SOME KIND OF HATE (2015)

*(*)

2-

OVAJ komad govneta su se neki usudili da najavljuju kao STRAVU U ULICI BRESTOVA za 21. vek?

OVU patetičnu cvileću i krešteću kreaturu koja se histerično dere su neki isfantazirali kao novog monstruma koji zaslužuje svoju franšizu?

            OVAJ patetični emo dead-metalac (!) bi trebalo da bude glavni lik? Osoba za simpatiju i saučešće? 

Ova govedina od 100 kila mišićne mase koja dopušta da ga sitniji od njega bulišu i zlostavljaju i po goloj guzi ga lupkaju umesto da njima pomete patos?

            
Eh, crni li su dani došli današnjem američkom „hororu“...

Crni čak i doslovno, jer ovo je još jedan hororčić napravljen u dvajesprvovekovnom trendu jebene TMUŠE kao „stila“ snimanja: holy fuck, zar niko više danas ne ume da jebeno osvetli kadar, zar niko više ne ume (ili ne želi) da u film stavi malo jebene BOJE?!

Zar ovi degeni zaista misle da će film da im bude strašniji, jeziviji, mračniji, „ozbiljniji“ ako sve zamumulje u neke mrke nijanse sive i plave i smeđe?! Čak i scene pod jebenim suncem su skoro čista sepija!

Hello! Da li je iko od ove đece uopšte gledo te vatromete boja i vizuelne divote kakvi su STRAVA U ULICI BRESTOVA? FRIGHT NIGHT? HELLRAISER? REANIMATOR? RETURN OF THE LIVING DEAD? FUCK, BILO KOJI HOROR 1970-ih i 1980-ih?

Šta se desilo s bojom? Gde je nestao KOLOR? Alo, Đenka, gde je KOLOR FILM?

Na mojim divnim klasičnim horor posterima iz zlatnog doba lepo stoji: „Američki film U BOJI“. Da se zna. To danas više (u hororu) ne postoji. Čak i krv su bacili u senke, zatamnili, da je nekako istovremeno i prikažu i sakriju, poludupasto, da nam slučajno ne probode zenice svojom jarkom drečavošću? Kad ste poslednji put u američkom filmu videli da šiklja i prska jarka lepa CRVENA krv? Zaboravite na DEEP RED – današnji USA „horor“ je DEEP MURK. Iliti 50 SHADES OF GRAY, jebo ih on.

Najvizuelniji, najslikovitiji žanr koji postoji sveden je, danas, na neuko – ili, ponekad, što je još gore, na namerno – zatamnjeno neosvetljeno sivilo skroz svedenog kolorita: čak i onda kad se nekako zajebu pa im se omakne zanimljiva slika, u smislu prizora (koncepta), oni je ne osvetle i ne uslikaju kako valja!

I ne govorim ovde sada o FFF sranju (tom zlu svoje vrste, koje je uvelo „rialiti“ stil u žanr koji je sve samo ne rialiti, ubivši pritom svaki smisao za fantastiku, za nadrealno, za filmsko!), ne, govorim o igranim filmovima klasične forme; džaba, sad je slikanje mobilnim telefonom iz dupeta postalo trend, i sad SVE izgleda tako: tunnel vision, baby, pravo iz rektuma, 50 SHADES OF BROWN!

Osim što je ovaj jadni film baš onako školski primer loše slikanog – osim što je RUŽAN, dakle, on je i izrazito GLUP. Njegov pokušaj bavljenja ozbiljnim, aktuelnim problemom mladalačkog, školskog nasilja, degradiran je na više načina: kretenskim kastingom, glupavo klišetiziranim scenama i sveopštim deža vijem u inscenaciji i motivaciji (tj. njenom odsustvu), a zatim i pomeranjem svega toga iz prepoznatljivog ambijenta (gde bi to moglo da ima veze sa stvarnim životom) u Never-neverland nekakve neubedljivo koncipirane komune za pomoć (?) sitnim nasilnicima koja, iz nejasnih razloga, za svoj logo ima MASONSKE OZNAKE!

