Predavanje o Edgaru Alanu Pou (izveštaj i audio)

Predavanje o Edgaru Alanu Pou, povodom 200 godina od njegovog rođenja, desilo se 27. marta 2009. u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.Poseta je bila izvan svih očekivanja: dvorana je bila bukvalno krcata, sva mesta za sedenje bila su zauzeta, a bar 5-6 mlađih ljudi stajalo je sa strane. Praktično, nije bilo mesta ni za stajanje. Svojim očima sam video nekoliko posetioca koji su se vratili nazad zato što su zakasnili i nisu mogli nigde da se smeste.

Oni koji su došli na vreme i zauzeli svoja mesta pažljivo su odslušali priču o gotiku i Pou, samo 4 ili 5 osoba je napustilo priču tokom trajanja, a posle predavanja, koje je trajalo 50-ak minuta (prema dogovoru sa organizatorom, zato što je nakon njega bio predviđen i film), bilo je i zanimljivih pitanja iz publike. Jedno se ticalo prisustva metafizičke kazne u priči 'Bunar i klatno' a drugo eventualnih autobiografskih momenata u Poovim pričama o 'mrtvim dragama'.

Najveći broj došavših ostao je da odgleda i film Žana Epštajna.

Ja sam zadovoljan skoro svime, osim činjenicom da sam zbog još uvek pomalo rovitog i suvog grla govorio malo 'ravnije', tiše (u mikrofon, naravno), i što nisam ni pokušavao da publiku zabavljam pošalicama, ironijama i nepotrebnim savremenim aluzijama koje bi im 'približile' temu. Uostalom, kao i svako, tako i ovo predavanje prilagodio sam ciljnoj grupi, a cijenim da ovi koji su došli da čuju nešto o Pou (mnogo studenata, kao i popriličan broj starijih, zrelih slušalaca) nije došao da sluša neko zevzečenje i stand-up comedy.

Uostalom, evo audio zapisa predavanja, pa se uverite sami kako je to sve zvučalo.

http://rapidshare.com/files/215793214/PREDAVANJE_O_E._A._POU__Bg__27.03.09..rar

A evo i jednog pogleda sa strane, odnosno, evo kako se na predavanju (i posle njega) proveo Meho Krljić:

Ništa ne opisuje taj ambis srednjih godina kao činjenica da Petak veče provodite tako što prvo odslušate predavanje o Gotiku u radu Edgara Alana Poa u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, a zatim, uz samo jednu usputnu stanicu u obližnjoj kafani odete na koncert SMF-a… Tako mu je to što bi rekao Kurt Vonegat u interpretaciji Gorana Skrobonje…

Veliki deo dana ionako sam proveo pokušavajući da dokučim zašto moj Wii ne želi da se prikači na moj kućni vajrles iako je do juče ovakve zadatke ispunjavao bez hroptanja. Zbog toga, Po je, sa svojim mračnjaštvom došao kao melem na ranu. Rimska dvorana je bila, slobodno možemo reći iznenađujuće krcata i to ne samo lokalnim klošarima koji koriste ovakve prilike za grejanje i socijalizaciju, te devojčicama koje još rade na svom gotskom imidžu, već i, bogami starijim, ozbiljnijim svetom koji je bez sumnje došao da se suoči sa svojim na predrasudama utemeljenim ocenama Poovog stvaralaštva, ali i da vidi Epštajnovu verziju Pada kuće Ašer za koju me je drug koji je sedeo do mene ubeđivao da je snimljena još u devetnaestom veku. Čovek je ipak svojevremeno bio VD filmskog urednika RTS-a, tako da me istorijske lekcije o tome da film u ono vreme još nije bio ni izmišljen nisu preterano pokolebale u slepom poverenju koje sam mu poklonio. Kasnije sam na IMDB-u video da je film ipak iz 1928. godine, što je bio mali antiklimaks, ali pošto ionako nisam ostao da ga gledam, osećao sam da nisam namagarčen onako kako sam mogao biti.

Dobro, Ghoul je svoj posao predavača obavio sa punom akademskom ozbiljnošću ali i sa prijateljskim izrazom lica i mirotočivim prelivom u glasu. Njegova predavanja su uvek (bar sva na kojima sam ja bio) svedena samo na reči, bez slika, slajdova i filmskih ilustracija, pa je tako bilo i ovaj put, ali meni to nikada, pa ni sada nije smetalo. Ovoga puta dodatni bonus je bio i što mu se žurilo u kafanu pa je svoju uobičajenu dvosatnu kvotu uspeo da ispuni u nekih pedesetak minuta. Mogao je on i više da kaže, naravno, možda da podrobnije analizira konkretne Poove priče (uostalom, u gotski ili horor opus ovog pisca spada u najboljem slučaju dvadesetak priča) ali i ovako čuli smo sasvim dovoljno o tome kako je Po uzeo Gotik, jedan žanr smatran uzduž i popreko trivijalnim i kanonizovanim daleko preko granice banalnog, a onda unutar njega stvarao autentičnu umetnost, mešajući sirov i surov emotivni naboj sa intuitivnom psihologijom i lično razvijenom metafizikom. Postavljala su se posle i neka pitanja, ali sve se završilo bez žrtava...

Preuzeto ODAVDE, gde imate i nastavak, ali na druge teme...

THE CHILDREN

 *(*) 

 2- 

englezi su nas razmazili u poslednje vreme svojim SPUŠTANJIMA i RAJSKIM JEZERIMA i navikli smo skoro po difoltu, na neviđeno, da se udivljavamo svakim novim hororčićem otuda.

avaj, ovu DECU je zlostavljao čovek koji je prethodno potpisao film WAZ – a ako ikada pogledate tu prenadrkanu jeftinoću koja bi po svaku cenu da bude stylish i edgy, samo što nema ni duha ni muda ni likove ni priču, onda će vam biti jasno zašto su DECA bila pobačena u startu.

pre svega, postavka je šućmurasto urađena: gomiletina 'likova' se uvede u prvom minutu filma, a gledaocu je ostavljeno da razabire ko je kome šta u toj halabuci sa gomilom dečurlije i roditelja misteriozno mladolikih tako da čovek samo uz najveće napore može da razluči, npr, dal je neko tu nekome mama ili sestra. ovo se ne raščišćava ni kasnije tokom filma jer nijedan od tih stvorova ne bude zaista razvijen u lik –bilo kakav, a kamo li simpatičan i prijemčiv. znači, imamo 5-6 nekakvih entiteta koji ubeskraj kenjaju ni o čemu interesantnom, i njihovu jednako nezanimljivu, neupečatljivu decu koja postepeno počinju da se ponašaju 'čudno' – valjda pod uticajem neke smole na drveću, mada se to niti objašnjava niti osmišljava.

zašto je baš drveće ovde spooky? zašto je dolazak na obod šume – zlo? zar deca nisu u većoj opasnosti da postanu monstrumi na asfaltu velegrada? koje nam se to imbecilne poante spočitavaju ovim? nemam pojma, a ne verujem da su ni scenaristi razmišljali o takvim implikacijama.

od tenzija na relaciji roditelji-đeca – nije izvučeno ništa.

od jezivih potencijala dece – tih 'malih stranaca' kako ih je v. barouz zvao – opet ništa.

od potentnih dramskih situacija – dal da ubijem dete (u samoodbrani) il sebe?- takođe ništa.

to be or not to be roditelj – ništa.

