MODERNI LAVKRAFT – NAŽIVO, ILI HOROR UŽIVO

  

            Narode, dosta je bilo čekanja i odlaganja: ne mogu više da podnesem frustrirajuću situaciju da svako malo dobijam upite – preko mejla, bloga, fejsa i naživo – kako i gde nabaviti primerak mog romana NAŽIVO, odnosno, pošto ga već nigde nema – kad će novo izdanje. Predugo je ovaj roman bio nedostupan, out of print, predugo ste morali da čitate kojekakve surogate i koještarije koje sebe nazivaju hororom, a da vam je prava stvar bila nedostupna. Dosta više!

            Treće, ultimativno izdanje mog prvenca izlazi vrlo uskoro – i to kao samizdat, jer to je jedina smislena opcija za tu andergraund knjigu. Nije to za „normalne“ izdavače niti za knjižare. Uskoro ću raspisati pretplatu, sa svim detaljima. Samo bez zapitkivanja sada: molim još malo strpljenja – SVE ćete saznati u narednih 10-ak dana.

            Sasvim tipično za knjigu koja, kada je izašla, nije imala nijednu normalnu promociju, nego samo dve ANTI-promocije, i to nekoliko godina nakon izlaska – kao neku vrstu najave novog izdanja želim sa vama da podelim jednu NEGATIVNU kritiku ove knjige. To je, inače, jedini negativno intoniran prikaz, od svih objavljenih u periodici koje je ovaj roman do sada dobio, pa je kuriozitet tim veći a tekst time zabavniji.

            Kao što ćete videti, autorka se u većem delu teksta iz petnih žila upinje da dokaže moju navodnu neoriginalnost, ako ne i čist plagijat, zato što su joj se javile neke paralele sa određenim književnim delima – a ponajviše sa Lavkraftovim romanom Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (koji ću dogodine najzad da prevedem na srpski onako kako dolikuje).

            Šta da kažem? Kriv sam! Sve sam ukrao! Trunka originalnosti ne postoji u mom Prvencu! Evo, pročitajte i sami donji tekst; ako ste pravi kultista onda ste NAŽIVO (odavno) čitali (i to više puta), pa ćete moći i sami da potvrdite, ili osporite, ima li nečega u ovim optužbama.

            Oni koji su se kasnije pridružili Kultu, pa nisu na vreme obezbedili ovu kultnu knjigu – moći će vrlo skoro, već početkom leta, da i sami uporede moj tekst sa Lavkraftovim, kao i sa uvidima koje im pruža izvesna (meni, a i šire, nepoznata) Marija Nikolić.

Marija Nikolić

MODERNI LAVKRAFT - NAŽIVO ILI HOROR UŽIVO

Dejan Ognjanović, Naživo, Prosveta, Niš, 2003.

Prikaz objavljen u: Slava, Dom omladine Niš „Кolumbo“ d.o.o., Niš, br. 6-7, januar-jun 2004, str. 147-151.

„Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog.“

H. P. Lavkraft  (sic)

Na prvo čitanje — neobična, teška i bestijalno-perverzna knjiga, u maniru jednog Bukovskog ili de Sada. No, pažljivije uranjanje u srž romana Naživo Dejana Ognjanovića otkriva erudiciju koja se žedno napajala sa izvora bogatog tradicijom starije ali i novije engleske i američke književnosti.

Roman Naživo predstavlja svojevrsnu odu jednome od najvećih pisaca horor žanra, Hauardu Filipsu Lavkraftu. Analogije između njegovog kultnog romana Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, kao i u manjoj meri, ostalih dela, i Ognjanovićevog romana, očigledne su i brojne, te se vrlo lako sve sličnosti (ili -tačnije rečeno, podudarnosti) mogu pratiti. Roman Naživo pisan je u ich—formi i od početka do kraja ostvaren je kroz pripovedanje glavnog junaka o svom životu. Takvim izborom forme, Ognjanović je dobio na dramatičnosti kazivanja i doprineo da njegovo delo dobije onu neophodnu uverljivost. Glavni lik u romanu (ujedno i pripovedač) je mladić Dejan, student anglistike na Filozofskom fakultetu u Nišu, koji radi u porno video-klubu „TOR GUN". Negova strast su horor filmovi, horor i okultna literatura. Rad u video-klubu njegov je beg od svakodnevice. Živi povučeno; jedini prijatelj mu je njegov poslodavac i vlasnik kluba, Goran. Njihov odnos stoga umnogome liči na odnos doktora Vileta i mladog Čarlsa Vorda, junake Lavkraftovog romana. (Sve kasnije analogije i poređenja biće vezane za navedeno Lavkraftovo delo). Misterioznu i nadasve ezoteričnu atmosferu u romanu, Ognjanović je smestio u konkretan vremenski i prostorni okvir -90-e godine 20. veka, te se kroz ceo roman protkivaju sekvence iz ratova na prostoru bivše SFRJ (Hrvatska, Bosna) i zajedljivi komentari na način i uslove života u Srbiji. Prvobitna pasija za horor literaturom, mračnom muzikom (death i gothic metal, industrial orijentacije) i horor filmovima glavnog junaka — po žaru i energiji istovetna je onoj mladog Vorda za izučavanjem starina kolonijalne arhitekture.

