KULT GULA: Čemu sve ovo?

  

            Pre 5 meseci iz štampe je izašla knjiga KULT GULA – moj izbor nekih od najboljih tekstova objavljenih u prethodnih 10 godina na ovom blogu. Rivjui i kritike istaknutih hit horora s početka 21. veka; osvrti na opskurne, kultne i neznane horore i nehorore; tranžiranje nehoror-Oskarovaca; seciranje Četniksploitacije; TV serije; osvrti na odlične horor knjige domaćih i stranih autora; LISTE! I još mnogo toga, na 500 strana...

            Promocije ove knjige (zajedno sa 3. izdanjem romana NAŽIVO!) spremaju se uveliko: 13. septembra u Vrnjačkoj banji, 26. septembra u Novom Sadu, a zatim u Kragujevcu, Vršcu, itd.

            Tiraž od 500 primeraka dobrim delom je otišao, što pretplatnicima, što kasnijim kupcima. Ne vodim preciznu evidenciju, ali odoka, rekao bih da mi je u ovom trenu ostalo oko 120-150 primeraka, a možda i manje. Nakon predstojećeg Sajma knjiga očekujem da broj preostalih bude dvocifren... Zato, ne oklevajte, ne čekajte predugo... Pišite na dogstar666 at yahoo dot com: cena je 900 din + 100 za ptt.

            Obaveštenje: KULT GULA možete kupiti i u Darkwoodovim prodavnicama u Beogradu, kao i u niškom Južnom Darkvudu; mislim da je cena ista kao i kod mene, odnosno da nije veća od 1.000 din. Ko voli da knjigu prvo pomiriše, prelista, opipa – to može u Darkvudima, i jedino tamo, jer u drugim knjižarama je nema, niti će je biti.

            A sada, ekskluzivno na blogu, možete pročitati moj predgovor toj knjizi, u kojem se osvrćem na smisao ovog bloga, smisao knjige tekstova sa njega, i naravno, na smisao života uopšte.

Ovaj post ilustrovan je sa nekoliko fotki koje su načinili čitaoci ovog bloga i ove knjige – hvala im!

Čemu sve ovo?

Zašto prisutnost u kibersvetu?

Zašto blog?

Zašto knjiga o blogu?

Odgovor na prvo pitanje čini mi se više nego samopodrazumevajući: smatram da neko ko se u 21. veku bavi bilo čime kreativnim treba da ima neki oblik javnog i, poželjno, dvosmernog, prisustva u matriksu interneta. Sve je to lepo: knjige, časopisi, stripovi, bilo šta štampano na papiru – a ja sam dovoljno mator da sam u svet čitanja i pisanja ušao u vreme kad alternative papiru nije ni bilo, dakle pre kompjutera, interneta, „pametnih“ telefona i ostalih čuda. Tzv. „štampana stvar“ je moja prva ljubav. I nikako zastarela ili ostavljena. I dan-danas volim dodir knjige, njenu prijatnu težinu u rukama, listanje stranica, njihov miris... Ali to ne znači da treba ostati u 19. ili ranom 20. veku, i biti neprisutan u čudesima interneta, a naročito ako voliš neku dozu dvosmerne komunikacije (mada, to je zapravo pleonazam: svaka prava komunikacija mora biti dvosmerna).

Štampani mediji, a naročito knjige, prikladniji su za one koji se zadovoljavaju time da vam nešto saopšte (ili ispripovedaju), pa to i učine: kažu vam šta imaju, i to je to, u okvirima tog medija. Možete vi posle pisati izdavaču, pa ako nabavite adresu, možda i samom autoru – ako je živ – ali to je nešto drugo, u drugom mediju. Časopisi su nešto malo drugačiji; neki od njih imaju rubrike tipa „Pisma čitalaca“, ali čak i tu se radi više o fidbeku (feedback) nego o pravoj komunikaciji, mada i do nje ponekad može da dođe, ako se sam autor oglasi. Internet, međutim, medij je najprikladniji za one koji vole, i čak očekuju, da se upuste u dijalog sa onima koji ih čitaju, gledaju, slušaju.

Pisac knjige je govornik koji dođe pred auditorijum zaklonjen jednosmernim staklom, tako da oni vide njega, a on njih ne; i on izdeklamuje šta ima (tiradu, filozofijadu, panegirik, pljuvačinu, anegdote, viceve, pripovesti manje ili veće dužine...), pokloni se i ode. Možda je bio pred polupraznom, ili skroz praznom dvoranom. Možda je neko gunđao tokom njegovog govora; možda je bilo psovki, preuranjenih izlazaka iz sale, ili aplauza, smeha, oduševljenja, bacanja gaćica i bruseva prema staklu – ali pisac to, dok radi svoj posao, a često ni mnogo kasnije, ne može znati.

Pisac koji se obraća preko interneta je govornik koji izađe na trg, popne se na kutiju, i počne sa nekom svojom kenjažom, koja će možda privući neki narod, a možda i neće. Možda će mu dobacivati, ili će ga ignorisati; može biti glas vapijućeg u pustinji indiferentnosti, ili može biti nadjačan vrevom rulje. Možda će ga gađati trulim paradajzima, psovati, nositi ga na ramenima kao novog mesiju, možda će pokušati da mu šutnu onu kutiju ispod nogu... Sve to spada u moguće nuspojave prilikom komunikacije putem interneta.

Ja sam u životu krenuo sa ambicijama da budem onaj prvi; onaj knjiški. Od svog punoletstva pa nadalje želeo sam da budem pisac i kritičar, da pišem u časopisima i knjigama. Filmske i književne kritike objavljujem u časopisima od 1995. godine (kada sam imao 22 godine), a prvi roman objavio sam 2003. sa svojih 30 godina. Internet aktivno koristim od 1998. ali veoma, veoma dugo, tokom prvih pet godina, nisam imao ama ni najmanju želju ili potrebu da na njemu ikako budem vidljiv: nisam učestvovao na forumima, u usenet i mejl grupama, a još manje sam imao potrebu za svojim sajtom, ili da na tuđima kačim bilo kakve svoje tekstove. Tih prvih godina bio sam izuzetno strastven konzument. Gladno sam gutao sadržaje do kojih u štampanom obliku nikako nisam mogao da dođem: čitao sam i čitao i čitao, sve živo čega sam se dohvatio – horor priče, podatke o voljenim a slabo znanim piscima, prikaze horor filmova koje sam znao samo po čuvenju, razne stvari iz oblasti okultizma i ezoterije, alternativne kulture, subverzije, ludila... Ali nikada i nigde nisam osetio potrebu da ispod pročitanog nešto i napišem, da ostavim komentar, da se upustim u raspravu sa bilo kime, da podelim neku kritiku ili elaboriranu opservaciju ili impresiju. Svoju potrebu za izražavanjem čuvao sam za tekstove namenjene štampanim medijima.

