Izašao je sedmi broj net-magazina za popularnu kulturu, Frenzy Spark. U sadržaju se često mogu naći tekstovi na teme koje bi mogle biti zanimljive čitaocima ovog bloga, pre svega vezani za fanastiku u (modernoj, popularnoj) književnosti i filmu, a sve je to obrađeno uglavnom na popularan način, prijemčiv mlađim, neiniciranim naraštajima.
Konkretno, u sedmom broju imate ispovedne tekstove potaknute filmovima THE GREY i A DANGEROUS METHOD, zatim intervju i promociju novog romana Željka SRPSKI PSIHO Obrenovića, nazvanog (prikladno?) TALOG, zatim napis o industrial grupi THIRD I iz Niša, slutnje uoči predstojećeg PROMETHEUSa itd. itd. Ostatak sadržaja overite OVDE.
Usred svega toga, možete pronaći i opširan intervju koji je sa mnom vodio Andrija Maslać. Moram reći da su pitanja bila promišljena i dobra, i potakla su me na neke odgovore koje nisam davao u ranijim intervjuima, ili su ovde dati u mnogo širem i razrađenijem obliku. Dodatni kvalitet je i to što je intervju zaista rađen u formi RAZGOVORA, naživo, a ne (kako to češće biva) preko e-maila – i nadam se da se dinamika i sočnost i tok živog razgovora mogu osetiti tokom čitanja. Naročito sam pomno ispitan po pitanju NAŽIVOG, pa eto, koga to zanima, nek baci pogled.
Imate dve opcije za čitanje ovog intervjua: možete da odete na sajt a kada tamo, u sadržaju, locirate ovo (počev od strane 74), bacite se na uživanje u zaista fancy dizajniranom izdanju sa masnim stranicama koje se otvaraju pred vama. Tim pre ako vas je zainteresovalo da overite i ostatak broja, ili ranijih šest brojeva koji su takođe tu blizu, na istom sajtu.
A ako ne, evo – sa dopuštenjem urednika magazina – tog intervjua i ovde na blogu, u manje glamuroznom, uobičajenom blogger izdanju, ali u integralnom, neizmenjenom obliku:
DOKTOR ZA HOROR
Razgovor vodio: Andrija Maslać
Entuzijastima koji već dugi niz godina pomno prate dešavanja na domaćoj horor i fantasy sceni, podatak da je 22. februara Srbija dobila svog prvog doktora za horor sigurno nije nimalo delovao iznenađujuće, jer je u rasponu od poslednjih 15-20 godina novopečeni dr, niški horor pisac i kritičar Dejan Ognjanović strpljivo gradio svoje ime i autoritet, koji danas napokon imaju i najvišu akademsku potvrdu.
Prethodne decenije naš sagovornik objavio je nekoliko, za domaće prilike dragocenih knjiga, među kojima treba istaći: “Faustovski ekran: đavo na filmu” (Svetozar Marković, Zaječar, 2006); potom “U brdima horori: srpski film strave“ (NKC, Niš, 2007), prvu i jedinu monografiju koja u potpunosti pobraja, analizira, i stavlja u istorijski kontekst pojavu i trajanje horora u srpskoj kinematografiji; zatim “Studiju strave” (Mali Nemo, Pančevo, 2008), zbornik eseja o hororu; dok posebno mesto na policama svakog ljubitelja pisane reči verovatno ima kapitalni “Nekronomikon” (Everest media, Beograd, 2008)- najkompletnija zbirka priča na srpskom jeziku Dejanovog idola i uzora Hauarda Filipsa Lavkrafta, koju potpisuje kao priređivač i prevodilac nekih od priča. Uzevši sve ovo u obzir, možemo zaključiti kako doktorat “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti”, odbranjen 22. februara na Filološkom fakultetu u Beogradu (mentor: prof. dr Zoran Paunović) predstavlja krunu esejističkog rada i veliki životni uspeh našeg sagovornika, i kako će, sasvim sigurno, kada u doglednoj budućnosti bude objavljen predstavljati obavezno štivo za svakog ko teži promišljanju horora u književnosti.
