INTERVJU: Odličan pisac doživljava stvari šire i dublje od prosečnog čoveka

 

Početkom oktobra dao sam opširan intervju za web portal „Report.rs“ i za Marka Veljkovića koji za njih piše. Evo šta sam izvorno bio pitan OVDE, a evo i šta sam tom prilikom rekao – o mojim počecima, hororu, Prokletijama, itd.

 

 

Danas razgovaram sa Dejanom Ognjanovićem, poznatim piscem, filmskim kritičarem, prevodiocem i urednikom edicija „Poetika strave“ i „Crna mačka“ u izdavačkoj kući Orfelin.

 

 

Dejane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: koja knjiga te je uvela u svet horor žanra?

 

            Zapravo, mene u svet horora nije uvela nijedna knjiga, jer u mojoj najranijoj mladosti, što će reći negde početkom 1980-ih, kada sam počeo da čitam knjige, horor literature skoro da nije bilo nimalo, a to malo što jeste bila su hrvatska izdanja (Rosemaryno dijete, Egzorcist, Vidovitost) koja meni tada nisu bila ni poznata ni dostupna. U svet horora uveli su me: 1) sablasne priče moje bake i mog dede (kojima sam zbog toga posvetio roman Zavodnik), 2) stripovi o Zagoru, a posebno horor epizode (sa Helingenom, Kandraksom, Čudovištem iz močvare, vampirom Baronom Rakošijem, itd); tek kasnije su se pojavili Marti Misterija i Dilan Dog da mi pruže još kvalitetniji i čistiji horor užitak u stripu; i 3) filmovi, među kojima je na mene najveći utisak ostavila Karpenterova Noć veštica, koju sam gledao sa devet godina.

            Ako bih baš morao da izdvojim neku knjigu, prva koju sam posedovao zapravo je bila u tri knjige, tačnije: tri toma odabranih dela E. A. Poa, u hrvatskom prevodu. Ipak, to je došlo poprilično kasnije u odnosu na gorepomenute uticaje, s jeseni 1988. godine, kada sam krenuo u I razred Gimnazije. Naravno, Poov genije je bio i ostao jedan od najvećih uticaja u mom životu: kasnije sam njemu posvetio svoj magistarski rad… ali to je horor druge vrste, i čitaoci mog bloga znaju o čemu govorim.

 

 

Imaš li omiljenog pisca, ili sve one pisce iz edicije „Poetika strave“ poštuješ podjednako? 

 

            Što se tiče horora, za mene su Po i Lavkraft van svake konkurencije: oni su izvan ovog univerzuma, u nebeskim sferama, smrtnicima nedodirljivim. Što se tiče svih ostalih, naravno da imam među njima manje ili veće favorite, ali edicija „Poetika strave“ nije ni bila zamišljena kao privatni izbor, nego kao stručni, iako autorski i donekle neminovno subjektivan izbor onoga najvrednijeg, a do sada na našem jeziku nedostupnog, u horor prozi.

 

 

Zahvaljujući tebi, horor žanr u Srbiji je poslednjih nekoliko godina postao i popularniji i kvalitetniji, delom zbog odličnog izbora priča u ediciji „Poetika strave“, a delom i zbog tvojih knjiga. Da li priče koje će biti objavljene odabiraš prema sopstvenim afinitetima, ili prvenstveno tražiš nešto što bi moglo da se dopadne čitalačkoj publici?

 

            Autore i dela koja objavljujemo biram, pre svega, na osnovu kvaliteta i značaja za žanr, onako kako ja to vidim, ali pritom moram da vodim računa i o ovdašnjoj publici, koja do sada nije bila navikla da joj se plasira suptilan, književni horor, klasična strava, mračna neobična proza, pa još sa ozbiljnim pristupom. Time mislim i na dizajn naših izdanja, koji nije standardni drečavi horor kič, i na tvrdi povez, koji implicira nešto trajnije i vrednije od „palp“ literature za jednokratnu konzumaciju, i na studiozne pogovore, biografije, prateće napomene, i najbolje moguće, pažljivo rađene prevode. Budući da je srpska publika do sada pretežno pod hororom podrazumevala američku i englesku komercijalnu prozu Kinga, Barkera i Simonsa, a od klasika jedino Lavkrafta, pored ostalog zahvaljujući i mom izboru u tri izdanja Nekronomikona (2008; 2012; 2018), bilo je poprilično rizično po prvi put na našem jeziku objaviti dotad neznane pisce kao što su Blekvud, Maken, Hodžson, ali i krenuti sa novijim, manje izvikanim piscima, kao što su Topor, Ejkman, Ligoti, Klajn… Najvažnije je naći ravnotežu između poznatog i nepoznatog, ne preterati ni sa jednim ni sa drugim, i polagano navići publiku da horor može da bude još mnogo, mnogo toga drugog, i mnogo boljeg, od bestseler proze.