Stvari su počele da se menjaju kada su me neki prijatelji i poznanici krajem 2002. godine pozvali da se pridružim upravo pokrenutom forumu domaćih ljubitelja fantastike „Znak sagite“. Prvo sam oklevao. Opirao se. Čemu to? – pitao sam se. Šta će mi to u životu? Da se raspravljam sa ovdašnjim fanovima SF-a, fantastike i horora? Nisam, do tog trena, bio član nijednog stranog ni domaćeg foruma. Kakve „Krstarice“, kakvi „Bureci“ i šta ti ja znam; šta bih ja i o čemu sa tim normalcima? Ali ovo mesto je okupljalo frikove slične meni, činilo se. Bacio sam pogled na postojeće postove i teme, video neke intrigantne nizove, pa čak i likove/nikove... i – ostatak je istorija. Primio sam se. Navukao se. Usladilo mi se da razmenjujem mišljenja, pošalice, pa i uvrede, sa većinom relevantnih domaćih pisaca i kritičara (i pisaca/kritičara-u-pokušaju), kao i fanova koji nisu imali takvih ambicija, mada, na internetu svako je kritičar...

Tako je rođen „Ghoul“, moj kibersvetski alter-ego: ljuća, oštrija, bespoštednija, morbidnija, provokativnija, svadljivija, socijalno-idiotskija verzija mene.

            Jedan kuriozitet: moja inicijalna namera bila je da mi nik bude „Nyrlathotep“, ali sam odustao shvativši da je reč predugačka, a u to vreme sam pretežno forumašio sa posla, odnosno sa zajedničkog kompjutera u zbornici moje studijske grupe na fakultetu, pa mi se nije sviđala ideja da svaki put iznova moram da se logujem s tako dugačkim imenom. Pored toga, ubrzo sam shvatio da već postoji neki lik sa tim nikom (kasnije smo se upoznali i sprijateljili). Ghoul je, dakle, meni bio rezervno ime, drugi moj izbor. Pre svega, kratka je reč, a osim toga, lepo u sebi sažima moja interesovanja, asocira i na Romera i na Lavkrafta, ali indirektno a ne prvoloptaški; aludira, za upućene; egzotična je, relativno retka, nije otrcana kao, npr. „zombi“, nije previše direktna i jednoznačna kao „Cthulhu“; i lepo zvuči. Kratko, ali jebitačno. Gul. Srećan sam što je splet okolnosti doveo do toga da upravo to bude naziv pod kojim ću steći dubioznu internetsku „slavu“...

            Jeste; vremenom je forumaški narod u meni prepoznao nekoga ko ima određeni stav, ali i znanje, i počeli su konkretno meni da postavljaju pitanja, da traže baš moj sud o nekim filmovima, knjigama, piscima, rediteljima; pozivali su me i prozivali --- stalo im je bilo da znaju baš šta ja mislim o nekome ili nečemu. Laže svako ko vam kaže da mu tako nešto ne imponuje. Naravno da mi je to prijalo, ali ne (samo) zbog ego tripa, nego zbog iskrene radosti koju mi je pružala prilika da nekome na relativno lak način pomognem, da usmerim, da razotkrijem neko delo ili autora, pa i čitave podžanrove i kinematografije (u vreme kada npr. italijanski i azijski horori nisu bili tako lako nabavljivi kao danas). Mnoga su prijateljstva, ljubavi, pa čak i poslovi bili začeti na tom forumu.

            Vremenom, međutim, osetio sam da me forma foruma guši; da sam ga prerastao; da mi se ne sviđa da često ni sam ne umem da pronađem temu, ili tačnu stranicu neke opsežnije teme, gde sam ostavio neki svoj „rivju“, kad bi mi ga neko zatražio, ili kad bih ja poželeo iz nekog razloga da ga se podsetim. Hteo sam više preglednosti, više gula a manje rasplinjavanja i mešanja sa kojekakvim trolovima i neznalicama, manje demokratije, manje mešanja sa raznorodnim niščima i valjanje u forumaškom blatu... I tako je započela kratka i gorka avantura zvana sajt.

            Preleteću brzo preko činjenice da sam tokom 2008. godine „imao“ sajt na adresi www.dejanognjanovic.com jer bilo je to vrlo neprijatno iskustvo. Koštalo me je puno novaca i živaca, a nije mi donelo ono što je trebalo: lako, jasno, konkretno kiber-prisustvo gde će svako moći lako da se upozna sa mojim dotadašnjim radom (u tom trenutku, pored jednog romana, iza sebe sam imao još dve stručne knjige, više eseja i radova, a užurbano se radilo i na magistarskom). Bilo je problema svake vrste, tehničke, ljudske, kakve god hoćete – ili nećete. Zainteresovani korisnici su imali problem da se registruju; da se loguju; nekima se sajt presporo učitavao jer je loše bio uparen sa pojedinim brauzerima; nisu mogli brzo i lako da pristupe sadržajima sajta niti da lako i brzo učestvuju u pridruženom mu forumu; vreme je prolazilo, a administrator je imao preča i unosnija posla nego da rešava te probleme. Ukratko, sajt se, u tom trenutku, pokazao kao debakl u svakom smislu: bacio sam nezanemarljive novce na nešto što mi nije donelo ni deseti deo očekivanog efekta (i tu ne mislim na  finansijski).

            Blog je, baš kao i moj nik, bio drugo rešenje, rezerva, drugi izbor, a ne prvi. Bio sam suzdržan prema njemu kao formi. Smatrao sam ga za privremeno rešenje, dok se zvezde ne poklope nekako drugačije, da mogu ponovo da se bacim na sajt kao, kako sam mislio, krunski oblik internetskog postojanja. A to privremeno rešenje, kao što znate, potrajalo je punih deset godina; knjiga koju držite u rukama materijalni je sažetak tog bloga i proslava njegovog jubileja.

            Što se tiče naziva, nije bilo nikakve sumnje: reč Ghoul morala je biti u njemu, jer u tom trenutku je to zaista postao moj nadimak, naročito među onima koji su me jedino preko kiber-sveta „poznavali“. Koliko se sećam, postojale su samo dve opcije oko kojih sam se lomio: jedna je bila „Ghoul's Southern Death Cult“, koja je trebalo da aludira na moje južnjačko poreklo (barem iz ugla tzv. prestonice) kao i na grupu The Cult (koja ipak ne spada u vrh mojih muzičkih ljubavi, ali sviđao mi se ovaj nekro-naziv), a druga je – naziv za koji sam se bez mnogo premišljanja ipak opredelio, i pod kojim je ostao upamćen: „The Cult of Ghoul“. Kraći, jednostavniji, direktniji, pamtljiviji, i sa jačom, boljom, bliskijom mi aluzijom (na fantomsku knjigu Cultes des Goules / The Cults of Ghouls, koja se javlja u delima Lavkrafta i njegovih sledbenika). Nisam bio srećan što mi je naziv bloga na engleskom, ali njegova prevedena verzija, „Kult gula“, činilo mi se da ne zvuči dovoljno dobro. Plus, predaleko je od izvornika da čak i inicirane smesta asocira na Lavkraftijanu, a čak i reč „gul“ u to vreme nije bila dovoljno zaživela u srpskom da bi naslov bio smesta prepoznatljiv i razumljiv kao „srpska“ reč. Nisam želeo da ljudi, čuvši naziv „Kult gula“ reaguju izbečenih očiju i načuljenih ušiju: „Kult... šta? Kult... čega?“

            Za profilnu fotku bloga odabrao sam isti onaj rendgenski snimak moje lobanje koji se nalazi, kao „Slika autora“, na klapni korice I izdanja mog romana Naživo, a koji je sada i na zadnjoj korici knjige koju držite. Osim što me asocira na moje prvo čedo, ta fotka me takođe podseća, sa pomešanim osećanjima, i na mesto i vreme u kojem je nastala: januar 1999. kada sam, kao vojnik (prisilno nateran u vojsku prethodnog decembra), iz sve snage pokušavao da se te apse oslobodim, pa sam, zbog čestih prehlada i izbivanja po ambulantama, na kraju bio poslat na Banjicu da mi slikaju sinuse. Nažalost, deformacija sinusa koja se tu pokazala nije bila dovoljno velika da bi mi izdejstvovala oslobađanje, pa sam tako, samo par meseci kasnije, završio na Kosovu... ali to je neka druga priča...