čak se ni od podatka da je jedna od likinja zapravo 'the abortion that got away' ne napravi ništa stvarno zanačajno.

ovaj zaplet nudi MILION zanimljivih, potencijalno podsticajnih ili barem dramski, žanrovski interesantnih puteva – a DECA ne krenu nijednim od njih. što je najgore, ne samo što ne idu onima koji se ovom prikazivaču čini kao logične opcije – ovaj film nema NIKAKVU razlučivu, primetnu agendu, pa makar i promašenu: prosto, nije mi jasno ŠTA se ovim konkretnim scenarijem htelo reći? zašto praviti film o deci koja ni zbog čega postaju ubice? ovo niti je exploatacija u stilu solidnog španskog KO BI MOGO UBIT DETE niti je intelektualno-metafizička elaboracija ranga ROZMERINE BEBE; niti je žanr, niti je drama, niti je treš, niti ništa.

ovaj film je kao jedno veliko dosadno bezubo kilavo derište sa povelikim mlakim smeđezelenim tovarom u svojim pelenama, i to je sve.

BEOGRADSKI FANTOM

***
3

ispratio sam mnogonajavljivani film na premijeri u savinom centru. bila je masa sveta, skoro krcat sava. željni ljudi premijera, dešavanja, pa još ako povod obećava da bude nešto bar upola zanimljivo – eto rulje.

sad, BEOGRADSKI FANTOM, strogo gledano, baš i nije film, ovo više izgleda –kako reče moj saučesnik tokom gledanja - kao KULTURNI NOKAUT sa nešto većim budgetom za igrane deonice. znači, imamo gomilu tih talking heads na crnoj pozadini koje pričaju o fantomu i svojim vezama ili saznanjima vezanim za njega, nešto malo arhivskih snimaka (pretežno vezanih za titovu posetu kubi), i igrane inscenacije fantomovih poduhvata i policijskih napora da ga uhvate.

da se razumemo, sve je to prilično zabavno za gledanje: sagovornici u onom televizijskom delu 'filma' su kratki i koncizni (tj montažom su učinjeni takvim) a neki od njih su i prilično inspirativni, poput taxiste koji sa mangupskim smešakom govori sa neskrivenim simpatijama prema osobama sa određenom kriminalnom tendencijom i sa zlobnim podsmehom prema pajkanima. akcione inscenacije sa belim poršeom koji juri čudno pustim ulicama grada i smešnim pajkanskim autima koja pokušavaju da ga stignu takođe su zabavni za gledanje, fino je to sve režirano i montirano, mada, naravno – nema tu nekog pravog saspensa jer od samog starta znamo i koliko je to sve trajalo (10 dana) i kako se tačno završilo, pa je malkice izlišno navijati 'dal će sad da ga uvate? dal će da im umakne? šta će dalje biti?'

umesto toga, možemo samo da se zavalimo u sedište i uživamo u jurnjavama autima kakve odavno nismo videli u srpskom filmu. i da žalimo što one nisu deo nekog dramskog tkiva, što nemaju pravi i puni dramski (akcioni, triler) potencijal. unutar ovog koncepta, one su malo više od puke egzibicije – kao što je fantom jurio poršeom ulicama Bg ZATO ŠTO JE MOGAO, tako i todorović stavlja te scene u film ZATO ŠTO MU SE MOŽE; kao što je fantom dizao srednji prst tadašnjim pajkanima, tako reditelj ovde diže srednji prst svojim srpskim kolegama podsećajući ih na neke scene i zaplete kojima se odavno ne bave.

sam fantom, kao i svi pravi fantomi, ćuti ko zaliven: igrani film nam ne kazuje skoro ništa o njemu, a u intervjuima s njegovim prijateljima čujemo naznake mnogo zanimljivije od onoga što vidimo u filmu. ideja je da svaki gledalac u glavi izgradi svog fantoma, fantom – to smo svi mi (u potencijalu), tako da je 'lik' koga bezglasno upriličuje milutin milošević – samo platno na koje bi svako iz publike trebalo da projektuje svog fantoma. to je legitiman koncept, dosledno je sproveden, ali nisam siguran da film time više dobija nego li što gubi. milutin, mora se priznati, bolje izgleda (da ne kažem – bolje glumi) ovde nego u AŽDAJI: deluje kao simpatičan mladić s kojim bi se moglo saživeti i za njega navijati. ni u ovom filmu (kao ni u AŽDAJI) ne čujemo njegov glas. ko zna zašto je to dobro?

kad se sve sabere i oduzme, možemo reći da imamo jedan vredan, zanimljiv, u suštini pozitivan filmski produkt koji nudi pristojno gledalačko iskustvo. osnovni problem je u samom konceptu doku-igranog filma. zašto se išlo baš tim doku putem umesto 100% igranog – nemam pojma. nemam utisak da je ovo najidealniji pristup. eto, šijan je načeo fantoma u DAVITELJU (u jednoj sceni), todorović ga je sada donekle elaborirao u svom dokumentarno-igranom filmu, ali ubeđen sam da prava, puna, ultimativna FILMSKA priča o fantomu tek treba da se ispriča.

fantom je kao zekin KRIK, i ovo je kompliment, ali istovremeno i upozorenje o njegovim ograničenjima. zamislimo da je KRIK izmontiran u film od 100-ak minuta i tako pušten u bioskope, umesto što je išao na TV. fantom nije mnogo različit od toga. biće veći crowdpleaser za publiku, to sigurno, zato što se umesto mračne, tragične i krvave priče o psihopati (što narod baš mnogo i ne voli) bavi jednim pozitivnim junakom sa jasno definisanim i opštepoznatim negativcima bezbedno odmaknutim u jedan drugi (?) režim, tako da je navijanje neizbežno, a uz dozu srbima neiskorenjive jugonostalgije koje taj period (1979) izaziva, fantom ima solidne šanse kod to malo preostale srpske publike. njegovi izvozni potencijali su, pak, krajnje ograničeni, kako doku-igranom formom tako i previše lokalnom pričom. najzad, film je u svojim implikacijama i konotacijama prilično jednodimenzionalan i transparentan: već u prvih 10 minuta više je nego jasno nacrtana slika – represivni režim (čija se represija u filmu zapravo i ne vidi, nego se samo priča o njoj: policija je ovde prikazana poput simpatičnih nesposobnjakovića gde umesto žandara iz sent tropea imamo žandare sa slavije) i jedan buntovnik koji je 10 noći zaredom u rulji nejasno budio potencijal pobune, samo da bi ga potom pajkani skembali i sjebali, a rulja se vratila svojoj bezbednoj idolatriji nemrtvog tita koji gleda sve nas sa svakog zida svake javne zgrade. film se ne bavi ni tom ruljom, ni osećanjima koja je fantom u njima budio, pa ni samim smislom njegove 'pobune', tj da li je uopšte u pitanju bila ikakva pobuna, ili puka mladalačka obest i egzibicionizam.

zbog svega ovoga, od mene fantom ima samo mlaku trojku i umerenu preporuku.

nije to isprazna i emotivno hladna smaračina GEORGIJA niti je to sramotno nekompetentna i tragikomična budalaština kao ZONA MRTVIH; fantom se može odgledati skoro bezbolno, i čak sa mestimičnim uživanjem, ali gorepomenuti nedostaci čine ga nekompletnim iskustvom, mozaikom u kome mnogi bitni komadići nedostaju i čiji je skoro-uvlakački odnos prema policiji naročito upitan. potonji je najočigledniji kroz vrlo prijatno ofarban lik inspektora fanđa, skoro pozitivca; kroz jedan jedini šamar koji 'fantom' dobije kada ga uhvate; i kroz tragičnu fantomovu sudbinu koju saznajemo samo preko natpisa na kraju, umesto preko slike, tj. filma.

prema tome, fantom je odradio mnogo risrča i skockao jednu vrlo elaboriranu SKICU za nekog budućeg filmskog reditelja koji bi nam mogao prikazati pravi, puni panoptikum jednog vremena i njegovih implikacija, što je ovde ostalo u senci ili u krajnje pojednostavljenim, širokim zamasima (broad strokes).