Rad u video-klubu dao je prostora nekim novim interesovanjima, i tu je začetak ponora koji se otvorio pod Ognjanovićevim junakom. Njegova strast za horor-orijentacijom ustupila je mesto pasiji za zabranjenim filmovima porno-produkcije (tzv. snuff-filmovima) i istovetna je sa strašću sa kojom Čarls Vord uranja u izučavanje okultnog. Prelomni trenutak u romanu nastaje kada junak sasvim slučajno nailazi na oglas video-kluba MAKS. Sledi raspitivanje i skupljanje delića u mozaik na osnovu šturih i škrtih detalja, baziranih na glasinama i rekla-kazala pričama. Ova scena je potpuno istovetna sa onom kada mladi Vord, takođe slučajno, među precima svoje majke, otkriva izvesnog dugovekog čoveka po imenu Džozef Karven, i, nešto kasnije, njegov tajni dnevnik.

Kako jedna stvar vodi drugoj, tako se i glavni junak, u potrazi za Maksom, obreo u Prištini. Opis dela Prištine, sa svim mračnim detaljima, podseća na opis mitske visoravni Leng, a kojoj govori Lavkraft u romanu U planinama ludila i, naročito, u triptihonu o Rendolfu Karteru. Susret i razgovor sa Maksom, u kolima, na putu do mesta gde Maks drži zabranjene filmove, za koje je Dejan pokazao interesovanje (i zbog kojih je, uostalom, i došao u Prištinu) i Maksovo pitanje upućeno Dejanu da li je „gadljiv", u potpunosti je preuzeto iz Lavkraftovog romana. Tamo postoji scena razgovora Džozefa Karvena sa jednim od svojih „prijatelja“, u kojoj taj komentariše kako je mladi Vord postao „suviše gadljiv za posao“.

Dejanova strast za retkim, bizarnim i zabranjenim, vezivno je tkivo koje drži radnju romana na okupu, i istovetna je strasti traganja mladog Vorda za retkim knjigama i autorima, u prilično mutnim i nejasnim vodama okultne i magijske oblasti.

Prikaz Maksove pozamašne kolekcije zabranjenih filmova i utisak koji je ona ostavila na glavnog junaka, kao da je prenet iz Lavkraftovog romana — opis Karvenove biblioteke sa zabranjenim i„bogohulnim" delima. Tamo se mogao naći jedan Borelius, Nekronomikon Abdule al Hazreda (koga Ognjanović i pominje u svom romanu), Elifas Levi, i čitav niz dela jevrejskih i arapskih pisaca prilično opskurne sadržine.

Podudarnosti ili „slučajnosti“ sa Lavkraftovim romanom kao da se hronološki nižu — opis Maksovog glasa da „govori kao da mu fali pola glasnih žica“ podseća na Karvenov čudni šupljikavi šapat; priče koje kolaju o Maksu, a koje Dejanu kazuje njegov drug iz Prištine, Adrijan, podsećaju na opise Karvenovih „poduhvata“. Preobražaj koji je usledio nakon gledanja dela filma koji prikazuje prizivanje i materijalizaciju „nečega“, vidljiv je na glavnom junaku u psihofizičkom smislu - isto kao kad se na licu mladog Vorda pojavila jamica iznad desnog oka, koje ranije tu nije bilo, tako je i Ognjanovićev junak na svom licu uočio tragove nečeg tuđinskog, dotada neprisutnog. Daje otkaz u video-klubu, posvećuje se samo gledanju filmova koje je presnimio od Maksa; tako se i Čarls Vord prepustio čitanju okultnih knjiga, koje je doneo sa sobom iz inostranstva, prethodno zauvek napustivši svoju bezazlenu i naivnu strast proučavanja kolonijalne arhitekture Novog sveta. Scena sa devojkom, koja je raskomadana u ritualu prizivanja i čiji leš je uništen u kiselini - u potpunosti preuzeta iz Lavkraftovog dela — pismo mladog Vorda u kome upozorava svoga prijatelja, doktora Vileta, da Karvena treba ubiti i rastvoriti mu leš u kiselini!

