THE HATEFUL EIGHT (2015)

**(*)

3-

            U ovom rivjuu NEMA SPOJLERA!

           

Odmah da raščistimo srž problema: stvar sa Tarantinom je u tome da on nema šta da kaže. On ne govori ni o čemu, osim ako prežvakavanje drugih filmova nije “tema” – ali to “govorenje” on, istina, izvodi na (manje-više) zabavan način. Tarantino je pričač viceva koji nisu bogzna kako smešni po sebi, i nemaju nikakav podtekst (recimo, satirični itsl), ali on čovek koji UME da se toliko unese dok priča vic tako da ovaj deluje, dok slušaš, smešniji nego kasnije kad/ako staneš, zamisliš se ili pokušaš drugome da ga prepričaš. Tek onda shvatiš da kod Tarantina nema nikakvo ŠTA, nego je on ceo sadržan u onome KAKO.

            Ovo, uz malu korekciju: naime, sadržaj jeste po sebi nebitan u smislu neke dubine, podteksta, simbolike i tako tih gluposti, ali jeste bitan u površnom, ikonografskom smislu. Dakle, nije svejedno koji je podžanr odabrao za recikliranje i prenaduvavanje: ako je to nešto tako nezanimljivo kao blaxploitation, onda dobijamo DŽEKI BRAUN (who cares?); ali ako je to nešto daleko zanimljivije, kao što je film osvete (sa krem-filom od kung fua i japanske krimi-akcije i samurajštine), kao KILL BILL, onda je rezultat nešto mega-zabavno (i njegov najbolji film, po meni).

            Drugim rečima, ovaj ovde vic zvani GNUSNA OSMORKA nije ni bolji ni gori od drugih 7 koje nam je mr. T do sada pričao, ali će njegova zanimljivost svakome ponaosob zavisiti od toga koliko vas uopšte zanima pokojni vestern (R.I.P.) kao žanr. Ja vestern nešto naročito ne volim, a nisam fan ni sobnih “ko ga ubi” dramica Agate Kristos, čiji se duh ovde sporadično priziva…

            No, sviđizmi na stranu, da pokušam nešto malo objektivnosti ovde: THE H8FUL 8 je patološki nenormalno razvučen vic: sa svojih 2 sata i 50 minuta, on traje ko onaj "niđe kraja" turski horor, DABBE 6! Pritom je ovaj preglomazni vic bez prave poente, ali se, bez obzira na to, može podneti, pa sporadično čak u njemu i uživati, ako ste fan tarantinovskih detalja, aluzija, citata, prerada, digresija, glumačkih bravura, monologa, flešbekova i ostalih džidža-midža zvonaca i praporaca koje vam on, poput prašine, baca u oči, kako ne biste primetili koliko je tanka, isprazna i suštinski besciljna pričica koju vam je ovako naduveno, razgranato, nepotrebno usložnjeno izbrbljosao.

            A brbljanja ima ovde kolko nećete! Tj. ako ste fan mr. Tarantina: kolko ‘oćete! Svi ovde kenjaju i kenjaju i keeeenjaju do sudnjega dana, to je bulšit do bulšita, svako svakome ima po čitavu sitnu knjigu da saopšti, to sve vrvi od “vrcavosti”, prosto vidiš da svi “likovi” isto kao i njihov tvorac obožavaju da slušaju zvuk svog glasa, pa ga ispuštaju, i premeću po ustima, i moduliraju, i razmeću se njime – letnji dan do podne. Odnosno, ovde: zimski.

            Ta hipertrofija blebetanja – ta pričofilija – ta narativa elefantijaza – taj “da ti čiča nešto ispriča”  - taj “nekada davno, bio jednom jedan…” – to verbalno sparingovanje uz povremene intruzije nabudženih monologa – sve je to odavno postalo Tarantinov zaštitni znak: što reko naš narod, “it comes with the territory”, isto kao uzdisanje, pravednički gnev, samohvalisanje, samosažaljenje, patetika, pasivna agresija, aktivna agresija, dramske pauze, sumanuta obećanja, šuplja i jevtina demagogija itd. u melodramskim monodramama našeg Picoustog gmaza. Znači, ko to ne voli – nemoj da gleda, jer još pre špice morao bi znati da će toga biti na lopate i buljuke. Pa tako i ovde.