Ranko Munitić (1943-2009)

U subotu rano ujutro napustio nas je Ranko Munitić, jedan od najobrazovanijih i najpronicljivijih filmskih kritičara koje smo imali.
 

Umro je iznenada, vredan kao i uvek, sa nekoliko naslova u raznim fazama završenosti i spremnosti za štampu. Ko zna za koliko smo ih ostali uskraćeni ovim zaista preranim gubitkom.

U obilju njegovih interesovanja o kojima je ostavio desetine vrednih monografija (na teme animacije, glume, stripa, domaćegi filma, filmske kritike...) za posetioce ovog bloga i za mene lično svakako je najznačajnije njegovo pionirsko teorijsko bavljenje fantastičnim žanrovima, uključujući horor.

Još u vreme SFRJ, onda kada niko među domaćim kritičarima nije ni pomišljao da se bavi stravom osim ako je ne potpisuju Kobajaši, Hičkok ili Polanski, Ranko Munitić je objavio svoje prvo kapitalno delo za sve ljubitelje fantastike – FANTASTIKA NA EKRANU, u 2 toma (1971. i 1973. godine).

Dvadesetak godina kasnije objavio je i prvi tom svoje kapitalne knjige ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI (1991), sa okasnelim 2. tomom 1997. i sa značajno proširenom verzijom u planiranih 6 tomova. Od toga, prva 3 su već izašla, a nadajmo se da je rad na preostala 3 Ranko uspeo da završi i da će se uskoro i oni pojaviti pred ljubiteljima njegovog pisanja.

Njegove knjige o fantastici i hororu imale su veliki, možda i presudan uticaj na mene i na moje opredeljenje da se i sam okušam u teoretisanju o tim žanrovima. To je bio glavni razlog što mi je bilo jedino logično da svoju prvu studiju na te teme – FAUSTOVSKI EKRAN, o đavolu na filmu – posvetim "Ranku Munitiću, koji je sve započeo". Mislim da tih nekoliko reči sve govori; i mada su mi pripadnici nekih drugih klanova, koji Ranka nisu baš voleli, tu posvetu uzimali za zlo, ja i dalje stojim iza nje, i mislim da je savršeno logična i smislena. Time ne tvrdim da sam svojim pisanijem uspeo da dosegnem Rankov nivo erudicije, duha, preciznosti i lapidarnog baratanja disparatnim umetnostima – ali želim da naglasim da mi je njegovo pisanje svakako bilo jedan od glavnih uzora.

Malo je reći da je ovo veliki gubitak za našu filmsku misao, i da smo sa Rankom Munitićem izgubili ne samo velikog znalca fantastike (u književnosti kao i na filmu) nego i divnog, nenametljivog čoveka koji je 'jahao sam', nesvrstan, neinstitucionalizovan – i kao takav je odjahao u legendu.

Evo, za sada, mog prikaza ponovljene verzije ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI koja je objavljena na Popboksu. 

ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI, tom I

Ranko Munitić

Kreativni Centar

Beograd, 2007

Piše: Dejan Ognjanović

Prva inkarnacija ove knjige pojavila se u zemlji koja se zvala SFR Jugoslavija. Te 1990. godine jedan izdavački gigant koji danas više ne postoji objavio je u tvrdom povezu, na luksuznoj hartiji velikog formata, sa obiljem vrhunski odštampanih crno-belih fotografija, izdanje koje nije imalo pandana ni do tada, a nije ga dobilo ni od tada do danas. ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI Ranka Munitića bila je i ostala enciklopedija ključnih likova književne i filmske fantastike, ili, kako to autor opisuje, "istraživačko putovanje kroz analizu legendarnih ličnosti iz mitova, bajki, 'horrora', 'science fictiona' i 'heroic fantasy'". Horori koji su naše prostore zadesili samo godinu dana po pojavi I toma učinili su da II tom dočekamo tek 1997., u znatno skromnijem obliku, manjeg formata, mekog poveza, i (skoro) bez fotografija. "Utoliko bolje," pisao je tada Munitić. "Jer, sada svaka na svoj način svedoči o vremenu u kome se pojavila. Čudovišta, tako, i dalje dele našu zajedničku sudbinu."

To bi se moglo reći i za treću inkarnaciju ovog poduhvata (kod trećeg izdavača!), ovog puta u najambicioznijem obliku, bar što se tiče sadržine, ako već ne i opreme. Naime, svoj finalni (?) oblik ČUDOVIŠTA bi trebalo da dobiju u šest tomova i šezdeset poglavalja, čime će ranije inkarnacije (svaka sa po dvadeset) biti uvećane za trećinu, odnosno dvadeset potpuno novih poglavalja, ali drugačije raspoređenih, tako da se smisleno smeste uz svoje arhetipske sadrugove.

Prvi tom najnovijeg izdanja govori o biblijskom Noju, o Odiseju i Herkulu, Sinbadu moreplovcu, Zigfridu, Danteovim paklenim vizijama, kralju Arturu, Doktoru Faustu, Pepeljuzi, Prosperu (Šekspirovom, i onom iz SF filma Zabranjena Planeta) i Guliveru. Kao što se može videti, to je zaista putovanje dugo tri i po milenijuma, kroz likove i mesta našeg kolektivnog nesvesnog, koje iscrtava mape naših snova, mitova, strahova, nadanja i njihovim umetničkih (i manje umetničkih!) ekspresija. Stranicama ovih šest tomova defiluju bogovi i boginje, mumije i vampiri, vukodlaci i ludi naučnici, vanzemaljci i roboti, zmajevi i druga čudovišta, tajanstvena mora i nepoznata ostrva... Kroz sve ove poznate i manje poznate teritorije Ranko Munitić nas vodi sa sigurnošću i pouzdanošću kakvi i priliče pionirskom istraživaču filmske fantastike kod nas (kapitalno delo: FANTASTIKA NA EKRANU, I i II, s početka sedamdesetih). Pri tome se obilato služi odlomcima iz književnih uzora koji su ustoličili matrice iz kojih se, mnogo kasnije, film napajao, pomažući se i stručnom, kritičkom literaturom gde zatreba i sve to uobličavajući svojim kratkim i jasnim sudovima.

Dizajnirana znatno dopadljivije od II toma iz 1997. ali, takođe, ispod nedostižnog, velelepnog toma iz jednog drugog vremena i mesta koje više ne postoji, ova knjiga nudi tri potpuno nova poglavlja, kao i neznatno doterana stara, dopunjena referencama na novije naslove. Ilustracija ima manje nego u nekadašnjem I tomu, ali više nego što su nas recentne knjige slične tematike navikle.