U poslednjim segmentima romana, čini se da je Ognjanović za predložak imao Bulgakovljev roman Majstor i Margarita. Vođa tajnog „Bratstva", Martin, podseća na Volanda, Boris je neka čudna mešavina Korovjova i Begemota, a sam čin inicijacije glavnog junaka sliči Margaretinoj kod Volanda. Martinovo obraćanje glavnom junaku, u kome mu tumači osnovne postulate magije, ima kvazi-filozofsku podlogu i dosta se naslanja na učenje samog Alistera Kroulija (koga, doduše, sam autor vrlo slobodno tumači, verovatno se oslanjajući na određena Kroulijeva dela).

U vezi sa ovim je i scena prizivanja „nečega“ i formula u kojoj se pominje jedno ime - poznato u svim crnomagijskim bajalicama — Jog Sotot, na koje će i sam Lavkraft poziva u svom romanu, dajući mu istaknutu ulogu, u dva vida - u vidu Zmajevog repa i Zmajevog čvora (a kojima se naš autor obilato poslužio i u slobodnom „prepevu“ ih uneo u svoj roman). Po tome što ne opisuje stvari do kraja, nije teško odrediti kod koga je pekao zanat.

Lavkraft takođe ne opisuje do kraja, već čitaocu samo nagovesti od onostrane strave, da bi se slika konačno uobličila u svesti samog čitaoca, poprimajući onoliko stravične oblike koliko dopušta prosečna imaginacija. Ukoliko je čitalac malo bolje upoznat sa tradicijom gotske škole romana, najboljim ostvarenjima H. F. Lavkrafta i E. A. Poa, slike uobličene u svesti su stravičnije. Poznato je da su osetljivije i, hipersenzitivne osobe, naročito, podložnije sugestiji od običnih ljudi, koji bivstvuju pod okriljem osnovnih zakonitosti života - fizioloških i egzistencijalnih. Iole lucidniji umovi uvek teže izazovu, potvrdi svojih strahova i sumnji.

Upravo citat sa početka ovog prikaza to i potvrđuje.

Sam kraj romana predstavlja slobodniju interpretaciju Lavkraftovog objašnjenja sudbine Čarlsa Vorda, začinjenu kombinacijom Stivena Kinga, Klajva Barkera, Džejmsa Herberta i filmskih sekvenci: „I tako je, neočekivano, otkrio stvari koje smrtnik ne sme da zna, uspeo da se vrati u daleku prošlost i dosegne do davnih vremena do kojih niko ne sme da dosegne; a iz tih prohujalih dana iskrslo je nešto što ga je progutalo“.

Ognjanovićevo književno znanje je nesporno. Vidljivo je njegovo naslanjanje na tzv. jezersku školu (Bajron, Šeli, Kits), po težnji da se skaradnostima, opskurnim, bizarnim, pa donekle i perverznim skandalizuje čitalac i sablazne vodeći i važeći književni kanoni. Po brutalnosti opisanih scena i lascivnosti jezika (u pitanju je moderni, svakodnevni jezik urbane sredine) podseća na vodeće pisce horor žanra današnjice — Klajva Barkera (njegov već legendarni ciklus romana Knjige krvi), Stivena Kinga i Džejmsa Herberta. Poput E. A. Poa i Bodlera, Ognjanović kao da istrajava u istraživanju lepote zla, u prerađenom, modernom značenju krilatice „poetika ružnog“. Kao i kod Bodlera, i kod Ognjanovića je prisutna slika ponora. Kod Ognjanovića, ponor je duboko doživljeno intimno osećanje, suprotan je svesti. U vezi sa ponorima u koje zapada i u koje, na kraju romana propada glavni junak, mogu poslužiti reči Radomira Konstantinovića o Bodleru: „Svest se teško opire, jer ponori koji se otvaraju na svim stranama izazivaju vrtoglavicu razuma, dok nesvesni deo bića sa radošću srlja u zjapeće provalije“.