Sa druge strane, još 2003. objavio je roman “Naživo” (Prosveta, Niš), u kome je, kroz sopstvenu prozu pokušao da dosledno primeni obrasce, zakonitosti, i u domaćim okvirima istraži domete koje je njegov omiljeni žanr posedovao. I pored kultnog statusa koji ovaj roman poseduje, smatramo da u spisateljskom smislu, vreme Dejanovog kapitalnog, životnog remek-dela tek dolazi. Autor “Naživog”, neposredan, rečit i prijatan (bez obzira na svoj mračnjački senzibilitet), rado je i ljubazno pristao da sa saradnikom Frenzi Spark magazina, ekskluzivno i iscrpno, razgovara o istorijatu horora u Srbiji, različitim tajnama svog romana prvenca, veštini kvalitetnog pisanja, doktoratu, kao i poziciji mladih autora u današnjem vremenu …
Frenzy Spark: Mnogi će se danas složiti da je Srbija za poslednjih 20 godina postala zemlja užasa. Horor je svuda oko nas, svi ga vidimo, doživljavamo, maltene udišemo, sa druge strane naša istorija bila je oduvek prepuna ratovima, pogromima, zločinima; ljudi su se na ovom podneblju čini se više nego u bilo kom drugom delu sveta suočavali sa ekstremnom patnjom i strahom kao svakodnevnicom - zašto je, i pored svega toga kod Srba oduvek bilo problematično da se sva ta mračna iskustva kanališu u jedan autentičan literarni i filmski izraz? Kako objasniti tu alergičnost koju su imali umetnici, ali i koju je narod gajio prema ovom žanru?
Dejan Ognjanović: Ta vrsta izraza kod nas, kulturološki i istorijski nikada nije bila jedna od legitimnih opcija. Postojalo je, na početku XIX veka, nekoliko pisaca, danas uglavnom zaboravljenih, koji su epigonski oponašali gotske romane, popularne u to vreme širom Evrope a ne samo u Engleskoj gde su nastali. Ti pisci su uglavnom bili skrajnuti, kao uostalom i ta vrsta izraza. Nezahvalno je govoriti o kolektivnom nesvesnom čitavog jednog naroda, ili kolektivnim arhetipovima, ali treba naglasiti da je strah univerzalna emocija, svi ljudi se plaše - u Aziji, Africi, Evropi, i plaše se uglavnom istih stvari samo sa lokalnim varijacijama. Međutim, samo se u pojedinim kulturama strah nametnuo kao vrsta dominantnog umetničkog izraza. Naime, treba napraviti razliku između izolovanih stravičnih epizoda, i zasebnog žanra posvećenog stravi. Svetska književnost puna je primera epizoda koje se mogu povezati sa današnjim hororom: i u Gilgamešu, Odiseji, kod Šekspira itd. postoji prisustvo natpirodnih stvorenja, duhova, čudovišta, demona itsl. Međutim, jedna je stvar kada se radi o jednoj epizodi, ili elementu šire priče u kojoj dominiraju druge teme i ugođaji, a druga kada su dela u potpunosti ili preovlađujuće posvećena toj tematici i tim motivima.
FS: Ali kod nas ih nije bilo ni u XIX, a čini se ni u XX veku.
DO: Bilo ih je, ali u kontekstu prosvetiteljstva koji je bio dominantna paradigma i XIX i XX veka. Dominirali su racionalizam i realizam, pa su natprirodni motivi postojali u kontekstu prosvetiteljskih priča, gde su se zapravo pojavljivali kao elemenat (navodno prevaziđenog) folklora, kao svedočanstva o sujeverju. Verovanjima se pristupalo realistički, sa odmakom, kao recimo u Glišićevim pripovetkama. Obično je bila prisutna distanca naratora kome drugo lice prepričava neki događaj, a ovaj potom služi da, poput nekog sita, ili vela, filtrira i čitaocu predstavi taj isti događaj u ironizovanom obliku.
FS: A posle prosvetiteljskog usledio je komunistički pritisak takođe neprijateljski nastrojen prema ovom žanru.
DO: Komunizam, odnosno socijalizam bio je jedna monolitna ideologija, i on je imao tapiju na stvarnost. Stvarnost, to je ono što vam mi kažemo: bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, Marks i Lenjin, a fantastika, i tu mislim na bilo kakvu fantastiku uopšte, i naučnu, i fantasy, i folklornu, i natprirodnu, i onu sa primesama psiho trilera - sva ona, smatrala se subverzivnom, u smislu da je nudila neku drugost, nešto drugačije u odnosu na tu monolitnu sliku stvarnosti. To je, zapravo, oduvek i bio njen osnov - upad, ukrštanje sa nekim paralelnim svetom, sa nečim tuđinskim, te su zbog toga komunisti uglavnom bili neprijateljski nastrojeni prema svakoj vrsti fantastike, a naročito ovoj, mračnoj, hororičnoj.
FS: Kako stojimo u post-komunističkom periodu i kakva je uopšteno naša današnja književna horor scena? Kako bi je prokomentarisao?
