***
3-
Iako se naslovom poziva na Tromin film od pre 30 godina (koji sam svojevremeno pokušao da gledam, pa se smorio shvativši da su redneci njegova ciljna grupa, i ostavio ga za neki trenutak očaja kad ne budem imao pametnije stvari za gledanje), ovaj MOTHER'S DAY bi se pre mogao reklamirati kao neoficijelni rimejk Deodatove KUĆE NA IVICI PARKA. Ovo shvatiti kao kompliment, naročito zbog toga što ovo smatram za nekoliko nijansi zabavnijim filmom, iako on, kao kasnodošavši, ne može imati to mesto u istoriji žanra koje je Deodato stekao, a ako ćemo pravo, nema ni taj nivo društvene svesti i relevantnosti. Okej, postoji tu jedna doza moralizatorstva (tj. popovanja), na nivou kasnijih nastavaka SAW, ali ono mi ne deluje toliko promišljeno niti iskreno kao kod Deodata, koji je bio ubeđen da pravi novu verziju PAKLENE POMORANDŽE (ne kažem da je uspeo, ali – trudio se).
Grupica antipatičnih likova u domu jednog od njih nađe se u ulozi talaca koje počne da kinji mini-familija kriminalaca vođena psihopatskom Big-Bad-Mamom (sasvim solidna Rebeka de Mornej), koja se tu sklonila načas, dok ih policija juri zbog upravo opljačkane banke, a ona pokušava da pronađe pare u bivšem joj domu. Strpljenje manijaka je na probi (jedan od njih je ranjen), baš kao i "prijateljstvo" okupljenih i "ljubav" između prisutnih što priženjenih, što samo verenih parova.
Sledi: vezivanje, pretnje, dranje, plakanje, preklinjanje za milost, odsustvo milosti, dranje, još plakanja, još vezivanja, preokreti, sadističke igre, psiho tortura, telesno mučenje, vrištanje, bečenje, keženje, buljenje, urlanje, izdaje, prevare, mračne tajne, tuče, pucanje, sečenje, paljenje, itd. a na kraju – obavezan bitch-fight u kujni (a gde drugde? žene su to!) između alfa-mame i jedne mame-u-pokušaju (naše dubiozne heroine, koja iz nejasnih razloga NE nosi majicu na bratele).
Ima tu sasvim dovoljno tenzije, saspensa, žestine, sadizma, i preokreta da se ovo izdigne kao jedan od solidnijih novih USA horor-trilera, bez obzira što i on u drugoj polovini podleže debilizaciji i preterivanju sa svojom twist-on-twist-on-absurd-twist dramaturgijom. Teško je zamisliti usiljeniju i besmisleniju scenu nego kada psiho-keva organizuje ritualno skidanje nevinosti svome ranjenome sinu kada shvati da će ovaj s neskinutim mrakom zaroniti u posthumni mrak: elem, (ratko) mladić je u tom trenu u predsmrtnoj groznici i skoro-bunilu, oznojen i krvav i skoro izgubljen, i svakom dobronamernom građaninu je jasno da ovaj ne može da digne ni mali prst a kamo li đoku - šta više, svaki napor u tom pravcu, u ovakvom stanju, svako naprezanje, može samo da ga ubrza ka grobu.
Pored toga, opterećen je i svojom samonametnutom obavezom da na svakih 6,5 minuta ponudi po jednu scenu mučenja i iživljavanja što, ipak, rasteže granice uverljivosti te drame i njene poruke koju bi da nam saopšti, i pretvara se u pomalo mehanički koloplet torture scena: one damn torture after another!
Ovo ne treba da čudi, jer režiju potpisuje Daren Lin Bausmen, reditelj SAW 2, 3 i 4, te REPO: GENETIC OPERA (potonji je bio toliko užasan da sam ga ugasio posle 10ak minuta; od SAW serijala sam se oprostio na trećem delu). U odnosu na pomenute, režija je ovde znatno bolja, funkcionalnija, i naprosto uspeva da bude nenametljiva, a da isporuči sasvim solidnu količinu tenzije, saspensa i neizvesnosti.
Ipak, finalni twist, odnosno epilog, vrhunac je bezveznjaštva i jedan od usiljenijih "it ain't over" krajeva koje sam video. No, šta da se radi, Amerikanci su to, daj šta daš, u trenutnoj ponudi ovo je jedan umereno zabavan filmić – naravno, samo za one koje mogu da zabave svakojako međuljudsko, ne-natprirodno mučenje i implicitni nihilizam & mizantropija ("svi su svinje, svi lažu i kradu i pretvaraju se…"). Meni je ovo fino leglo, možda baš zato što nisam mnogo očekivao, a dobio sam 90ak minuta solidne zabave.