Nesumnjivom poznavaocu engleske književnosti, Ognjanoviću nije stran ni pojam dendija i dendizma u književnosti. Glavni junak je poput dendija; on oseća odvratnost prema životu i svemu što se odnosi na obnavljanje života; njega fascinira smrt. Prisutan je i jedan od postulata „religije“ dendija — ne mešati se sa gomilom, ostati izdvojen od mase. Ovaj postulat prisutan je kao jedan od glavnih motiva u Ognjanovićevom romanu. Naročito je vidljiv kroz način na koji glavni junak posmatra ljude oko sebe — scena u liftu, sa susetkom i njeno dvoje dece, gde osećaj odvratnosti prema običnim ljudima prosto zapljuskuje svaku reč u tom opisu.

No, ne može se oteti utisku da roman obiluje autobiografskim detaljima (ime glavnog junaka, njegove studije anglistike itd.). Prisustvo tih detalja, kao i tema koja svoje izvorište nalazi u mistici, okultnom i onostranom, dobitna su kombinacija da ovaj roman stekne simpatije i pobudi interesovanje kod, prvenstveno mlađe publike koja, većinom, nije ni čula za Lavkrafta, ali i svih onih koji vole ostvarenja ovakvog žanra.

Stiče se utisak da je Ognjanović ovo delo pisao za sebe. Od početka do kraja pratimo „pustolovine“ čoveka koji se toliko uživeo u sopstvene maštarije, da više i ne razlikuje gde su granice i dokle bi trebalo da ide u „pozajmljivanju“ građe i ideja drugih pisaca. Opšte je poznato da likovi u delu žive svoj život. U Ognjanovićevom romanu, on je gost u sopstvenoj kući. Vidljiva je želja da se bude nov, drugačiji, skandalozan čak u tom pokušaju inovativnosti, ali ono što bitna nedostaje je stvaralačka intuicija i osećaj za meru - šta, kako i koliko. O nekoj originalnosti i kreativnosti nema ni govora.

I pored nesumnjive erudicije i izuzetnog poznavanja starije i savremene književnosti i filmske umetnosti, Ognjanovićev roman donosi nešto već viđeno. Iako se trudio da pokaže kakav bi bio moderan, današnji Lavkraft, učenik (ipak) nije prevazišao učitelja. Lavkraft je jedan, a nama ostaje da autoru poželimo malo više originalnosti u budućnosti. Ne može se biti pisac po svaku cenu. Uostalom, velikih imena i priznatih i vodećih autoriteta ima i među kritičarima i esejistima. Možda će se Ognjanović bolje snaći među njima.

* * *

            Za sve ćiriličare – i za osobe koje sumnjaju da ova Marija stvarno postoji – evo i originalnih skenova ovog prikaza:

Vreme STANARA

  

            Narode, jeste li već sebi nabavili genijalni kratki klaustrofobično-paranoični psiho-horor roman STANAR Rolana Topora u izdanju Orfelina? Ne? Pa, šta čekate, da se rasproda? O njemu sam već pisao OVDE (podsetite se, slobodno), a evo pisali su o njemu i u nedeljniku VREME. Bacite pogled i ako ste čitali knjigu i ako niste.

VREME | BR 1475 | 11. APRIL 2019.

 Proizvođenje jeze 

  

Ivan Milenković

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1681723

ROLAN TOPOR, STANAR, IZDANJE NOVOSADSKOG ORFELINA, U MAESTRALNOM PREVODU S FRANCUSKOG OLJE PETRONIĆ

Rolan Topor, francuski pisac, scenarista, glumac, slikar, crtač stripova, bio je isuviše radoznao i višestruko talentovan da bi se mogao usredsrediti samo na jednu stvar, te je, kako to biva, svugde bio jako dobar ali i nedovoljno usredsređen da bi se, u oštroj konkurenciji, makar u jednoj oblasti obreo na samom vrhu. Bio je jedan od važnih likova pariske umetničke scene; bez njega bi taj veliki prostor bio drugačiji, siromašniji i lošiji, ali nikada na toj sceni nije bio u glavnoj ulozi, niti je bio prepoznatljiv lik izvan same Francuske. Teško je reći da li mu je uloga nekoga ko je uvek tu ali nikada u prvim redovima zapravo odgovarala ili mu je stvarala problem, tek, o Rolanu Toporu svet je saznao malo više posle čuvenog horora Romana Polanskog Stanar, urađenog upravo po motivima Toporovog romana.

