INTERVJU: Odličan pisac doživljava stvari šire i dublje od prosečnog čoveka

 

Početkom oktobra dao sam opširan intervju za web portal „Report.rs“ i za Marka Veljkovića koji za njih piše. Evo šta sam izvorno bio pitan OVDE, a evo i šta sam tom prilikom rekao – o mojim počecima, hororu, Prokletijama, itd.

 

 

Danas razgovaram sa Dejanom Ognjanovićem, poznatim piscem, filmskim kritičarem, prevodiocem i urednikom edicija „Poetika strave“ i „Crna mačka“ u izdavačkoj kući Orfelin.

 

 

Dejane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: koja knjiga te je uvela u svet horor žanra?

 

            Zapravo, mene u svet horora nije uvela nijedna knjiga, jer u mojoj najranijoj mladosti, što će reći negde početkom 1980-ih, kada sam počeo da čitam knjige, horor literature skoro da nije bilo nimalo, a to malo što jeste bila su hrvatska izdanja (Rosemaryno dijete, Egzorcist, Vidovitost) koja meni tada nisu bila ni poznata ni dostupna. U svet horora uveli su me: 1) sablasne priče moje bake i mog dede (kojima sam zbog toga posvetio roman Zavodnik), 2) stripovi o Zagoru, a posebno horor epizode (sa Helingenom, Kandraksom, Čudovištem iz močvare, vampirom Baronom Rakošijem, itd); tek kasnije su se pojavili Marti Misterija i Dilan Dog da mi pruže još kvalitetniji i čistiji horor užitak u stripu; i 3) filmovi, među kojima je na mene najveći utisak ostavila Karpenterova Noć veštica, koju sam gledao sa devet godina.

            Ako bih baš morao da izdvojim neku knjigu, prva koju sam posedovao zapravo je bila u tri knjige, tačnije: tri toma odabranih dela E. A. Poa, u hrvatskom prevodu. Ipak, to je došlo poprilično kasnije u odnosu na gorepomenute uticaje, s jeseni 1988. godine, kada sam krenuo u I razred Gimnazije. Naravno, Poov genije je bio i ostao jedan od najvećih uticaja u mom životu: kasnije sam njemu posvetio svoj magistarski rad… ali to je horor druge vrste, i čitaoci mog bloga znaju o čemu govorim.

 

 

Imaš li omiljenog pisca, ili sve one pisce iz edicije „Poetika strave“ poštuješ podjednako? 

 

            Što se tiče horora, za mene su Po i Lavkraft van svake konkurencije: oni su izvan ovog univerzuma, u nebeskim sferama, smrtnicima nedodirljivim. Što se tiče svih ostalih, naravno da imam među njima manje ili veće favorite, ali edicija „Poetika strave“ nije ni bila zamišljena kao privatni izbor, nego kao stručni, iako autorski i donekle neminovno subjektivan izbor onoga najvrednijeg, a do sada na našem jeziku nedostupnog, u horor prozi.

 

 

Zahvaljujući tebi, horor žanr u Srbiji je poslednjih nekoliko godina postao i popularniji i kvalitetniji, delom zbog odličnog izbora priča u ediciji „Poetika strave“, a delom i zbog tvojih knjiga. Da li priče koje će biti objavljene odabiraš prema sopstvenim afinitetima, ili prvenstveno tražiš nešto što bi moglo da se dopadne čitalačkoj publici?

 

