четвртак, 3. септембар 2009.
Drag Me to Hell
(2009) Sam Raimi 3.5/5
Veličanje povratka Raimija žanrovskom filmu ima rudimentarne probleme. Ok, da, sve to stoji - lepo je kad neki iskusni lisac prevali put preko low-budget ostvarenja, pa dođe do mejnstrim spektakla, pa još u nastavcima epikuje svoju tehnički besprekornu onaniju; i onda na kraju balade o sumraku očaja modernog Holivuda pokusa svoje šarolike bljuvotine i vrati se korenima. Ja nisam hejter, niti sam demented forever, tako da pozdravljam ovakve, i njima slične poteze. Ali...
Jasno je na prvu loptu da ovaj simpatični filmčić ima svoje pionirske i kurirske aluzije i pretenzije. Kada klinja koji pogleda DMtH, povikaće uglas: "Ura! Raimi je moj idol. Ne samo da ume da režira blokbastere, nego i horore. Vau, šta on još zna?"
I onda će otkriti da je Raimi sve ovo isto, sa neznatnim varijacijama i neprimetnim modulacijama radio još pre 25 godina. I neće se razočarati, već će biti dodatno oduševljen. A kada poraste, shvatiće banalnost, trivijalnost nemaštovitog zapleta, i nemuštu predvidivost raspleta.
Prosečan adoescent je očekivao barem nekakvu inventivnost. Umesto toga Raimi nam i dalje mantra baba-gatarama, prokletstvom from beyond i uzavrelom tenzijom američkog ofishorora i fašisoidnom halabukom advokato-aristokratske buržoazije i triler enterijerima njihovih prostranih domova, kombinujući taj bućkuriš sa opozicijom koju naravno reprezentuje seljačko rumenilo glavne (naivne!) junakinje.
Naravno, sam duh osamdesetih je vešto prikazan i dočaran prokiselo-teatralnom glumom, slikovitom scenografijom i majstorskim umećem Raimija za oslikavanje jump-scary situacija, koju kombinuje vešto sa narastajućom psiho-tenzijom.
Solidno, gledljivo, zabavno, ali ako iskusni mag ne nastavi da diše horor plućima, DMtH može ostati samo slovo na toalet papiru pionira modernog američkog horora.
STAY AWAY (THE HORROR!)
BRIDGE TO NOWHERE (1986)
*
1+
ovaj naslov slovi za skrajnuti biser australijskog horora: kao, malo poznati flick koji zapravo primenjuje DELIVERANCE situaciju u aust. pustarama mnogo pre WOLF CREEKA i sl.
patka!
ovaj film u sebi sadrži SVE što ne valja sa hororčićima iz 80ih:
-glavni junak je tršavi mačo sa bandanom oko glave (i bananom u gaćama, verovatno) koji izgleda kao neki rambo-inspired dizelaš sa buvlje pijace – a takav mu je i lik: nesnosna sirovina!
-svi likovi pate od sindroma urođene 80ies frizure koje su, odreda, ogavne!
-svi likovi pate od sindroma urođene 80ies mode – koja je zaista drečavo kičasto pederasto nesnosna (naročito muškarci u pretesnim majicama i pretesnim pantalonicama)!
-film je krcat iritirajućom 80ies pop 'muzikom' – nekakav gay pop disco rock melanž zbog koga sam morao da neprestano utišavam zvuk, jer ono se NE MOŽE slušati – ono direktno ubija moždane ćelije!
-film previše vremena posvećuje svojim apsolutno beznačajnim 'likovima' i njihovim (ne)romantičnim problemima;
-jednom kad akcija krene, ona je izluđujuće mlitava, beskrvna, bez ikakvog impakta.
ovo je amaterizam na svim poljima: kad sam uzimao ovaj film, hteo sam da vidim kako izgleda aust. horor koji NIJE pisao everet de roš (koji bi se mogao opisati kao australijski dardano saccheti); avaj, vrlo brzo sam počeo da urlam u sebi (bar se nadam da je bilo u sebi?) – everete, vrati se, sve ti je oprošteno – čak i razorback!
postoje najmanje 3 scene u kojima mi je bilo NEPRIJATNO da gledam glumce primorane da se ponašaju kao totalni retardi, bez ikakve logike i motivacije, bez trunke smisla, bez klice uporišta u ljudskoj psihologiji i ponašanju ljudi u stvarnom svetu (ovo je osećaj koji obično imam gledajući recentne domaće filmove, pa mi je tim čudnije što ga imam gledaju australijski, gde je gluma obično na solidnom nivou). kad sam kod glume, čak ni prisustvo bruna lorensa, australijsko-novozelandskog bate živojinovića, ne pomaže, jer mu potpuno debilni scenario ne pruža priliku da se razmahne u svom oprobanom psiho-modu (u ovom filmu čak ni ne oblači ženske kombinezone! pih!).
znači, likovi su 2-D skice koje se ponašaju bez trunke veze sa bilo čime izvan sumanutog mozga autora scenarija, motivacija za to što biva, i način na koji su zbivanja organizovana (i režirana) takođe su potpuno laički, bez ikakvog smisla, i osim što ima malo sirovo uslikane divljine (a la JUST BEFORE DAWN in australia), malo sisa, potentnih morbid-hintova od kojih uglavnom ništa ne biva... to mu je to.
u poređenju s ovim, HILLS HAVE EYES 2 izgleda kao HILLS HAVE EYES!
zaista – MOST DO NIČEGA.