U okviru akcije omaža nedavno preminulom velikanu
horora, Vesu
Krejvenu, evo ekskluzivne onlajn premijere mog davnašnjeg članka
o njegovom, po meni, nedovoljno hvaljenom remek-delu sa genijalno evokativnim
naslovom - BRDA IMAJU OČI. Članak je
pisan za rubriku "Kult horor"
u jednom zaboravljenom, opskurnom niškom časopisu; red je da sada, posle toliko
vremena, neko zapravo i pročita taj moj tekst.
BRDA IMAJU OČI
(The Hills Have Eyes, 1977)
Scenario, režija i montaža:
Ves Krejven
Direktor fotografije: Erik
Sarinen
Uloge: Robert Hjuston, Di
Valas, Martin Spir, Majkl Berimen…
(c) Dejan Ognjanović
****(*)
4+
Kontroverze koje je proizveo
svojim debijem (Poslednja kuća levo, 1972) skoro da su uništile karijeru
Vesa Krejvena: zvuči paradoksalno, ali ponekad se ne isplati napraviti suviše
žestok film. Pet godina pametniji, on se odlučio na umereniji pristup, iako ovo
treba shvatiti krajnje relativno; to samo znači da eksplicitnog krvopljusa ima
manje nego u Poslednjoj kući levo, da su scene nasilja kraće, da nema
preteranog iživljavanja, te da je priča nešto konvencionalnija i prijemčivija.
A zaplet je krajnje jednostavan:
inspirisan autentičnim slučajem iz Škotske 18. veka o porodici kanibala koji su
u divljini spopadali namernike, Krejvenov film govori o prosečnoj američkoj
porodici čiji se auto pokvari usred pustinje, gde "brda imaju oči".
Oči pripadaju porodici degenerika i ljudoždera i ostatak filma sastoji se iz
surove borbe za opstanak. Jedi ili budi pojeden; ubij ili budi ubijen. Ništa
prostije od toga.
Relativna "umerenost" Brda
imaju oči jedan je od glavnih kvaliteta. Krejven je očito naučio lekciju u
vremenu proteklom od sirovosti njegove Kuće, a ni uticaj Huperovog Teksaškog
masakra motornom testerom (1974) nije zanemarljiv. Štaviše, brojne paralele
mogu se povući sa ovim filmom: motiv grupe ljudi izolovane u nedođiji, na
milost i nemilost porodice kanibalskih ludaka; naglasak na fizičkoj pretnji i
akciji; užas usred bela dana; krajnje pojednostavljen sukob (dve grupe na
jednoj ograničenoj lokaciji)…
"Isprane", svedene
boje naglašavaju sumornost okruženja, ali i naturalizam koji čini da Brda
izgledaju poput dokumentarca snimljenog u Paklu (i to na 16 mm traci). Ubistva
su režirana tako da se kroz dinamičnu montažu, šok i sugestiju nagovesti više
nego što se zapravo prikaže; zbog toga mnogi Brda, baš kao Masakr,
proglašavaju za "veoma krvav" horor, što je daleko od istine; u celom
filmu može se naći jedan jedini (istina, nezaboravan) kadar odranog mesa i
krvi! Brda sa Masakrom dele i nagao, blago-antiklimaktički kraj,
sa odjavnim kadrom koji simbolizuje pobedu iracionalnih sila. Sličnost između
ovih filmova ide toliko daleko da je Krejven čak "pozajmio" Boba Bernsa,
dizajnera scenografije iz Huperovog filma, i uposlio ga da, uz pomoć kostiju i
predmeta sa otpada, osmisli izgled, odeću, ukrase i nastambu kanibalske
familije, čime je anticipirao sličan dizajn u trilogiji o Pobesnelom Maksu.
Navedene paralele ne treba da
impliciraju da je Krejven prosto "pokrao" Hupera i unovčio uspeh Masakra.
One su svakako bile olakšavajuća okolnost za obezbeđivanje kakvog-takvog
budžeta (oko 200.000 $), ali njegov film ne samo što efektno i kreativno
nadograđuje motive iz Masakra, već i razrađuje preokupacije nagoveštene
još u debiju, kojima će se vraćati i kasnije u karijeri. Krejven se, naime,
bavi relativizacijom Zla preispitujući podele na "dobre" i "loše"
momke. On ponavlja situaciju iz Poslednje kuće levo, u kojoj "zlikovci"
iz prve polovine filma postaju žrtve osvete "dobrih" momaka u
poslednjoj deonici filma. To je utoliko smislenije što ovog puta dobri momci
nisu grupa drugara (kao u Kući, ali i Masakru), već porodica
sastavljena od tri generacije.
Dve porodice predstavljaju uzajamne
odraze u ogledalu, i do kraja filma se njihovi kontrasti pretvaraju u paralele.
Krejvenov film na ubedljiv način stavlja korene užasa u srce porodice (i
Amerike), i zajedno sa Romerovim i Kronenbergovim filmovima iz istog perioda
predstavlja sumornu i gotovo apokaliptičnu viziju u kojoj nasilje rađa nasilje,
i borba sa Zlom na neki način "prlja" dobre momke. To je, svakako,
simbolična reakcija na kolektivni doživljaj američke uloge u ratu u Vijetnamu,
ali pored indirektne društvene kritike trajna aktuelnost ovih filmova zasnovana
je pre svega na tužnoj činjenici da su njihovi psihološki i antropološki uvidi
bazirani na trajnim istinama o ljudskom stanju. Krejven je, zajedno sa svojim
kolegama iz žanra u '70-im, pokazao da zlo nije uvek nešto što dolazi sa
strane: ono se često nalazi među nama, kao potencijal čija se erupcija ne može
predvideti.
Naravno, ništa od ovih naravočenija ne
bi imalo trajnije vrednosti da nije ovaploćeno u besprekorno režiranom, napetom
i uzbudljivom filmu, sa iznenađujuće dobro profilisanim (i odglumljenim)
likovima, i sa beskompromisnom vizijom eksplozije besmislenog, neobjašnjivog
nasilja apokaliptičnih razmera koje će postati sinonim žestokog horora iz '70-ih.
Mnogi su kasnije pokušali da oponašaju Krejvenov (i Huperov) pristup, ali
njihov neuspeh u tome samo je dodatno svedočanstvo da svetu jednostavnost tih
filmova nije tek tako jednostavno postići. Uostalom, ni sam Krejven (uprkos
odličnim filmovima koje je snimio u međuvremenu) nikada više nije uspeo da
ponovi visceralnu magiju Brda koja ni do danas nije umanjena.