            Autore i dela koja objavljujemo biram, pre svega, na osnovu kvaliteta i značaja za žanr, onako kako ja to vidim, ali pritom moram da vodim računa i o ovdašnjoj publici, koja do sada nije bila navikla da joj se plasira suptilan, književni horor, klasična strava, mračna neobična proza, pa još sa ozbiljnim pristupom. Time mislim i na dizajn naših izdanja, koji nije standardni drečavi horor kič, i na tvrdi povez, koji implicira nešto trajnije i vrednije od „palp“ literature za jednokratnu konzumaciju, i na studiozne pogovore, biografije, prateće napomene, i najbolje moguće, pažljivo rađene prevode. Budući da je srpska publika do sada pretežno pod hororom podrazumevala američku i englesku komercijalnu prozu Kinga, Barkera i Simonsa, a od klasika jedino Lavkrafta, pored ostalog zahvaljujući i mom izboru u tri izdanja Nekronomikona (2008; 2012; 2018), bilo je poprilično rizično po prvi put na našem jeziku objaviti dotad neznane pisce kao što su Blekvud, Maken, Hodžson, ali i krenuti sa novijim, manje izvikanim piscima, kao što su Topor, Ejkman, Ligoti, Klajn… Najvažnije je naći ravnotežu između poznatog i nepoznatog, ne preterati ni sa jednim ni sa drugim, i polagano navići publiku da horor može da bude još mnogo, mnogo toga drugog, i mnogo boljeg, od bestseler proze.

 

 

Pre nekoliko meseci je objavljena tvoja knjiga „Prokletije“, koja je nastavak romana „Naživo“. Da li su „Prokletije“ jezivije od prethodnog romana, ili možemo da očekujemo nešto potpuno drugačije?

 

            Teško je meni da određujem da li je neki moj roman jeziviji od nekog drugog: sve i kad bih hteo da to merim, ne mogu, jer ih ja vidim jedino „iznutra“, i nikada ih ne mogu doživljavati kao „objektivni“ čitalac. Ono što mogu reći jeste da se strava u njemu kreće u znatno širem dijapazonu nego u Naživom. Naživo je najupečatljiviji zbog svoje poetike šoka, eksplicitnosti, groze, odvratnosti – i, nažalost, te krvave scene su, kako vidim u komentarima nekih čitalaca, „pojele“ ili bar zasenile i te kako prisutan i pažljivo građen osećaj strave, teskobe, paranoje, guste atmosfere neodređene pretnje u vazduhu zatrovanih 1990-ih. Prokletije ne donose nešto „potpuno drugačije“ u odnosu na to, ali nude jasnije diferenciranu psihološku stravu (kroz atmosferu pretnje i teskobe), kosmičku stravu (u ambijentu neljudskih, velelepnih divljih tajanstvenih planina u Prokletijama) i telesnu stravu (u scenama direktnih sukoba sa ljudskim i neljudskim zlikovcima). Prokletije su skoro duplo obimniji roman od Naživog, pa sasvim sigurno tu ima mnogo više svega. Ima za svakoga ponešto, ali u većim količinama: i krvi, i tihe jeze, i psiho-ludila, i natprirodne strave.

 

 

Pre nego što odlučim da pogledam neki horor film, obavezno posetim tvoj blog „The Cult Of Ghoul“ kako bih pronašao dobru preporuku. Koje nove horor filmove preporučuješ našim čitaocima da pogledaju?

 

            Dva najbolja horora koja sam video ove godine su Zloćudno (Malignant), o kojem sa već pisao na blogu, pa da se ne ponavljam, ko želi, neka klikne na moj prikaz ovde: i The Night House, o kojem ću pisati čim stignem. Trenutno je na blogu moj osvrt na novu hit seriju Squid Game, koja po žanru nije horor, ali ima mnogo saspensa i krvi…

 

 

Moram da se dotaknem i „Zavodnika“, jedne od najboljih horor knjiga koje sam pročitao, a čast mi je što je izašla iz pera mog sugrađanina. Da li si pre ili tokom pisanja posetio selo Špaj? Da li je isto kad pisac doživi atmosferu o kojoj piše ili može da je opiše vrlo uverljivo iako je nije osetio? 

 

            Pre svega, hvala ti na lepim rečima. Ta knjiga je doživela popriličnu popularnost i dobila mnogo ljubavi od čitalaca širom Srbbije i regiona, ali nažalost, najmanje od čitalaca iz Niša, koji kao da nisu ni svesni njenog postojanja, i činjenice da se dešava u Nišu i njegovoj okolini, u selima kakva su svima nama iz ovog kraja dobro poznata. Selo Špaj, gde se taj roman dešava, ne da sam posetio, nego sam u njemu obilato boravio u svom detinjstvu, po više puta godišnje, a naročito na letnjim raspustima, jer majka mi je bila odatle. Utisci i impresije, a naročito tiha jeza koju vezujem za njega, čak i usred sunčanih letnjih dana, jer moji deda i baba imali su kuću odmah pored groblja, urezali su se duboko u mene i prosto sam morao da ih nekako otelotvorim, što sam i učinio u Zavodniku.

