Nisam još, nažalost, stigao da overim jedan od novijih
filmova Kjošija Kurosave, Dagerotip, iliti Tajna mračne komore. Da
budem iskren, malo mi je skliznuo sa vrha liste prioriteta kada sam pročitao
kritike, na osnovu kojih mi deluje da je film neumereno spor, da ne kažem
dosadnjikav, i da traži i vreme i strpljenje kojih u zadnje vreme imam sve
manje. Pored toga, nisam baš bio impresioniran njegovim skorašnjim SF-horor
double-billom, Before
We Vanish / Foreboding (2017) pa mi je tim manje bilo da čim prije i
što hitnije overim i ovaj slowburn gothic.
Međutim,
javio mi se stalni čitalac i povremeni saradnik bloga, Dejan Marković, čije ste rivjue ovde već mogli čitati – pa zato,
dok ja ne overim film, neka njegov sasvim konkretan tekst posluži kao prilično
pouzdan pokazatelj šta mu to dođe i koliko bi vam zanimljivo moglo biti. Ja ću Dagerotip
svakako pogledati u skorijoj budućnosti, pa ću se osvrnuti i ja, zavisno od
zasluga mu i mogućnosti mi, možda u zasebnom rivjuu, a možda u nekom zbirnom
pregledu, ukratko. Do tada, evo najavljenog teksta.
DAGUERROTYPE
(2016)
by
Dejan Marković
Dagerotipija: Postupak koji
je razvijao francuski slikar Luj Dager od 1837. Korišćen je sve do 1860.
godine. Ukoliko se bakarna ploča premazana srebro-jodidom izloži svetlosti u
komori, a zatim napari živinom parom i fiksira rastvorom obične soli, formira
se trajna slika.
Enciklopedija slikarstva i
grafike
Lotar Altman
Prvi internacionalni film znamenitog japanskog
reditelja Kjošija Kurosave pod nazivom „Tajna mračne komore“ (distribuiran i
pod nazivima „Žena sa srebrne ploče“ i „Dagerotipija“) snimljen je 2016. u
Francuskoj, kolevki fotografije, ali i filma, i pritom kao osnovni motiv uzima
fotografski medijum kroz koji pokušava da predstavi „magiju“ zapisa na srebrnoj
ploči, negativu ili pak na filmskoj traci. Kjoši Kurosava u vreme dok je bio u
dubokoj senci svog prezimenjaka, velikana japanske i svetske kinematografije,
Akira Kurosave, tj. bio internacionalno nepoznat, radio je u B-produciji na
žanrovskim projektima. Snimao je gangsterske filmove, a zatim i horore.
Međutim, radio je to sa izuzetnim vizuelnim stilom i misaonom nadgradnjom, što
ga je kasnije kao zrelog umetnika lansiralo na najveće svetske filmske
festivale. Većina njegovih novijih filmova su svojevrstan miks saga o duhovima
i kontemplativnih filmova na temu ljubavi, bola usled gubitka voljene osobe, života
kroz uspomene i sećanja kao pandama življenju u fizičkoj stvarnosti. Duhovi kod
Kurosave žive i posle fizičke smrti pored svojih bližnjih, koji ih kao takve, skoro
opipljive, prihvataju zdravo za gotovo. I zbog toga se, kao i zbog suptilnog,
mistifikujućeg pristupa temi, ovi filmovi čitaju dvojako; ili kao natprirodna,
fantastična pripovest, ili kao alegorija snage
sećanja i uspomena na voljene koji su nas napustili. U „Dagerotipiji“ fotografije
preminule žene i njene ćerke poslužile su kao uspomene, odnosno katalizator za
njihovo „otelotvorenje“ u životima njihovih partnera.
U centru pažnje je profesionalni fotograf Stefan, koji
nakon smrti svoje žene Denis, napušta poziv modnog fotografa i povlači se u
svoju gradsku vilu gde se posvećuje fotografisanju svoje ćerke Mari. Pritom
koristi staru fotografsku opremu i postupak dagerotipije. Štaviše, poseduje
ogromnu mračnu komoru kako bi otisak cele figure na srebrnoj ploči bio u
prirodnoj veličini. U tom opsesivnom poslu mu pomaže stari asistent Luj i kada
ga on zbog problema sa zdravljem napusti, angažuje mladog i neiskusnog Žana. Žan,
ulazeći u Stefanovu vilu, kao da ulazi u neki drugi davno prošli svet.
Unutrašnjost vile i dvorišta sa staklenikom evocira doba nastanka fotografije,
vreme kada je kroz neogotik i romantizam vaskrsnula i priča o duhovima. A
duhovi opsedaju i Stefana. S vremena na vreme ima osećaj da je njegova pokojna
žena prisutna, jer kao da čuje njen glas ili kao da mu se ukazuje njena
silueta. Njegova želja da mu se ona vrati se odražava upravo u fanatičnom
fotografisanju svoje ćerke, obučene u haljine koje je nosila i Denis. Žan, koji
u tom poslu asistira Stefanu vremenom postaje blizak sa Mari i Stefanova
opsednutost postepeno postaje kod njega transponovana na Mari. Kada se desi
nesreća, njegova ljubav produbljena bolom postaje, kao i kod Stefana, most ka
onostranom. Da li i u kolikoj meri na tu vezu utiče fotografski zapis ove dve
žene, kao nosilac dela njihovih duša, ostavljeno je nama da prosudimo
razmišljajući o prirodi medijuma fotografije i filma.