 

 

Pre nekoliko meseci je objavljena tvoja knjiga „Prokletije“, koja je nastavak romana „Naživo“. Da li su „Prokletije“ jezivije od prethodnog romana, ili možemo da očekujemo nešto potpuno drugačije?

 

            Teško je meni da određujem da li je neki moj roman jeziviji od nekog drugog: sve i kad bih hteo da to merim, ne mogu, jer ih ja vidim jedino „iznutra“, i nikada ih ne mogu doživljavati kao „objektivni“ čitalac. Ono što mogu reći jeste da se strava u njemu kreće u znatno širem dijapazonu nego u Naživom. Naživo je najupečatljiviji zbog svoje poetike šoka, eksplicitnosti, groze, odvratnosti – i, nažalost, te krvave scene su, kako vidim u komentarima nekih čitalaca, „pojele“ ili bar zasenile i te kako prisutan i pažljivo građen osećaj strave, teskobe, paranoje, guste atmosfere neodređene pretnje u vazduhu zatrovanih 1990-ih. Prokletije ne donose nešto „potpuno drugačije“ u odnosu na to, ali nude jasnije diferenciranu psihološku stravu (kroz atmosferu pretnje i teskobe), kosmičku stravu (u ambijentu neljudskih, velelepnih divljih tajanstvenih planina u Prokletijama) i telesnu stravu (u scenama direktnih sukoba sa ljudskim i neljudskim zlikovcima). Prokletije su skoro duplo obimniji roman od Naživog, pa sasvim sigurno tu ima mnogo više svega. Ima za svakoga ponešto, ali u većim količinama: i krvi, i tihe jeze, i psiho-ludila, i natprirodne strave.

 

 

Pre nego što odlučim da pogledam neki horor film, obavezno posetim tvoj blog „The Cult Of Ghoul“ kako bih pronašao dobru preporuku. Koje nove horor filmove preporučuješ našim čitaocima da pogledaju?

 

            Dva najbolja horora koja sam video ove godine su Zloćudno (Malignant), o kojem sa već pisao na blogu, pa da se ne ponavljam, ko želi, neka klikne na moj prikaz ovde: i The Night House, o kojem ću pisati čim stignem. Trenutno je na blogu moj osvrt na novu hit seriju Squid Game, koja po žanru nije horor, ali ima mnogo saspensa i krvi…

 

 

Moram da se dotaknem i „Zavodnika“, jedne od najboljih horor knjiga koje sam pročitao, a čast mi je što je izašla iz pera mog sugrađanina. Da li si pre ili tokom pisanja posetio selo Špaj? Da li je isto kad pisac doživi atmosferu o kojoj piše ili može da je opiše vrlo uverljivo iako je nije osetio? 

 

            Pre svega, hvala ti na lepim rečima. Ta knjiga je doživela popriličnu popularnost i dobila mnogo ljubavi od čitalaca širom Srbbije i regiona, ali nažalost, najmanje od čitalaca iz Niša, koji kao da nisu ni svesni njenog postojanja, i činjenice da se dešava u Nišu i njegovoj okolini, u selima kakva su svima nama iz ovog kraja dobro poznata. Selo Špaj, gde se taj roman dešava, ne da sam posetio, nego sam u njemu obilato boravio u svom detinjstvu, po više puta godišnje, a naročito na letnjim raspustima, jer majka mi je bila odatle. Utisci i impresije, a naročito tiha jeza koju vezujem za njega, čak i usred sunčanih letnjih dana, jer moji deda i baba imali su kuću odmah pored groblja, urezali su se duboko u mene i prosto sam morao da ih nekako otelotvorim, što sam i učinio u Zavodniku.