            Kao što je i prirodno, nakon pokretanja bloga trebalo je da prođe neko vreme ispipavanja u mraku i neznanju, odnosno neiskustvu na polju blogovanja. Ovo se odnosi na ulaženje u fazon po pitanju tehničkih caka, postovanja, vizuelne i sadržinske organizacije materijala, oblikovanja njegovog vizuelnog identiteta... Prvi postovi bili su vizuelno siromašniji, samo sa po jednom fotkom; tek kasnije sam shvatio da narod traži slike i da treba tekstove, a naročito rivjue, ilustrovati sa što više kadrova iz filma o kome se piše. Isprva sam, na traženje nekih lenjivaca, stavljao i IMDb linkove ispod svakog rivjua, ali brzo sam shvatio da je to nepotrebna gnjavaža za mene, i da svako iole internetski pismen može i mora sam da pronađe tako elementarne informacije o filmovima o kojima pišem. Neću baš da udovoljavam lenčugama, i uopšte onima koji očekuju baš sve servirano na tacni...

            Bio sam neiskusan i po pitanju nekih još važnijih stvari vezanih za blogovanje, pa sam to saznao od onih koji su u tu igru ušli pre mene. Najvažnija lekcija ticala se ritma i načina plasmana tekstova, i njihove dalje promocije. Naime, kao što i sada možete videti ako pogledate u arhivi bloga, u njegovim prvim danima ja sam ga bukvalno zatrpavao tekstovima. Svakog dana kačio sam po 4-5 ili celih 6 novih tekstova jer sam naivno (?) smatrao da je bezveze da ljudima šaljem link ka svom novom blogu, a oni kad tamo odu zateknu, šta: jedan uvodni, i maksimalno samo još jedan tekst? Koješta. Hteo sam da se odmah stvori nekakva kritična masa napisa, različitih tema i profila, kako bi ljudi odmah videli šta se tu može očekivati. Istina je: gde ima, tu se i preliva; a u tom trenutku, početkom 2009. godine, ja sam zaista imao sasvim dovoljno toga napisanog i objavljenog, što u časopisima, što u knjigama, što po forumima, i žurio sam da veći deo toga što pre podelim s novim čitaocima. Otud činjenica da sam u prvoj godini (2009) objavio na blogu ukupno 496 tekstova (to mu dođe nešto oko 1,5 dnevno!), a u drugoj (2010) – 314 tekstova (nešto malo manje od jednog dnevno). Blizu tome bila je i treća godina (2011) sa 293 teksta, itd.

            Kasnije sam tek shvatio da je to glupo i neracionalno trošenje resursa: malo ko ima i vremena i volje da čita tolike tekstove odjednom, a budući da su tako nabacani jedni preko drugih, tj. jedni za drugima, nisu ni bili primećeni kako valja. U to vreme sam apdejte kačio svakog bogovetnog dana, i tek posle nekog vremena shvatio sam da tekstu treba dati vremena da „prodiše“ i „zaživi“ na blogu, da bude koliko-toliko primećen, jer – šta god ja verovao u to vreme – narod ipak ne čuči nestrpljivo na netu sve vreme iščekujući moj novi tekst, ne bi li ga smesta pročitao. Treba vremena da se to zapazi, link na jednom forumu, link na drugom, pa na mojoj fejsbuk strani, pa na stranici posvećenoj blogu... Nažalost, mnogi imaju preča i pametnija posla od toga; mnogi nemaju vremena da to vide odmah, a na blog svrate jednom u nedelju dana, ili možda dvaput, a ako ja za to vreme okačim desetine i desetine tekstova – čemu to? Ko će sve to da iščita?

            Isto kao i ovaj predgovor: tome nigde kraja!

            Da sažmem. Ako sam isprva i bio pomalo elitistički nastrojen, u smislu „Zabole me za narod, ja teram svoje, pa kome se svidi, super, a kome ne, ne mora“, što se ogledalo u posvećenosti knjizi kao glavnom (elitističkom) mediju, a nezainteresovanosti za demokratski dijalog na internetu sa kvalifikovanima i nekvalifikovanima podjednako, vremenom sam razvio dozu dopadanja i prema ovome drugome. Osim titranja ega kroz zapitkivanja na forumima „Hej, Gule, šta misliš o ovome?“ i „Hej, Gule, jesi li gledao/čitao ono? Vredi li?“, verovatno je u tom mom početku igranja i za publiku bio važan i fidbek koji sam, na pomenutom forumu, dobio za moje prvo čedo, Naživo. Naravno, čak i naslov tog romana je ironičan, jer govori o liku koji teži što bliskijem suočavanju sa Užasom kroz posredovanje (film, TV, štampa, dokumentarni i porno filmovi), a ja sam, sledeći svoju maksimu „Zabole me za narod“ taj roman namerno, planski, „bacio“ niz vodu dok nisam čak ni bio u zemlji: izašao je iz štampe dok sam bio u SAD, i nije imao nikakvu promociju, ni tada, ni mesecima potom, a ni kad sam se naredne godine vratio kući. Dobro, nije to čak ni bilo toliko „Zabole me za narod“ koliko pomalo nadobudni stav: „Neću ja da ga guram, da ga objašnjavam, da ga bilo kome naturam: ako roman nešto valja, neka se sam izbori za svoje mesto pod književnim suncem.“ Ali, s druge strane, moram priznati da mi je prijalo čitati na forumima reakcije čitalaca, potpunih neznanaca, na moje delo – čak i u ređim slučajevima kad se nije radilo o oduševljenima ili barem pretežno zadovoljnima. I ne samo čitati njihove reči, nego i dodavati im svoje; diskutovati sa njima... Ne naživo, nego u kiber-svetu, ipak je došlo do nekakve komunikacije, pa sa nekima, i zbližavanja.

            Blog je, posle toga, postao moj način da budem u dodiru sa ljudima koje zanima to što radim, da se ne uzvisim suviše u kuli od slonovače („ozbiljno izdavaštvo“, „stručni časopisi“, „akademske titule“ itsl). Podsećam: blog sam pokrenuo kao postdiplomac koji je privodio kraju mučnu, mobingom opterećenu izradu magistarskog o Pou dok je radio kao asistent na fakultetu; danas, deset godina kasnije, ja sam nezaposleni doktor nauka koji frilensuje (piše, prevodi, uređuje... sa Biroa, odnosno od kuće). Blog je, tako, postao i jedna vrsta mog javnog dnevnika – ili, tačnije, dnevnika onih stvari koje su za javnost – ali se na njemu nalaze i tragovi ne samo mojih javnih delatnosti (predavanja, putovanja, gostovanja, tribine i promocije, nova izdanja, knjige, članci...) nego i privatnih zbitija, od gubitka posla krajem 2009. do gubitka majke krajem 2018. Ko je tome sklon, može i prateći blog, hronološki, od prvih njegovih postova pa do najnovijih, da prati moje sazrevanje (if any), ili barem starenje; ali nisam ja taj koji treba da ukazuje na to kakve su promene vidljive, u kom pravcu, i da li nabolje ili nagore. To mi vi recite.

