Srbija
2018, 107’
R: Dejan Zečević
**(*)
2+/3-
Novi Zekin film spada u parnu stranu
njegovog opusa sačinjenog po principu „jedna tezga – jedan autorski, jedna
tezga – jedan autorski...“. Dakle, nakon „veži konja gde ti gazda Tuki kaže“ RIFT-a,
došao je na red jedan ličniji film. To je lepo, da se održi u stvaralačkoj
formi i da ima sučim pred sv. Petra izaći jednog, nadajmo se, što daljeg dana.
Premisa ovoga zvuči zanimljivo:
nekonvencionalni profa i njegovo troje postdiplomaca sprovode eksperiment, sa
tezom da urbana destrukcija vodi u
socijalnu destrukciju. Naime, oni „načnu“ jednu lokaciju tako što 1)
razbiju ulično osvetljenje, 2) nacrtaju kukasti krst na zidu u jednom prolazu,
i 3) bace džak đubreta tamo gde to nije predviđeno, u jednom podzemnom prolazu,
pa postave skrivene kamere i čekaju da vide šta će dalje da se desi. Sa idejom,
da će tako načeto mesto da „proklija“ novim izgredima.
Egzekucija svega toga višestruko je
klimava. Pre svega, čak i ako zanemarimo samu tezu, koja nije toliko pametna
koliko se na prvi pogled čini, sama koncepcija eksperimenta neubedljiva je iz
više razloga. Recimo, uzorak je premali: samo tri lokacije.
Zatim, fale kontrolna mesta (nenačeta), da se u
poređenju s njima vidi da li je i koliko „izgred“ verovatniji i češći na
načetom od nenačetog mesta. Jeste, verovatnije je da će neko baciti đubre tamo
gde ga je neko već ranije bacio nego na čistom mestu; ali da li je verovatnije
da će neko da crta grafite tamo gde je neko već crtao – ili na čistom,
netaknutom zidu? Da li će neko da se zainati stalno na baš jednu jedinu istu
sijalicu ili će da razbija i druge, na drugim (okolnim) mestima? To ne znamo;
tj. nije obuhvaćeno „eksperimentom“.
Zatim, nedefinisano je vreme trajanja eksperimenta:
za koje vreme je potrebno da se desi izgred, pa da se smatra da je teza
dokazana? Ne kaže se. Samo sedi, čekaj, bulji u ekran i moli Azatota da snage
haosa i bezumlja što pre krenu da
delaju... Sa sasvim predvidivim rezultatom, da će eksperimentatori, iz dosade i
nestrpljenja i možda svojih nekih privatnih zvrčki, poželeti da to malo
ubrzaju, da „pomognu“ eksperiment...
Zatim, neubedljivo je da bi uopšte jedan akademski
radnik, profesor univerziteta – pa makar on bio i nekonvencionalan,
kontroverzan i šta sve ne – svoj ugled, i ugled fakulteta, pa i svojih
studenata, stavljao na kocku zbog projekta koji je u samom korenu nenaučno
koncipiran i neetički, da ne kažem i protivzakonit, jer on doslovno tera
studente da i sami budu izgrednici.
Koliko god njihovi izgredi bili relativno
mali, oni su ipak etički i pravno gledano nedopustivi i kažnjivi, tako da bi
eventualno publikovanje rezultata ovog „eksperimenta“ neminovno, čak i u haosu od „države“ kakva je Srbija, doveli do
anuliranja i eksperimenta i karijera svih involviranih.
Ako je, dakle, profa (Svetozar Cvetković) nešto kao
„ludi naučnik“, njegov opit je sasvim neuverljiv u realističkom prosedeu koji
film, iako stilizovan, nudi kao zaleđinu. Stvari u stvarnom svetu ne
funkcionišu tako. Tim pre što je i njegova motivacija nedokuvana: njegova teza
je suviše frikšou-kripšou u startu, i sve vezano za nju može da vodi samo u
nove probleme oko njegovog statusa i renomea (a da, povodom potonjih, i ne
govorimo o njegovom otvorenom jebavanju studentkinje koja je deo ovog trija).
Na početku, on kuka da ga neki optužuju za
pro-desničarske pa možda čak i pro-naci ideje. Na kraju, vidimo ga kako peni u
TV studiju protiv današnje omladine, dramoserući i dižući glas kao da je
psiho-Vučić na psiho-konferenciji a ne tamo neki levi profa koga su pozvali u „Beogradsku
hroniku“ da kaže narodu zašto je toliko nasilja među omladinom. Njegova tirada
je (na stranu Cveletovo preglumljavanje) neuverljiva, jer teško da bi ijedan
profa, pred kamerama, urlao ono što privatno mnogi misle: da su današnji mladi
nikakvi, tunjavi, jadni, bedni, fali im inicijativa, ništa ih ne zanima, itd.
I
sve to neuvijeno, neakademski, kao da je neki ulični propovednik, zapenjeni taksista
ili mudrac iz kafane posle treće čašice, a ne čovek koji prima platu da tu i
takvu decu edukuje i pripravi za funkcionisanje u društvu umesto da ih se ovako
eksplicitno odriče i pere ruke od njih na nacionalnoj frekvenciji.
Šta je profin master-plan? Šta će mu to u životu i
karijeri? Koji su njegovi nazori? Da li je on, takav kakav je, deo
establišmenta ili ekscentrični izrod iz vladajućeg diskursa? Nejasno je, a to
bi trebalo da je ključno već u samoj postavci. Ako je izrod, kako na početku
deluje, onda film nema širu relevantnost, jer prikazuje malo verovatni
pojedinačni slučaj, freak accident.