 

Stanar je priča o izvesnom gospodinu Trelkovskom, relativno mladom muškarcu koji nema previše novca, te svu ušteđevinu ulaže, posle teških pregovora sa stanodavcem, u zakup skromnog stana. Malo je bizarno što je prethodna stanarka pokušala da izvrši samoubistvo skokom kroz prozor, ali je i ta okolnost, verovatno, uticala na cenu. Kako god, gospodin Trelkovski se useljava u novi stan, zadovoljan je, organizuje žurku povodom useljenja, ali se ispostavlja da je komšiluk prilično nervozan, pa će žurka da presedne svima, naročito Trelkovskom. Nedugo potom će, gonjen radoznalošću i nelagodom, otići u posetu prethodnoj stanarki. U bolničkom krevetu zatiče ženu "obloženu" gipsom i zavojima, a kada joj se nadnese nad lice, ona će pokušati nešto da mu kaže, ali umesto reči iz njenog se grla otima jeziv krik. Sutradan žena umire, a Trelkovski svakim danom ima sve veće probleme s komšijama. 

Topor upravo majstorski gradi sumračnu atmosferu punu naznaka, nedefinisanih pogleda, neprozirnih izraza lica, ali u toku pripovedanja nema ničeg dovoljno konkretnog, čak je sve u tolikoj meri neodređeno da se čitalac pita ne događa li se sve samo u glavi Trelkovskog: komšije su možda neprijatne, ali su razboriti ljudi, razgovori su u granicama korektnosti, a bubice svako ima, ima ih i Trelkovski. 

Stvari, međutim, uprkos mirnom pripovedanju i humoru postaju sve napetije jer komšije, upornošću zombija, sve češće remete mir našeg junaka. Uvlači se strah kod Trelkovskog, razboljeva se, više nije u stanju da razlikuje stvarnost od košmara, njegov život izmiče kontroli, a onda se, jednoga jutra, posle teške groznice budi našminkan i obučen kao žena: komšije su ga, dok je bio u bunilu, preobukle u ženu! 

Trelkovski diže ruke od borbe s njima i beži iz stana, a da li će bekstvo da uspe – ostavljamo čitaocima da sami vide. Topor majstorski gradi atmosferu vrlo često ne pružajući ništa osim blagih naznaka, a kada se s naznakama pređe na brutalne i teško objašnjive motive, roman je već proprimio sve obrise horora koji čitaocima gmiže po leđima u vidu jeze.

Topor piše stilom prozirnim, bez suvišnih objašnjenja i opisa. Zapravo, on spada u one pisce koji vladaju neizrečenim. Upravo zato je i tako suzdržan, upravo zato naizgled sporedne epizode poput odlaska u kafe, ispijanje vina ili šetnja imaju vrlo precizne funkcije u njegovom pripovedanju. Kratak roman poput Stanara ne trpi duga skretanja i zaobilaženja, a opet, izleti su nužni da bi čitalac udahnuo, da bi se na trenutak oslobodio stanara i zagušljive atmosfere.

 Fantastični momenti su na neki način realistični i nije lako reći da li se to što Trelkovski vidi događa stvarno ili se to samo njegova glava poigrava s njim, dok realnost kao da je provučena kroz braonkasti filter, kao da je posredovana atmosferom iz kojeg izbija sva strava. U krajnjem, oni koji su pogledali film Romana Polanskog (za razliku od potpisnika teksta koji je film prežmureo) kažu da je roman složeniji, bolji i strašniji.

 

Izdanje Orfelina – s tvrdim koricama, kvalitetnim papirom, velikom marginom – opremljeno je Toporovim crtežima, usložnjen pogovorima Tomasa Ligotija i Dejana Ognjanovića, te kratkom Toporovom biografijom.

 

Najzad, ali ne i na poslednjem mestu: prevod. Bez okolišanja valja reći da je prevod Olje Petronić maestralan. Ovoj bi se tvrdnji mogao uputiti naivni prigovor da je prevoditeljka mogla da napravi dobar prevod upravo zato što je Topor dobar pisac, zato što Toporov jezik dopušta dobar prevod, ali to nije ni jednoznačno ni tačno. Svedoci smo prevodilačkog potonuća upravo epskih razmera: vrhunski pisci u prevodima deluju kao duboko nesabrane osobe, a veliki filozofi kao smušene zamlate. Kada tekst prođe kroz ruke nedoraslog, nesavesnog ili, naprosto, rđavog prevodioca, od tog pisca jedva šta da ostane. Rolan Topor je imao sreće da ga prevodi Olja Petronić.