Horor je ubijen time što treba da pola ovog neuko dramaturški koncipiranog filma prođe pre nego što se uopšte pojavi njegova „Fredica“ – a u međuvremenu se imamo „zabavljati“ dozlaboga dosadnim, milion puta viđenim scenama bully-bulisanja. A jednom kad „horor“ krene – on je ili offscreen, ili sakriven jebenim SENKAMA (da se neki gledalac HORORA slučajno ne zgrozi prizorom krvi!) ili je zatomljen samim „monstrumom“.

A ona je, kao što rekoh, zamišljena kao duh koji ima telo i krvari; dapače, samosakati se; i ne samo to, nego pravi grimase, i kreće se, i govori, i duri se, kao ne samo živa i zdrava nego i napadno iritirajuća kokoška (zbogom saučešće i simpatijo, zdravo radosti što su te mučili i ubili, glupačo)!

Da i ne počinjem sada tiradu o nečem o čemu sam ranije ovde već opširno pisao – o školskom primeru Pogreške Broj Jedan u Hororu, zvane „demonizovanje žrtve“: ono kad ti „monstrum“ u filmu bude zapravo neko ko bi u stvari trebalo da izaziva sažaljenje, a ne strah i grozu...

Ma ne, nema smisla bilo šta ovde analizirati: ovo je đubre nevredno pomena – ali ipak, đubre koje je uspelo da mi probudi emociju, i natera me da na njega izručim NEKU VRSTU HEJTA. Eto, sad mi je lakše.

Toliko o tome.

Ako naiđete na prikaz koji nađe makar nešto pozitivno da kaže o ovom ovom „filmu“, ubuduće zaobilazite tog „kritičara“. A ako vam neko od drugara ovo preporuči za gledanje, obrišite ga sa liste prijatelja. I blokirajte, za svaki slučaj. 

Dilan Dog: PLANETA MRTVIH

            Prvi broj DILANA DOGA izašao je na italijanske kioske 26. septembra 1986. Povodom Dilanovog 29. rođendana (damn! dogodine ulazi u četvrtu banku!) neću se ovde baviti nostalgijom i prisećanjem na kupovinu prvog broja, „Doktora Ksabarasa“ u Dnevnikovom izdanju, godinu dana kasnije, niti onim što je za mene tada značila; umesto toga, evo osvrta na jednu od novina na kakve nas je ovaj serijal već navikao – s tim što je ova baš radikalna!

            Naime, ovaj kultni junak u Italiji (a i šire) izlazi, ili je izlazio, u više posebnih izdanja i formata nego što bih ja umeo i da nabrojim: superbukovi, giganti, patuljci, godišnjaci, minijature, gručovi specijali, kolorfestovi, i šta ti ja znam sve ne. Međutim, jedna od najzanimljivijih novih serija (raštrkana kod Italijana po različitim edicijama) kod nas će se skoro cela naći u jednoj, zasebnoj, koju je „Veseli četvrtak“ nedavno pokrenuo, pod naslovom PLANETA MRTVIH.

            Kažem „skoro cela“ zato što je prikvel ovog „nultog“ broja (sic!), od kojeg je sve krenulo, već objavljen u Četvrtkovom Obojenom programu (u prvom broju, u priči „Zbogom Gručo“). U toj odličnoj epizodi Gruča ujeda zombi a Dilan nema srca da ga upuca nego ga pusti da luta Londonom i raširi zarazu, dovevši tako do apokalipse zombi pošasti „samo“ zato što nije mogao prijatelju da puca u glavu. Moj osvrt na ovo izdanje imate OVDE.