Ozbiljna po pristupu, opravdano ambiciozna ali istovremeno veoma čitljiva i pitka, ovo je knjiga koja će vam otvoriti oči po pitanju najraznovrsnijih obličja fantastike, bila ona horor-mračna ili zvezdano-naučna, i ukazati na praiskonsko utemeljenje likova i zapleta za koje možda verujete da su moderniji nego što, zapravo, jesu. Povezujući pradrevne priče sa njihovim modernim (filmskim i stripovskim) varijacijama, Munitić zapravo pruža svojevrsnu enciklopediju fantastike čiji se naredni tomovi s nestrpljenjem očekuju. Zavirite u svetove koji se ovde otkrivaju i proverite da li i mi na neki način delimo sudbinu opisanih čudovišta.

Promocija Novih kadrova u Nišu

Izveštaj by: ŠOZO HIRONO

Sa velikim zakašnjenjem reagujem na ovaj hepening od pre desetak dana. S razlogom. Čekao sam da se utisci valjano slegnu, a misli odmore od napetih događaja prethodnih dana.
Slika koju sam postovao na simboličan način govori mnogo toga.
Da, nije bilo više od dvadesetak gostiju. SRAMOTA!
Da, sagovornici su bili umorni, udaljeni. Nekako u magli. Ali, opravdano s obzuirom na okolnosti.
NKC je sve efikaniji i bolji. Ali za kog.

Nišlije su ponovo propustile da vide jednu od legendi uživo. Svaka izgovorena reč Đorđa Kadijevića te večeri zlata je vredna svima koji su prisutvovali promociji. Ne samo kulturno umetnički, već jednako nadahnto i istorijski, mala skupina ljudi uživala je slušajući te prohladne martovske večeri stub nosač ili instituciju elokvencije i kinematografskog umeća. Ovo je nenadoknadivo iskustvo. Tim je veća šteta onima koji su ovo propustili.

Ostali učesnici su bili krajnje poslovični. Uz maximalno prozevanje, osetilo se da je promocija knjige Novi kadrovi malo okasnila sa svojom premijerom u Nišu. Svejedno, sama knjiga je doprinos našoj filmsko kulturnoj baštini, i njena vrednost će sigurno rasti s godinama.

Lajt motiv večeri OPET je slaba posećenost.
U čemu je problem?
Da li je reklama NKCa slaba? Zašto se ne pošalje barem 1000 mejlova? Zašto grad ne pomogne nekim reklamama, panoima koji bi bili izlepljeni na prikladnim mestima?
Ili ćemo se konačno suočiti sa činjenicom da je kriza uraganski došla i na naše prostore...... da li je ikad i odlazila?
NE.
gospodo magistri i doktori grada niša. a ima vas sve više fala KURCU!
gurnite duboko srednji prst u vašu guzicu. onda ga lepo izvadite i oližite ga slasno. e to je ukus vaše diplome akademski brđani.

VINYAN (2008)

****(*)

5-

nakon obećavajućeg, mestimično sjajnog, ali pred kraj samo promašenog CALVAIRE-a, FABRICE DU WELZ sa svojim drugim filmom napokon ispunjava obećanja (skoro) sasvim, i isporučuje više nego respektabilan film koji ga definitivno stavlja na radar kao jednog od najznačajnijih ljudi koji trenutno prave horor i od kojih prava ludila tek treba očekivati.

VINYAN je, pre svega, impresivno audio-vizuelno-atmosferično iskustvo, što nimalo ne čudi ako kameru drži čovek koji je slikao IRREVERSIBLE i INSIDE, a prepoznatljive skoro-experimentalne muzičke dronove i dark ambient radi baja koji je već svojim muzičkim radovima ukrasio HAUTE TENSION i (opet) INSIDE. prva liga, zaista: tim pre što je njihov posao savršeno integrisan sa ostalim pregenijalnim saradnicima: benoit debie-jeva kamera potpomognuta je perfektnim location scoutingom i vanrednim production designom, a francois eudesova muzika se neosetno pretapa u sound design sa neverovatno zlokobnim zvucima ptica i insekata džungle, te udaljenim grmljavinama, kapljanjem vode, kišama, talasima i šumovitim dronovima koji su možda deo atmosfere a možda samo projekcija izmučenih psiha protagonista.

da se razumemo: VINYAN je, pre svega, drama, samo što je ispričana horor jezikom. iako postoje reference na određena lokalna verovanja vezana za duhove, ovo nije yet another asian ghost flick; strogo gledano, uopšte nije ghost flick. jedini duhovi su u glavama roditelja koji su vođeni pre svega majčinom slepom verom da njen sin nije stradao u cunamiju već da se nekako našao preprodat u neku džunglovitu zabit: potraga za njim, kroz prašume i sumorno trula vlažna raspala naselja od straćara, zauzima najveći deo filma.

nekima će smetati te deonice putovanja – vidim da fangorijancima svakako jesu, i to je i razumljivo. ali ovo nije film za fangorijance: du welz je napravio jedan mudovit nesumnjivo nejeftin art film, na ivici experimentalnog, i fascinantno je da je uspeo da obmane toliki broj finansijera da mu daju pare za ovo krajnje nekonvencionalno artističko izdrkavanje koje će prosečne 'horordžije' verovatno da smori tokom tih –meni fascinantnih- mističnih etida, a onda i da ih frustrira tj naljuti svojim –površno gledano- otvorenim krajem. pažljivom gledaocu, pak, kraj neće biti otvoren: kraj je vrlo jasan.

du welz bez greške hvata paranoju i izgubljenost zapadnjaka u tom svetu tajlandske bede i čemera, koji počinju još u gradovima, a svoje groteskno-paklene dimenzije otkrivaju (kao logični produžetak) u nedođijama burme bogu iza leđa. takođe, uz pomoć pomenutih saradnika, on savršeno hvata mističnu zlokobnost džungle kao w. herzogovskog sveta praiskonskog mraka u kome se rast, bujanje i plodnost pretvaraju u sopstvenu travestiju i poprimaju košmarne dimenzije. to je sasvim logično (i plodno) tlo za priču koja se bavi materinstvom takođe dovedenim do svoje travestije i košmara kroz psihozu i ludilo žene nesposobne da prihvati da je plod njene utrobe progutao talas mračne, beslovesne, neljudske tame. verujući u svoje instinkte više nego u svedočanstvo svojih očiju ona odlazi u srce tame gde uvlači i svog nevoljnog, ali ipak poslušnog muža, samo da bi ga povukla sa sobom u vrtlog iracionalne samodestrukcije poput davljenika koji grčevito grabi i sa sobom odvlači i sebi najbližu osobu.

u tom smislu, VINYAN se može čitati i kao pametna parafraza i nadgradnja cronenbergovog BROODA: majka, poludela od bola, pretvara ceo svet u the shape of rage – mračna, maglovita, vlažna džungla je ne samo objektivni korelat njene izgubljenosti i bola nego je i antipod (ili neminovni produžetak?) njene svedenosti na matericu: plodnost koja je toliko pervertirana da počinje da rađa nakaznost i negativitet. razotkrivajući mrak ispod površine sveta, i nedovoljnost razuma i logike za snalaženje u njemu, du welz ne može drugačije nego da svog muškog protagonistu prinese na oltar mračne majke. za razliku od BROODA, ovde nema bežanja: džungla je jača, srce (i materica) tame gutaju ga dok Mama ostaje sa svojim broodom.

pružajući savršen filmofilski korelat pregnantnih pitanja zasnovanih na sudarima zapada i istoka, muškog i ženskog, detinjeg i odraslog, svetla i tame, civilizacije i džungle, rađanja i smrti, instinkta i razuma… du welz je napravio zadivljujuć, prelep, beskompromisno mračan, slojevit, predivan i za razmišljanje podsticajan film. što je najlepše, čak i za gledaoca sa isključenim mozgom on pruža estetski užitak koji se može uporediti s malo toga. APOCALYPSE NOW, DON'T LOOK NOW, AGUIRRE… i to je, manje više, to.

ne verujte rivjuima koji kenjaju o nekakvim rupama u zapletu ili slabim krajem ili dosadnim deonicama: ritam filma jeste malkice sporiji, ali je baš kako treba za ono što želi i što maximalno i uspeva: ovo je vrhunsko korišćenje filmskog jezika za slikanje jedva-slućenog, nepojmljivog, neizrecivog.

