**(*)
3-
dobro, mada ne previše maštovito napravljen film o krajnje upitnoj temi, ili još preciznije: sa krajnje problematičnim pristupom njoj. konkretno: ovo je slasher u kome umesto teens in peril imamo KIDS in peril.
umesto sisatih fufica koje juri maskirani manijak, ovde imamo 1 bebu, 2 dečaka od otprilike 10 i 6 godina i curicu od oko 7, koji beže pred svojom pomahnitalom MAJKOM, koju su sjebali postporođajna depresija (bejbi bluz iz naslova) i pretežno-odsutni muž.
što je još gore, natpis na početku tvrdi da je ovo inspirisano istinitim događajem.
sad, ja zaista nisam neki moralista i trudim se da filmovima prilazim na najotvoreniji mogući način, ali u ovom konkretnom slučaju prosto nisam mogao da se otrgnem od neminovnog gađenja, ili barem zbunjenosti, konceptom u kome je 1 istinit, ogavni, traumatični događaj upotrebljen za žanrovsku exploataciju horror-slasher provenijencije. prosto, upitan mi je entertejment velju ovog materijala, i toga kako je tretiran. mučenje tinejdžerki i devojaka mogu da prihvatim, ali devojčice i dečkiće ispod 10 godina koji plaču i cvile, zbunjeni i uplašeni, pred svojom poludelom majkom... to je ne samo neprijatno nego i neukusno, i ružno.
da se razumemo, sama činjenica da je esencijalno ovo KIDS IN PERIL movie nije po sebi loša: postoje izvanredni filmovi sa tim pristupom (npr. NIGHT OF THE HUNTER, u kome r. mičam proganja 2 deteta približno istog uzrasta kao ovi ovde u BLUZU), pa čak i oni koji svesno ali promišljeno balansiraju na granici neukusa (kao genijalni TRAS EL CRISTAL). ovde nema ni poetizacije HUNTERA ni art-exploatacije-exploracije CRISTALA: BABY BLUES je puka ilustracija koja čak ne počinje suviše loše (gluma je odlična, likovi i dijalozi ubedljivi...) ali se vrlo brzo srozava u slasher kliše preterivanje koje devalvira svu dramu i muku i patnju i svodi ih na, rekoh već, krajnje problematičnu 'zabavu'.
no dobro, čak i ako načas prihvatim da dečji plač i suze i strah mogu imati entertejnment velju, jedna druga stvar mi ne da mira: u bizarno-nepromišljeno strukturisanom filmu, majka je praktično svedena na monstruma i izvor strave, a otac (evidentni sukrivac za njeno ludilo in the 1st place) – na kraju biva skoro iskupljen, kao 'konjica' koja stiže u zadnji čas i SPAS. istina, film prikazuje i njegovu krivicu, ali ona je i kvantitativno (minutažom u filmu) i kvalitativno (insistiranjem na tome u zapletu) sasvim diminutivna i subordinisana kolosalno karikiranoj majčinoj 'krivici'. utoliko, baby blues zauzima neverovatno reakcionarnu, muškošovinističku i neobjektivnu, jednostranu vizuru koja bi u fras bacila robina wooda!
ove 2 gigantske zamerke na stranu, film je fino uslikan, pristojno režiran, a SVI glumci su odlični (majka izgleda kao poor man's mix između angeline jolie i beatrice dale). glavni klinac je odličan, a pohvalno je (dubiozno!) i to što nema zaslađivanja – nekoliko deteta (da ne spojlujem baš tačan broj) ZAGINE pre kraja filma!
3-
dobro, mada ne previše maštovito napravljen film o krajnje upitnoj temi, ili još preciznije: sa krajnje problematičnim pristupom njoj. konkretno: ovo je slasher u kome umesto teens in peril imamo KIDS in peril.
umesto sisatih fufica koje juri maskirani manijak, ovde imamo 1 bebu, 2 dečaka od otprilike 10 i 6 godina i curicu od oko 7, koji beže pred svojom pomahnitalom MAJKOM, koju su sjebali postporođajna depresija (bejbi bluz iz naslova) i pretežno-odsutni muž.
što je još gore, natpis na početku tvrdi da je ovo inspirisano istinitim događajem.
sad, ja zaista nisam neki moralista i trudim se da filmovima prilazim na najotvoreniji mogući način, ali u ovom konkretnom slučaju prosto nisam mogao da se otrgnem od neminovnog gađenja, ili barem zbunjenosti, konceptom u kome je 1 istinit, ogavni, traumatični događaj upotrebljen za žanrovsku exploataciju horror-slasher provenijencije. prosto, upitan mi je entertejment velju ovog materijala, i toga kako je tretiran. mučenje tinejdžerki i devojaka mogu da prihvatim, ali devojčice i dečkiće ispod 10 godina koji plaču i cvile, zbunjeni i uplašeni, pred svojom poludelom majkom... to je ne samo neprijatno nego i neukusno, i ružno.
da se razumemo, sama činjenica da je esencijalno ovo KIDS IN PERIL movie nije po sebi loša: postoje izvanredni filmovi sa tim pristupom (npr. NIGHT OF THE HUNTER, u kome r. mičam proganja 2 deteta približno istog uzrasta kao ovi ovde u BLUZU), pa čak i oni koji svesno ali promišljeno balansiraju na granici neukusa (kao genijalni TRAS EL CRISTAL). ovde nema ni poetizacije HUNTERA ni art-exploatacije-exploracije CRISTALA: BABY BLUES je puka ilustracija koja čak ne počinje suviše loše (gluma je odlična, likovi i dijalozi ubedljivi...) ali se vrlo brzo srozava u slasher kliše preterivanje koje devalvira svu dramu i muku i patnju i svodi ih na, rekoh već, krajnje problematičnu 'zabavu'.
no dobro, čak i ako načas prihvatim da dečji plač i suze i strah mogu imati entertejnment velju, jedna druga stvar mi ne da mira: u bizarno-nepromišljeno strukturisanom filmu, majka je praktično svedena na monstruma i izvor strave, a otac (evidentni sukrivac za njeno ludilo in the 1st place) – na kraju biva skoro iskupljen, kao 'konjica' koja stiže u zadnji čas i SPAS. istina, film prikazuje i njegovu krivicu, ali ona je i kvantitativno (minutažom u filmu) i kvalitativno (insistiranjem na tome u zapletu) sasvim diminutivna i subordinisana kolosalno karikiranoj majčinoj 'krivici'. utoliko, baby blues zauzima neverovatno reakcionarnu, muškošovinističku i neobjektivnu, jednostranu vizuru koja bi u fras bacila robina wooda!
ove 2 gigantske zamerke na stranu, film je fino uslikan, pristojno režiran, a SVI glumci su odlični (majka izgleda kao poor man's mix između angeline jolie i beatrice dale). glavni klinac je odličan, a pohvalno je (dubiozno!) i to što nema zaslađivanja – nekoliko deteta (da ne spojlujem baš tačan broj) ZAGINE pre kraja filma!
auuu, ghoulu proradio materinski (!) instikt... inače, taj baby blues sam odavno skinuo, ali nikako da ga pogledam...
ОдговориИзбриши