            E, nulti broj Dilanove „Planete mrtvih” u izdanju „Veselog četvrtka“ u prodaji je već desetak dana (Scenario: Alessandro Bilotta; Crtež: Daniela Vetro: da, žensko crtalo Dilana! i to sasvim solidno!). U njemu se opisuje postapokaliptični London u kojem je Dilan rastrzan krivicom što je indirektno sve to izazvao dok su neki drugi ljudi rastrzani zubatim zombijima koji ih čereče usred grada, čim malo popusti veliki zid što deli zaražene od „normalnih“. Kao i obično kod Dilana, taj zid nije ni tako čvrst ni tako nepropustljiv, niti su čudovišta isključivo „s one strane“...

            Da budem iskren, bio sam skeptičan kad mi je novi urednik DILANA, Rekioni, pričao o ovom alternativnom serijalu (vidi moj intervju s njim OVDE). Em su mi zombiji pomalo dosadili, em mi nije baš primamljivo delovala ideja o ostarelom, prosedom Dilanu, em ne volim priče u alternativnim univerzumima (strogo gledano, ovaj možda jeste alter, a možda je samo futur drugi)... Sve mi je to delovalo kao prilično nezanimljiva ideja i jalovo ceđenje suve drenovine. Srećom, kako to sve ređe, ali ponekad ipak biva – ovom prilikom bio sam prijatno iznenađen.

            Pre svega, i iznad svega, scenario je ODLIČAN! Ove doze nepatvorene melanholije, cinizma i mračnjaštva nisu bile viđene u ovolikoj dozi, na jednom mestu, još od vintage Sklavijevih dana. Zapravo, za prosečnog Dilanovog (mladog) fana ovaj novi serijal možda može delovati i previše mračno – ovo je najzreliji Dilan kojeg smo do sad videli, i to ne samo zato što je stariji i pun sedih vlasi, nego zato što se na svakoj strani suočava sa ozbiljnim, dubokim i vrlo mračnim brigama i situacijama. 

Već na prvoj stranici vidimo ga na sahrani lorda H. Dž. Velsa (ubijenog, kako ćemo kasnije saznati), a već na drugoj iz njegovih usta imamo jednu od najvisprenijih rečenica koje su mu ikada bile stavljene u usta: „Svi priželjkuju besmrtnost, a onda ne znaju šta bi sa sobom kad nedeljom popodne pada kiša.“

            Stvari su sumorne i nadalje: vidimo ga kako se vraća staroj ljubavi, alkoholu, dok mu ona druga ljubav, sa ženskama, znatno slabije ide. Gručo, zombifikovan, bezuman, čami u nekakvom institutu gde ga ljudi u belim mantilima proučavaju. A inspektor Blok – eh, nemam srca da vam kažem kakva horor sudbina njega čeka. To zaslužujete da sami otkrijete.

            Nije baš sve sumorno, ima nešto malo svetla u tunelu, ali ljudska stoka i ovde nosi šnjur po pitanju Zla (zombiji su, kao što rekoh, bezumni; ljudi nemaju taj alibi da ne znaju šta čine) pa tako i Dilan ima da se bori sa nekim policajčinama i vojničinama i teroristima i, najgore – političarima, ali koliko ta borba ima smisla, ostaje da se vidi. 

Iako se ova epizoda zove SUMRAK ŽIVIH MRTVACA, u izvesnim aspektima ona donekle podseća na Romerov DAN MRTVACA, jer u srži se bavi kritikom militarističkog i beskrupulozno politikantskog sebičnjačkog zla kao daleko opasnije vrste zombifikacije od one kanibalske. A ako mislite da je to sve daleko od nas, da ova priča o zombijima nema nikakve veze sa stvarnim životom oko nas, reći ću samo jednu reč: BOT.

            Da. Bezumna ljudska stoka sitno plaćena od strane vladajuće stranke da po internetu piše dupeuvlakačke komentare Vođi, da pljuje sve koji ne slede njegovo jednoumlje i bezumlje, da lupa minuseve na komentare svakog ko je još sposoban da razumno misli svojom glavom, itd. Da, deco. To su ti moderni zombiji koji će nam doći glave. Ne ovi što kidaju utrobe i vade creva, nego ovi što „prodaju veru za večeru“ i žele da vam pojedu mozgove a lobanje vam napune zgužvanim stranicama Vođinih govora.

