**(*)
3-
evo jedne mega-exkluzive: zaprepašćujuće malo poznat i za nalaženje zajeban film, koji ipak nije mogao dugo da odoli ghoulovim pipcima! još pre 3-4 godine pohranio sam u komp vhs rip, ali je taj bio bez eng. titla, pa sam ga samo prelistao ali ne i gledao. posle je umro zajedno sa hardom na kome je bio.
ipak, nisam odustao – ganjao sam ga i jurio dok nisam locirao nekog lika koji poseduje italijanski dvd sa eng. titlovima, i naterao ga da to ripuje i pošalje mi. et voila: skrajnuti, nepoznati (i ako ćemo iskreno – ružniji) stariji brat DELLAMORTE DELLAMORE-a: prvi filmski scenario ticijana sklavija, tatka na DILANA DOGA.
kao i u della-della slučaju, i ovde je u pitanju adaptacija zasnovana na njegovoj knjizi: ne znam baš dal da to nazovem romanom, pošto ga opisuju kao gotovo nehumanu orgiju flešbekova, flešforvarda i tamte-vamte epizoda. ni film nije baš mnogo bolje strukture, mada postoji neki privid linearnosti, koji na kraju explodira u nekakvu sklavijevsku WTF cikličnost.
NERO. (s tačkom: bem li ga čemu taj pozeraj) nije horor: u pitanju je nekakav spoj noara, humora apsurda, nenametljivog egzistencijalizma (Beckett + Kafka meet Polanski), groteske, krize identiteta (muškog, šonjavog), simpatije prema retardima, gnušanja prema 'normalnima'… praktično, svih elemenata koje znamo iz DILANA DOGA, samo – bez monstruma i splattera.
filmski uzori su očigledni ovde kao što su primetni i u DD serijalu: THE TENANT, BLOOD SIMPLE i AFTER HOURS. naravno da ovo ne prilazi ni blizu nijednom od pomenutih uzora (inače bi ipak do sada bio poznatiji filmofilima nego što jeste), ali je ipak mnogo značajniji od puke fusnote i kurioziteta za dilanofile i sklavofile.
naravno, sklavijev DNK je svuda po ovom filmu, nerazvodnjen komercijalizacijom ili bilo kakvom konvencionalizacijom njegovog osobenog autorskog sveta, pa je rezultat toga – paradoxalno – neobičniji i manje user-friendly film nego što je to DELLAMORTE DELLAMORE, sa svojim komparativno ipak čistijim žanrom (horor) i podžanrom (zombi). ovo NERO. čudo nit je whodunit (mada jeste, al neobičan), nit je detektivski film (mada ima tu i detektiv, koga igra HUGO PRATT!)...
...nit je horor (mada ima nešto krvi, jedna odsečena šaka i jedno odlično inscenirano ubistvo po uzoru na kraj arđentove CRNE MAČKE), nit je komedija (jer je humor suzdržan, jetak, gorak, crn), nit je ta čorba dovoljno artistički & vizuelno začinjena da priđe nečemu kao što je npr. DELICATESSEN (ako ćemo već da ga poredimo sa slično-intoniranim one-of-a-kind weirdo filmovima iz tog perioda).
svaka čast arđentovom burazeru što je dao pare da se ovo uopšte snimi (par godina nakon što je sponzorisao i SANTA SANGRE, na čemu mu hvala vo vjeki vjekov amin!), ali očito je da ni on sam nije znao kako da ovo marketinški predstavi i proda, niti je publika znala kako da odreaguje – tim pre što ovde nema ništa nalik zvezdama (gde je rupert everet kad je najpotrebniji?) da se rulja bar na tu udicu nakači… i zato, ostade NERO na marginama povijesne zbiljnosti, da ga tamo neki ghoulovi iskopavaju i masama predstavljaju dve decenije kasnije.
kad sam kod zvezda: šteta je što film ipak nema neka malo bolja glumačka imena. ovaj nosati protagonista nije loš, ali uloga kao da je pisana za džona turtura – mada bi i sam roman polanski dobro lego, iako je u to vreme već bio premator za tu ulogu. a o čemu se ovde radi? o nesrećniku koga devojka pošalje nazad u stan gde je upravo ostavila ćelavog ljubavnika zarad ovog nikogovića da joj donese zaboravljenu anticelulit kremu (!).
ovaj tamo zatekne ćelavca u lokvi krvi, i zaključi da mora da ga je ova kokoš ubila, pa telo strpa u kofer i reši da to zataška, e ne bi li sačuvao ženskicu. avaj, to je sve spazio debeli detektiv koga je unajmila njegova bogata keva da joj pazi na sinčića. ovaj ga ucenjuje. preti kevi. čiča sa kučetom ometa bacanje torbe u reku. grdni nevini stradaju, što slučajno što s predumišljajem dok ne dođemo do WTF kraja u čistom sklavi stilu. češ češ češ.
devojku igra izvesna kjara kaseli koja izgleda kao antipatičnija eurotreš verzija mlade azije arđento (mada ne baš ružna ko fiore!), koja je svoje prave atribute ogolila u nekom drugom italo trešu iz koga nudim slučajno nabavljeni uzorak na uvid.
njen lik je poslužio za istresanje sklavijevih mizoginičnijih nazora, dok je svoje edipalne iživeo kroz pomenutog nosonju, zajedno sa osećajem socijalne, rodne i sexualne neadekvatnosti, i drugim egzistencijalnim mučninama.
ipak, moram reći da nijedno od ovo dvoje nema dovoljnu harizmu da nosi film, a da 'avanture' u koje zapadaju ipak nisu toliko zabavne, a vala ni originalne (neko mrzovoljniji rekao bi da su čak i prenapadno derivativne u odnosu na svoje polanski-skorseze-braća koen uzore, maltene kao jedna od onih DILAN DOG epizoda sklepanih od 3-4 horror classics uzora, samo što ovi ovde nisu horror, al princip je isti).
NERO. je uprkos nizu zanimljivih elemenata, detalja, pojedinačnih scena, opaski, running jokes, dobrih kadrova i sličnoga, kao celina ipak prerazvučen, nedovoljno intrigantan i nekako na ivici mlakog, nedokuvanog jela od solidnih, mada mestimično bajatih namirnica kojima bi dvije žlice vegete i iskusnije ruke steve karapandže pružili bolji i trajniji okus nego li što im ga je dao anonimus kome je ovo, maltene, jedini bioskopski film.
da se razumemo, taj đankarlo soldi (dugogodišnji sklavijev prijatelj + bio dečko a možda i muž stefanije kazini iz SUSPIRIJE – mala je italija!) prilično se junački izborio sa ovim scenarijem, i ima tu mestimično dobrog vizuelnog štofa, ali… sve je nekako na pola puta, nedovoljno da dosegne nivo timeless klasika (kakav DELLAMORTE jeste), a opet prilično zanimljivo – pre svega onima sklonim sklavijevom 'pomerenom' svetu – tako da svakako zaslužuje gledanje, ali uz smanjena očekivanja.
PS: angelo stano – jedan od najboljih crtača DILANA DOGA – autor je postera za film, a dvd meni na italo izdanju kreirao je corrado roi.
u jednom kratkom kadru na zidu nečijeg stana vidi se tabla DD stripa (tačnije, iz 1. epizode, DOKTOR XABARAS / ZORA ŽIVIH MRTVACA)…