Ako je simptomatičan za društvo, kao njegov etablirani član, što se čini na
kraju, kad gostuje na televiziji, onda su gornja pitanja o eksperimentu još
relevantnija i problematičnija za samu postavku zapleta.
Možda i najveći propust filma jeste njegova
dramaturgija (scenario: Đorđe Milosavljević; pored ostalog pisao Zekinog
primetno boljeg NEPRIJATELJA).
Ajde i da progutamo tu tezu i taj eksperiment, kao da bi neko to ovde i sada
radio tako (a neka katedra i ostale nadležne službe odobrili), ali filmu prosto
predugo treba da počne. Ono što je jasno
već iz sinopsisa, pre gledanja, ako ne već iz prvih minuta, treba maltene tek
na pola filma da se desi – naime, da neko od učesnika uzme stvari u svoje ruke,
i počne da se meša u eksperiment.
A čak i kad se umeša – to čini na nezanimljiv
način: tako što plati ćaleta da razbije ono isto svetlo razbijeno već u prvoj
sceni (pa zamenjeno). Pa onda opet ćeranje tamo-vamo dok, pred kraj filma, ne
plate nekome i da prebije (ne i ubije) jednog beskućnika. Ukratko, pripovedanje
je presporo i sastoji se od nedovoljno zanimljivih dešavanja koja su se u tom
kontekstu mogla smestiti; zatim, previše je vrludavo, sa repeticijama i
predugim scenama, i nikako da se stvarno zahukta: a kad se nešto kao klimaks desi,
eh, to je baš preterano.
To je pojačano preglumljavanjem Mladena Sovilja, o
kojem sam imao lepe reči pre skoro 10 godina povodom filma ČUDOVIŠTE
IZ TAMIŠA (2006), ali izgleda da on nije mnogo napredovao u
međuvremenu. Što je još gore, taj klimaks nije ni u kakvoj većoj vezi sa eksperimentom.
Odnosno, neko toliko duboko sjeban da toliko snažno odlepi – odlepio bi i bez
eksperimenta, tako da je uzročno-posledična veza eksperimenta sa tim duboko
upitna... Da budem jasan: ako je namera scenarija bila da se profa, i preko
njega, celo društvo, nekako okrive ili ogole, da se na njih baci neka krivica
za stanje/sranje, bojim se da ovaj frikaut na kraju nije u dovoljno jasnoj i
direktnoj vezi sa njima da bi se to zaista moglo...
Započeo sam sa problemima i falinkama jer su mi oni
nekako odneli prevagu i umanjili uživanje, ali daleko od toga da se ovde nema u
čemu uživati. Crno-bela fotografija (u formatu 4:3) je odlična, antiživotni
brutalistički pejsaži Novog Beograda i njegovih zgradurina sjajno su uhvaćeni, a
film je prožet opresivnom atmosferom crnila i beznađa koju jedino estetski
kvaliteti slike čine donekle podnošljivom.
Svet oslikan ovde prožet je propašću, prestup je u
njemu prirodna stvar, stvari su iščašene iz zgloba i tu je „izgred“
najprirodnija stvar, tj. izgreda i nema u
svetu nenormalnosti. Pravi izgred, ovde, bila bi ljubav, nada, dobrota,
čovečnost... ali toga nema. Ništa od novog života, novog početka... I ta osetna
doza mizantropije i pesimizma kojima su IZGREDNICI prožeti ugodni su, za
promenu, za videti u domaćem filmu, žanru inače najčešće zašećerenom,
opterećenom melodramom i bljuzgoptimizmom.
Likovi jesu antipatični, što u spoju s upitno
građenim zapletom doprinosi slabo involvirajućem filmu – ali i atmosferi
ledenosti, odsustva bilo kakve topline, humora, ljubavi, prijateljstva, koja se
sa platna širi i ka gledaocima. Zeka nam se ne dodvorava, ne kupuje nas
jeftinim fazonima koje domaći reditelji obično koriste za namigivanje publici.
Treba i to poštovati, iako je pitanje kako će prosečan gledalac reagovati na
ovaj led i crnilo.
Ovde praktično imamo četiri glavna glumca: Sovilj
preglumljuje mnogo, Cvele nešto manje, a preostalo dvoje su OK. Radovan Vujović
je dobar i povremeno baš creepy (voleo bih da ga vidim u nekom psiho-trileru
ili hororu, kao zlikovca)
a najveće otkrovenje je Marta Bjelica, koja ionako
ima najsočniji, najrazrađeniji lik i najveće glumačke izazove (uključujući i
golotinju, koja joj odlično stoji).
Sve u svemu, sumornost i mrakovi IZGREDNIKA, kao i
grubi nacrt eksperimenta, imaju određene paralele sa RITMOM ZLOČINA, što će
reći da ovaj film više po atmosferi negoli po konkretnim scenama prilazi
prilično blizu hororu ali, nažalost, u njega ne uranja.
Ali, da budem jasan,
nije moj problem s njim njegova (ne)žanrovska diferencijacija (i to što nije
zakoračio u horor, a lako je mogao, sa vrlo malo želje i truda), nego
koncepcijski i dramaturški problemi koje pomenuh gore. Uprkos njima, radi se o
zanimljivom, eh, eksperimentu koji zaslužuje pažnju odvažnijih gledalaca.
IZGREDNICI se upravo daju u našim bioskopima, pa
ako vas je sve ovo zaintrigiralo, dajte mu šansu. Ali po'itajte: nije ovo vrsta filma koja će da razbija blagajne i prikazuje se nedeljama. 'Vatajte ga dok možete, dok još igra u vašem gradu.