Ova priča o duhovima je vešto građena i vođena čvrstom
rediteljevom rukom. Tipično za Kurosavu radnja se sporo odvija kako bi nam kroz
vizuelnost detalja ostvarenu dugim kadrovima polako uvukao nelagodnost pod
kožu, a nas same postepeno u priču. Toliko postepeno da ni ne primećujemo da su
duhovi već tu oko nas. Pažnju nam povremeno odvlači prozaičan dramski konflikt
oko prodaje vile između Žana i Mari sa jedne strane, koji žele da dođu do novca
i otputuju, i Stefana, koji želi da ostane, jer ga za vilu vezuje Denis i
ljubav prema fotografiji. U svakom slučaju, neobično je kod ovog režisera da je
sve tako racionalno i logično ispripovedano, s obzirom da je ono najbolje ili
barem najuzbudljivije u njegovim filmovima diktirano logikom sna. Zbog toga je
veći deo ovog dugog filma sporog tempa za većinu gledalaca zamoran.
Troje glavnih glumaca su korektno odigrali svoje
uloge, posebno Konstans Ruso u ulozi Mari samom svojom eteričnom pojavom, a
zatim i dramaturškom zadatošću lika razapetog između ljubavi prema ocu i želje
da se osamostali i Tahar Rahim kao Žan, koji je u početku tih i više prisutan
kao posmatrač bizarnog ambijenta u kojem se našao, ali kasnije postaje
dominantan i sam svojom uverljivošću najviše doprinosi da ostanemo u nedoumici
oko (nat)prirodnih dešavanja u njegovom okruženju.
Hirurški precizna filmska fotografija dominantno
hladnih boja obeležje je i ovog Kurosavinog filma. Posebno su dobro uhvaćeni
kadrovi enterijera stare vile, što je i bilo od krucijalnog interesa kako bi se
uspešno dočarala gotska atmosfera stare priče o duhovima. Široki kadrovi u
enterijeru omogućili su da se pored nežnog, gotovo prozračnog Marinog lica
snime i prozirne lepršajuće zavese u pozadini, aludirajući na njenu
transcendentnu prirodu. Sa istim ciljem su snimljeni i kadrovi u kojima se
njeno telo udvaja u ogledalu. Gotski ugođaj eteričnosti donose i scene u kojima
se misteriozna ženska figura bešumno kreće spiralnim stepeništem ili kada se
jedna od vrata u unutrašnjosti vile sama otvaraju. Magija stare vile deluje preko
dagerotipija Denis i Mari takođe i na Stefana i Žana. I njihova tela se
prikazuju udvojena u ogledalima vile sugerišući da naša bića nisu sasvim
ograničena čulnim svetom, već da se prostiru i u sferu natčulnosti.
Međutim, simbolika ogledala osim stvaranja gotske
atmosfere u ovom filmu iskorišćena je i za odavanje počasti umetnosti
fotografije i filma. Estetska je čovekova potreba da sve ono što vidi dovede u
nekakav red uokvirujući ga, da izoluje pojedine zone vidnog polja u kojima su
stvari lepo raspoređene. Ta potreba ga je naterala da tako zapaženu kompoziciju
prenese na uokvireno slikarsko platno ili je uhvati u ekran foto-aparata ili
kamere. Uostalom zidovi stare vile su obloženi slikama i štukaturom, dok su
radne prostorije zakrčene iskorišćenim i neiskorišćenim srebrnim pločama. Na
kraju, sveprisutnim fotografijama Mari i Denis pridodato je uz estetsko i
magično svojstvo umetnosti, koje prevazilazi granice života i smrti, trajanja i
beskonačnosti, racionalnog i oniričnog.
Za Kurosavu su film i fotografija, u svakom slučaju,
više od puke hemije, mehanike, elektronike i optike. Prikazujući na početku
filma čitav postupak dagerotipije, od masivne konstrukcije mračne komore, duge
ekspozicije prema fiksiranom modelu i hemijske obrade živinom parom i rastvorom
soli na srebrnim pločama, koje obuhvataju ljudsku figuru u prirodnoj veličini,
akcentovao je značaj fotografije ne samo kao objektivnog prikaza, kopije
stvarnosti ili kao umetničkog izraza, već sugerišući kroz materijalizaciju
preminulih u filmu, i kao živu stvar, čuvara i konzervatora nekih bivših
stvarnosti za večnost, podržavateljku naših sećanja koja su živa koliko i naša fizička
stvarnost. Zbog toga je ovaj film glorifikacija fotografije u svoj svojoj
ukupnosti, a posredno i filma koji je fotografiju stavio u pokret.
