а не и чистих других жанрова; зашто би само један жанр имао варијанту која би била окарактерисана придевом “чист”?

Али, није ситница, него је баш велика и озбиљна грешка у теорији, то што Лазић меша форму (кратка прозна форма, дуга прозна форма: прича, роман…) и жанр, па испада рецимо да су и приповетка, и хорор, “врсте”. Али, као што рекосмо, у основи је похвално то што у цитираном пасусу он показује познавање чињенице да постоје три жанра фантастике – СФ, фантазија, и хорор.

Врло су интересантне стр. 98 и 99, где Лазић, на почетку петог поглавља свог рада, каже: 

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Које је француско колективно несвесно? Које белгијско? Који су им архетипови, како и колико их обрађују писци? Ово су питања која до данас није поставио, нити ваљано обрадио ниједан озбиљнији француски (или франкофони) критичар. Данас у академским и издавачким круговима цео жанр потпада под синтагму Les Littératures de l’imaginaire (књижевност имагинарног, измаштаног). Сама синтагма је доста неспретна и као таква представља тачну илустрацију осредњости, некреативности, чак и извесне дрвености која влада на Универзитету, где систем ко-оптације фаворизује доста тога, али научност, јасност, проницљивост, изгледа ретко кад. ( ... ) Ваља подвући и следеће: тренутно се на Универзитетима, у Француској, превасходно изучава књижевност сведочанстава, документарна, логорашка књижевност чији је циљ да сведочи о искуствима тоталитаризма у 20. веку. Таква се литература, на Универзитету, сматра прворазредном, озбиљном. Да ли то утиче на општу перцепцију књижевног деловања? Да ли таква визура има удела (и) у рецепцији фантастике, па и у неговању терминолошке – збрке?

КРАЈ  ЦИТАТА.

Последња реченица Лазићевог рада, на стр. 104 (пре библиографије) даје нам сугестију прикладну за овакву литературу: “Једна лагана шетња у пролећно јутро или, још боље, јесењи сутон, савршено би затворила овакву променаду кроз свет франкофоне, магличасте фантастике”.

Магличасте, доиста. Тамо где је тако грозан теоријски галиматијас, тамо где је терминолошка збрка заиста очајна, тамо где се сматра да је научна фантастика а-рационална (!!! – па, то везе везине нема са научном фантастиком…) – шта очекивати, осим неуспеха у том жанру… 

У некој суштини, узалуд смо читали (поприлично дијагонално…) овај чланак о једној непродуктивној залуталости и теоријској маргиналности. 

После овога, иде на стр. 109 неки чланак за који нисмо приметили никакву назнаку да је о СФ, па га зато нисмо ни читали.

На стр. 127 почиње тема броја, о Урсули Ле Гвин, и то, прво чланком Љиљане (средње слово не знамо) Гавриловић (која је још од раних година Првог српског фандома давала значајан допринос академској афирмацији СФ жанра; она је научни радник, етнолог и антрополог). Чланак је биографски, о Урсулином животу и раду, а ти делови (информативни) су добро написани, садржајни су. Међутим, неки теоријски оквири, мада бескрајно бољи од оних код поменутих (Лазићевих) Француза, ипак нису добри; на пример, у првој реченици (на стр. 127) Љиљана Гавриловић каже: “Урсула Ле Гвин, која је деценијама била једна од најзначајнијих књижевница научно-фантастичног жанра, односно жанра у који се данас осим научне фантастике сврстава и (епска) фантастика и хорор” – то би значило да постоји један жанр који је СФ, и постоји неки други жанр који се састоји од та три жанра – то не може бити истина.
То је као да кажете да се једна трећина састоји од друге трећине и од целине. Или нешто томе слично.

Једно мало признање, али и не тако мало, налазимо на стр. 132-133. (О томе смо дискутовали на једном давном састанку фандома, пре можда двадесетак година, кад је био присутан један професионални антрополог. Питали смо га тада: ако неки антрополог посматра и снима неко заостало мало племе, негде у џунглама рецимо Папуа Нове Гвинеје, и ако види да ти несретници чине ужасне грешке, једу прљаву и гнусобну заражену храну, пију загађену воду, живе кратко, са грозним патњама и болештинама, па и са крајње језивим боловима, имају катастрофално штетне ритуале – антрополог, професионалац, не сме да им помогне, нимало; не сме да им даје спасоносне савете, па да барем деца преживе; мора остати срца леденог, и пуштати их да страдају, јер његов посао није да их спасава, цивилизује, лечи, и унапреди, него да прикупи научне информације (са доказима) о том племену, о тој “култури”. О затеченом, нађеном стању.

На том давном састанку фандома, антрополог се извлачио, мењао је тему, изврдавао, али, пошто је АБН упорно понављао суштину свог питања, антрополог је напокон признао да је то, отприлике, тако. Професионалац те струке не сме да поступи хумано, не сме да спасава посматране људе, него мора само да бележи податке.