            Anyway – scenario je, kako rekoh, dobar ne samo zato što je prikladno mračan i zastrašujuć, nego i zato što je veoma vrcav, pun dobrih replika, pa i poneke crne pošalice (ovog puta bez Gruča), i što je natopljen autentičnim emocijama: ima istinske tuge u sceni kada se Dilan načas vrati u svoj stari, davno napušteni stan u Krejven Roudu br. 7, a da ne govorim o scenama u kojima se susreće sa Blokom... pa čak i sa Gručom...

            Možda je prerano, i preterano, porediti sve ovo sa Povratkom mračnog viteza – ali SUMRAK ŽIVIH MRTVACA je svakako zrela, snažna, potresna, mračna, jeziva epizoda koja obećava novi put revitalizacije ovog junaka i posle užitka koji mi je prouzročila svakako ću nestrpljivo čekati nove nastavke serijala PLANETA MRTVIH.

          Nije mrtav Dilan, umro nije, dok je oko nas sve živo sve mrtvije!

            

Dakle, ako vas je ovaj rivju zaintrigirao (a morao bi!) – da sumiram:

1) Sve epizode ovog serijala piše Bilota, pa se možemo nadati da će i naredne biti odlične.

2) Ova priča iz nultog broja je kod Italijana objavljena u Gigantu. U međuvremenu su oni Specijal transformisali u Planetu mrtvih. Dakle, edicija se i dalje zove Specijal, i dalje jedan broj ima 160 strana, i dalje izlazi jedan broj godišnje, samo što prati Dilana iz Planete mrtvih.

3) Trenutno postoji samo ovaj strip koji će, posle “nultog”, biti #1. To je Specijal 29 i u Italiji je objavljen pre nedelju dana. Naslov je KUĆA SEĆANJA.

4) To znači, kod nas će taj isti, broj 1 (prvi posle nultog, da ne bude zabune sa svim ovim prikvelima i ludilima) PLANETE MRTVIH izaći u decembru. To je crtao Kasertano, jedan od mojih naj-najomiljenijih (ako ne i NAJ!) crtač, tako da izgaranje od nestrpljenja i zvanično može da počne!

Zatim, broj 2 dolazi nama krajem iduće godine, itd.

5) Iduće godine u Četvrtkovom “Obojenom programu” takođe izlazi i kolor epizoda “Planeta mrtvih” koja je prvobitno bila zamišljena kao finale, ali se onda narodu to previše dopalo, pa sad imamo serijal.

Eto, nadam se da sam malo raspetljao ovu sapunicu prostrtu kroz dve zemlje, šest edicija, tri vremenska toka, bezbroj specijala i ko zna čega. 

HANNIBAL (TV, 2013-15)

****(*)

5-

            Nedavno je okončana treća i poslednja sezona HANIBALA, najbolje horor serije u XXI veku. Da, to vam potpisujem; i nemojte me uopšte zajebavati sa WALKING DEAD ili AMERICAN HORROR STORY i sličnim konfekcijama i sapunicama. Sad kad je serija zaokružena (o, da, gotova je!) krajnje je vreme da se o njoj izjasnim.

Da se razumemo: sve i da ne živimo u vreme snažne oseke kvalitetnog horora na filmu – sve i da je horor mnogo vitalniji nego što, avaj, jeste (tj. nije) – ova serija bi se isticala kao izuzetna; u ovoj suši, međutim, u ovoj pustinji gde i po 3-4 meseca prođe a da čovek ne naiđe ni na jedan novi horor a da iole vredi preporuke a kamoli drugog gledanja – 

--- u ovom čemeru danas, HANIBAL je daleko, daleko najznačajnija i najbolja stvar koja se (vizuelnom) hororu desila u poslednje vreme. (Naglašavam ovo „vizuelni“ zbog toga što je književni horor poslednjih godina prilično vitalan i ima odličnih stvari u njemu; na filmu, međutim, sve manje i sve ređe...)