DO: Ta racionalističko-realistička paradigma je i dalje preovlađujuća, ali među pojedinim piscima, naročito mlađim, koji su odrastali na popularnoj kulturi - zapadnoj, američkoj pre svega, na žanrovskom filmu i književnosti, postoji pokušaj da se ti motivi i te teme obrade iz srpskog ugla, odnosno da se premeste ovde, a to se, obzirom da je scena još uvek u povoju, radi sa promenljivim uspehom. Naši horor pisci inače imaju kasniji start, za razliku od recimo SF-a, na koji se zbog svoje u suštini optimističke i pozitivističke prirode i poruke uvek naklonjenije gledalo, dok je horor tek početkom 90-ih počeo da se pojavljuje, između ostalog zahvaljujući pionirima poput Gorana Skrobonje, kao i Bobana Kneževića - koji je počeo u SF-u ali kao izdavač nije bio nenaklonjen i hororu. Dakle, tek tada se javljaju prvi, stidljivi pokušaji. Naravno, bilo je tu predvidljivih dečijih bolesti, ali evo, ima već dve decenije kako se formira scena i počinju da se profilišu glasovi koji su sasvim relevantni i koji su se odmakli od epigonstva.
FS: Svakako ona se danas teško može se zamisliti bez tvog imena i doprinosa. Tvoj prvi roman “Naživo” pojavio se sada već daleke 2003. godine i do danas je praktično stekao kultni status među čitalačkom publikom. Njegova tema bila je opsednutost glavnog junaka Dejana (tvog alter-ega) brutalnim horor filmovima i video zapisima ekstremne prirode. Sledeći svoju strast, tvoj lik izlazi iz svog uobičajnog habitusa u Nišu, leta te ratne 1995. i kreće u potragu za kolekcijiom snaf filmova sa svih balkanskih ratišta. Ona ga, između ostalog, vodi ka Kosovu, u Prištinu, gde dolazi u posed video kasete sa šokantnim snimkom koji zauvek menja njegovu sliku stvarnosti. Šta je bilo pionirsko u ovoj priči? Kakve je novine i promene u stvarnosti nase horor scene ona donela i uopšte, otkud tolika fasciniranost snafom kao temom?
DO: Ono što je pionirsko je da se u to vreme, krajem 90-ih, i početkom novog milenijuma, na predmetno - prikazivačkom planu snafom niko nije bavio, naročito ne u književnosti. Inače, moram da istaknem da su devedesete, kao decenija bile moj formativni period. Imao sam 18 godina 1991. kada je počeo rat u Sloveniji, a to je životno doba kada bi trebalo da raščišćuješ s tim ko si, i šta si, i sva ta propast, slom, haos, rušenje čitavog jednog sveta, ostavilo je snažan utisak na mene. Što se samog snafa tiče, njime konkretno nikada nisam bio posebno fasciniran, već sam ga pre video kao jednu potentnu književnu metaforu kroz koju sam mogao da izrazim horore koji su mene opsedali, a koji su uglavnom bili vezani za te ratne godine. Možda ću sada i razočarati neke svoje čitaoce, ali ja sam sigurno gledao manje dokumentarnih snimaka tog tipa od prosečnog srpskog gledaoca. Mnogo ljudi takve snimke recimo skida sa interneta, čuva na mobilnim telefonima, dok ja apsolutno nemam fascinaciju tim prizorima i tim slikama. Ja sam te slike i prizore devedesetih uglavnom gledao mimo svoje volje, jer ih je bilo nemoguće izbeći: u zloglasnim Dnevnikovim dodacima, u dnevnim novinama, na naslovnim stranama. I one su, pre fascinacije, za mene više predstavljale velike znakove pitanja, podjednako vezane za to šta se to tamo na ratištu dešava i šta to znači za moj život i moje mesto u svetu, kao i na koji to način utiče na moju fascinaciju hororom. Jer, jedna je stvar oduševljavati se filmovima u kojima se ljudi između ostalog i kolju, i čereče, i obezglavljuju, u nekoj tamo Holandiji, Danskoj, Francuskoj, Americi, gde publika to posmatra sa velike distance, a druga je stvar kada to, kao mi ovde na Balkanu, svakodnevno imaš u svim medijima. U takvoj situaciji, između ostalog, počinješ da preispituješ i svoju ljubav prema hororu, koja je, bar kod mene, do osamnaeste već bila profilisana i razrađena, ali su me novonastale okolnosti navele da je iznova promislim.
FS: Moj je uopšten utisak da ljudi koji kod nas pišu fantastiku inspiraciju crpe prevashodno iz onoga što su čitali u knjigama i stripovima, ili onoga što su gledali na filmu, dok ti više životno iskustvo smatraš presudnijim za kvalitetno pisanje. Generalno, mnoge si od tih ličnih doživljaja i sećanja iz 90-ih utkao u svoj roman. Koliko, sa druge strane samosvesno tražiš ta bizarna, neobična iskustva, koliko sam tražiš onog Poovog “đavola perverznosti”?