Što se poslednjeg pitanja tiče, pisac, ako je dobar, treba da ima imaginaciju, da zamisli i ono što nije doživeo i osetio. Po meni, odličan pisac je onaj ko doživljava stvari i šire i dublje od prosečnog čoveka, pa zato ne mora bukvalno da piše samo o onome gde je bio, šta je radio i video: dovoljno je da bude sposoban da spoji svoje životno iskustvo i svoj raspon proživljenih emocija sa razvijenom imaginacijom, da iz toga uobliči nešto novo, a originalno i živo. Konkretno, recimo, na Prokletijama, na moju veliku žalost, nikada nisam bio – ali su mi brojni čitaoci istoimenog romana rekli da su, čitajući ih, imali osećaj kao da su tamo bili, i osećali su mirise, boje, zvukove, ugođaje, atmosfere, još i bolje nego da su doslovno tamo bili preneti. To je čarolija umetnosti.

 

 

Pročitao sam negde da je bilo u planu da se snimi film za roman „Naživo“, ali do realizacije nije došlo. Da li je ta mogućnost potpuno odbačena ili ipak postoji šansa da se jednom uradi ekranizacija? 

 

            Da, bilo je kontakta i inicijalnih radova u pravcu adaptacije mog prvog romana u film, ali oni nisu daleko odmakli zbog kreativnog neslaganja sa potencijalnim rediteljem. Detaljno sam to opisao u dodacima u 3. izdanju Naživog (koje je, uzgred, na ivici da se rasproda, pa ko ga želi, bolje što pre neka me kontaktira). Od tada nije bilo ozbiljnijih pokušaja ili ponuda, a da li će ih biti, ko zna? Imajući u vidu ozloglašenost koju je u narodu proizveo Srpski film, ne znam baš koliko će se neko zaleteti za još jedan horor koji bi spajao šok pornografije i brutalnog splatera sa društvenom satirom (iako je moj roman izašao sedam godina pre Srpskog filma i možda donekle i uticao na njega). Čini mi se realnijim da se, u ovdašnjim okolnostima, nešto uradi sa Zavodnikom, film ili, što da ne, i serija, jer je njegova poetika nešto blaža, suptilnija, prihvatljivija širokim narodnim masama. Samo još treba da se pojavi producent koji to ume da vidi.

 

 

Šta možemo da očekujemo uskoro u izdanju Orfelina? 

 

            Uskoro možete očekivati 24. knjigu edicije „Poetika strave“, našu treću zbirku Tomasa Ligotija, Teatro Grottesco, i drugu knjigu luksuzne edicije „Crna mačka“, Knjiga Ejbonova, u kojoj na oko 470 strana velikog formata, po prvi put na srpskom, čitaocima predstavljamo jednog od najznačajnijih klasičnih pisaca strave, Klarka Eštona Smita, kojega je Lavkraft izuzetno cenio, a donosimo ga u knjizi koja po dimenzijama i dizajnu podseća na Orfelinov Nekronomikon. Već se prevode još dve naredne knjige „Poetika strave“, ali bolje da ne otkrivam baš sve, jer neprijatelj prisluškuje… Uostalom, treba nekako preživeti ozbiljan finansijski udar usled otkazivanja Sajma knjiga u Beogradu, gde je Orfelin uvek sa velikim uspehom nastupao. 

Zato, ako cenite to što radimo, naručujte naše knjige onlajn, direktno od izdavača, ovde: https://orfelin.info/ Što se tiče mojih romana Naživo i Prokletije, oni su dostupni samo kod mene (pišite na dogstar666@yahoo.com), a Zavodnika tražite od Orfelina, baš ovog leta je izašlo 3. izdanje.

 

Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo uspeha u daljem radu.

VESTI! PROKLETIJE PROMO! ZOMBIJI! VESTI!

            Evo, na gomili, nekoliko vesti, obznana i najava.

 

            1) „U BRDIMA, HORORI“ – BIBLIOSALON SA DEJANOM OGNJANOVIĆEM U KUČEVU

 

            Rekoh već da sam, zbog korone, na minimum sveo promocije mog novog romana i srodna dešavanja ove jeseni. Ipak, nisam mogao da odolim ljubaznom pozivu iz Kučeva, mesta u kojem nisam do sada bio, a rado ću ga najzad posetiti.

            Povod će biti dešavanje pod nazivom „U BRDIMA, HORORI“ – BIBLIOSALON SA DEJANOM OGNJANOVIĆEM – u četvrtak, 28. oktobra 2021. u Narodnoj biblioteci u Kučevu (Biblioteka „Nikola Sikimić Maksim“), u 18 h.