            U svakom slučaju, kao što ja to uvek ponekad volim da kažem, ja nisam bloger, nego pisac koji, eto, pored ostalog, ima i blog. Bloger je neko kome je blog sve i sva: ako ne jedini, a ono glavni način komunikacije sa spoljašnjim svetom; primarno mesto na kojem se za njega/nju čulo, ako uopšte negde jeste. Ja to nisam. Imao sam izgrađeno ime i prezime, posvećenicima znano i pre pokretanja bloga, imao sam i pre 2009. godine neku skromnu reputaciju zahvaljujući knjigama Naživo (2003), Faustovski ekran (2006) i U brdima, horori (2007) i desetinama prikaza, članaka i eseja u popularnim i književnim časopisima, a blog je tome samo dodao još jednu dimenziju. Ni tzv. titule – prvo magistarska, a zatim i doktorska – nisu me odvratile od blogovanja, niti sam blog „prerastao“ knjigama i drugim delima izašlim nakon pokretanja bloga. Uostalom, meni blog nije ni bio „odskočna daska“ ka nečem „višem“, jer to „više“ radio sam i pre bloga, i paralelno s blogom. I dokle god osećam da se imam kome preko njega obratiti, odnosno da je broj takvih po mojoj proceni dovoljno velik da opravdava vreme i trud uložene u održavanje bloga, njega će i dalje biti. 

            Dobro, sve je to lepo, ali čemu knjiga? Zar blog nije dovoljan?

            Nekome drugome blog bi možda bio dovoljan, ali meni očigledno nije. Čini mi se da je deset godina kontinuiranog, aktivnog postojanja ovog bloga vredno da se nekako ovekoveči, a kako bolje nego – knjigom sa izborom najboljih tekstova? Šta ako sutra ovaj blog obriše neki Guglov (ili Gulov) hir, ili sajber teroristi, ili hakeri, ili moji neprijatelji (nameless assholes!), ili velika magnetna oluja sa Sunca pobriše sadržaje svih naših kompjutera? Šta onda? Ova knjiga, ovaj odštampani papir, svedočiće crno na belo o postojanju ovog bloga, kao neka vrsta vremenske kapsule, za pokolenja budućih troglodita!

            Osim toga, ovaj debeli tom poslužiće da barem malo olakšam svoju savest svaki put kad pomislim „Eh, kolike knjige sam mogao napisati sa ovim vremenom i trudom uloženim u blog!“ Pa eto, barem jednu sam napisao, pišući ovaj blog.

            Mada, zapravo, napisao sam najmanje dve.

            Što me dovodi do poslednjeg pitanja – izbora tekstova za ovo izdanje.

            Elem, birajući tekstove shvatio sam da jedna njihova kategorija neće moći adekvatno da bude predstavljena u ovoj knjizi, zato što je preobimna a skoro uniformno predobra da bi se od nje otkidali samo neki parčići, a neki drugi, jednako dobri, izostavljali, pa ću zato od toga uraditi zasebnu knjigu. Radi se o mojim tekstovima o tzv. domaćim filmovima. Kako da u Kult Gula stavim ono ogromno, detaljno objašnjenje Srpskog filma a da ne uvrstim i Porno bandu? Kako da metnem samo Zonu Mrtvih a zaobiđem Mamulu i Rift? I zar da preskočim tako sočne i zabavne tekstove o Paradi, Travelatoru i Klipu? Da mi Ničije dete bude siroče? Da ne pohvalim Južni vetar, i ne bavim se Kraljem Petrom? Itd. A da stavim sve njih, u knjigu za koju sam zacrtao da ne sme biti obimnija od 500 strana – činili bi skoro njenu polovinu, što bi stvorilo preveliki disbalans i netačnu sliku o temama bloga. Zato – očekujte uskoro knjigu Život i smrt srpskog filma, u kojoj će biti objedinjeni moji napisi o domaćim filmovima iz 21. veka. Da ne bi bilo preklapanja, tekstovi na ovu temu ne nalaze se i u ovoj knjizi koju držite u rukama.

            Prilikom izbora tekstova trudio sam se da odaberem što raznolikije napise, iz svih bitnijih kategorija, kako bi i oni koji nikada nisu čitali blog a ova knjiga im pala u šake, imali prilično jasnu sliku o temama, sadržaju, pristupu, etitjudu, intonaciji i drugim odlikama. Ukratko, hteo sam da to budu reprezentativni tekstovi u svakom smislu, da na najbolji mogući način predstavljaju ovaj blog i to čime se on bavi – a što, suprotno popularnom (pa stoga površnom) mišljenju, nije samo horor. Koliko sam u tome uspeo, istorija će da sudi; vrlo je moguće da sam se ogrešio o neki svoj tekst (kad ih na blogu ima preko 2.200, to je maltene neizbežno!) ali u načelu, sad kad pogledam sadržaj, čini mi se da sam, koliko je to moguće, pokrio sve ono najbitnije i najbolje.

            Naravno da se neke stvari gube već samim menjanjem medija: kao prvo, u knjizi je nemoguće reprodukovati linkove, koji na tekstovima u blogu vode ka drugim mojim tekstovima, ili ka ostatku kiber-sveta. Kao drugo, na blogu se trudim da mi tekstovi budu sočni i slikoviti, a dodatno oslikani sa što više fotki – u knjizi bi to bilo i vizuelno previše napadno, a i pojelo bi dragocen prostor namenjen pre svega za originalni tekst. Žrtva toga, pored ostalog, jeste i odsustvo iz knjige jednog, po meni, vrlo značajnog aspekta bloga, a to su ekskluzivni „slikoviti putopisi“ sa raznih „gotskih“ lokacija širom Srbije, regiona i sveta: stare crkve, groblja, zamkovi, tvrđave, ruševine, svetilišta, manastiri... Glavna vrednost tih postova sastoji se u fotkama, koje ne bi mogle da budu adekvatno prenesene u knjizi a da ne izgube od svoje detaljnosti, i da ne „pojedu“ dragoceni prostor, i naruše formalno jedinstvo knjige pretvarajući neki njen deo u slikovnicu.

            Ima i drugih vrednih stvari na blogu koje iz očiglednih razloga ne mogu biti zastupljene u ovoj knjizi, a tiču se stvari nevezanih za mene i moje stvaralaštvo. Koliko god ovaj blog služio da, pored ostalog, promoviše moj rad, uvek sam se trudio da na njemu predstavljam i druge kvalitetne umetnike, ne samo kroz prikaze njihovih dela, nego i kroz intervjue sa njima, ali i kroz prenošenje njihovih dela (ako su crtači, slikari, ilustratori...), prenošenje njihovih čitavih tekstova (Aca Radivojević, Bogdan Tirnanić, Bob Živković, Žika Pesnik...), zatim kroz sekciju „Arhiva“ gde sam povremeno kačio svoje sačuvane isečke članaka iz novina, na razne blogu-zanimljive teme (okultizam, ezoterija, kritike horor filmova iz starih časopisa...).  