DO: Pa… tražim đavola (smeh). To se ogleda na nekoliko načina. Što se tiče ljudi, oni su mi najzanimljiviji, kao fenomen, kao nešto najunikatnije i najbizarnije što postoji u svemiru, i možda ta fraza zvuči otrcano, ali koliko god se horor bavio natprirodnim stvorenjima, on u suštini mora da ima ljudsku dimenziju, ne u doslovnom smislu reči da se na kraju otkrije da su sva čudovišta u stvari bili maskirani ljudi i da su se pretvarali, nego da ta dimenzija bude nešto psihološki relevantno. Znači da te metafore, čudovišta, bogovi, demoni, nose implikacije vezane za stavove i vrednosti glavnog lika i čitaoca. Dakle, da to nekome saopšti nešto što će ga pogoditi na nekom važnom mestu, a ne samo da posluži za ubijanje vremena putem čitanja manje ili više zabavne "akcije".
FS: Ok, ali zanimaju me konkretna iskustva, tvoja putovanja, susreti, kolika je tu tvoja hrabrost? Pomeni neka od ekstremnijih iskustava.
DO: Neka od mojih ekstremnijih iskustava desila su se protiv moje volje i nisam ja svojom hrabrošću ili ludilom hrlio u njih. Recimo to, što sam bio u Prištini 1999. za vreme bombardovanja, kao regrut, bilo je jedno od onih, kako kaže Đorđe Kadijević “graničnih” iskustava. Znači, kada otkrivaš da li jesi ili nisi! Naravno, svi mi u relativno mirnodopskim uslovima u Srbiji imamo neku svoju normalnu egzistenciju, imamo sebi srodan krug prijatelja, navike, ukuse, i sebe vidimo na jedan način i mislimo da smo ovakvi ili onakvi, ali tek kada se suočiš sa tim i takvim iskustvom, kakvo nudi vojska, pa još za vreme ratnog stanja, kada je zaista "biti ili ne biti", tek onda vidiš ko si ustvari.
FS: Ali poenta je što bi ti da si mogao to iskustvo vrlo verovatno izbegao, a ono te je dovelo do inspiracije.
DO: Da... verovatno. E sad, što se tiče nekog aktivnog traganja i …“čačkanja mečke”, ima i toga, ali ne u nekom ludačkom smislu. Internet je, između ostalog omogućio da se sretnu razni ludaci, ekscentrici i frikovi koje možda u realnom životu ne bi ni mogao da sretneš jer su, recimo, introvertni, ili pod nekim drogama, ili jednostavno u susretu uživo ne bi delovali kao neki ljudi sa kojima bi normalno mogao da komuniciraš, dok preko blogova i foruma to možeš. Pa eto, na kraju krajeva, i preko mog bloga “The Cult of Ghoul” i mog pisanja, koje je izazvalo feedback i komentare, došlo je do nekih zanimljivih poznanstava. Sa druge strane, u smislu istraživanja, dodao bih da u poslednjih 5-6 godina pokušavam da što više putujem po Srbiji i istražujem razne lokacije: pusta sela, puste rudnike, fabrike, zgrade, uopšteno sva mesta za koja su vezane neobične priče, i koja bi mogla da se dovedu u vezu sa hororom...
FS: Da li si razmišljao o tome da napraviš neki putopis ili zbornik koji bi objedinio ta iskustva i priče, nekakav vodič kroz tu mračnu, “gothic” Srbiju?
DO: Možda, u perspektivi, još je rano da se kaže jer sam na početku tih traganja.
FS: Kada se razgovara o tvom romanu, nemoguće je ne dotaći se Prištine i načina na koji si opisao atmosferu tog grada viđenu očima horor frika. Na momente, deluje kao da se ona u tvojoj vizuri pretvara u onu čuvenu Barouzovu Interzonu, ili Lavkraftov Insmut. Generalno, većina fanova je najpozitivnije reagovala na tu “prištinsku” epizodu “Naživog”, koju smatraju jednim od najupečatljivijih i najjezivijh delova priče. Koliko je tvoj prikaz ovog grada autentičan?