Сада, дакле после много година, у Књижевној фантастици 5, на стр. 132, Љиљана Гавриловић, у форми питања, отприлике признаје да постоји та дилема: “То је проблем са којим се свако од антрополога-истраживача у додиру са било којом културом ( … ) сретне током каријере: да ли остати по страни или се ангажовати, како се заштитити од емоционалног учешћа у животу ‘изучаваних’, како избалансирати однос између ‘објективне’ науке и залагања за права испитиваних, итд.” Али, Гавриловић одмах, на стр. 133, и назначује једно могуће решење овог проблема, и чини нам се да има симпатије за такво решење, а то би била наводно “пост-колонијална” (?) антропологија, “која је у потпуности напустила идеју о самој себи из претходних деценија у којима је настојала да буде ‘неутрална’ и ‘објективна’” ( … ); сада је “активистичка”, део “учесничких процеса” и активно решава проблеме “социјалне неравноправности, угњетавања, сукоба и насиља”.

Гавриловић сматра да нам Урсулина научна фантастика даје назнаке за неку врсту перманентне револуције, кроз “могућност усвајања антрополошких концепата спакованих у форму популарно-културног производа” (стр. 138) што би значило да је СФ популарно-културни производ намењен да вешто пласира, у ум народа, политичку уваљоцу, а Урсула да је нека врста марксисткиње или комунисткиње; пропагандисткиња која је лепо писала такве популарно-културне производе.
На крају су фусноте, од којих су неке веома обимне (стр. 141-144) и представљају знатну допуну тезама из главног текста.

Узгред – ово сад није о чланку Љиљане Гавриловић – чули смо недавно, на једном скупу, феминистичку примедбу да је канон светске књижевности “колона мртвих белих западних мушкараца”. – Woooow!

На стр. 149-150 је Урсулин говор против комерцијализма у култури – а у прилог неке неодређене, недефинисане владавине истинског књижевног квалитета – у преводу Ирене Дајић; али, пре тога (! – не после, него, пре) је коментар (знатно опширнији) Дарка Сувина, где он, марксиста, максимално подржава тај Урсулин став (који је исказала кад су јој додељивали једну велику националну књижевну награду). Превела Татјана Паић-Вукић.


На стр. 151-156 је један Урсулин интервју, али, не примећујемо да је назначен датум, кад је тај интервју био.

После тога, интервју, писац Ото Олтвањи (хорориста), интервју водио Драгољуб Игрошанац, имамо утисак да није о СФ.

Затим, интервју, говори писац Адријан Сарајлија, интервју водио Зоран Стефановић (то је вероватно Зоран М. Стефановић). На стр. 169 видимо једно питање о СФ, па, Сарајлија у свом одговору поставља СФ као жанр загледан у будућност човечанства.

Хмм, то јесте једна од неколико најважнијих тема у СФ. Али није једина.


Осим тога, Сарајлија помиње СФ, али сасвим кратко, на стр. 171 (помиње Лемов Соларис) и на стр. 173.
Свеукупно, прилично је јасно да је СФ маргинални део Сарајлијиних интересовања.

(Ако неко зна иједну његову баш-праву-СФ причу, молимо да јави… али та информација мора бити истинита… истинита! )

На стр. 175-178, Ђорђе Бајић, “Ederlezi Rising: уздизање српског научно-фантастичног филма”, чланак је изразито промотиван, прави промо текст.

На стр. 181-184, Илија Бакић о колекцији прича (разних жанрова) Соколар, аутора по имену Владимир Лазовић али познатог неким најстаријим српским фановима под именом Валдемар Лејзи. Из чланка је немогуће извући јасну и сажету категоричну информацију које од тих прича јесу, баш, научна фантастика. Али, прилично је очигледно да велика већина нису СФ.

Такође Бакић даје и знатно краћи чланак о колекцији прича Реј Бредберија Мрачни карневал. Уместо 32 приче, колико је (изгледа) Бредбери ставио у ту збирку, у српском издању појавило се само 13. Стичемо утисак да ниједна од тих 13 није СФ.

На стр. 188-189 је врло кратки чланак др Тијане Тропин о фантази, не СФ, роману Нил Стивенсона и Никол Галанд Успон и пад ДОДО.

На крају, прикази две (стичемо утисак) фантази или хорор књиге, један приказ потписује Филип Роговић, а други приказ потписује Милош Цветковић.



2 коментара:

  1. ABN ovaj put nije toliko smehotresan, ali nije ni mnogo ozbiljniji nego u ranijim postovima.
    U stvari, samo je naporan sa svojim iracionalnim SF puritanizmom.

    ОдговориИзбриши