            Zatim: serijal mojih osvrta na „1001 film koji morate videti pre smrti“ bio je veoma popularan i stalno sam dobijao zapitkivanja – „Kad će sledeći nastavak?“ Avaj, taj serijal još nisam stigao da dovršim, a ionako je predug da se stavlja u knjigu ucelo; nosio sam se mišlju da načinim izbor dužih tekstova iz njega, ali sam odustao jer ionako nije pokriveno sve, fali mu poslednjih nekoliko decenija (od kraja 1980-ih naovamo). Onda: veoma popularna bila je i podkategorija „Gugl kreteni“. Pomislio sam da za knjigu načinim „Best of“ izbor iz te orgije imbecilnosti, ali shvatio sam da ih ima previše vulgarnih i da bi to gurnulo sve u pravcu pornografije i tako nekog neukusa kojem nije baš mesto unutar korica ove slavljeničke knjige...

Poslednje, ali nikako najmanje važno. Ovaj blog je inicijalno bio začet s idejom da bude multijuzerski, odnosno da još neki saradnici povremeno objavljuju ponešto na njemu. Tako je i bilo, u početku: i u prvoj godini ili dve, na blogu ste mogli naći i napise Ratka Radunovića, Miloša Cvetkovića, Aleksandra Janjića, Nikole Popevića, Marijana Cvetanovića. Neki od njih su kasnije prestali da pišu za Kult Gula zbog drugih obaveza, neki su pokrenuli svoje blogove i sajtove, a u svakom slučaju, na njihove tekstove ja nemam pravo, i bilo bi bez veze da i njih ovde stavljam, iako to, naglašavam, nema veze sa njihovim (ne)kvalitetom; naprotiv, bilo je tu odličnih napisa, i eno ih i dalje na blogu, ali šteta je što nisu nastavili da ih tu objavljuju.

Pored toga, pomenuću da sam jedno vreme radio i na svom blogu na engleskom jeziku, The Temple of Ghoul. Potreba za njim nametnula se pre svega iz želje da komuniciram i sa inostranim čitaocima, a pored ostalog i zahvaljujući činjenici da sam imao na lageru mnoštvo tekstova već objavljivanih na drugim američkim i engleskim sajtovima, kao što su Kung Fu Cult Cinema, Unrated Cinema, Beyond Hollywood, Twitch, Quiet Earth, itd. Pored toga, nakon velikog internacionalnog proboja sa Subverzivnom Srbijom 2010. godine (vidi izveštaj i u ovoj knjizi!), činilo se vrednim i valjanim imati jedno mesto gde bih zainteresovanim strejndžerima ponudio neke podatke, prikaze i intervjue vezane za srpski horor. Ipak, vremenom sam shvatio da mi vođenje čak dva bloga, uz sve druge spisateljske obaveze, uzima previše vremena, da nemam dovoljno volje ni energije za to, i na kraju sam, posle 5-6 godina, ostavio Hram a posvetio se samo Kultu... Ipak svakim danom ne postajem nimalo mlađi, a tolike mi knjige ostadoše nenapisane...

Na kraju: da li očekivati dalji život bloga? Novu knjigu? Drugih deset godina? Eh, ko to može znati. Zavisiće to i od fidbeka na ovu knjigu, i od njenog daljeg života, i od drugih faktora.

Što kaže naš narod, „Da smo živi i zdravi...“

RADIO GHOUL

            U ponedeljak 12. avgusta 2019. godine, u 13 časova, dr Ghoul je gostovao na Radio Beogradu 2.  

Konkretnije: gost emisije „Klub 2“ bio je pisac, kritičar, prevodilac i urednik Dejan Ognjanović. Sa Dejanom se razgovaralo o njegovom stvaralaštvu ali i o uredničkom radu u okviru izdavačke kuće Orfelin. Autorka emisije i voditeljka razgovora bila je Ana Marija Grbić.

Kakva slučajnost – ista ona koja je više nego nadahnuto vodila promociju knjige KULT GULA u Poletu ovog proleća! Pa to onda nikako ne može biti loše! Dapače, isprovocirala me je da kažem nekoliko stvari koje još u nijednom intervjuu dosad nisam otkrio!

Eto, sad tu emisiju imate i u arhivi, onlajn, pa je možete slušati (traje malo jače od 44 minuta) npr. dok spremate ručak, perete suđe, jedete, serete, ili radite već tako nešto što poduže traje a ne zahteva upotrebu čitavog mozga. Dovoljno je samo da kliknete OVDE – i Gul će vam otvoriti vratnice hordi svojih reči!

Uživajte!

ZOV KTULUA – Esteban Maroto, po H. F. Lavkraftu

            Danas proslavljamo Preobraženje koje je svetu kakav smo poznavali doneo Veliki H. F. Lavkraft, rođen baš na današnji znakoviti dan, 20. avgusta 1890. A ima li boljeg načina za to nego kroz najavu novog izdanja na srpskom koje slavi Lavkrafta?

            Evo šta vam u ovom trenu mogu reći.

Šta?

Strip-album Zov Ktulua – scenario i crtež Esteban Maroto

Ko to izdaje?

MAKONDO (Beograd, 2019); 13. knjiga u ediciji "Kerber".

Šta mu je to?

Naslov originala glasi MITOS DE CTHULHU, ali je na srpski prevedeno ovako, da se ne bi stvarala zabuna sa već postojećim albumom Mitovi o Ktuluu koji je kod nas, upravo pod tim naslovom, prošle godine objavio Darkvud, a ja mu pisao pogovor, itd. Više detalja o tom Darkvudovom izdanju imate OVDE.

Koje su priče tu adaptirane?

„Bezimeni grad” (1921)

„Festival” (1923)

„Zov Ktulua” (1926)

Šta još ima unutra?

UVOD U ZOV KTULUA – Hose Viljarubija

Prolog – Esteban Maroto

Predgovor – Esteban Maroto

Kako je to opremljeno?

Tvrdi povez.

80 strana.

Crno-belo.

Veliki format (30 cm).

 

Koja je cena?

Još nije formirana, ali direktno kod izdavača verovatno neće biti skuplje od oko 1.300-1.400 din.

Uzgred, vidim da u Delfiju, ako ste ludi, možete sada ovaj album na engleskom jeziku kupiti za 2.870 din! Na srpskom će sigurno biti bar duplo jeftiniji!

Kad izlazi?

Oko 1. septembra.

Kako saznati detalje? Kako i gde naručiti?

Biće uskoro obznanjeno na Fejsbuk stranici izdavača i drugde.

Ja sam hteo da požurim i ovo ekskluzivno objavim baš na Lavkraftov rođendan, i baš ovde; sve ostalo što se sad ne zna, znaće se u narednim danima, i onda će i ovaj post biti apdejtovan.

Da li je dr Ghoul nekako bio involviran u ovom izdanju?

Ne u nekom velikom obimu; kao što vidite u sadržaju, nema mog pogovora itsl. pisanija unutra, ali jesam bio stručni konsultant oko raznih pitanja, uključujući i naslov izdanja. Takođe, unutra su korišćeni i moji prevodi obrađenih priča iz NEKRONOMIKONA – konkretno, ja sam u toj knjizi preveo priče „Festival” i „Zov Ktulua”...

Takođe, ovo izdanje ima moj snažan Pečat Preporuke, jer zaista se radi o vizuelno impresivnoj obradi Lavkrafta koju svaki poštovalac dela ovog pisca prosto mora da ima u svojoj biblioteci.