            Ja time kod Tarantina nisam nimalo impresioniran. Ni u principu, ni in concreto, ovde. Stoga mi je putovanje do kolibe (gde se ima odigrati središnji zaplet) bilo predugo: glavnim junacima treba oko 40 jebenih minuta filmskog trajanja samo da jebeno stignu na jebeno poprište jebenih (ne)zbivanja, a do tada ima da gledamo putovanje diližansom, i kenjanje, kenjanje, keeeenjanje putnika u njoj. Istina, kad to proseravanje izvode Sem Džekson i Kurt Rasel, uz poneku upadicu Dženifer Džejson Li, onda to nije baš toliko strašno. Ali svejedno jeste predugo, i nepotrebno.

            To što se, zatim, zbiva u kolibi, tj. svratištu u planini zavejanoj snegom, takođe je protivprirodno rastegnuto: film bi bio za par nijansi bolji da je jedno 40-50 minuta kraći. Čak i dva sata je previše za OVU priču, ali ajde, da ne cepidlačimo. Ali jbg, Tarantinu je neophodno “to take his sweet time” kako bi ispleo svoje slatkorečive pričice sa onim ritmovima i modulacijama koji ih čine karakteristično njegovim, pa prema tome… tražiti od njega da napravi sažet film, od 90 minuta, koji bi bio pretežno zasnovan na slikama a ne na brbljanju, isto je kao tražiti od Picoustog da ne drži konferenciju za štampu svaka 2-3 dana. Neće da može! “It’s the way they’re raised!” što reko Haklberi Fin. Vole da slušaju sebe kako kenjaju, i jednom li se dočepaju mikrofona – spasavaj se ko može!

            Dakle, šta imamo ovde? Imamo nešto što deluje kao ekranizacija pozorišnog komada (donekle slično kao RESERVOIR DOGS, samo što je mnogo duže i praznije): 8 likova na jednom mestu, na jednoj pozornici, blebeću i koškaju se i ubijaju se sve dok daske na patosu ne budu ofarbane u crveno, a brojka preživelih, na samom kraju, ne bude svedena na H8FUL 2.

            Sem Džekson i dalje ima harizmu i autoritet i sposobnost da deklamuje taj Tarantinov tekst kao da je baš za njega pisan (a sigurno i jeste). To je već postao manir, ali ok, it is what it is.

          Majkl Medsen, ovde na privremenom odsustvu iz bugarsko-rumunskih direct-to-dvd Z-produkcija, i dalje ima njušku prikladnu za to što treba da uradi/prenese.

Tim Rot preglumljava za sve pare, toliko žvaćući scenografiju u svojoj persiflaži britanskog akcenta da to, čak i unutar ovog hiperstilizovanog konteksta, prebrzo postaje preterano, iritantno i nezanimljivo.

Brus Dern je dobar kao rasistički južnjački general.

Kurta Rasela je prijatno najzad videti u jednom vesternu koji sadrži i krupne planove: njegova brkata i kosmata njuška je žestoka, harizmatična i zabavna za videti (za razliku od precenjenog BONE TOMAHAWK, gde jedva da smo ga i spazili u tmuši i preširokim planovima!).

Volton Gogins je meni novo lice, ali junački se izborio sa svim takmacima i pokazao se kao da je stari član T-ekipe. Na osnovu ovde pokazanog, neće me čuditi ako u njoj i ostane (mislim na naredne Tarantinove filmove).

A Dženifer Džejson Li namerno pominjem na kraju, iako je, što bi reko dr Kunac, “dama” – zato što je ona daleko najbolja i najzabavnija stvar u ovom filmu. Ni lepše žene (i bolje glumice!) – ni većeg facijalnog abjuza u jednom filmu!

Iako je mlate i treskaju po glavi i nosu kroz ceo film, i stalno ima na faci ili krv ili gulaš (češće krv!), njena kreacija jedne istinski hejtful banditkinje je za svaki respekt. Nažalost, treba izdržati oko dva i po sata muškog sranja (i mlaćenja) dok ona najzad ne dođe na svoje i ne pokaže zube (makar i izbijene): te face i ti mono-dijalozi koje ima pred sam kraj, pa to je prava divota gledati!

Samom završetku fali impakt, i kad krene špica ostalo mi je samo da slegnem ramenima: “Šta, to je TO?” 

Ali, šta sam pa očekivao? Hell, pa ovo je ipak samo (osmi) film Kventina Tarantina. Tata-ta-tira!

PS: Da, ima tu nekoliko omaža Karpenterovom masterpisu, STVORU (Kurta, Morikoneova muzika, sneg, imidž kočijaša...) ali pošto su krajnje proizvoljni, ne očekujte od mene smekšano srce! Čak ni besmisleno nakačeni helrejzerovski lanci sa kukama usred planinske krčme nisu me kupili! Ni potoci krvi, ni apsurdno raznesena glava u krupnom planu! Tri minus, i tačka!