DO: Postoji jedna zanimljivost sa tim u vezi, a ona se odnosi na intuiciju u kreativnom procesu i stvaranju uopšte. U vreme kada sam koncipirao prvi draft “Naživog” ja sam u Prištini boravio samo tokom jednog popodneva, kod mog prijatelja Dorijana, koji je inspirisao jedan od likova iz romana, i on me je tada upoznao sa nekoliko svojih prijatelja. Uglavnom smo sedeli u stanu, tako da nisam video puno od grada, ali taj susret sa njima, i te njihove priče o životima u gradu, kao i možda nekih 500 metara koje sam ukupno prošao, bile su moja dominantna slika Prištine i moja ideja vodilja u pisanju. Kasnije, tokom rata, prinudnim spletom okolnosti, boravio sam tamo kao vojnik tokom tri meseca NATO bombardovanja. Ni tada nisam imao prilike da se prošetam ulicama i posetim veći broj lokaliteta, međutim, u svakom slučaju, mogu da kažem da sam osetio njihov duh. E sad, uprkos tom relativno svedenom iskustvu, a prevashodno zahvaljujući razgovorima sa Dorijanom i mojim impresijama, može se reći da sam ja napravio neku moju Prištinu. Pošto sam, nekoliko godina kasnije, Dorijanu, nakon bombardovanja i gubitka kontakta od izvesnog vremena, poslao finalni draft romana, bilo je prosto neverovatno koliko se detalja u njemu poklopilo sa stvarima o kojima mi on uopšte nije pričao, odnosno koje sam ja izmaštao, a pokazale su se tačnim! Recimo, činjenica o postojanju izvesnog okultnog bratstva, koje je zaista u to vreme kada se roman dešava, operisalo u Prištini i radilo svakojake stvari - doduše ne tako ekstremne kao u mom romanu, ali mi je potvrđeno da je definitivno bilo zamešateljstava tog tipa. Sa druge strane, potvrđeno mi je, takođe, da je postojalo mesto slično mom izmišljenom prištinskom kafiću “Garuda”, u kome se okupljala ta, alternativna, opskurna gradska ekipa.
FS: Jedan od recimo meni zanimljivijih (ali i jezivijih) detalja je trenutak kada Dejan, po prvi put zove svoj kontakt za nabavku snaf kaseta na Kosovu, pa mu se sa druge strane javi opskurni glas sa ehom. Citat glasi: “U pozadini ljudskog glasa čuje se pucketanje, monotono, mehaničko pulsiranje, i šum…šum koji najviše podseća na fijukanje vetra kroz beskrajne pustare. Taj zvuk je tim čudniji što dopire iz tople avgustovske noći. Ali, jasno je da nema veze sa vremeskim uslovima i zemaljskim vetrovima…” Priština i Niš nisu daleko jedno od drugog, ali ja sam zaista u tom trenutku imao osećaj dodira nekog drugog sveta. I generalno, pošto sam pitao svoje prijatelje kako doživljavaju Kosovo, ne u onom tradicionalnom, mitološkom smislu, nego kako doživljavaju sadašnje, realno Kosovo, u većini slučajeva dobio sam potvrdu da ga doživljavaju kao prostor mraka, prostor drugog, drugačijeg, nepoznatog. Da li si svesno pucao na taj i takav doživljaj kod domaćih čitalaca?
DO: Jedan od ključih pojmova za horor je ono što je Frojd na nemačkom zvao “das unheimliche”, a na engleskom termin glasi “uncanny”- to je osećaj nečega poznatog, domaćeg, što je opet na neki način otuđeno od tebe…
FS: Ako smem da se ubacim mislim da je Kronenberg u tom smislu u svojim filmovima koristio Kanadu?
DO: Recimo, ali kod njega se radilo o osećaju Kanade za Amerikance, Kanade koja po topografiji, ulicama, jeziku podseća na Ameriku, ali to nije. Kosovo je, dakle, nešto što je naše, a nije naše, nešto što je tu i nije tu, što nam je istovremeno i poznato i nepoznato, i što se nalazi u interzoni, udvajanju, i zbog toga mi je ono bilo idealna lokacija za priču koju sam imao da ispričam.
FS: Da li je u tom smislu Kosovo kao lokacija korišćeno u hororu, i uopšte u domaćoj žanrovskoj litertaturi?
DO: U hororu ne… ali pomenuo bih rad Dragana Filipovića, koji je pisao i piše neku vrstu naučne, folklorne fantastike. On je recimo imao nekoliko SF priča smeštenih na Kosovu. Međutim, što se tiče horor pisaca, onda ne, za njih Kosovo nije postojalo…
FS: Hajde da ovo pitanje o percepciji Kosova proširimo pitanjem o percepciji uopšte, koliko je ona ključna za horor književnost? U svojim esejima o Edgaru Alanu Pou tvrdio si da je jedna od značajnijih inovacija koje je on doneo, bila u tome da je radi stvaranja efekta jeze, umesto kreiranja grotesknih stvorova i monstuma, čitaocu češće pozajmljivao perceptivno - kognitivni aparat pomerenih, obolelih i šizofrenih osoba. Da li je to na neki način pripovedački postupak u “Naživom”, da se perceptivno -kognitivni aparat nekoga ko, poput tvog lika Dejana, ima pomerene svetonazore u odnosu na ono što se smatra normalnim u Srbiji, podari tom nekom našem, prosečnom čitaocu?