Kako bi dr Ghoul opisao ovo izdanje, a naročito u poređenju sa Brećinim Mitovima o Ktuluu?

Brećini Mitovi o Ktuluu su artističkija i apstraktnija adaptacija, u vizuelnom smislu; ali u pogledu odnosa prema predlošku to nije toliko adaptacija koliko dajdžest tih priča (Breća je doslovno koristio odlomke iz priča kao prateći tekst).

Marotov Zov Ktulua je vizuelno ispripovedan nešto manje ekstremno artističkim crtežom – ali ovaj je visoko sofisticiran, nadahnut, originalan i oku prijatan, i ima po meni savršen spoj blago-starinskog (old school) i modernog vizuelnog izraza. Pored toga, ovo jeste pravcata strip adaptacija, koja više od Breće koristi jezik stripovskog pripovedanja.

Ukratko, ne zamarajte se lažnim ILI / ILI dilemama: i vizuelno i narativno ovo su dva izdanja sasvim dovoljno različita, a vredna, da ih OBA morate imati, ako znate šta valja.

 

Ktulu Spava!

Lavkraft Živi!

Puzavi Haos u Srbiji!

Ludi Arapi pred vratima!

Picousti Insmućanin Vlada!

P.S. Uzgred da se pohvalim: u Hrvatskoj je nedavno izašao jedan izbor Lovecraftovih priča, pod naslovom ZOV CTHULHUA, u prevodu iskusnog Marka Fančovića (par njegovih prevoda imate u našem NEKRONOMIKONU!).

U tom izdanju Hrvaćani mogu čitati pogovor stanovitoga doktora Ognjanovića! Još nijesam dobio svoj primjerak pa ne znam da li su moje mudrolije prevjedene na kroatsku inačicu srpskoga jezika, ali ako je tomu tako, eto razloga više da to nabavite i provjerite.

ONCE UPON A TIME…IN HOLLYWOOD (2019)

****

4

            Bez straha, nisam lud da vam spojlujem četvorku! Mirno čitajte dalje! Ovaj text sastoji se iz dva dela: prvi, kraći, sa nekim opštim napomenama, koje svako može slobodno čitati, i drugog, dužeg, gde zalazim u spojlere, i koji će pametni ljudi pročitati tek nakon (obaveznog!) gledanja ovog odličnog filma. A sve to lepo i jasno razdvojeno...

            Dakle, ukratko, desilo se čudo: Tarantino je napravio izuzetan film, po prvi put još od... KILL BILLa!  

Full disclosure: nikad se ja nisam naročito primao na njega – voleo sam i poštovao RESERVOIR DOGS (3+) i PULP FICTION (4) i uživao u KILL BILL (5-) – i bio skoro mrtav 'ladan na sve ostalo njegovo: imate ovde rivjue za neke od njegovih novijih i baš slabijih, kao INGLORIOUS BASTERDS (2009) i THE HATEFUL EIGHT (2015), pa se podsetite. Njegovu raniju saradnju sa Di Kaprićozom, ĐANGO ANČEJND, sam praktično i zaboravio da postoji, skoro odmah posle gledanja. Isparilo. Puf! Couldn't care less.

Stoga sam s vrlo mlakim očekivanjima pratio – tj. uglavnom ignorisao – najave njegovog devetog filma, jer mi ni to nije obećavalo bogzna šta. Malo li sam znao...!

Full disclosure no. 2: Breda Pita izuzetno poštujem kao glumca, još od rulji manje znanog a meni vrlo dragog trilera KALIFORNIA (1993), koji sam naravno ispratio kod pirata čim je procurio u video-klubove, početkom 90-ih, a taj sud mi je zacementiran njegovim performansom u ruljama opšteobožavanom SEDAM (1995). Ahh, 90-te: poslednji put u istoriji civilizacije kada se među masovno-voljenim filmovima moglo naći i nešto stvarno dobro i pametno (SILENCE OF THE LAMBS, SE7EN, LEPA SELA LEPO GORE, ŠESTO ČULO, BLER VIČ PRODŽEKT...), a ne ko danas...

Bred Pit je, za mene, talentovan glumac koji ima i pojavu i harizmu i magiju, i to mu dolazi skroz prirodno i lako. To se, bez problema, 110% vidi i u ONCE UPON... gde njegova neprskana, od-Azatota-data zvezda sija nenametljivo ali ubedljivo u svakom kadru.

S druge strane, di Kaprićozu nikad nisam ozbiljno shvatao kao glumca – delom zbog te nesrećne face ostarelog bebi-fejsa koga nikakve količine facijalnih dlaka, maske, bora pravih i docrtanih, ne mogu učiniti ubedljivim zrelim muškarcem, čovekom, itd. Prosto, ne kupujem to i tačka. A delom mi je on slabiji glumac jer prosto u njemu ne osećam prirodnu onu žeravicu, ono tinjanje harizme koje ili imaš ili nemaš. Zato on mora da se muči, napreže, fizikališe u svakoj ulozi, al' ne vredi mu: što se više muči, to više ja to mučenje ne kupujem, jer ga opažam. Priznajem: vredan je, marljiv, uporan, napreže se, glumi tol'ko da mu sve žile iskoče na vratu i čelu, al džaba; sve to isto, pa još 6 puta bolje, Pit odradi prirodno, bez naprezanja, uz osmešak. Ukratko, Pit je Cvrčak, a Kaprio – Mrav. U nedrima nestô...

Istina, da budem pošten, dao je Kaprio sve od sebe ovoj ulozi, i pošteno je zaradio svoj honorar – čak će prostota, hronično sklona zasenjivanju, kupiti ovo njegovo glumljenje i glumatanje kao jaču, veću, težu ulogu, odnosno veće postignuće – što, na nekom nivou, i jeste, jer Pit je samo imao da se pojavi na setu s onim od boga datim, i da bez trunke napora, bez znojenja (ali NIKAKO NE na auto-pilotu, dapače!) oživi tog lika, i dâ mu sve 3 dimenzije a da to i ne primetite, jer ste zasenjeni time što DiK mora da glumi za trojicu, pa sve stenje od glumenja... Al' ne vredi: meni je to opet razlika između performansa, izvođevine, napora – i inkarnacije, prirodno žive.

            Ali dobro, sve je to manje važno od činjenice da je Tataratino genije za dobar kasting, i da je odlično prepoznao da će se dobra hemija roditi između njih dvojice, jer oni mu nose film. Ili bar tako izgleda. Mislim, da – nose ga, na svojim mišićima. Ali iza tih mišića je srce & duša, a nju ovde oličava Margo Robi, koja igra Šaron Tejt (ako ćemo bukvalno), odnosno igra Dobru Vilu Holivuda, otelotvorenje svih onih čistih, neokaljanih ideala o Fabrici Snova koje imamo i želimo da imamo (uprkos svim raskalašno-perverznim & drogirano-nimfomanskim pedo-geng-beng pošastima Holivud-Vavilona koje nam sreću kvare).

