Prethodnih
nedelja mogli ste u komentarima na razne postove ovog bloga da zapazite
fragmente dnevnika entiteta koji se, za sada, odaziva na ime "Čovek iz
doline" (iliti "Man from valley"). Ti rantovi uglavnom nisu
imali mnogo veze sa tekstovima na koje su se lepili, a ne znam ni koliko su
bili zapaženi u toj formi i na tim mestima. Pošto mislim da imaju određenu obrazovno-rekreativnu
vrednost, tj. da su dovoljno luckasti i weird za stvari kojima se ovaj blog
bavi, zamolio sam autora da ih bar malo uredi, kako bi bili predstavljeni svi zajedno, na
jednom mestu, čitaocima dovoljno dokonim i zainteresovanim za nešto bizarno i otkačeno.
Uostalom, sve ovo se može čitati i kao nekonvencionalna SF priča. Ali,
to je SF koji neki, kako izgleda, već žive... Budućnost je stigla, horor je oduvek tu!
Fotke
uz tekst odabrao je autor.
sTVar
by Man
from valley
Mezija,
2015. A.D. – U državi koja još nije ostvarila švajcarski standard i američki
san, željna ruskog uticaja i zapadnjačke ljubavi, trenutnog standarda bliskog
Ukrajini za vreme holodomora, uveden je digitalni tv signal koji prkosi
standardima najrazvijenijih zemalja u Sunčevom sistemu netamnog energijskog
spektra. Da, najsavremeniji digitalni tv signal, baš u državi idealnoj za
poljoprivredu koja sneva da postane nova Silicijumska dolina, tehnološki
opskrbljenih dembelja i ladoleža keltsko-slovensko-vizantijsko-otomanske
genetike. Digitalizacija je dovela na hiljade zastarelih tv uređaja bez
signala, koji su u procesu adaptacije stvorile pomahnitale tv zombije, željne
digitalnih impulsa koji će, konvertovani na ekranu i zvučniku, doneti veselje i
sav taj spokojni život mas-medijskih mahinacija i obmana. Neki građani su
pružili otpor neprihvatanjem digitalne ere dekadencije, izbegavajući prinudnu
ugradnju digitalnog adaptera od strane superiornih dronova. Jedan od njih,
Đorđe Blagojević, penzionisani ekolog Instituta marinske biologije u Novom
Arkamu, govori o tim trenucima digitalizacije Mezije u svom dnevniku.
Dan 2.
- Bez pristupa sam nacionalnoj frekvenciji televizije, ovde u selu Buštranju,
na oko 300 kilmetara od najbližeg poznatog HAARP postrojenja. Neobavešten sam o
bilo čemu, jer radio ne slušam, pregledam slučajno ponekad vesti na internetu.
Nema nigde pobuna u blizini, nema tenkova (to što je ostalo od onih koji su
pretopili u posuđe) i vojske, životinje ne pokazuju nikakve reakcije na
dolazeći talas bombardera ili bilo kakvog oblika nasilja. Prvi susedi,
kilometrima daleko, opskrbljeni digitalnim fetišom, ne javljaju ništa, ili bar
se prirodno ponašaju dok sam pretraživao termovizijske satelitske snimke
okoline od juče, sa Host7 protokola. Neobavešten sam televizijski, dok mojim
telom preleću na milijarde digitalnih talasa.
Dan 3.
- Još uvek sam, svojevoljno, bez nacionalnog tv digitalnog signala.
Neinformisan sam potpuno sa strane digitalnih tv signala. Životinjska čula, do
skoro utišana medijskom raskoši, počinju da se pojačavaju, počinjem da osećam
vibracije nečega što mi se pribiližava a da ga tek onda ugledam, noćni vid se
pojačao da me noć sa punom mesečinom zaslepljuje od tolike preosvetljenosti.
Ukus mi se promenio, nepcima mi mnogo više prija 'epsi od toliko reklamirane
'oca 'ole. U lokalnom marketu sa rafova nanjušim najbolji izbor hrane, umesto
reklamiranpg đubreta koje guraju na akciji. U šumi iza brda izbezumljeni čovek,
lišen tv signala i bogat nemaštinom da je priušti, već par dana luta poput
zombija u potrazi za tv dozom, dozom nekog rijalitija koji će vratiti njegovu
dekadentnost na normalne vrednosti koje ga održavaju dekadentnim. Noćas je
njušio moju antenu uzaludno, uputio se na sever, prema najbližem releju...
Dan 4.
- Stomak mi je zategnutiji 6%, jer sam batalio pivo, čips i kikiriki u
nedostatku gledanja utakmica. Otključao sam neke nivoe svesti za koje nikad
nisam ni znao da postoje, na osnovu poznatih obrazaca fizionomije lica, vidim
neke buduće radnje u ponašanju tih ljudi i njihove namere. Sinhronizovao sam
disanje sa mačkom i odjednom uvideo glavna legla miševa i pacova, kao i
zaboravljeni komad pršute iza radnog stola u kuhinji. Noćas je nešto glodalo tv
antenu, prema otiscima to je nešto dvonožno, sa odmaklom fazom karijesa.