            Dakle, govoriću te večeri o žanrovima književne fantastike i horora, o položaju i tretmanu ovih žanrova među čitaocima kod nas i u svetu, kao i o romanima NAŽIVO i PROKLETIJE, ali i o mojim drugim horor aktivnostima, uključujući uređivanje edicije „Poetika strave“ za Orfelin, a gost-domaćin će mi biti kolega, pisac folklorne fantastike i strave, antropolog Mladen Milosavljević.  

            Čitaoci i svi zainteresovani za fantastiku i horor dobrodošli su da svrate te večeri, par dana uoči Noći veštica, da pričamo o ozbiljnom tretmanu horor književnosti kod nas.

            Biće i neki manji broj mojih knjiga da se kupi koga bude zanimalo, po standardnim cenama (NAŽIVO - 800, PROKLETIJE - 900). Ako ste planirali da se pojavite tada, a zanima vas i neko od izdanja Orfelina, javite mi sa na dogstar66 at yahoo dot com i recite šta da ponesem.

Moderator i autor BiblioSalona: Jovana Dišić, filolog i folklorista

Događaj se može pratiti uživo uz strogo poštovanje mera (maska i držanje distance) i preko lajv prenosa na Fejsbuku.

Zvaničnu najavu možete videti OVDE.

 

 

            2) GHOUL(S) na Festivalu srpskog filma fantastike

            Festival srpskog filma fantastike održava se ove godine baš uoči Noći veštica, i to 29-31. oktobra (petak-nedelja) u DKC-u.

            U subotu se dešava ZOMBI ŠETNJA, a u žiriju za najzombije biće dr Ghoul lično. Pripomagaće mu mr Marčelo i još poneko.

            Prijavite se za zombije, budite kreativni u maskiranju i šminkanju i dobijte lepe nagrade: među njima su i horor knjige Orfelinove edicije „Poetika strave“ koju uređuje dr Ghoul, koji će lično i dodeliti neke od ovih lepotica najbolje maskiranim zombijima!

            Jeste, Orfelin je i ove godine jedan od sponzora nagrada ovogodišnjeg festivala, pa zato – ne oklevajte nego dođite na zezanje!

            Više o programu ima na Fejsbuk strani ovog dešavanja.

            Na otvaranju će biti prikazan film VAMPIR (cena karte 300 din), za koji je upravo ovaj festival najprikladniji mogući ambijent.

 

 

            3) Ponosan sam što sam deo knjige REASURING TALES T.E.D. Klajna!

Tačnije, pošto se Klajnu veoma svideo intervju koji sam s njim radio za magazin Vastarien, rešio je da ga uvrsti kao dodatak novom, proširenom i revidiranom izdanju svoje odavno rasprodate i zadugo nedostupne zbirke priča.

Izlazi u USA krajem novembra.

 

            4) Pričao sam za RTS o seriji Squid game

Na blogu sam o njoj već pisao blogerski, OVDE, a za državnu TV sam pričao sa vezanom kravatom. Evo kako:

Serija Squid game – krvava alegorija koju ne možete da prestanete da gledate

Klikni OVDE da vidiš taj članak!

 

5) Žao mi je što čujem da je umro D. M. Car, veliki niški fotograf, divan čovek, legenda.

Bio sam u dva navrata na izletima s njim i Sigmom (koji nas je takođe u međuvremenu napustio), na Tremu i u Đavoljoj varoši. Ponosan sam što imam neke odlične fotke koje je on uslikao tim prilikama. Nažalost, kao i većina fotografa, daleko češće je bio iza kamere nego ispred...

Nek počiva u miru.

Slike uz ovu vest načinio je upravo on.

 

            6) Roman PROKLETIJE i dalje nailazi na skoro nepodeljeno oduševljene reakcije čitalaca koje dobijam mejlom i u porukama, a poneke su vidljive i javno, na Instagramu, na Goodreads sajtu i drugde.

            Na Gudridsu trenutno ima 16 rivjua i 52 ocene, i na osnovu njih prosečnu ocenu 4,73.