            Odakle početi, koju posluku porati?

            Skepsa?

            Nema većeg skeptika na ovim prostorima od mene, a takav sam takođe bio čim su najavili ovu seriju, pre 4 godine. Tada mi je to zvučalo kao potpuno izlišna stvar. Zar posle odličnog (i meni jedinog gledljivog, čak dragog) filma Majkla Mana MANHUNTER, i posle UMIRENE JAGNJADI (i njenih braindead ali zabavnih sikvel-prikvela) ima još soka u toj suvoj drenovini, pitao sam se. Ispostavilo se da ima. O, itekakao!

            HANIBAL istražuje jednu od centralnih tema horora: ambivalentnu privlačnost tzv. „tamne strane“, danse macabre sa Zlom, suočavanje – borbu – romansu sa Mračnim Princem / sobom / dvojnikom...

            HANIBAL ne popuje, on nas zavodi: tera nas da budemo šarmirani onim što bi trebalo (samo?) da nas zgrozi i užasne. „O, da, užasno je sve to... ali i tako seksi!“ Načini i nivoi impliciranja publike u tamnu stranu fascinantni su i dosad retko viđeni u ovolikoj meri dosledno i proidubljeno sprovedeni.

            HANIBAL je ljubavna priča između Vila Grejema i Hanibala Lektera: kolegijalnost, pa srodnost, pa prijateljstvo, pa sukob-odbijanje-privlačenje, pa saučesništvo, pa bromansa, pa... padanje. U ljubav. Liebestod, što rekli naši dežurni okupatori.

            HANIBAL u svojih 39 epizoda od po 40-ak minuta sadrži više inteligentne ironije, više crnog humora (što suptilnog, što blatantnog), više lukavog poigravanja, aluzivnosti, višeznačja, podteksta nego svi najbolji horori snimljeni u svih 15 godina ovog tužnog veka zajedno!

            HANIBAL, takođe, primenjuje telesni horor sa imaginacijom koja je u filmskom hororu danas maltene potpuno presahla. Površno gledano, horor nikad nije bio krvaviji nego danas. Prodornije zagledano, sve se sad svodi na vulgarni „torture porn“, besmisleno klanje kojem nedostaje čak i set-piece elegancija slešera iz 1980-ih (Tom Savini, vrati se!), uz to je šikljanje najčešće nacrtano u kompjuteru jer niko više neće da se prlja pravim stvarima. „Krv“ se dodaje naknadno. 

U taj i takav jalovi, beskrvni svet dolazi HANIBAL da proliva krv sa odavno (još od MARTYRS) neviđenim smislom za poeziju krvi. Čak i onda kada je u ovoj seriji korišćena ispomoć kompjuterske animacije, to je urađeno sa ukusom i smislom za estetizaciju prizora krvi.

            I ne samo krvi! Šta se ovde radi s mesom! S kožom! Kostima! Rogovima!!! Šta je sve ovde bilo aranžirano, nakićeno, ukrašeno, smešteno, upareno – kakve su to ljudske ikebane, gljivičnjaci, kandelabri, ćilimi, skulpture, murali, totemi pravljeni od ljudi i životinja i biljaka – kakvi minotauri – kakve himere – prikaze... Čist nadrealizam i čist horor dostojan Lotreamonove crne romantike i dekadentne lepote!

            HANIBAL se čitav odvija u interzoni između sna i jave, između senovitog čistilišta ukletih duša („stvarnost“) i košmarnih vizija pakla („san“), blaženo lišen obaveze da ilustruje najpatetičnije nivoe „stvarnosti“ tzv. „normalnog života“. Sve je ovde hiperstilizovano, sve je (samo)svesno pomereno od „realnosti“, serija namerno napušta svaku pretenziju da se dešava u „stvarnom svetu“ nekakvih realnih FBI agenata, 

stvarnih psihologa, psihijatara, forenziračara, psiho-bolesnika i ubica iz dnevnih novina. Ne, ovo su pre ubice iz Dilana Doga... Nije ni čudo da je novi urednik Dilana, Roberto Rekioni, veliki fan ove serije (što mi je i priznao u intervjuu prošle godine).