101 SF and Horror Movies You Must See Before You Die

U Americi su izašle dve knjige u kojima sam pisao kraće eseje o nekim od najznačajnijih žanrovskih filmova ikada. U pitanju su knjige 101 HORROR MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE i 101 SF MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE, koje je priredio Steven Jay Schneider (najpoznatiji po knjizi 1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE NEGO ŠTO POSTANETE HRANA ZA GHOULOVE, koja je prevedena i na srpski).

U knjizi o HORORU pisao sam o filmovima:

THE ABOMINABLE DR. PHIBES (Robert Fuest, US/UK, 1971)

THE BEYOND (Lucio Fulci, Italy, 1981)

MASK OF THE DEMON (Mario Bava, Italy, 1960)

THE MASQUE OF THE RED DEATH (Roger Corman, UK, 1964)

THE WICKER MAN (Robin Hardy, UK, 1973)

SUSPIRIA (Dario Argento, Ita, 1977)

THE EXORCIST (William Friedkin, USA, 1973)

THE DEVIL RIDES OUT (Terence Fisher, UK, 1967)

U ovoj o SF-u, pisao sam o filmovima:

BLADE RUNNER (Ridley Scott, USA/Singapore, 1982)

ROBOCOP (Paul Verhoeven, US, 1987)

STALKER (Andrei Tarkovsky, Soviet Union/West Germany, 1979)

THE TERMINATOR (James Cameron, US/UK, 1984)

Pored mene, u knjizi o SF-u pisao je i Miloš Cvetković, jedan od tihih saradnika ovog bloga.

On je pisao o filmovima LE DERNIER COMBAT (Luc Besson) i PRIMER (Shane Carruth).

Knjige su luksuzno opremljene, meko-tvrdi povez sa zaštitinim omotom, unutrašnjost u punom koloru na masnoj hartiji sa obiljem izvanrednih fotografija iz filmova i postera, i obima su oko 420 strana svaka.

Pored mene i Miloša, sa Balkana je tu još i dragi kolega iz Crne Gore, Aleksandar Bečanović.
Evo u kom smo se društvu našli (ovo je iz SF knjige, gde smo sva trojica):

SIMON SAYS

**(*)
3-

osvežavajuća parodija na slešer filmove koja je, zapravo, uspela da me nasmeje nekoliko puta!
5 omladinaca u kombiju (zašto ih je uvek 5???):
1 hunk
1 comic relief stoner
2 uzajamno zamenjive fufice
1 'virgin' dobra curica (koja prva zagine, pa onda jedna od ove 2 fufe evoluira u 'final girl')
ova petorka ide da traže zlato u nekoj reci (kao familija u krejvenovim BRDIMA – koja je išla po srebro), usput sretnu ne jednog nego dvojicu JEZIVIH ČIČA koji upozoravaju da ne idu tamo (hillarious!), prođu zlokobno svratište kojim ordinira očigledno psihotični Crispin Glover (igra blizance, od kojih se ne zna koji je više retardiran) itd.
dakle, situacija i likovi su viđeni 800 puta do sada, ali tvorci ovoga odlučuju da priznaju da to znaju i da mi to znamo, i zato se i ne trude da nam po 800ti put 'za ozbiljno' prodaju istu ofucanu ragu sa malo 'nove' šminke i da tvrde da je to čistokrvni pastuv; umesto toga, svoj humor grade na našoj svesti o slešer konvencijama tako što ih preuzimaju i samo malo više potenciraju dok ove ne skliznu u groteskno preterivanje (a ionako im ne treba mnogo za to!).
ako svemu tome dodamo sasvim pošteni garnirung od splatter scena, od kojih su neke VRLO maštovite i originalne i žestoke – ali na komičan način – ovo je, sve u svemu, jedan sasvim fin filmić za posvećenike slešera.

šteta što reditelj nije malo zauzdao krispina, jer njegovo preglumljivanje i preterivanje umnogome kvari ugođaj koji nosi prva polovina (u kojoj se slabije pojavljuje). njegov manirizam stvara idiosinkraziju koja remeti balans horora i humora koji je (u scenama bez njega) solidno postignut, i završnicu pretvara u one man show koji nije toliko zabavan koliko glover očito misli da jeste.

LA TIA ALEJANDRA

***
(3-)

mexički filmić TETKA ALEXANDRA je jedan od prvih horora koje sam u životu pogledao. mislim da sam imao 6 ili 7 godina kada sam ga video na tadašnjem RTB-u. naravno, ostao mi je u sećanju kao prilično creepy flick iz koga su mi se brojne scene urezale u sećanje bolje od mnogih koje sam gledao prošle godine.

nedavno sam ga reprizirao.
long story short, prijalo je.

na žalost, kako to obično biva, ništa na šta smo se palili u tako ranoj mladosti ne može da u starim danima ima istu, ili bar približnu čar.
nedostaci tog filma nisu se mogli prenebregnuti: ima ih mnogo, i vrlo su očigledni.
naivan je zaplet.
ravna je režija.
osrednja je gluma (sem tetke, koja je creepy baš kao što je pamtim!).
pa ipak!
fuck it, ti mexikanci imaju nešto je ne suis quoi! film ima određeni šarm, i bezobrazluk tim slađi što iskrsava usred prilično konvencionalno usnimljenog flicka, i sjajan simple-minded no-subplots zaplet koji samo fura napred, ka predivno mračnom kraju.
tema za sebe je odnos prema deci, uloga dece u hororu, PODLOŽNOST DECE HORORU u mexičkim žanrovskim filmovima (šta, mislili ste da samo onaj mexički perverznjak del toro napučuje svoje filmove izmrcvarenom, silovanom, iskasapljenom dečicom?).
na početku, familija u koju se doseli tetka alexandra (veštica) ima troje dece.
do kraja filma dvoje je mrtvo, a treće je u životnoj opasnosti iz koje možda izađe a možda i ne.

iako je tehnička izvedba jedva kompetentna i ne previše nadahnuta, sama priča ima izvestan naboj koji probija između tih suludih slika: nadrealni momenti koji su prosto BEZOBRAZNI koliko su nelogični i besmisleni, i to rastakanje logike i 'stvarnosti' je tim efektnije što se dešava u filmu koji izgleda kao sava mrmak da ga je režiro.
mrmak on lsd!

smrt na rolšuama; natprirodna strava u ključaloj vodi u kadi; smrt u vodenom krevetu; mexičke mumije u produmu; itd.

sve u svemu, TETKA je jedno gledalačko iskustvo koje na vas ne mora delovati kao na mene jer sam visoko subjektivan oko njega, ali… mislim da pravi posvećenici treba da mu pruže šansu.

ovo je, u najgorem, bar solidan, vrlo neobičan film.