DO: Svaki roman pisan u prvom licu pruža ograničenu perspektivu. E sad, ono što je problem kod većine srpskih pisaca fantastike i horora jeste to što je njihova vizura u većini slučajeva “everyman” vizura. Oni kao da se trude da njihovi likovi budu što normalniji, što običniji, i kao da pritom namiguju čitaocu sa strane. Komentari i vrednosti tih likova su komentari i vrednosti normalnih osoba - što u hororu ponekad i može da prođe, pošto ne tvrdim da u svakom horor romanu priča treba da bude iz perspektive ne znam kakvih ekscentrika i ludaka - ali za priču koju sam ja želeo da ispričam nije mi bio potreban taj prosečan, normalan, užlebljen lik. Zapravo je i poenta romana upravo u iskakanju iz rutine, da ono što se smatra normalnim postaje naprasno nenormalno, i da sa druge strane ono što se smatralo nenormalnim postaje nova normalnost. Stvari se okreću naglavačke, i bilo kakva sigurnost koju pretpostavljaju uobičajene uloge oca, brata, sina, muža, ljubavnika, profesora, političara, ulazi u udvajanje, dubliranje, mutaciju. Zbog toga sam ja svesno izgradio lik, koji sam, mazohistički prema sebi, a sadistički prema čitaocu, beskompromisno odbio da učinim simpatičnijim, duhovitijim, i bez obzira na povremene humorne epizode, nije bilo tog tipičnog srpskog vickastog namigivanja. Zbog toga sam, kada je roman izašao iz štampe čak bio i iznenađen vrlo pozitivnim feedbackom. Verovatno je da su se mnogi saživeli sa tim i takvim likom, koji ja uopšte nisam ciljano gradio da bilo kome bude simpatičan! Da budem konkretniji, ogradio sam se od bilo kakvog suđenja o njemu, što je još jedna boljka loše žanrovske literature - kada pisac implicira čitaocu kako treba da se oseća i da reaguje. Na kraju, možda je prepotentno reći da sam tom i takvom vizurom nečiju svest promenio, ali sigurno je da sam, makar privremeno, stavio ljude u jedan pogled koji nije konvencionalan i svakodnevan, a da li je iz tog ugla neko video nešto novo i bio mi zahvalan, ili mu je u tim metaforički skrojenim cipelama bilo neudobno, ostaje otvoreno pitanje.
FS: Da li planiraš nastavke Naživog? Da budem konkretniji, možda ne nastavke u konvencionalnom smislu reči, već one koji bi se dešavali u istom univerzumu kao “Naživo”? Tebi je idol Lavkraft, koji je, kao što je među njegovim fanovima poznato, imao tu meta-priču čije je fragmente svakim svojim sledećim radom postepeno otkrivao. Da li ti imaš nesto slično u planu?
DO: Imam… ali ne bih voleo da u ovom trenutku previše otkrivam. U pogovoru drugom izdanju sam objasnio dosta toga. Međutim, ono što je zanimljivo je, da sam ja takođe tek u Prištini shvatio o ČEMU mi je zapravo roman! Ja sam do tada imao zaplet, scene, ideje, neki osnovni sklop, početak-sredinu-kraj, ali sam tu širu sliku, konotacije i simboliku, shvatio tek tokom beskrajnih sati noćnog dežurstva, kada sam imao priliku da dugo budem sam sa sobom bez ikakvog ometanja, osim onog… da kažem, “odozgo”, sa neba kojim su krstarili NATO avioni i rakete i nosili smrt koja mi je bukvalno non-stop visila nad glavom. Tako da, ukratko rečeno, postoji jedna mnogo šira priča čiji je “Naživo” samo deo - a odnosi se na temu okultnog rata, ili uopšteno, ezoterične pozadine svih naših ratova. Nju planiram da proširim u svom sledećem delu koje već ima naslov - zvaće se “Prokletije”, i dešavaće se većim delom na kosovskom delu Prokletija. A inače, jedan deo te šire priče, ili da kažem “mitosa” (eto, da pozajmimo termin Lavkraftovog posthumnog izdavača Augusta Derleta), nalazi se i u mojoj priči “Jama”, koja je deo zbirke priča “Apokalipsa”, koju je Goran Skrobonja objavio 2011. godine. Ona direktno nije vezana ni za jedan od likova romana, već su ta dešavanja vrlo bliska onome što je u “Naživom” opisano.
FS: Veliki deo tvog dosadašnjeg rada odnosio se na teoriju horora, čija je kruna svakako doktorska disertacija “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj knjizevnosti”. Napisao si mnoštvo eseja, književnih i filmskih kritika objavljivanih u uglednim domaćim (ali i stranim) časopisima i enciklopedijama. Da li se po tebi promenio odnos domaće intelektualne elite prema hororu? Kako uopšte tvoje kolege profesori i intelektualci, reaguju na tvoju odluku da čitav svoj radni vek posvetiš jednom tako prezrenom i prokaženom žanru, koji se i dan danas, na neki način bori za svoju egzistenciju i akademsko priznavanje?
