NAPRATA
Mladena Milosavljevića, najduži film (65 minuta) u takmičarskom delu ovogodišnjeg
nedavno završenog Festivala
srpskog filma fantastike, osvojio je dve nagrade. Ovaj found footage o novinarskoj ekipi koja
tokom snimanja priloga o nasilju nad ženama nabasa na vodenog demona izglasan
je za najbolji film po izboru publike,
a pripala mu je i nagrada za najbolju
priču.
Na slici:
Miloš Cvetković (Emitor), neki zombi bez oka, Mladen M, Marko Pišev i dr Ghoul
Film je
režirao Mladen Milosavljević,
čitaocima ovog bloga poznat po svoja dva slikovita izveštaja iz žanra
"Srpski gothic": Močvare i stara groblja (Veliko Orašje
kod Velike Plane) a onda i Zlokobna klanica, točak za mučenje i stari
most (Velika Plana, Smederevska Palanka). I sad vi mislite:
"Ha, pa to je radio neki Ghoulov ortak, ili bar saradnik bloga. Sad će da
ga dr G. ishvali kao da je ovaj snimio novu NOĆ VEŠTICA, ili bar srpsku VEŠTICU
IZ BLERA!"
Well – think again!...
Iako
već neko vreme istražujem domaći folklor i hororična verovanja, moram priznati
da sam za stvorenje po imenu naprata
prvi put čuo u najavama za ovaj film. Na prvi pogled, činilo mi se samo kao
japanski izgovor srpske reči "naplata".
Nakon filma ne mogu reći da mi je mnogo jasnije o tome šta je to, zapravo, čemu
služi i kako radi – sem da je vodeni
demon kojeg je, kao i sve demone, pametnije ne prizivati, nego ga radije ostaviti
na miru.
Naravno,
da nema debila koji čine baš ono što ne treba, ne bismo imali
(ovaj) film!
Pre
svega, treba reći očigledno: NAPRATA je plod entuzijazma grupice fanatika koji snimaju kratke filmove – a sada,
evo, i srednjometražne – pre svega za
svoj groš, za svoje drugare, sličnomišljenike, i na kraju, za publiku Festivala
srpskog filma fantastike. Ovo nije komercijalan projekat u smislu toga da neka
ozbiljna produkcija stoji iza njega (budžet = to što se autorima trenutno
zateklo u džepovima), niti je to u smislu da može da se proda (distribucija,
prava, DVD-i, TV emitovanja...).
Zbog
ovoga je nezahvalno kritikovati jedan ovakav projekat; s jedne strane, pravili
su ga dobri momci s dobrim pobudama; s druge strane, da li je to razlog da samo
i jedino aplaudiramo onome što su napravili kad već nije samo za kućnu upotrebu nego i za
javno prikazivanje pred publikom koja nisu ni rođaci ni prijatelji (mada jesu,
u najvećoj meri, blagonakloni poklonici ovakve sorte filmova)? Verovatno jeste
– ali ja ću, ipak, kazati ponešto i o problemima ovog filma, u nadi da će ih
filmmejkeri shvatiti kao dobronamerne i razmotriti ih pri pravljenju svog
narednog dela.
NAPRATA
je, pre svega, nefokusirana, i iz
toga proističu njeni glavni nedostaci (mada, i po neka sitna vrlina). Ovaj
film, naprosto, nema razloga da traje 65 minuta; negde oko 40 bio bi optimalan njegov
obim, sa ovim scenarijem i ovim snimljenim materijalom. Recimo, početak, u kome
Marko Backović ima podugačak rant o
pokvarenom automobilu itd. zabavniji je i življi nego što sam očekivao, zbog
toga što o njegovim rediteljskim radovima nemam dobro mišljenje: kao glumac se,
ovde, pokazao znatno bolji. Avaj, on posle ovog podugačkog uvoda od nekih 7-8
minuta naprosto – nestane (iza kamere) i više ga skoro i ne vidimo do kraja. To je šteta, jer on jedini od ekipe pokazuje potencijal harizme potreban za glavnog glumca, što nedostaje i glumici "voditeljki" i glumcu "reditelju priloga".
Zatim,
ekipa ode da intervjuiše nekakvog meštanina, Kaleju, zvezdu Jutjuba, zbog snimka na
kome, valjda, tuče majku (ili bar preti da će to učiniti). Tu imamo dva
problema: 1) POVOD za taj razgovor nije jasno dat jer autori podrazumevaju da
je opskurni (stvarni!) Jutjub snimak family abuse-a na koji se tu aludira
toliko opštepoznat da ne zahteva nikakvu elucidaciju;
2) DUŽINA: taj
čiča priča li priča, od Kulina bana pa nadalje, i to brzo smori, a traje i
traje i traaaje – a nema čak ni najblaže
veze sa ostatkom filma. Milim, OK; to je, kao, bio povod da ta ekipa dođe
tamo, ali to nije srž filma, nije film o njemu! Umesto da tog čiču upotrebi kao
MekGafin i odskočnu dasku, film nas
smara sa nekih 10-ak minuta naklapanja tog lika koji nije naročito zanimljiv ni
sam po sebi a kamoli u kontekstu onoga čime bi film trebalo da se bavi.