Predavanje o Edgaru Alanu Pou

Ove godine navršava se 200 godina od rođenja Edgara A. Poa, velikog američkog pisca i pesnika, oca savremene horor priče. Tim povodom predavanje o gotiku u njegovim delima održaće Dejan Ognjanović sa Filozofskog Fakulteta u Nišu. Predavanje se dešava 27. marta 2009. s početkom u 19h, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda. Nakon toga biće prikazana umetnički najvrednija ekranizacija E. A. Poa, film PAD KUĆE AŠER (1928) Žana Epštajna.

Ime Edgara Alana Poa neraskidivo je povezano sa pričama strave. Prva asocijacija na tog autora, bilo kod običnog čitaoca ili kod kritičara i teoretičara, često je povezana sa nekim od motiva kao što su: gavran, mrtva draga, ukleta palata, grobnica, tamnica, katakombe, crna mačka, prevremena sahrana i slično. Oslonivši se na postojeću gotsku tradiciju, koja je u Engleskoj u to vreme bila u zamiranju, ali je na američkom tlu tek davala prve vredne plodove, Po je uspeo da ove teme i motive učini osobenim i svojim. Budući da gotski motivi u Poovom delu imaju istaknutu ulogu i nalaze se u gotovo svim njegovim značajnim pričama, tema ovog predavanja jeste mesto, uloga i značenje gotika u Poovom delu, kao i uticaj i aktuelnost njegovog opusa danas, 200 godina kasnije.

BABY BLUES

**(*)
3-

dobro, mada ne previše maštovito napravljen film o krajnje upitnoj temi, ili još preciznije: sa krajnje problematičnim pristupom njoj. konkretno: ovo je slasher u kome umesto teens in peril imamo KIDS in peril.
umesto sisatih fufica koje juri maskirani manijak, ovde imamo 1 bebu, 2 dečaka od otprilike 10 i 6 godina i curicu od oko 7, koji beže pred svojom pomahnitalom MAJKOM, koju su sjebali postporođajna depresija (bejbi bluz iz naslova) i pretežno-odsutni muž.
što je još gore, natpis na početku tvrdi da je ovo inspirisano istinitim događajem.
sad, ja zaista nisam neki moralista i trudim se da filmovima prilazim na najotvoreniji mogući način, ali u ovom konkretnom slučaju prosto nisam mogao da se otrgnem od neminovnog gađenja, ili barem zbunjenosti, konceptom u kome je 1 istinit, ogavni, traumatični događaj upotrebljen za žanrovsku exploataciju horror-slasher provenijencije. prosto, upitan mi je entertejment velju ovog materijala, i toga kako je tretiran. mučenje tinejdžerki i devojaka mogu da prihvatim, ali devojčice i dečkiće ispod 10 godina koji plaču i cvile, zbunjeni i uplašeni, pred svojom poludelom majkom... to je ne samo neprijatno nego i neukusno, i ružno.
da se razumemo, sama činjenica da je esencijalno ovo KIDS IN PERIL movie nije po sebi loša: postoje izvanredni filmovi sa tim pristupom (npr. NIGHT OF THE HUNTER, u kome r. mičam proganja 2 deteta približno istog uzrasta kao ovi ovde u BLUZU), pa čak i oni koji svesno ali promišljeno balansiraju na granici neukusa (kao genijalni TRAS EL CRISTAL). ovde nema ni poetizacije HUNTERA ni art-exploatacije-exploracije CRISTALA: BABY BLUES je puka ilustracija koja čak ne počinje suviše loše (gluma je odlična, likovi i dijalozi ubedljivi...) ali se vrlo brzo srozava u slasher kliše preterivanje koje devalvira svu dramu i muku i patnju i svodi ih na, rekoh već, krajnje problematičnu 'zabavu'.
no dobro, čak i ako načas prihvatim da dečji plač i suze i strah mogu imati entertejnment velju, jedna druga stvar mi ne da mira: u bizarno-nepromišljeno strukturisanom filmu, majka je praktično svedena na monstruma i izvor strave, a otac (evidentni sukrivac za njeno ludilo in the 1st place) – na kraju biva skoro iskupljen, kao 'konjica' koja stiže u zadnji čas i SPAS. istina, film prikazuje i njegovu krivicu, ali ona je i kvantitativno (minutažom u filmu) i kvalitativno (insistiranjem na tome u zapletu) sasvim diminutivna i subordinisana kolosalno karikiranoj majčinoj 'krivici'. utoliko, baby blues zauzima neverovatno reakcionarnu, muškošovinističku i neobjektivnu, jednostranu vizuru koja bi u fras bacila robina wooda!
ove 2 gigantske zamerke na stranu, film je fino uslikan, pristojno režiran, a SVI glumci su odlični (majka izgleda kao poor man's mix između angeline jolie i beatrice dale). glavni klinac je odličan, a pohvalno je (dubiozno!) i to što nema zaslađivanja – nekoliko deteta (da ne spojlujem baš tačan broj) ZAGINE pre kraja filma!

OPSEDNUTOST I EGZORCIZAM U SRBIJI – Danijel Sinani

Evo još jedne zanimljive knjižice koja mi je nedavno pala šaka zahvaljujući počiniocima i njihovim saučesnicima a koja se, uslovno govoreći, može povezati sa hororom u Srbiji.

Istina, u pitanju je antropološka studija određenih narodnih verovanja a ne neko senzacionalističko ili žanrovsko naklapanje, ali mislim da bi ovaj rad morao da zanima svakoga ko prati horor, bilo kao konzument, bilo kao stvaralac u pokušaju. Naročito za pisce, ovde ima obilje inspirativnog, originalnog materijala koje je dr Sinani sakupio na terenu, tj u selima u okolini Knjaževca.

Materijal se sastoji iz priča lokalnog stanovništva o raznim fantastičnim fenomenima iz svog iskustva ili iskustva sebi bližnjih, a koja se pretežno tiču vidovitih osoba, proroka i iscelitelja. Sad, kakve veze oni imaju sa OPSEDNUTOŠĆU, pitate se vi? Pa, veza je u tome što većina njih tvrdi da svoje vizije i saznanja dobijaju od neke više sile, a pojedini su i bukvalno u transu kada 'im se javlja' to što treba. Zato, odmah naštelujte svoja očekivanja: nema ovde priča o opsednutim tinejdžerima koji se bacakaju po krevetima, prave razna sranja a onda ih vode u pravoslavne manastire na obrede isterivanja. Na žalost. Izgleda da se te stvari retko dešavaju kod nas. Ja sam slušao o nekim slučajevima, ali ta vrsta opsednutosti, a kamo li egorcizma, vrlo je malo zastupljena u prikupljenoj građi za ovu knjigu. Neki Velikosrbin rekao bi: dok kod katolika Đavo vodi glavnu reč, pa opseda narod, ovde kod nas Bog je jači, tako da kada ljudi uopšte budu opsednuti, u njih ulazi neka dobra sila, koja pomaže ljudima, umesto da psuje kao kočijaš i bljuje gustu čorbu od graška.

Dakle, evo samo nekih od hajlajtova iz sakupljene građe: žena kojoj 'vasione javljaju'; vidovnjak koji po imenu oslovljava posetioce i pre nego što mu se predstave; rituali 'ovijanja' kuće mrtvačkim kostima i vodom od kupanja mrtvaca; mesta koja 'ošamućuju' prolaznike koji gube put i lutaju kao omajani; duše prizvane od medijuma gube svoje mesto u raju i potom lutaju po zemlji; ljudi koji 'nisu ispravni' za u crkvu; ljudi kojima se 'raščepe usta' kad su pod dejstvom 'sile'; nevidljiva sila koja diže ženu do visine I sprata, a onda je spušta na zemlju, itd.