            Bilo bi i više da onaj pajac Boban Knežević knjizi koju nije ni pročitao iz osvete nije dao „1“, ali može i dalje da se kiseli u svojoj pakosti, ne vredi mu…

                         

Jedan od čitanijih prikazivača knjiga na Instagramu, Marko Veljković aka „kraljevic.u.carstvu.knjiga“, piše:

 

Novi roman Dejana Ognjanovića donosi potpuno drugačiju vrstu strave od one sa kojom smo se susreli u romanu „Naživo“, koji je povezan sa „Prokletijama“. U romanu "Naživo", strava je na neki način opipljiva i uglavnom proizilazi iz pokvarenosti ljudskog uma, dok se u „Prokletijama“ jeza postepeno povećava kako prelazimo stranice i strah dolazi kao produkt nečeg nepoznatog i nezemaljskog, dok je čovek tu samo prenosnik i jedina veza između nama poznatog sveta i nepoznate sile koja nam se obraća kroz njega.

Ima u ovom romanu i dosta akcije, ali nije to ono što me je impresioniralo kao čitaoca, već taj lavkraftovski element - strah od nepoznatog koji postaje sve snažniji kako se potraga odabranog pojedinca za komplikovane odgovore bliži kraju, da bi napokon shvatio da mi nismo dorasli tom drevnom božanstvu čija je kolevka smeštena u srcu Prokletija, čak ni da mu se približimo bez prethodnog odobrenja, a da ne govorim o suočavanju koje se u ovakvim romanima ne završava slavno.

Ipak, odabrana grupa, sačinjena od bivših ratnih veterana, još uvek aktivnih vojnika i jednim čovekom koji ima nadljudske sposobnosti kao što su čitanje misli fizičkim kontaktom, pokušaće da zajedničkim snagama unište zlo koje se nakotilo na Prokletijama, tako što će probati da preseku njegov koren. Samo nekolicina iz te grupe od početka zna sa čime su suočeni, ali čak ni oni nisu spremni u potpunosti za ovaj najteži zadatak do sada koji ih očekuje, pre nego što će konačno odložiti oružje i otići u penziju. Ili u smrt.

 

Evo ga jedno opsežnije, visinsko i dubinsko poniranje u PROKLETIJE (bez većih spojlera) koje je na svom sajtu objavio negotinski pisac, Miljan Ristić. Kliknite i čitajte OVDE. 

Još nemate PROKLETIJE? Šta čekate? 

Svako ko želi tu knjigu, ili NAŽIVO, KULT GULA, NEKRONOMIKON ili neku drugu knjigu, neka mi piše na mejl dogstar666@yahoo.com da se dogovorimo oko ukupnog iznosa, poštarine, načina plaćanja. Iz tuđine primam Paypal, šaljem svuda, od Kanade do Australije i Rusije, ko voli - nek izvoli! Pišite, naručujte dok ima.

7) Kao što smo i najavili, nismo slagali: iz štampe su izašle KNJIGA EJBONOVA (najbolje horor priče Klarka Eštona Smita, u mom izboru) i TEATRO GROTTESCO, zbirka priča Tomasa Ligotija.

Ko se pretplatio na te knjige, može početi ovih dana da očekuje poštara i da im se raduje.

Ko ih nije još kupio, može to i dalje – pišite Orfelinu na orfelinns@gmail.com

            Oni kojima je slađe iz Ghoulove ruke – slobodno nek se jave meni, na poznati mejl , jer imam i ja nešto primeraka, po istim cenama (EJBON – 2.200 + ptt, TEATRO – 1.000 + ptt). Takođe imam i još nekoliko NEKRONOMIKONA, knjige koaj je poslužila kao model za ovu sa Smitovim pričama… Cena, samo 2.300 + ptt.

            Idu tmurni dani, pravo vreme za čitanje vrhunskog horora kojim vas Ghoul i Orfelin časte. Navalite…

DUNE (1984)

 

**(*)

3-

 

U okviru akcije pripreme za DUNE (2021), prisetio sam se Linčove verzije. Nikad nisam bio fan ovog filma, i slažem se sa konsenzusom da je slab, i kao ekranizacija, i kao film po sebi. Ali, pošto ga dugo nisam ponovio, pre par nedelja sam ga reprizirao ciljano zbog Vilneva, da mogu svežeg uma da ih uporedim.

Tačnije, budući da se Linč odrekao tog filma, nijedna postojeća verzija nije stvarno Linčova: ja sam pogledao valjda najdužu postojeću verziju, koju su fanovi izmontirali, ubacivši većinu izbačenih scena i koječega, sve to zajedno u trajanju od čak tri sata, pod nazivom DUNE: The Complete Saga.