Operatičnost inherentna Harisovim romanima, minimalistički svedena kod Mana, umereno prisutna kod Demija i razularena (predvidivo, i prelepo) kod Skota, ovde je dignuta na kub – kao da je ne ovaj današnji, polumrtvi, nego onaj najvitalniji Arđento iz 1970-ih vaskrsnut i infuzijom sveže krvi vozdignut u XXI vek onako kako priliči: 

ne kao izgovor za kvaziartistička skoro-pa-nenarativna izdrkavanja a la AMER & BODY TEARS, nego za nešto što, paralelno sa visokom estetizacijom i stilizacijom, nudi priču itekako smislenu – barem onima sposobnim da se odmaknu od diktafonskog beleženja „stvarnosti“, dovoljno hrabrim (i umešnim) da prihvate metaforu, da pojme hiperbolu, da se prepuste jeziku poezije...

            I ne, ovo nije serija o kasapljenju, o imaginativnim načinima na koje se ljudsko meso može seckati, aranžirati, dinstati, kuvati, pržiti, prelivati... Mislim, jeste i to, i sjajna je i na tom nivou, ali – njeni najbolji momenti (a ima ih mnogo) tiču se ne telesnog već psihološkog nasilja. Hanibal (lik) je daleko najzabavniji u svojim mentalnim igrarijama i poigravanjima, u složenim i slojevitim proračunatim zavođenjima i navođenjima i pogrešnim navođenjima, skrivanjima i (ko-zna-znaće) otkrivanjima. 

Koliko god bio maštovit (a jeste!) u načinima pripremanja ljudskog crvenog mesa, ovaj lik je još maštovitiji (i oštriji, prodorniji) kad treba ljudski mozak da se krčka, ili dinsta na tihoj vatrici, ili strpljivo i polagano da se marinira, najčešće uz žrtvino sopstveno saučesništvo...

            Serija nekima može delovati pretenciozno, jer to, donekle, i jeste. U najboljem smislu reči. Ona se bavi, kao što već rekoh, jednom od centralnih tema horor žanra – susret i (možda) sukob sa Drugošću – pri čemu je ta Drugost zapravo bliskija nego što isprva može izgledati; i to čini bombastično, sa Velikim Slovima pristupa Velikim Temama. 

To ponekad ume da izgleda trapavo, pa i na ivici tragikomičnog (ili Preko Nje), ali to je junački rizik rvanja sa bikom posred arene samo sa jednom crvenom krpom, i HANIBAL se muški daje u okršaj u kojem, uprkos ovoj ili onoj ogrebotini, ipak uspeva da hvata Bika za Rogove.

            Ima trenutaka, naročito u početnim epizodama III sezone, kada se pomalo i pretera sa sporo prošaputanim dijalo-monolozima praćenim izvan-ovog-sveta slow-mo krupnim planovima koječega što kaplje, rasprskava se, topi ili šta god, i kad se učini da tvorci svesno provociraju ne samo gledaoce nego i sopstvene producente da ih napuste, tj. ukinu. Čak i to teranje do granice, i preko granice, u krajnjem saldu nalazim simpatičnim i zabavnim provokacijama.  

HANIBAL ne pokušava, kao skoro sve druge serije, da vam se dodvori. On vas tera da prihvatite njegova pravila igre: ne trudi se da se uvuče u vaš patetični „stvarni“ svet banalnim brendiranim detaljima (poput, recimo, True Detective fijaska) muzike koju slušate, sporta koji gledate, viceva koje već znate, marki pantalona koje podguz imate, naslova iz novina koje svaki dan čitate – već, naprotiv, čini sve da vas uvuče u svoj sopstveni hiperstilizovani svet, da vas tamo posadi i zasadi i da vam tamo gaji gljive gadosti iz polagano trulećeg mesa...