DO: Na akademskom nivou odnos je u tom smislu i dalje vrlo stidljiv, i uopšteno se fantastici pridaje vrlo malo pažnje. Što se horora tiče, sa prvim delom tvoje konstatacije se ne bih složio, jer je on svoju egzistenciju na knjižarskim policama već odavno stekao i odbranio, postavši jedan od onih sine qua non. Sa druge strane, da budem iskren, tema ovog žanra se kod nas nije potezala, u smislu pravljenja nekog naučnog skupa, gde bi neko mogao da javno iznese kontra tvrdnje, pa da se pokrene dikusija. Ono što ja mogu da kažem, iz pozicije nekoga ko već 15-ak godina objavljuje eseje u domaćoj periodici, što uže stručnoj, književnoj, što u popularnim časopisima, niko mi nikada nije odbio tekst, ili rekao “znaš šta, taj horor, to ipak nije za nas”. Ja sam, čak i na nekim konkursima za esejistiku dobijao nagrade za eseje sa temama iz horora, na koje niko nije gledao kao na “horor-esej”, već je to bio legitimni književni esej, na legitimnu književnu temu. Tako da, mislim da se opšta svest, podjednako kod šire publike sa jedne, i akademske javnosti sa druge strane, polako menja, a smatram da će u tom smislu, od svega što sam do sada napisao, najkrupniji učinak prozivesti moj pomenuti doktorski rad. On je, naglasio bih, za domaće istoričare književnosti od posebnog značaja, jer se između ostalog u njemu definiše osnovna terminologija horora, pošto (moram to istaći) neki od tih termina nisu do sada ni bili uvedeni kako valja u srpski jezik, niti su postojali u važećim leksikonima književnih termina. Pored toga, on opisuje nastanak i razvoj horora u okvirima angloameričke književnosti u kojoj je rođen i u kojoj je dao svoje najvrednije i najuticajnije izdanke. Dakle, obzirom na tu opštu, generalnu sliku koju sam pružio, verujem da će sada, a naročito nakon njegovog objavljivanja, biti daleko lakše i jednostavnije da se o tim temama piše i da će možda nekoga ova tema zaintrigirati, inspirisati i povući da se usredsredi na neki određeni aspekt, na različita čitanja, iz feminističkog, sociološkog, ili nekog drugog ugla.
FS: Važan i unikatan rad, ne samo u domaćim okvirima, rekao bih za istoriju svetske književnosti uopšte.
DO: Vidiš, ništa u istoriji horora nije slučajno, i upravo je to ta perspektiva koja je kod nas nedostajala u retkim ozbiljnijim pokušajima esejističkog i kritičkog bavljenja njime, a odnosi se na nedovoljno smeštanje u bilo kakav kulturni i istorijski kontekst. Uzmimo primer “Frankenštajna”, koji se u svim dosadašnjim analizama uvek povezivao sa Prometejem i starom Grčkom, ali nije se dovoljno obraćala pažnja na engleski romantizam, na Šelija, na Bajrona i na samu klimu u kojoj je taj roman rođen.
Ili kasnije, kada sam pisao o "Drakuli": bilo je potrebno staviti ga u kontekst drugih viktorijanskih romana fantastike, osvrnuti se na činjenicu da je u razmaku od 10-15 godina nastalo nekoliko ključnih dela kao što su: “Doktor Džekil i mister Hajd”, “Slika Dorijana Greja”, “Ostrvo doktora Moroa”, “Nevidljivi čovek”, “Drakula”, tih 5-6 fundamentalnih, može se slobodno reći mitova, romana koji su praktično stvorili neke arhetipove. I kada se njihova uzajamna povezanost uzme u obzir, rekao bih da je taj i takav komparativistički i kontekstualni pristup jedna od ključnih novina koje je moj doktorski rad doneo.
FS: Našu publiku, osim običnih fanova svih vrsta fantastike, čini i mnoštvo onih koji potajno gaje nade da bi u bliskoj ili skorijoj budućnosti mogli da se probiju nekim žanrovskim proznim delom. Zarad njih, reci nam čemu danas može da se nada neki mlad pisac horora po pitanju prijema u izdavačkim kućama? Kakav je odnos izdavača prema ovom žanru?