Ovaj materijal zauzima 30ak stranica u knjizi koja ih ima oko 190. Uvodni deo daje opširan pregled inostranih teorija opsednutosti, naravno, zasnovanih na pretežno zapadnom iskustvu, ili na egzotičnim afro-azijskim primerima, bez slovenskih, a kamo li srpskih radova – jer srpskih uopšte i nema. U tom pogledu, Sinanijev rad je uistinu pionirski, ali njegovi kvaliteti su mnogo veći od puke činjenice da je prvi. Izlaganje teorijske građe, sakupljanje etnografskog materijala, i njegova iscrpna analiza na kraju svedoče o visokom akademskom i intelektualnom nivou i upućenosti u materiju, zbog čega i ova knjiga ima Ghoul's Seal of Approval.

Izdavač je Srpski Genealoški Centar i Odeljenje za Etnologiju i Antropologiju Filozofskog Fakulteta u Beogradu.

Kupovina: u knjižari Inicijal u Kneza Mihaila (desno od IPS -Akademije) ili od izdavača (Srpski genealoški centar) na 063 250 271.

PUKOVNIKOVICA

***

3

najzad pogledah ovaj bizaran naslov – bizaran za srpsku kinematografiju, a bizaran čak i u jednako idiosinkratičnoj kadijinoj filmografiji.

dakle, crna istorijska tragi-komedija sa elementima burleske i maltene slepstika, sa austrougarima kao protagonistima! i posle još neki kažu da osim MARŠA NA DRINU pre GEORGIJA nije bilo domaćih filmova o I svetskom ratu! pa evo vam ga još jedan, i to bolji od GEORGIJA! pa šta ako su austrijanci neki od protagonista – tu su, u važnim ulogama, takođe i 'domaći' izdajnici, tj vojvođansko-hrvatski regruti i dobrovoljci. a srbi se javljaju samo na kraju, da donesu katarzu, kako jedino i treba.

dakle, vrlo zanimljiv film o silovanju evrope usred srbije, o srpskoj fruli koja proteruje mocarta, o dekadentnoj evropi koja nije ništa bolja od onih koje bi da prosvećuje i civilizuje, i o velikoj tragi-komediji zabune koja predstavlja ne samo I sv. rat, nego i odnose Nas i Njih.

niko tu i ništa nije kao što izgleda: dešava se u srbiji koja nije srbija (vojvodina), tu je austrougarska vojska koja nije stvarno austrougarska, tu je pukovnikovica koju zamalo da zamene za neku lokalnu gospu, tu je retard koji izgleda isto kao pukovnik, tu je pukovnik koji ima ljubavnicu-leptiricu, tu je leptirica koja se uvlači u krevet pukovnikovice, tu su mrtvi koji nisu mrtvi i leševi koji ustaju… ukratko, istorija kao slepstik, kao jedna velika bezvezna šala – full of sound and fury, signifying nothing!

vidljiv je kadijin pokušaj da napravi nešto malo komunikativnije nakon flopova PRAZNIKA i POHODA, te ćorka sa zbrzanim ŽARKIM – a da opet ostane u svom maniru: uneo je malo kostima, kolora, humora, akacije, aviona, pirotehnike… ali ipak je to prepoznatljivi mračni kadija kakvog svi volimo, iako u možda malkice razvodnjenom obliku, i svakako ne na svom vrhuncu.

ako bismo cepidlačili, moglo bi se reći da ovaj film pokazuje da je vojvodina toliko plodna da u njoj čak i u oktobru (kad se film dešava) trava zeleni kao da je maj, a krošnje drveća su pune gusto nabujalog lišća; takođe, lepo je što su doveli stranca da komponuje muziku, ali nekako imam osećaj da taj volfgang (po imenu reko bih da je bečlija, il tu negde) nije baš najbolje osetio duh filma i napravio je muziku koja je možda lepa po sebi, al nisam siguran koliko je prikladna baš za ovaj film. ipak, kao što rekoh, na kraju se stvara pravi kontrapunkt sa 'maršem na drinu' koji egzorcira sa našeg tla sve te dotadašnje inostranske, uvezene, ne-endemske nepogode.

sve u svemu, jedan neobičan, blesav, sulud, otkačen, duhovit, sumoran i vrlo dražestan film, blaženo lišen pretencioznosti i deklamovanja a la GEORGIJE, a opet – tako pregnantan značenjima… šteta samo što leptirica mirjana nikolić (koja igra ljubavnicu pukovnika) nema nijedan close-up, a vala ni golišavu scenu kakvu je scenario vrlo lako mogao da ponudi (naročito na samom početku).

DOMAĆA I UVOZNA STRAVA

Evo mog texta o novijim srpskim hororima koji je izašao u subotu 22. marta u Kulturnom dodatku POLITIKE, a dostupan je i na ovoj adresi:

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Domaca-i-uvozna-strava.sr.html

Evo ga u izvornom obliku:

DOMAĆA I UVOZNA STRAVA

Dejan Ognjanović

Na nedavno završenom FEST-u premijerno su prikazana dva domaća filma za koja se može reći da baštine tekovine žanrovskog filma: Zona mrtvih Milana Todorovića i Milana Konjevića je najavljivana kao akcioni horor, prvi srpski zombi film, dok Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića takođe dodiruje horor, zajedno sa elementima "road-movie-ja" i pornografije. Njihova istovremena pojava oživljava jednu staru dihotomiju koja je od skoro samih početaka opsedala srpski žanrovski, a naročito horor film. Radi se o odnosu stranog (tj. uvezenog) i domaćeg (autentičnog).

Аko preskočimo filmove Đorđa Kadijevića i Branka Pleše (inače vrlo dobre, ali rađene za televiziju), prvi naši bioskopski filmovi sa jasnim činiocima horora bili su Variola Vera (1982) Gorana Markovića i Davitelj protiv davitelja (1984) Slobodana Šijana. Marković je koristio horor atmosferu i horor šokove u strukturi baziranoj na filmu katastrofe kako bi se pozabavio metaforičkim razotkrivanje bolesti jednog društva, pri čemu bolnica na ivici raspada, opterećena nezdravim ljudskim odnosima, postaje mikrokosmos u kome tipski likovi predstavljaju određene društvene slojeve, a više je nego eksplicitna paralela između beskrupuloznih političara i pošasti velikih boginja. Dok je Marković hororu pristupio kao angažovani reditelj, Šijan je svoju "komediju strave i užasa" (kako glasi podnaslov filma) snimio pre svega kao filmofilski omaž i dobroćudnu persiflažu jednog od najfilmičnijih žanrova, istovremeno beležeći "puls" Beograda ranih 1980-ih.

I jedan i drugi film naišli su na nerazumevanje kod pojedinih tada uticajnih kritičara, a jedna od češćih zamerki bila je upravo – prisustvo žanr-filma u srpskim okvirima. U očima konzervativnijih kritičara tadašnjeg Sineasta, Yu filma danas i drugih časopisa, elementi horora u pomenutim naslovima (a kasnije i u Markovićevom psiho-triler hororu Već viđeno iz 1987.) osuđivani su kao tuđinski, veštački unet element, strano tkivo koje nema šta da traži u domaćem filmu. Na svu sreću, delimična smena generacija i dolazak mlađih, žanrovski svesnih kritičara donekle su popravili odnos prema žanru, ali je dihotomija strano-domaće ostala aktuelna.