            HANIBAL, na kraju, odnosno na početku, ima Madsa Mikelsena – najboljeg glumca današnjice, nevezano za naciju, kontinent, žanr, formu, ili šta god. Mads je glavni i praktično jedini razlog zbog kojeg sam, uz svu svoju skepsu, ovoj seriji dao šansu odmah čim je krenula; 

i mada je ta I sezona imala svoje stani-pani momente, dok nije sasvim našla svoju temu i oformila svoj svet – dok još nije zašla sasvim u interzonu, dok je još koketirala sa makar prividom „stvarnosti“ – i kroz ta posrtanja uvek je tu bio Mads, beskrajno zabavan sa svojom savršeno besprekorno nedostižnom mikro-glumom, 

znalačkom i značajnom mikro-mimikom i tim uber-cool etitjudom s kojim sa strane posmatra čeprkanje po nekro-umetninama koje je sam proizveo ili prouzročio dok sirota ljudska bića okolo nemoćno seckaju i analiziraju i pipkaju, ne videći da je Rogati među njima...

            A kasnije, kad se otvore karte, kad i njegovi „prijatelji“ shvate kakvu su guju u nedrima gajili – ha, pa tek onda je milina posmatrati najgenijalnijeg i najzabavnijeg Papetmastera ikada na filmu viđenog. Svaka čast Doktoru Mabuzeu i sličnim prestarelim i paučinom prekrivenim uzorima iz daleke prošlosti, ali lik Hanibala je, uz sve ostalo, takođe i jedna od najpotentnijih inkarnacija Demonskog, odnosno Đavolskog, na filmu – što serija takođe otvoreno priznaje, čak i u pojedinim dijalozima (u III sezoni).

            Ne mogu reći da sam veliki fan Hjua Densija i njegovog portreta Vila Grejema: što se mene tiče, hladno-mrtvosani Vilijam Piterson (MANHUNTER) je dao nedostižan, ultimativni prikaz tog lika; ali shvatam zašto je, u ovom kontekstu, u ovoj stilizaciji, i u ovoj bromansi, bio potreban jedan prenaglašeno emo patetični do karikature izmučeni opodočnjačeni i neobrijani i masnokosi Grejem, jer samo takav je mogao da padne u naručje Hanibala. Onaj Manov bi se mlatio s njim pesnicama dok jedan ne precrkne.

            Takođe, podeljen sam oko Lorensa Fišberna (Džek Kroford): on iritira i pojavom i likom – ali opet, to tako treba, u ovoj priči. Njegovo tupavo slepilo i skoro pasivnost dok mu se svašta nešto dešava ispred samog nosa, uz istovremenu pozu kvazi-pametnog Velikog Šefa (a zapravo Slepca) zabavno je posmatrati. 

Vic je na njegov račun, i što je on naduveniji, krupniji, nabudženije impozantan i kvazi-autoritativan, to je veća nesrazmera sa time koliko Ne Vidi Koga Ima Pred Sobom, koliko ništa živo jadan ne razume, ni oko Hanibala, ni oko Vila, i koliko je u suštini stoka zbog bezosećajnog načina na koji koristi živog čoveka, Vila, „prijatelja“, kao instrument.