* * *

 

Ako poželite, ovu knjigu možete naručiti od mene (na mejl dogstar666 at yahoo dot com) ili od Orfelina, na orfelinns at gmail dot com. Cijena? Prava sitnica – samo 900 din!

3 HOROR VEČERI U 4 DANA!

U okviru turneje „Dr Ghoul: Budućnost Horor Srbije“ podsećam vas da sam u Nišu u subotu 20. aprila održao predavanje o Lavkraftovom NEKRONOMIKONU, na festivalu GotNiš. Evo foto dokaza o tome:

Horor-turneja se nastavlja tokom ove nedelje: za 4 dana učestvovaću na čak 3 dešavanja vezana za horor. Svi podaci su odmah ispod.

1.
Beograd

Ponedeljak

22.4. 2019

od 19 sati

KROKODILov Centar za savremenu književnost
Karađorđeva 43 (ulaz sa stepenica iz bašte)

Horor i fantastika u savremenoj književnoj produkciji

Učestvuju: Oto Oltvanji, Pavle Zelić i Dejan Ognjanović.

Razgovor vodi dr Marko Pišev

U okviru debate "Horor i fantastika u savremenoj književnoj produkciji" neki od naših najistaknutijih autora koji pišu u okviru ovih žanrova (Dejan Ognjanović, Oto Oltvanji, Pavle Zelić) u razgovoru s Markom Piševim, diskutovaće o tome šta znači stvarati žanrovsku književnost u Srbiji, kakav je individalan pogled svakog od njih pojedinačno na ograničenja i slobode koje ovo stvaralaštvo nudi, kakva je situacija sa žanrovskim knjigama na domaćem tržištu, zanimaju li domaću publiku domaći žanrovski pisci, da li je ova vrsta književnosti "muška" stvar i ako ne, ko su spisateljice koje su kod nas rado čitane, kakva je tradicija horror & fantasy fikcije kod nas, postoji li kontinuitet tema i pristupa žanru, ko su među kanonizovanim piscima oni koji su se u svom delu doticali odrednica ovakvog stvaralaštva i kakve su sličnosti a kakve razlike u žanrovskom stvaralaštvu u poređenju sa književnim produkcijama drugih ex-Yu zemalja.

Zvanična najava OVDE.

2.
Bor

Utorak

23. 4. 2019.

19 sati

Narodna biblioteka Bor

DEJAN OGNjANOVIĆ ZA SVETSKI DAN KNjIGE I AUTORSKIH PRAVA

Narodna biblioteka Bor organizuje druženje sa stručnjakom za horor Dejanom Ognjanovićem.

Autor romana Naživo i Zavodnik, prevodilac i/ili priređivač dela najznačajnijih anglofonih autora horora i srodnih žanrova, pisac studija Studije strave, Poetika horora i U brdima, horori: srpski film strave, književni i filmski kritičar, bloger…

Sa Dejanom ćemo razgovarati o njegovim, kao i o pričama i romanima Lavkrafta, Ligotija i drugih pisaca čija je dela preveo i/ili priredio za IK „Orfelin“, o horor filmovima, serijama, stripovima, o… (bez neizvesnosti nema dobrog horora…)

Dobro došli!

Zvanična najava OVDE.

3.
Beograd

Četvrtak

25. 4.

20 h

Gete institut

Knez Mihailova 50

 

Svetski dan knjige: E. T. A Hofman

Učestvuju:
urednik IK Makondo Bojan Bosnić
pisac pogovora dr Dejan Ognjanović

Biblioteka Goethe-Instituta ovogodišnji Svetski dan knjige posvećuje stripu i tim povodom će ugostiti Književni kafe posvećen novoobjavljenim pričama E. T. A. Hofmana i njihovim ilustracijama.

Na Književnom kafeu Goethe-Institua izdavačka kuća Makondo predstavlja svoju sedmu knjigu u ediciji „Večni klasici“, a drugu u biblioteci „Zemlje sna“ – omnibus E. T. A. Hofmana koji sadrži dve priče čuvenog nemačkog romantičara: „Peskar“ i „Majorat“. 

Knjigu je ilustrovao čuveni srpski strip-autor, ujedno i jedan od najcenjenijih evropskih crtača, Aleksa Gajić.

O ovoj knjizi već sam pisao OVDE.