Ta
njegova priča bila bi smislenija da su autori zapravo stvarno imali na umu da
kažu nešto o porodičnom nasilju u Srbiji, pa da se priča o naprati nekako
simbolično nadoveže na ovo; ali ne, od toga nema ni traga, i zato je previše
minuta ovde protraćeno, a bez prave naplate (pay-offa).
Što je još
gore, čiča je iskorišćen na način koji ni etički nije najčistiji, jer on priča,
jadan, ubeđen da govori za dokumentarni film: otud "ubedljivost" koju
pojedini gledaoci hvale. Pa naravno da je "ubedljiv", kad tu nema
scenarija ni napisanih dijaloga, nema glume nego čiča priča iz glave o sebi i
svojoj pokojnoj majci, a ne o fiktivnim "likovima" nekakvog
"zapleta". Problem je samo što je njegova nevesela životna priča
stavljena u fiktivni (pa još HOROR) okvir, po svemu sudeći bez njegovog znanja.
Pitam se da li je, i kako, reagovao kad je sebe video u "igranom"
filmu horor žanra u kojem ga drugi likovi nazivaju "monstrumom"...
Onda ekipa ode
kod razdrljenog, oznojenog, usporenog a možda i podnapitog "profesora",
kojega igra još jedan reditelj (eto patterna!), Branko Radaković (ovaj je, istina, posvećen home-movie dokumentarnim
filmovima). I njegova deonica je preduga, i opterećena nepotrebnim
ponavljanjima. Npr. razgovor se prekida i počinje ispočetka da reditelj bolje
namesti scenu. Zašto? Čemu to? Da se nabiju minuti tim smaranjem? Ili: naoko
iskusna autorka priloga tri puta omaši ime sagovornika, pa započinje priču
ispočetka. Zašto, čemu to beslovesno vraćanje? Da se pokaže koliko su žene
glupe? Zašto gubimo toliko minuta na ove gluposti? U nečemu što bi trebalo da
bude horor film?... Ali ova scena barem, kako-tako, napokon posluži da priča
krene tamo gde je ODAVNO trebalo da krene – prema NAPRATI.
Istina, ne baš
direktno!
"Profesor"
naše snimatelje, naime, uputi ka dvojici živih legendi srpske folkloristike,
koji ovde "glume" sebe. Tu su, as themselves, Milanče Marković, izdavač časopisa OMAJA i priređivač knjige ĐAVOLSKI
SVATOVI (u koju je stavio 3-4 klasične prozne priče zajedno sa tucetom
narodnih zapisa o susretima sa nečastivim silama) i Zlatimir Pantić, saradnik TREĆEG OKA, koji je narodna
svedočanstva na sličnu temu sakupio u knjizi TAKO JE BILO, OČIJU MI.
Obe ove knjige imaju moj umereni pečat preporuke – ali u knjižarama ćete uzalud
da ih tražite. No, uz malo upornosti, ko zna...
Zlatimira
možda pamtite i iz serije PARANORMALNA
SRBIJA o kojoj sam ovde već pisao. U svakom slučaju, i on i
Milanče su iskusni pred kamerama, i s njihovom pojavom film (najzad! posle
40-ak minuta trajanja!) počne da živi i kreće se u nekom smislenom pravcu – u
pravcu prizivanja naprate. Istina, dramaturgija ovom filmu nije jača strana
(bez obzira za Koskara "za priču"), jer su oba krupna okreta u
zapletu slabo motivisana: 1) ekipa priloga o zlostavljanim ženama suviše olako
s te i takve teme skoči pravo u oblast Zone Sumraka, a spikerku šutnu u stranu,
bez prava glasa, i ona postane epizodista (toliko o nasilju nad ženama u
Srbiji!), i 2) odluka da se famozna naprata prizove, eto tako, iz čista mira,
protivno svim upozoravanjima od strane Zlatimira i prostestima Milančetovim,
takođe nije adekvatno motivisana.
Radoznalost?
Senzacionalizam? Želja za slavom, bogatstvom? Prkos? Nešto peto? Ne znamo, jer
filmu nedostaje i fokus u vidu pravog GLAVNOG JUNAKA: tu se skače sa Backovića
na "rediteljku" sa nje na neke treće i četvrte (reditelj je prilično
neprimetan u svemu tome...), i ne znamo više ko nas kroz ovu priču vodi – što
je u hororu veliki minus. Dakle, ako je, kao što slutim, motivacija – senzacija
(snimićemo natprirodno biće i s tim snimkom uraditi: šta? Prodati ga
"Beogradskoj hronici"?), to je trebalo adekvatno akcentovati u filmu.