DO: To zavisi od vrste horora koju neko piše. Trenutno je horor, ne kao kategorija, već više kao sama reč nešto što i dalje nosi sa sobom loše konotacije i što se uglavnom u marketingu izbegava. Čak i ako neko napiše horor, to se kod nas neće reklamirati kao horor, i neće na polici pisati “novi horor roman tog i tog autora” . Čini se kako je ova reč još uvek stigma, i generalno, tek treba razbiti opštu svest da je to nešto što je namenjeno morbidnim, perverznim umovima, da to čitaju nekakvi posebni čitaoci, sektaši, satanisti i tome slično. Sa druge strane, danas recimo imamo romane poput “Konstantinovog raskršća”, najveći bestseler u poslednjih nekoliko godina koji se, bez obzira na jake elemente horora, takođe nigde ne reklamira tom odrednicom. Možda se negde pomene reč vampir u gomili svih drugih motiva koji su tu prisutni: partizani, četnici, Nemci, Konstantin, Hrist u tom kvaziistorijskom denbraunovskom konceptu koji je preslikan u Srbiju i koji se, nažalost, do sada pokazao kao uspešna formula za štancovanje novih pisaca. Zahvaljujući tome, sada imamo slučaj da se pojavljuje gomila romana po toj formuli i klišeu, sa alternativnim istorijskim tokovima i autentičnim istorijskim ličnostima koje sreću razne, vampire i duhove, i koji su delovi milenijumskih urota što sežu do Rima, Grčke, Egipta, a prelamaju se bez izuzetka preko srpske teritorije. Ja imam jedan ironičan, i pomalo posprdan stav prema tom trendu koji, ruku na srce, u nekoj varijanti možda i može dati neke valjane rezultate, ali bojim se da je u ovom našem slučaju nedovoljno promišljen, i da više predstavlja marketinšku kategoriju, negoli nešto što je autentično i relevantno u književnom smislu.
FS: Koliko je pored problema tog trenda, na žanrovskoj sceni i u izdavačkim kućama profilisanim za žanrovsku književnost prisutan krug ljudi koji kontroliše i filtrira ono što će biti izdavano? Više puta si na svom blogu kritikovao tu praksu “tapšanja po ramenu”, i više puta su se na njemu pojavljivale prilično oštre kritike nekih domaćih žanrovaca posle kojih se gotovo zaključuje da oni ne znaju da pišu, iako su uspevali da budu objavljeni.
DO: Ti pisci imaju određen nivo pismenosti ali, uopšteno, mislim da ne postoji recept sa uspeh, niti postoji recept za objavljivanje. Pomenuću primer kada sam, spremajući se da kritički sasečem jedan vrlo slab roman koji je izdala izvesna domaća izdavačka kuća (ne želim da pominjem konkretna imena) saznao da oni traže novac od svojih autora, što me je prilično pokolebalo u nameri. Oni dakle prvo raspišu nešto što nazivaju konkursom, gde svako očekuje da, ako bude pobednik, kao nagradu dobije objavljivanje knjige. Istina je – nagrada jeste objavljivanje, ali o trošku samog autora. Tako da je to, recimo, jedna od opcija koje se danas nude - ako želiš da platiš, možeš dobiti pečat izdavača, a u stvari si platio iz sopstvenog džepa. Sa druge strane, može se učiniti ono što sam ja uradio sa drugim izdanjem “Naživog”: da se odrekneš "pečata" određene izdavačke kuće i da objaviš samostalno autorsko izdanje, a da ga onda prodaješ kako znaš i umeš, preko blogova, interneta, komisiono preko knjižara i sl. U svakom slučaju, ako očekuješ slavu, bogatstvo i tako nešto, šanse za to u Srbiji su veoma male, osim ukoliko se ne radi recimo o ovoj denbraunovsko-stoijljkovićevskoj formuli. Ako to uspeš da solidno napišeš, i pritom imaš “kvaku” tipa “drug Tito je bio vampir”, na koju će ljudi da se hvataju, kao što Stojiljković ima četnike kao “good guys” ili srpske vitezove kao fantasy junake, ili ako imaš uopšte bilo kakvu političku konotaciju - pošto Srbi, čak i kad je žanr u pitanju jednostavno ne mogu bez politike - onda možda imaš čemu da se nadaš.
FS: Na kraju, da li si ikada razmišljao da u cilju pomaganja nekim mladim talentima održiš seminar, ili kurs kreativnog pisanja, na kome bi mogao da im preneseš svoja iskustva i zanatsku veštinu?
DO: Oduvek sam bio skeptičan prema tome. Mene niko nije učio da pišem, i ne verujem da se na seminarima tog tipa nešto bitnije može izmeniti. Ono u čemu je suština, je nešto što se ne može ni predavati, ni učiti, a to je “attitude”. Suština horora i suština književnosti je u “attitude-u”. Ako ti nemaš izgrađen stav, pre svega prema sebi samom, a onda prema lokalnoj zajednici u kojoj se nalaziš, pa u najširem smislu i prema svetu, kosmosu, i to ne u smislu tirada koje ćeš plasirati na stranicama svojih romana kroz likove koji drže govore, već da se između redova vidi kako ti imaš stav koji je konzistentan, tvoj, ne nešto što si odnekud preuzeo ili su te naučili na časovima veronauke, nego da se radi o odnosu prema stvarnosti koji je relevantan…onda je to prava stvar a to se ponavljam, nigde i nikako ne može naučiti!