Zvanična najava OVDE

GOTNIŠ - Festival fantastike

            Zadovoljstvo mi je obavestiti vas da će se u Nišu (tačnije, u prostorijama NKC-a na Paliluli) ovog vikenda desiti još jedan festival fantastike – a da će dr Ghoul i na njemu uzeti aktivnog učešća.

            Naime, iako je najveći naglasak na žanru fantazije (fantasy), iliti „mač i vrač“, horor boje će ovog puta braniti dr Dejan Ognjanović, sa predavanjem „Lavkraftov NEKRONOMIKON: istine i laži“ (povodom nedavno izašlog ultimativnog izdanja ove knjige koju je on priredio: detalji o toj knjizi su OVDE).

Pored njega biće tu i dr Marko Pišev, koji će nam preneti „Ligotijeve lekcije o stravi“, odnosno, pričaće nam o Tomasu Ligotiju (PISAR TAME, upcoming DNEVNIK NOĆI...) i njegovoj poetici strave.

Ovaj horor dabl-bil dešava se u subotu 20. aprila s početkom u 18h.

            U okviru festivala Nišlije i drugi posetioci moći će da, na Bazaru fantastike (takođe u prostorijama NKC-a) kupe i nova izdanja Orfelina (da, uključujući i NEKRONOMIKON!), ali i moju novu knjigu KULT GULA (po ceni od 900 din), i još ponešto.

            Naravno, ko to bude želeo, moći će NEKRONOMIKON da kupi i prilikom mog predavanja o njemu. S potpisom i posvetom, ako želite... Cena će, samo ovom prilikom, biti 2.200 din (inače je 2.400). Biće tu i par primeraka Ligotijevog PISARA TAME (1.000 din komad, pa ko prvi stigne...), ako se neko tek sad, nakon predavanja, zainteresuje za najboljeg živog pisca horora...

            Ujedno, pozivam sve pretplatnike iz Niša da svoje primerke KULTA GULA preuzmu uživo u subotu između 18 i 20 h (uz prethodnu najavu, da donesem dovoljno knjiga) – kao i sve Nišlije koji još nisu nabavili ovu must have Bibliju Horora!

            Inače, od hororista biće tu i Miki Lakobrija sa svojim fantasy maskama, i još svašta nešto.

            Evo kompletne satnice za sva tri dana:

 

            A evo i zvanične najave organizatora:

Drugi po redu Festival fantastike u Nišu održaće se u petak, subotu i nedelju (19, 20. i 21. aprila) u prostorijama Niškog kulturnog centra (ulica Stanoja Bunuševca BB). Ove godine Festival je posvećen književnom serijalu “Pesma leda i vatre” pisca Džordža Martina, prema kojoj je snimljena planetarno popularna serija “Igra prestola”.

Koorganizatori ovog festivala su Udruženje ljubitelja fantastike Ordo Drakoniš i Niški Kulturni Centar.

Kompletan program Festivala fantastike "GOTNIŠ 2019" biće održan u prostorijama Niškog Kulturnog Centra (ulica Stanoja Bunuševca BB) - 19, 20. i 21. aprila.

Svečano otvaranje u petak, 19. aprila od 17h. Dobrodošli. GOTNIŠ is coming!

Svečano otvaranje zakazano je za petak, 19. april od 17.00 časova. Tom prilikom će biti dodeljene festivalske nagrade za doprinos fantastici u Srbiji u različitim oblastima. Prošlogodišnje izdanje ovog Festivala, pod nazivom TolkiNiš 2018, otvorio je frontmen grupe Orthodox Celts Aca Seltik, a ove godine to će učiniti direktor i osnivač Lagune Dejan Papić.

Izuzetno bogat program sastoji se od tribina, predavanja, promocija, kvizova i filmskih projekcija na temu epske fantastike, ali i ostalih podžanrova poput SF-a, horora, cyberpunk-a, neonoara. Od Igre prestola, preko životopisa Džona Tolkina, Nekronomikona Hauarda Filipsa Lavkrafta, te domaćih ostvarenja (Usnuli zmajevi, Duge noći i crne zastave itd.) i kvizova (Hari Poter, GOT), Festival posetiocima nudi i raskošan prateći program.