Pa, deco, čak i u toj ogromnoj verziji, mnijem da je najveći problem – zbrzanost. Prenatrpano je to. Grdni likovi protrčavaju tu, a da ih i ne osetimo, a kamoli upoznamo ko su, šta su i šta hoće, i zašto. Svašta nešto se tu izdešava, ali malo toga ostavi bilo kakav impakt, jer Nou Tajm Tuluz, sat otkucava, mora još stvari da se desi pre odjavne špice, i zato je sve to na gomili prilično otuđujuće.

Nema se utisak da se gleda film sa iole zaokruženom pričom (iako on pokriva duplo više materijala od Vilneva, odnosno prve dve knjige), nego to sve podseća na onaj stari ali danas sve rašireniji trend u srpskoj „kinematografiji“: snimiš seriju od nekih deset sati materijala, pa onda od toga izmontiraš nekakav produženi trejler, „best of“ u trajanju od 100-120 minuta, bez adekvatnog ritma i ugođaja, bez pitke i jasne naracije, bez prikladno pripremljene naracije i emocije, pa onda to narodu u bioskopima prodaješ kao „film“.

Drugi veliki problem jeste što se prećeralo s kičem, kempom i groteskom, nepriličnim tom materijalu. Deluje maltene kao da je Linču neko na silu uvalio taj projekat i knjigu koja ga lično ne tangira, koju možda nije ni pročitao, pa sad on veštački pokušava sebe da zabavi u tom tezgarenju ubacujući ono što NJEGA zanima u plot, svet i likove koji s time imaju vrlo malo veze. Onde gde to ima bar malo uporišta u predlošku, npr. morbidna ogavnost Barona Harkonena koju je Linč još znatno više pobolesnio, rezultat je zabavan i memorabilan. Kao, uostalom, što su i SVI njegovi zlikovci.

Jer može Linč do sudnjega dana da serucka svoje sektaške mantre o transcendentalnoj meditaciji, unutrašnjem svetlu i ostalim hipi sranjima, ali taj čovek ima u sebi takav crni mulj da kad god zakopa po njemu – iz njega izvadi takve mega-Bolesnike, giga-Zlotvore i gaćeuseravajuće-jezive Kreature da čitavo Udruženje Američkih Horor Reditelja može samo da cvili od muke & zavisti i da piški u gaće od strave dok gleda čak i kad Linč potpisuje nešto što nije horor nego SF, kao ovde, ili triler, kao u PLAVOM SOMOTU, a kamoli kad uradi nešto što zapravo i jeste horror, a la Lynch (HAJVEJ / MALHOLAND / mnoge deonice u TVIN PIKS 3).

Takođe su mi njegove ćelave Bene Gezeritkinje jezovitije i gnusnije od ovih kod Vilneva, i po dizajnu i po kastingu. Uz sav respekt prema Šarloti Rempling, koja jeste odlično kastovana kod Denija, ona je debilnim dizajnom odore, koji uključuje i rešetkasti veo (!) praktično sakrivenog lica iza vela koji joj zaklanja većinu aduta, uključujući te njene pakleno-ledene oči. Kakav fejl!

Zatim, kod Linča je scenografija nesnošljivo kičasta, kao da ju je stari šićardžija DINO reciklirao iz svog kemp FLEŠ GORDONA od četri godine ranije – s tim što FLEŠU kemp priliči,  jer je plitkoumna svemirska opera, ali ne priliči DINI koja ima ozbiljnije pretenzije, ili ih je barem imao predložak, pre nego što je poslužio kao odskočna daska za gomilu karikatura i za šou program Sedmorice Mladih. Čak i onde gde scenografija NIJE kičasta i drečava, nepodnošljivo mi smrdi po studiju, bilo da su u pitanju hodnici palate na Arakisu ili pećine slobodnjaka.

Linčov kast ima gomilu dragih lica, koja inače volimo – ali ta su lica bila bolje i prikladnije upotrebljena drugde. Ma koliko da su dobri glumci, ovde su protraćeni i Maks fon Sidou (recikliran iz FLEŠ GORDONA; kod Vilneva ga igra crnkinja, eto koliko je to bitan lik) i Jirgen Prohnov i tada prelepa i u cvetu mladosti Virdžinija Medsen (kakav zločin što ona nikada više nije igrala kod Linča!), a Frančeska Enis je miskastovana kao Polova majka, jer previše ona izgleda normalno i obično za jednu prekaljenu Bene Gezeritkinju.