Kasnije
– prošao je dron koji beleži prijem signala. Na vreme sam uključio DSR (Digital
Simulator Receiver), poklon od prijatelja sa Aljaske. Dron je očitao da primam
signal, ali je i zabeležio da ne živim ovde jer sam preko DSR poslao termalna
očitavanja glodara i mačaka u kući i neće mi prinudno naplatiti uslugu – polako
snabdevaju tv zombije risiverima i nadam se da neće mi više niko njušiti
neaktivnu antenu. To rade tako što dron lansira digitalni tv čip koji se čvrsto
slepi sa postojećom antenom – hitna mera koju su vlasti uvele zbog porasta
nasilja i upadanja u kućama radi gledanja televizije, slabost koju će kasnije
iskoristiti da svakome nametnu obavezno plaćanje.
Dan 33.
- Još uvek sam bez tv signala. Prošle nedelje su mi proradila termalna čula
tako da mogu da osetim najsvežije zone u okolini i tamo se rashladim u ovoj
letnjoj žegi, imam sposobnost temperaturnog radijusa od 627 metara oko sebe,
merio sam koracima. Telo, prethodno devastirano dekadentnim tv signalima,
počinje da se brže regeneriše, ogrebotine i površinske posekotine mi zarastaju
2,33 puta brže, dok iz hrane usvojene metale počinjem da više inkorporiram u
kosti i mišiće, tako da bez problema podižem teret od 80 kila, ranije sam mogao
jedva 55. Iz tla počinjem da apsorbujem geomagnetne talase, kanališem ih i
pomoću njih dekriptujem radiotalase raznih frekvencija, tako da slušam
razgovore pilota, obaveštajnih službi, meteorologa. Pred spavanje u glavi,
poput tjunera na radiju, preslušavam analogne signale radio stanica i radio amatera,
kakve samo informacije ljudi razmenjuju. Ovim talasima počinjem da pružam sve
snažniji otpor HAARP talasima, tako da mogu otključati nove nivoe podsvesti.
Juče mi
je uspelo da se sinhronizujem sa patrolirajućim dronom, uspevalo mi je da
nakratko upravljam njime prvim koracima telekineze, međutim ne mogu da
pristupam digitalnim podacima u njemu. Mogao sam da usmerim jedan snažniji
geomagnetni impuls i spržim svu njegovu elektroniku, ali to bi samo dovelo još
problema, za sada ignorišem otvorene borbe. Proučavam gde globalni sistemi
imaju rupe i greške.
Dan 44.
bez TV signala – Gaia! Uspostavio sam prvi neuro kontakt sa neljudskim kičmenjacima.
Išao sam pored reke u Zaboravljenoj dolini i legao na postelju od tek opalog
bagremovog lišća. Polako sam počeo da gubim vidno polje grana i neba u koje sam
zurio ležeći na leđima, jer ono je bilo zamenjeno naizmeničnim vidokrugom
zaranjanja i izranjanja iz vode. To nešto je potom zgrabilo mladu krastaču i
neko vreme u tom vidnom polju se pridružio prizor gutanja plena. Odjednom sam
skočio kada sam iz tog vidnog polja ugledao sebe kako ležim. Bila je to vodena
zmija, u narodu poznata kao ribarica ili Natrix tesselata. Uplašili smo se
jedan od drugog, tako da je prestala neurotransmisija. Osećaj je bio
veličanstven, simultano sam dobijao osećaj hladne vode oko mene dok je zmija
vijugala po rečnom viru, vilice su me bolele, ipak svrbele, od nadražaja dok je
zmija gutala žabu. Celo vreme, tih nekoliko minuta sam imao osećaj da nemam
noge i da je moje telo jedna vijugava kičma optočena snažnim mišićima koji su
prekriveni iskockanom ljuskavom kožom.