Na Bazaru fantastike zainteresovani će moći da pronađu knjige i stripove iz oblasti fantastike, umetničke radove i rukotvorine inspirisane ovim popularnim žanrom, ali i da se sretnu sa umetnicima koji će tokom trajanja festivala praviti filmske maske, crtati sa decom i mladima, slikati portrete i slično. Biće upriličena i izložba radova iz oblasti stripa Marka Stojanovića, kao i projekcija filma “Ederlezi Rising” dok će, tokom Festivala, defilovati kostimirani likovi iz serije “Igra prestola”.

Obzirom da je prošlogodišnje izdanje Festivala fantastike doživelo zapažen uspeh, ove godine se očekuje još veći broj posetilaca iz svih krajeva Srbije. Ulaz na Festival je besplatan.

Dobrodošli, GOTNIŠ is coming!

E. T. A. Hofman – Peskar; Majorat

            Uskoro ćemo dobiti još malo klasičnog horora na srpskom, u novom, lepo ukrašenom izdanju – za promenu, ne dolazi od Orfelina (ne može se sve postići pod tim kišobranom!), nego od takođe pouzdanog i dobro znanog mesta i za ovu vrstu stvari – Makonda.

            Drago mi je što mogu da najavim knjigu jednog od najuticajnijih pisaca strave i fantastike svih vremena, Nemca E. T. A. Hofmana (Ernst Theodor Wilhelm / Amadeus/ Hoffmann, 1776-1822) u knjizi koju čini moj izbor od dve njegove najbolje priče strave, tačnije mega-uticajna pripovetka „Peskar“ i podugačka novela „Majorat“.

            „Majorat“ („Das Majorat“, 1817) je nešto kao kondenzovani gotski roman, krcat svim formalnim i tematskim preokupacijama ovog žanra, ali je sve to blaženo sabijeno na nekih 70-ak strana, tako da nema nimalo gnjavaže (neizbežne u starim gotskim romanima na 300-400 strana), već samo jeze i strave u ruševnom gotskom zamku u, naravno, germanskom ambijentu, na obali Severnog mora. Ova jezovita novela direktno je inspirisala priču „Pad kuće Ašer“ E. A. Poa...

Ilustracija by Aleksa Gajić

            „Peskar“ (“Der Sandmann”, 1816) je čuvena priča o mladiću opsednutom bajkovito-košmarnim likom Peskara (iliti Sendmena), koji deci pred spavanje sipa pesak u oči ili im, ako mu tako ćune, te iste oči vadi i trpa u džak... A rečeno momče definitivno izgubi razum kad se zaljubi u devojku koja se ponaša kao da je živa lutka, iliti automaton... U ovoj priči nalazi se koren svekolikog modernog horora – i inspiracija za čuveni Frojdov esej o pojmu koji bih ja preveo kao „Začudno“ („Das Unheimliche“, 1919).

Ilustracija by Aleksa Gajić

            O značaju Hofmana za razvoj poetike strave, o uticaju na Poa, o reakciji ser Valtera Skota na Hofmana, o nemačkom gotiku i mračnom romantizmu, o značenjima i vrednostima novele „Majorat“ i pripovetke „Peskar“ piše, u ovoj knjizi, vaš neizbežni Dr Dejan Ognjanović u iscrpnom, stručnom eseju pod naslovom „E.T.A. Hofman: Začudni život neživog“.

            Knjiga ima 120 strana većeg formata (isti je kao za Lavkraftovu Snovitu potragu za neznanim Kadatom) a nju je svojim veselim ilustracijama ukrasio Aleksa Gajić. Kao što vidite na privju fotkama, knjiga je na ćirilici, kao i sve Makondove.

Ilustracija by Aleksa Gajić

            Makondo će je zainteresovanim čitaocima premijerno predstaviti na promociji u Geteovom Institutu 25. aprila u Beogradu, kada će o knjizi govoriti urednici Bojan Bosnić i Kristijan Relić, i pisac pogovora, Dejan Ognjanović.

Ilustracija by Aleksa Gajić

            Dođite naživo kod Getea, kupite smesta, ili ako ne možete – onda naručite, ali svakako podržite... Ja ću imati možda par extra primeraka, to ću sačuvati za one koji nisu ni blizu Beogradu i drugim većim gradovima.

Ovo je, rekoh već, kamen temeljac horora, važna i dobra i inspirativna knjiga, nezaobilazna za svakoga koga zanimaju fantastična i, naročito, jezovita književnost.

PS: Veoma skoro, verovatno u maju mesecu, Makondo će najzad objaviti i davno najavljeni album Estebana Marota Mit o Ktuluu... Najaviću i prikazati i to izdanje, kad se vreme približi za to...