            Ipak, šta god mislili o Densiju i Fišbernu (ili o vaskrsnutoj Gilijan Anderson, čiji mi je lik najnedorađeniji u seriji – ili je trebalo da je razviju više, i ranije, ili da je odseku celu, a ne samo nogu), tu je uvek Mikelsen da održi jednu od najfascinantnijih škola vrhunske glume ikada kamerom zabeležene. Ovo je, bez ikakve sumnje, za sve antologije. Kakvi Oskari, Emiji i emui, ovo je za svaku školu i udžbenik, za vremensku kapsulu, da se pošalje u svemir sa najužim izborom najvećih ljudskih postignuća. „Evo vam, alieni: verovaćemo vam da ste nadmoćnija bića ako možete da dostignete OVO!“

            I na kraju, KRAJ! Ne, bez brige – neću spojlovati. Samo ću reći da je kraj III sezone, a time i cele serije – IZUZETAN! Ovo se mora naglasiti zato što smo navikli maltene na pravilo (sa vrlo retkim izuzecima) da nas (američke) serije vozaju i vozaju i zamajavaju po 5-6 sezona pa i više samo da bi nam na kraju, posle 50 epizoda, krknule neki poludupasti bedasti „kraj“ koji se manje-više pokenja na sve što je prethodilo. 

Čak i onda kad se to baš ne desi, na kraju često bude manja ili veća doza frustracije, kao kod usred priče prekinutog TVIN PIKSA (srećom, nastavak sledi, 25 godina kasnije!), ili kod simplističkog i how-convenient završetka BREAKING BAD (ah, taj debilni tačno namešteni i programirani mitraljez, jebo ih on!).

U HanibalU nema ništa slično: bez obzira na to što je serija bila zamišljena kao duža, i što je otkazana usred treće sezone (od planiranih 6), jednom kad vidite kraj poslednje epizode, bićete zadovoljni i srećni kao malo dete koje se upravo nasisalo majčinog mleka i ušuškano leglo na počinak, u slatke snove. Nisam verovao da je to moguće, i tokom većeg dela poslednje epizode, sve do pred kraj, imao sam osećaj gubitka, frustracije što će sva ova divota biti presečena na neki verovatno nedokuvani način, zamišljajući kraj – vo vjeki vjekov – kao klifhenger u stilu TVIN PIKSA, ali bez jače šanse za novo vaskrsenje.

A onda – a ONDA, kad se sve to rasplelo, i okončalo, ne samo što sam bio prezadovoljan TIM i takvim krajem, nego sam – nemreš bolivit! – bio srećan i što je serija ukinuta, i što je OVO ispalo njen kraj. Jer, posle ovoga sve dalje bi bilo krajnje redundantno i sasvim sigurno repetitivno, nepotrebno odugovlačenje. Kao što je neko već primetio, Vil je sa Hanibalom već prošao kroz celu igru zavođenja koju je, kasnije, imala da prođe Klaris (u romanu i filmu Hanibal), tako da bi to bilo sasvim izlišno. Deža vi.

            Hanibal je o Vilu i Hanibalu (Egu i Idu), i njihova priča je okončana na najbolji mogući način i uz najlepši mogući saundtrek – da ne spojlujem ako do sad već ne znate: kad je, uz završni divotalni slow-mo krvopljus, krenula ONA, to je svemu dalo još jednu extra dimenziju divotalnosti i lepote.

            Hanibal je neshvatljivo mudovit, jednom-u-životu hrabar i pametan projekat koji je misteriozno uspeo da opstane, sa svim svojim splaterom i stilizacijom i hermetičnošću, na fucking televiziji, bez ikakvih dodvoravanja „normalnoj“ publici, dapače, sa sve progresivnijim ludilom: i mada takav kakav je on svakako nije user friendly za široke mase, uveren sam da je savršen za čitaoce ovog bloga, i uopšte za probrane sladokusce koji će umeti da cene njegovo bogatstvo ukusa.  

Iskreno žalim one nesposobne da rezoniraju sa osobenom frekvencijom ove divotalnosti. Ali zato neopredeljene, sumnjičave, nesigurne snažno podstičem da ovo svakako odgledaju, ako do sad nisu. Ako volite horor a ne volite HANIBALA, moram vam reći da, onda, ipak ne volite horor (bar ne onaj vrhunski). Ostavite te Babaduk It Follows Sinister Insidious zidarske podriguše i počastite sebe jednom istinskom (Sikstinskom) horor poslasticom!