Horor-kulminacija
je najkraći deo filma. Napratu prizovu u 55. minutu filma, ona proviri iz vode,
glupača od novinarke zavrišti k'o tipično glupo žensko u glupim hororima i –
eto vam je naprata iza vrata! Uz još malo vrištanja, histerisanja i kmečanja ove
beogradkinje (Eh, gde je The Final Girl kad je stvarno potrebna? U Srbiji –
nigde!) naprata ekipu desetkuje na mrakom-i-drmanjem-sakrivene i nejasne
načine, i dođe se nekako i do kraja.
Loše svetlo (u
noćnim scenama) i drmava kamera skoro da obesmišljavaju rad Mikija Lakobrije, daleko najvećeg
profesionalca u ekipi (bez preterivanja: umetnika svetskog ranga i renomea) koji
je dizajnirao jedno sasvim solidno jezivo stvorenje. To znam jer sam video
fotke sa snimanja, a sada ih, ovde na blogu, zahvaljujući Mladenu, vidite i vi.
Oni koji gledaju samo film, bez pratećih materijala, to, nažalost, neće moći da
vide jer je Mikijev rad i ovde (kao i u ZONI
MRTVIH) zamućen preteranim mrdanjem...
Ne kažem da je
naprata trebalo da se vidi jasno i oštro kao na ovim slikama sa snimanja – ali
film bi svakako bio bolji da ima više od JEDNOG stvarno dobrog (odličnog!) kadra. U njemu
naprata stoji ispod uličnog svetla, nepokretna ali preteća. E, ovakvih scena je
trebalo biti više.
Scena njenog
izlaska iz vode je OK, ali mogla je i bolje; zajedno sa ovom, na ulici, usred
pustog seoca, to je sve od strave u filmu.
U priči
zasnovanoj na našem folkloru trebalo je veći naglasak staviti na atmosferu. Sa
jeftinom kamerom i njenom oštro-prozaičnom slikom za svadbe i ispraćaje to je
teško – a naročito usred letnjih dana. Razbrbljana ekipa, njihovo ćaskanje i
zezanje, kao i preopširni i nebitni sagovornici dodatno banalizuju ugođaj i
razbijaju pripremni deo: pogledajte ponovo kako je to rađeno u VEŠTICI IZ BLERA,
kako se tamo lukavo i vešto priprema teren za stravu koja će kasnije da dođe...
Takođe, prisustvo Milančeta i Zlatimira moglo se možda još bolje upotrebiti.
Scena razgovora s njima bila bi još efektnija da je snimljena u sumrak ili veče.
Scena na groblju bila bi bolja da je starac ipak bio, ako ne glumac, a ono
barem neko kome je data uloga, tekst, ko je nekako rediteljski vođen – umesto običnog
slučajno zatečenog čiče koji najobičnije ćaska sa snimateljima... Finalne scene
trebalo je najpažljivije uraditi, pre svega u pogledu inscenacije, jer su
zaista nepregledne i nejasne: mnogo mraka, drmanja i vriske, a ništa se ne vidi
i ne razume, sem da NEKI ljudi – NEKAKO stradaju... i eto. Valjda je tu trebalo
da bude poenta, ali kao da se ekipa već umorila kad je došlo do pravog
"mesa" filma...
Sve u svemu,
NAPRATA se dotiče vanredno zanimljivih tema, kako neistraženih, natprirodnih,
tako i potencijalno zanimljivog podteksta (položaj žene u provinciji...), ali
ni jedno ni drugo ne izmuze dovoljno, nego samo zagrebe i zagolica. Feminista u
meni je na ivici zgroženosti tretmanom žena, ženskih likova i tematike ženskih
prava u filmu. Pohvalu zaslužuje korišćenje manje izlizanih tema i lokaliteta,
što svemu daju veću dozu autentičnosti. Ipak, s ovakvim autorima iza i ispred
kamere, čini mi se da je moglo sve to bolje: i pametnije (u smislu tema i
ideja), i jezivije (u smislu efektnog filmmejkinga).
S druge
strane, uvek se može reći: pa to je snimljeno za 3-4 dana, iz čistog entuzijazma,
drugarski, iz zezanja, ne očekujte ovde Reimija – niti VEŠTICU IZ BLERA – i
onda, ako se to tako posmatra, što jes'-jes': kol'ko para, tol'ko i muzike.
Ispod naslaga svega i svačega, u ovih sat vremena nalazi se skrivena klica
jednog odličnog filma, i ja se zaista nadam da će neki dobar filmadžija jednog
dana da napravi prošireni rimejk tj. reimagining
ovoga, odnosno da sadašnja NAPRATA za taj projekat bude ono što je WITHIN THE
WOODS bio za THE EVIL DEAD. Lepo je maštati...