Želudac
me je zaboleo od tolikog stimulansa sručivanja celog tela žabe u njemu, pošto
zmije ne komadaju već gutaju ceo plen, ali je ubrzo pomenuti kontakt nestao i
više nisam video povremeno palacanje jezika ispred sebe. Samo mogu da vidim šta
taj organizam vidi, bez uplitanja u njegovo manevrisanje telom i odluke. Živi
organizmi su povezani, njima teče energija koju transformišu geni potekli od
jednog pragena, koji nije nastao pukom slučajnošću Oparinove teorije
koacervatnih kapi u praokeanu, već je prste umešala, malo pomogla Tamna
materija, da se ti molekuli organizuju u samoreplikujući lanac RNK i DNK. Životinje
su neka vrsta kamera za nadgledanje po prirodi, svuda gde puca njihov pogled,
može se preneti na neutucani ljudski um koji može da koristi minimum petinu
svojih moždanih potencijala. Osećam kako mi je poslednjih mesec dana kičmena
moždina sve toplija, pre nekoliko dana u snu mi je razjašnjeno da je kičma
šuplja i da je ispunjena slanom elektrolitičnom tečnošću koju mešaju pipci
ćelija unutrašnjeg zida kičmene moždine. Ovoliku nervnu aktivnost može
ispratiti samo veliki broj nervnih impulsa čime je ovim mešanjem elektrolita
biostruja i pojačana u telu. Bio sam oduševljen ovim zato što sam ove
informacije imao u knjizi na studijama, a da ih nisam ni jednom pročitao,
jednostavno ta knjiga je bila zaklopljena, samo sam čitao njen naslov. Pamtim
snove kao da ih nisam ni sanjao. Pomenuo sam tamnu materiju. Postoje neke čudne
svetlosne anomalije kada noću gledam na talasnoj dužini bliskoj vidljivom delu
spektra svetlosti, jednostavno sam zurio u lampu u dvorištu i na jednom mestu
svetlosti nije bilo, gotovo ceo kubik vazduha u mraku na metar od lampe a kada
prođem rukom ne osetim ništa materijalno, gušće od vazduha. Ne znam o tome još
uvek ništa detaljnije.
Ljudi u
okrugu polako sve više pucaju od nedostatka tv signala, mahom socijalna grupa
stanovništva. Slušaju glasine putujućih trgovaca stokom o aktuelnom
televizijskom programu i slepo veruju u to.
Preksinoć
je na samo par kilometara od moje doline upala u kuću grupa tv zombija i
naterala ove druge tv zombije, penzionere, da im improvizuju narodno veselje
koje su donedavno gledali na televiziji. Dron koji je zatekao tu torturu,
uleteo je kroz prozor kuće i ispalio im sticker na televizoru, tako da su odmah
dobili digitalni prijem i istoga trenutka umirili, dok je na poleđini stikera
pisalo rok uplate ove usluge i iznos. Sve sam ovo video, očima pacova iz
kredenca te sobe.
Počinjem
da u životinjama i biljkama vidim delove drugih organizama koji su ugrađeni u
sadašnje organizme prirodnim kruženjem materije i protokom energije i mogu samo
da kažem da je živa materija memorija koja sadrži snimljene epohe u sebi, jer
geni su taj negativ svega što se dogodilo. Gotovo da nema više sala ispod moje
kože, najmasnije tkivo u meni je nervno, zahteva dosta energije da su sve masne
rezerve iscrpljene. Od tolike potražnje za energijom, unosim i do tri puta više
hrane nego što sam nekada, dok delovi kože koji su direktno izloženi insolaciji
(vrat, lice i ruke) postaju zeleni - pune se hlorofilom čime sintetišem i do
osminu potrebne energije – za sada. Tokom oblačnih dana gotovu hranu jedem više
mada mi koža postaje sve zelenija.
Dan 47.
- Sunčane dane sam iskoristio za fotosintezu hrane. Jedem gotovu hranu tek
toliko da mi ne zakržljaju digestivni organi. Kada se dobro skoncentrišem,
uspevam da uhvatim kontakt, sinergiju, komunikaciju, šta već, sa čitavim
okruženjem, gde nasumično u glavi primam slike viđene raznim očima oko mene
koje gmižu, puze, lete, rone. Osećam energiju uginulih životinja iz biljaka
koje su ih usvojile, ne samo životinje to su ljudi! Ljudi iz ratova, ljudi umrli
prirodnom smrću, neki napon u glavi mi dolazi od njih, ali ne mogu sve da
ispratim, postoji toliko nivoa i hodnika podsvesti koje treba otključati da bih
bio svestan njih. Snaga ne raste više onako enormno brzo u mišićima, ne mogu da
podižem ništa preko 90-ak kilograma, ipak srce ima svoje granice, pri tolikoj
metalizaciji kostiju i mišića. Ipak je telo dobilo jedan snažan razvojni impuls
i sada se smiruje, zbunjeno je, proučava samo sebe, svoje kapacitete, pravce u
kojima će se dalje menjati.
Vuk je
maločas prošao kraj mene, na licu mu se videlo da bi prosto sebe proždrao
koliko je gladan, samo smo se pogledali i krenuo je dalje, uputio sam ga ka
crevima teleta prosutih u reci koje sam danas onjušio.
Koliko
samo informacija ima zapisanih u DNK. Sanjam ih u vidu kaledioskopa koji se
okreće pred očima, ali opet ne mogu u svesti toliko da ispratim. Potrebno je
dosta vremena za sagledavanje okeana podsvesti kroz maleni prozor na podmornici
svesnog.