Što se poslednjeg pitanja tiče, pisac, ako je dobar, treba da ima imaginaciju, da zamisli i ono što nije doživeo i osetio. Po meni, odličan pisac je onaj ko doživljava stvari i šire i dublje od prosečnog čoveka, pa zato ne mora bukvalno da piše samo o onome gde je bio, šta je radio i video: dovoljno je da bude sposoban da spoji svoje životno iskustvo i svoj raspon proživljenih emocija sa razvijenom imaginacijom, da iz toga uobliči nešto novo, a originalno i živo. Konkretno, recimo, na Prokletijama, na moju veliku žalost, nikada nisam bio – ali su mi brojni čitaoci istoimenog romana rekli da su, čitajući ih, imali osećaj kao da su tamo bili, i osećali su mirise, boje, zvukove, ugođaje, atmosfere, još i bolje nego da su doslovno tamo bili preneti. To je čarolija umetnosti.

 

 

Pročitao sam negde da je bilo u planu da se snimi film za roman „Naživo“, ali do realizacije nije došlo. Da li je ta mogućnost potpuno odbačena ili ipak postoji šansa da se jednom uradi ekranizacija? 

 

            Da, bilo je kontakta i inicijalnih radova u pravcu adaptacije mog prvog romana u film, ali oni nisu daleko odmakli zbog kreativnog neslaganja sa potencijalnim rediteljem. Detaljno sam to opisao u dodacima u 3. izdanju Naživog (koje je, uzgred, na ivici da se rasproda, pa ko ga želi, bolje što pre neka me kontaktira). Od tada nije bilo ozbiljnijih pokušaja ili ponuda, a da li će ih biti, ko zna? Imajući u vidu ozloglašenost koju je u narodu proizveo Srpski film, ne znam baš koliko će se neko zaleteti za još jedan horor koji bi spajao šok pornografije i brutalnog splatera sa društvenom satirom (iako je moj roman izašao sedam godina pre Srpskog filma i možda donekle i uticao na njega). Čini mi se realnijim da se, u ovdašnjim okolnostima, nešto uradi sa Zavodnikom, film ili, što da ne, i serija, jer je njegova poetika nešto blaža, suptilnija, prihvatljivija širokim narodnim masama. Samo još treba da se pojavi producent koji to ume da vidi.

 

 

Šta možemo da očekujemo uskoro u izdanju Orfelina? 

 

            Uskoro možete očekivati 24. knjigu edicije „Poetika strave“, našu treću zbirku Tomasa Ligotija, Teatro Grottesco, i drugu knjigu luksuzne edicije „Crna mačka“, Knjiga Ejbonova, u kojoj na oko 470 strana velikog formata, po prvi put na srpskom, čitaocima predstavljamo jednog od najznačajnijih klasičnih pisaca strave, Klarka Eštona Smita, kojega je Lavkraft izuzetno cenio, a donosimo ga u knjizi koja po dimenzijama i dizajnu podseća na Orfelinov Nekronomikon. Već se prevode još dve naredne knjige „Poetika strave“, ali bolje da ne otkrivam baš sve, jer neprijatelj prisluškuje… Uostalom, treba nekako preživeti ozbiljan finansijski udar usled otkazivanja Sajma knjiga u Beogradu, gde je Orfelin uvek sa velikim uspehom nastupao. 

Zato, ako cenite to što radimo, naručujte naše knjige onlajn, direktno od izdavača, ovde: https://orfelin.info/ Što se tiče mojih romana Naživo i Prokletije, oni su dostupni samo kod mene (pišite na dogstar666@yahoo.com), a Zavodnika tražite od Orfelina, baš ovog leta je izašlo 3. izdanje.

 

Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo uspeha u daljem radu.