Nešto slično važi i za Kajla Meklahlana: ne pucajte odma’, saslušajte – super je on i lik i glumac, što je dokazao već par godina potom u PLAVOM SOMOTU, a onda i drugde, u TVIN PIKSU itd, ali nije on najsrećnije rešenje za Pola Atreida. Taj lik, u kasnijem razvoju zapleta, ima da ide na neka vrlo mračna mesta, a Kajl ne daje ni najmanji nagoveštaj toga u sebi tokom ovog filma. Da to ima u sebi videli smo kasnije, u SHOWGIRLS, a naročito u TVIN PIKS 3, ali to nismo videli, ni u naznakama, u DINI.

Kajl je, prosto, suviše all-American boy-scout (zato Linč i voli da se igra s njim!) a da bi igrao Izabranika, Mesiju, Vođu, nekog potencijalno-zajebanog lika. Ne verujem mu ni kad se bori sa onim prekaljenim instruktorima i mašinama, a kamoli kasnije, kad ubije okorelog pustinjskog ratnika i postane Muad Dib, a ponajmanje kad (nekih desetak minuta kasnije u filmu!) doživi prosvetljenje i stekne „začinske“ plave oči krenuvši putem Kvizac Haderaha.

Da i ne govorim o karikaturama i preglumljavanju Džeka Nensa, Breda Durifa, Fredija Džonsa i još nekih članova ovog prešarenog, prekarikiranog ansambla – uključujući i smesta-iz-filma-izbacujućeg Stinga. (Samo im je još Majkl Đekson falio za ovu Kič-paradu, a da nije bio preskup tada, možda bi njega i doveli da igra likinju koju ovde, za promenu fino kastovana, igra Šon Jang.) Ionako sam lošim, zbijenim, prenapučenim storitelingom vrlo plitko involviran u DININ zaplet, takav kakav jeste, samo mi još fali da me svako malo iz praćenja filma izbaci neka od ovih karikatura, ili drečava/fejk scenografija.

Da, znam da je za ovo po pitanju izgleda filma kriv DINO NA GOVNO SI ZINO DE LAURENTIS, jer je prisilio Linča da sve to uslika svetlije nego što je ovaj hteo da mrači, kako bi mu se bolje videlo na videlu tadašnjeg VHS-a, ali svejedno, čak i sa zatuljenim svetlima teško da bi onaj barok i rokoko delovali mnogo manje nalik unutrašnjosti vikendice nekog gastarbajtera iz okoline Negotina. Ovako kako se vidi u filmu, to baš bode oči.

To što su neki viz. efekti prilično loše ostarili donekle nije pošteno prema filmu starom 40 godina – ali, s druge strane, ako ga uporedimo sa visokobudžetnim SF spektaklima iz tog približnog doba kad je ovaj nastao, dakle sa BLEJD RANEROM ili IMPERIJOM…, vrlo su upadljivo slabi, naročito kompozicija svemirskih brodova i drugih letilica. Svejedno, to je moja najmanja zamerka ovom filmu.

On pada, iznad svega, na tome što je sasvim omašio TON za ovu priču, i što nije uspeo da je ispripoveda na dovoljno intelektualno ili bar emocionalno prijemčiv način. It’s just a bunch of stuff that happened! Jeste, ponešto od toga ne izgleda loše (dobri su crvi i svi slow-mo efekti vezani za pesak), neke od scena su solidne (trening-borba pod štitovima, iako sa prevaziđenim efektima; sve sa Baronom, itd), film nije dosadan čak ni u verziji od tri sata jer, rekoh već, tu se stalno nešto dešava (čak i previše toga), zatim, tema Brajana Enoa, „The Prophecy Theme“, je zarazno-hipnotičko-mistična u svojoj svetoj jednostavnosti, 

a kreatura navigatora Karla Rambaldija je vrlo memorabilna… ali… ipak, premalo je to za nešto što je trebalo da bude klasik i u svom žanru i šire od njega, a pretvorilo se, s pravom, u komercijalni i umetnički promašaj. Mestimično zanimljiv, ali ipak promašaj.

Vilnevova najnovija DINA popravlja većinu ovih problema, ali nije bez nekih svojih – ili onih inherentnih književnom predlošku. O tome – u idućem nastavku. Dotad svakako pogledajte novu DINU, jer to je sasvim OK film i jaka trojka (3+) po mojoj tarifi.