Tako je, recimo, film Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje, pokušao da kroz horor motive prozbori o užasima prisilnih mobilizacija s početka ratnih 1990-ih, ali je zbog nepoznavanja žanrovskih matrica svoju aktuelnu temu ekranizovao na neubedljiv, nenamerno tragi-komičan način. Kadijevićev film Sveto mesto (1990) bio bi sjajan primer uspešnog balansa tuđeg i domaćeg, ali su ga zameli vetrovi rata (negativ ostao zarobljen u Jadran filmu u Hrvatskoj, premijeru imao na televiziji kojom su već defilovali siroviji horori građanskog rata). T. T. Sindrom (2001) Dejana Zečevića bio je pokušaj da se zaplet tzv. slasher horora, karakterističan za američki niskobudžetni film, prenese u Beograd. Iako je ta transplantacija izvedena pomalo mehanički, i bez dovoljno lokalnih sokova, taj film je barem demonstrirao autorovo poznavanje i pristojnu primenu žanrovskog pisma.

Za njim je usledio Šejtanov ratnik (2006) Stevana Filipovića, mladalački razbarušen omaž tinejdžerskim komedijama, te filmovima fantastike i horora, koji je uz mnogo duha, štapa i kanapa plenio svojim entuzijazmom, ako već ne i koherentnim scenarijem ili glumom. Na ovu struju čistog žanrovskog pristupa nadovezali su se i tvorci Zone mrtvih, čija okrenutost stranim uzorima ide toliko daleko da je njihov film ne samo prepisao čitave likove i situacije iz stranih uzora, nego je, u želji da se u inostranstvu što bolje proda, čitav snimljen na engleskom jeziku.

Istina, želja da se dobro prodaš je legitimna, ali problem sa Zonom je što ona stranom gledaocu ne nudi ništa što ovaj nije već video urađeno originalnije i ubedljivije na svom jeziku. Jedini razlog da neko izdrži jeftino, nemaštovito recikliranje oveštalih konvencija, pa još na lošem engleskom, bio bi kada bi taj produkt imao bar neku dozu egzotike, lokalne boje i autentičnog "šmeka". Na žalost, Zona nudi samo aluzije na prvu loptu (Pančevo i zagađenje; NАTO vojnici i bivši CIА-agenti) a one nemaju ni konotativne ni žanrovske dimenzije koje bi ih učinile svežim i zanimljivim, i iscrpljuju se u infantilnom, nepromišljenom omažu drugorazrednim filmovima.

S druge strane, film Mladena Đorđevića, Život i smrt porno bande, pripada struji angažovanih, idejno samosvesnih i zrelih umetničkih filmova koji žanru prilaze sa istinskom potrebom za izrazom nečeg autentičnog, ovdašnjeg, a što se naročito uspešno kroz horor može. Drugim rečima, Porno banda je potpuni antipod Zoni mrtvih: radi se o modernom spoju art-filma i žanrovskog izraza, odnosno delu koje se nadovezuje na tradiciju našeg "Crnog talasa" i prilagođava je tematici i senzibilitetu XXI veka. To je film u kome žanr nije krajnja svrha, već mudro upotrebljeno sredstvo za slikanje mračne odiseje u srce tame poratne, tranzicione Srbije u kojoj svi ideali deluju devalvirano i gde se čak i Eros nalazi u službi sveprisutnog Tanatosa.

Ovo je Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" – normalni; u kojoj su "normalni" - najveći sledbenici Zla. Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje uvek su iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta zasađeno može da nikne lepim i vrednim plodom, da pozitivna akcija neće postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto deseto… Taj jad i čemer Srbije ogoljeni su zaista ingeniozno, za neke možda šokantno, uz prizore koji se ne mogu posmatrati ravnodušno čak ni sredini u kojoj su ravnodušnost i rezignacija postali opšte stanje duha. Mudro i efektno koristeći estetiku šoka, Život i smrt porno bande uspeva da bude tematski aktuelan i estetski relevantan i u okvirima širim od srpskih baš zato što njegovo bavljene bazičnim silama dotiče univerzalne okvire. To je pravi primer kako se može razmišljati globalno delujući lokalno, i napraviti svetski film bez ikakvog dodvoravanja nekome sa strane.

SAUNA

 **(*) 

 3- 

a sad, malo finog finskog horora.

prvo da vidimo šta su rekli neki stranci: "This historical epic cum existential nightmare is the perfect horror film for people who don’t like horror films." hm, ali šta je sa onima koji ih vole? da li će samo njima smetati ono što jedan drugi zapaža: "A film that raises more questions than it answers"? i da li će samo ti što ne vole horor da u ovome vide, što reko jedan treći, "a dramatically incoherent work more punishing than frightening"?

evo kako stoje stvari: SAUNA je film lep za oko, golicav za dušu, ali je u suštini više koktizerski nego li što je isporučiteljski, tako da poređenja sa majstorima ništa manjim od tarkovskog i kjubrika – koja možete naći u nekim neozbiljnim rivjuima- treba uzeti s mnogo opreza. nije ovo njihova liga, ni blizu. ovo je ipak drugi film čoveka čiji je prvenac bio JADE WARRIOR – simpa akciono-istorijska extravagancija bez jače misaonosti ili čak i dramske zanimljivosti. taj finac ima oko za dobru sliku, ali da je nabije nečim pregnantnim, i da proizvede novi arhetip – kao tarkovski i kjubrik – to već ide malo teže.

dakle, 1595. godine, posle dugog rusko-švedskog rata, 2 brata finca (iz finske koja tada nije ni postojala, no bila deo švedske) i nekoliko rusa idu zajedno da iscrtaju granicu u pustom šumovito-močvarnom predelu – koji je sjajno uslikan i milina za gledati. tu što namerno što nenamerno usmrte oca i ćerku, i težina tog greha progoni ih i dalje, dok ne dođu do seoceta koje nije bilo na mapama, u kome nalaze čudne ikone sa crnim monasima, a odmah pored – pustu zgradicu saune usred vode…

ispostavi se da je ta zgradica nešto kao Soba iz STALKERA, samo što se u ovoj grehovi materijalizuju i kažnjavaju. ima tu i nekih fora sa vađenjem zuba koje ostaju u sferi mistifikacija, kao i ljudi koji sebi žvaću jezik i kopaju oči, a na kraju nastaje orgija opsedanja i ubijanja u kojoj se više ne zna ko koga i zašto, sem da su to 'demoni savesti' il tako nešto. na samom kraju javlja se i lik bez lica, tj sa rupom umesto lica iz koje lije krv, ali šta sve to znači i zašto je baš tako uobličeno i kakve veze s tim ima nekadašnji manastir u toj pustari i crni monasi – to ostaje nama da dokučimo. 
ili ne.

film je spor i ljubiteljima američkih horora svakako će biti dosadan; krvi ima malo sve do pred kraj, akcije nema previše, likovi pretežno šapuću ili govore tihim, značajnim glasom kako bismo shvatili da je ovo jedan arty flick a ne tamo neki slešer horor… atmosfera je dobra, ambijent svež, autentičan, ima tu dobre doze jezovitosti, ali šteta što ovo nije malkice smislenije i 'konvencionalnije' ispripovedano. gde je mariano baino kad ti stvarno treba?

sve u svemu, za strpljive gledaoce spremne na izazove i experimente, SAUNA može biti jedno solidno iskustvo.