            Margo Robi ima isto ono što i B. Pit – prirodno zračenje iznutra, i njen glavni posao u ovom filmu jeste upravo to: da zrači. Što i čini, izdašno. I bez napora. Prirodno, lepo, čisto. Margo Robi je, dakle, mnogo više od Jedne Osobe koja je istorijski stvarno postojala i igrala u nekim filmovima i tek obećavala da postane velika Zvezda (pre nego što su Mensonovi drogirani i mozgoisprani hipi-šiti-skotovi i degeni to presekli, noževima) – ona ima da otelotvori Magiju Filma u koju želimo i volimo da verujemo makar tokom tih mračnih časova kad se izdvojimo iz tzv. stvarnog sveta i uđemo u svet Filmske Magije.

            U ovom slučaju je predznanje s kojim dolazite iz tzv. stvarnog sveta u Svet Filma sine qua non da uopšte doživite i pojmite Šta ste i Zašto (u baš ovom obliku) pogledali. I mada bih ja voleo da verujem da prosečan ili bar blago natprosečan Srbin zna, makar otprilike, ŠTA se desilo 9. avgusta 1969. u Holivudu – nisam baš tako ubeđen u to. Sudeći po nekim tetkama i tako nekim slučajnim posetiocima bioskopa koji su došli da gledaju „novog Tarantina“ (na premijernoj projekciji kojoj sam prisustvovao), biće ovde mnogo onih koji će se po odjavnoj špici tupo češkati po glavi i izbacivati niđe-veze debilne komentare i kritike...

            Ali takvi me ne zanimaju; takvi, nadam se, i ne zalaze na ovaj blog.

            Za ispravno poimanje ovog treba da znate, makar u osnovnim crtama, priču čiji su glavni akteri Polanski & ekipica, Šaron Tejt, Čarls Menson i njegovi ludaci i ludakinje na Span ranču, itd. A ako to znate, onda znate i kako se ona završava. Svest o tom kraju gledanje ovog filma opasno približava horor žanru – jer usred sveg tog suncem okupanog Holivuda i okoline, usred te blistave vedre Kalifornije, svako malo dobijete nagoveštaj nečeg zlog i mračnog što u pozadini vreba, i što se polako ali sigurno, neumitno, senovito nadnosi da proguta našu Šaron i sve što ona predstavlja.

            I tu se Tataratino pokazuje kao majstor: to kako on, prividno neosetno, bez truda, lagano, sve sitno gazeći nožicama, uspeva da u tu sunčanu tralala melodiju ubaci pokoji mračni ton, a sve skladno i prirodno, bez disonance – kako seje male, pa sve veće nagoveštaje, tog horora ka kome sve vodi – to je, prosto, genijalno. Kakav MIDSOMMAR (koji još nisam pogledo, jer nemam gde!), kakvi bakrači: mr T radi horor pod suncem za sve pare!

            A u tom kontekstu, prolongirana scena na Span ranču je ne samo najbliže što je on prišao hororu u svom dosadašnjem opusu (a nagoveštava da bi voleo i da snimi full-blown horor, ako mu ćune dobra priča na pamet!) nego je i, sasvim sigurno, jedna od najjezivijih koje ćete ove godine videti u ma kom filmu, ma kog žanra!

To kako je prikazao te Mensonove degenerike, a naročito te kripi bičiz, te praznoglave jebulje (i, unutar toga, način na koji se sex koristio za ovladavanje i okorišćavanje – gde jedna jebulja praktično drži matorog vlasnika ranča u sexualnom ropstvu da bi ovi njeni mogli tu da se švrćkaju i orgijaju uz Mensonova muzičko-mesijanska govna) – te sex zombijke – te harpije kuropušačice i, ako zatreba, kurodgrizačice – pa to je, naprosto, predivno i pregenijalno. Pravi mali horor film unutar velikog maltene-horor filma!

I, naravno, priprema terena za horor koji nas, znamo to, čeka na kraju. Horor Mensonove bande. Horor ubistva Nevinosti Holivuda. Ubistva šezdesetih. Ubistva hipiti-hopiti pokreta. Kraj ere Vodolije i ulazak u doba Saturna (u retrogradu). Neosetni prelaz iz BALA VAMPIRA (sećate se njegovog kraja?) u TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM.

Ostaje samo pitanje – šta će nam, tačno, i kako, Tarantino prikazati; kako će tretirati taj horor; kojim će ga bojama obojiti; kako će taj Neukus da (ne) ispoštuje, da li će i koliko respekta prema žrtvama da pokaže... itd.

E, odgovori na ta, i druga pitanja kriju se u SPOJLERIMA.

DAKLE, ODAVDE PA NADALJE SVE DO KRAJA JE ISKLJUČIVO TERITORIJA SPOJLERA – KO NIJE GLEDO FILM NEK BEGA SMESTA!

REĆI ĆU OVO SAMO JEDNOM: ne dajte da vam ga iko spojluje – uđite na njega što neviniji! Pustite da vam majstor Tarantino – a ne neki debilni novinar ili kritičar – oduzme Nevinost!

            Dobro, pošto smo to pojasnili, da vidimo duša gde je onda?

            Ali pre toga: znate šta, ima nekih koje nervira odbrojavanje u najavama T-ovim filmova – pa je tako ovaj „Deveti film Kventina Tarantina“. Ali tek sad shvatam smisao u tom insistiranju, i više mi ne smeta. Naime, ovo je DEVETI put kako KT radi jedno te isto, i onaj ko se po DEVETI put zabezekne, zapanji, izbezumi, ražljuti, indignira, trigeruje i padne u fras zbog njegovog odnosa prema tzv. stvarnosti (i njenog spektakularnog zamenjivanja filmskom stvarnošću) – po DEVETI PUT, ponavljam, nakon svih onih prethodnih – taj stvarno zaslužuje da prođe kao Srbija, koja se takođe stalno iznova zapanjuje time ko su joj davnašnji neprijatelji, i stalno se, po sedmi, osmi, deveti, deseti... put iznenađuje njihovim neprijateljstvom!

            Ovo što je Trabantino ovde uradio, površno gledano, zapravo je besramna depalmijanska auto-krađa: istu foru iz INGLORIOUS BASTERDS on ponavlja ovde. Tamo njegovi „komandosi“, men on a mission, uspeju da rafalom pokose Hitlera lično (!) – ovde, Mensonovi degeni završe u pogrešnoj kući, ne kod trudnice i njenih naduvanih drugara, nego kod dvojice mužjaka u naponu snage koji ih samelju i spljeskaju i zapale da samo hrpa pepela ostane!

            I prosto je šteta što je ovu foru T potrošio ranije, na jedan znatno slabiji film, gde taj postupak nema bogzna kakav impakt i značenje. Ali nema veze, to ne smeta mnogo. Jebeš originalnost. Kradi od najboljih, kažem ja, pa makar to bio i ti sam!

            BASTERDS nije bio film o II sv. ratu, nego je bio o FILMOVIMA o II sv. ratu.

ONCE UPON... nije film o Holivudu istorijskom, „stvarnom“, niti je o jednom „stvarnom“ događaju iz njegove istorije (masakr Šaron Tejt i njenih prijatelja od strane Mensonovih degena) – nego je o Holivudu mitskom, o onome što Holivud oduvek predstavlja – o Fabrici SNOVA. I stoga je ovo jedan od najlepših i najdirljivijih omaža FILMSKOJ UMETNOSTI (ili barem njenom američkom izdanju, koje se kao takvo zapatilo i u ostatku sveta, sve do Indije i Japana).

Kako to? Zašto to? Otkud to?

Pa, zapravo, krajnje prosto: u mladosti sam se često, okružen prostodušnom publikom, susretao sa „kritikom“ sažetom u rečima: „Pih, kao na filmu“, kad god bi se u filmu preteralo sa odmakom od tzv. stvarnosti. Tu je na delu temeljno nerazumevanje same srži privlačnosti Filma – koji postoji, ne da bi nam preko ekrana niz grla gurao isti onaj suvi leba i vodu koje preživamo svakog dana u Zatvoru TZV Stvarnosti, nego da bi nam dao i malo KOLAČA, pride.

Ne, dakle, život kao takav – nego, štono reko g. Hič, „život iz kog su izbačeni dosadni delovi.“ Nešto veće od života. Ideja. San. Izvan okova tzv. stvarnosti.

Tarantinov Once Upon a Time…in Hollywood je jedan od krajnje retkih filmova koji vam pružaju I JARE I PARE – za razliku od većine, jer čak i najbolji vam uglavnom daju samo jedno od toga.

Konkretno, dao mi je dva velika zadovoljstva koja bi u "normalnom" filmu bila uzajamno isključiva, po principu ILI/ILI (ili jare, ili pare):

1) prvo me je golicao hororom koji sledi, nagoveštajima, pretećim slutnjama, tim efektnije što je to sve ispripovedano lagano, bez žurbe, polagano, tako se ti zloslutni znaci tek s vremena na vreme jave: i što me je više vezivao za Šaron (i sve što ona oličava) to me je više, unapred, bolelo ono što znam (? ali, znam li?) da sledi. I što sam se bližio kraju, to mi je bilo mučnije, neprijatnije; to sam manje uživao u filmu, počinjao da se meškoljim. A onda, BAM!

2) A onda se popišao na tzv. stvarnost i dao mi ono što sam, potajno i ne tako potajno, sve vreme gledajući film želeo: daj da se ne završi onako kako znam da se mora završiti; daj da se nekako spase, daj da ne umre! I FILM MI JE TO JEBENO DAO! PA JOŠ KAKO!!!

Onako kako to samo film može: sa katarzom! Sa razbijanjem njuške ogavne degenke dok se ne pretvori u kašu – wham! bam! thank you ma'm!!! I još sa jebenim NAPALMOM! Pa, mislim – predivno... KAO NA FILMU...

Znači, dao mi je i Jare relativno autentične (blagofikcionalizovane, ali za tzv. stvarnost ipak prikačene) horor storije, i Pare potpune hepiend fabrikacije koja hiperboliše čak i onu čuvenu floskulu PRINT THE LEGEND, jer T ide i iza toga – ne postoji, sa Šaron, kao npr. sa Elvisom, ni najmanja „legenda“ da se nije dogodilo ono što se dogodilo (hell, pa postoje čak i fotke njenog iskasapljenog leša! ima na netu, al bolje ne proveravajte!), ali on svejedno ide sa onim: ako vam se ne sviđa stvarnost, fakti, istorija – dajte mit!

E, sad – da se sve svodi samo na taj postupak, radilo bi se samo o relativno prostom i prostačkom utaživanju (ili exploataciji) niskih poriva: kao npr. kad Srbi svršavaju u bioskopu gledajući BALKANSKU MEĐU, fantasy film u kojem desetine i stotine šiptara bivaju pokošeni mecima i bombama i bazukama, i eksplodiraju i krvare (u bici koja se stvarno nikada nije dogodila) barem na platnu, kad već, nažalost, ne u tzv. stvarnosti.

            Ono što ovaj GIMIK izdiže na nivo umetnosti jeste Tratatinov tretman Šaron Tejt, koji je, bez obzira na baljezganja kratkovidih retardiranih „feministkinja“ (daću primer jedne takve, malo niže), apsolutno prepun respekta i ljubavi prema njoj, i kao osobi, i kao simbolu. Genijalan je touch to što ona nije, formalno, glavna junakinja – što se priča o Holivudu (koji ona oličava) kazuje kroz storiju o dvojici izmišljenih likova, gde se ona samo sporadično, u pozadini, pojavi, jer put do istine nikada nije prav i jednostavan, nego uvek zaobilazan, pa tako i ovde; izokola mi njoj prilazimo bliže nego u nekoj pešačkoj drama-limunadi SHARON TATE: THE REAL STORY.

            I genijalno je to što ona ima malo dijaloga, i malo vremena na ekranu, a naročito to što se, na kraju, u poslednjoj (genijalnoj!) sceni ne javlja telesno, ne vidimo je, nego je samo čujemo, pred onim (rajskim?) vratima, kao bestelesni glas – ali ŽIV glas, glas ne nekoga ko je umro, nego nekoga ko i dalje živi, s one strane.

            I genijalna je scena – jedina poduža u kojoj je ona glavna, u kojoj samo nju pratimo – u kojoj odlazi u bioskop da pogleda sebe, u filmu u kojem je igrala: to je verovatno najbolja scena u ijednom filmu iz ove godine, a možda i nekoliko godina okolo. To je superiorni meta-momenat u ovom ionako meta-meta filmu, višestruko genijalan:

1) zato što T nije radio novu rekreaciju tih Tejtinih scena gde bi je sad igrala Robi, nego imamo M. Robi kao ŠT koja u bioskopu gleda ŠT kako (i dalje živi) i kicks ass na platnu (ima li lepše, dirljivije, suptilnije, sirovije ekranizacije ideje o najpribližnijoj vrsti besmrtnosti koja je smrtnicima dostupna – onoj FILMSKOJ?);

2) zato što se tu vidi obilje emocija i stanja, od narcisoidnosti (gledam sebe na platnu!), preko nesigurnosti (da li sam dovoljno dobra?), do samozaborava i prepuštanja emociji sa platna, i plus onoj izvan platna, iz publike, koja (pozitivno) reaguje na ono / onu sa platna, i kad se ŠT ispred platna opusti i počne da se smeje zajedno sa filmom i zajedno sa publikom – kad i ona postaje JEDNO sa tom publikom, kad više nije ni zvezda ni zvezdica nego samo još jedan participant u toj Magiji (što vidimo, pored ostalog, i u kadru njenih podignutih, bosih i celodnevnim pešačenjem malko i zaprljanih tabana – gde T-ov foot fetish transcendira svoje niske strasti i takođe postaje znakovit);

i 3) zato što scena odiše sa dva sloja emocija, koje se ne sudaraju, nego nadopunjuju: na prvom nivou, to su emocije junakinje koju pratimo (ŠT gleda sebe, brine, opušta se, smeje, itd), i emocije gledaoca svesnog bliske sudbe te iste ŠT, što toj prividno nedužnoj, blagoj, vickastoj, lepršavoj sceni daje snažne slojeve elegičnosti, tuge, melanholije, usuda, žala za (soon to be) gubitkom...  

            I onda dođu debili sa svojim: „Baaaa, nisi ispoštovô Šaron, gurnuo si je u zapećak, ona samo ćuti, ima je na 5-10 minuta u celom filmu, bla bla baaaa...“ Ne znam koliko slep treba neko da bude pa da ne razume da je Šaron Tejt SVETIONIK i JEZGRO ovog filma, i da su sve scene – i one sa mužjačinama i njihovim kaskaderima, i njihovim nesigurnostima i slabostima i promašajima i lažima i grehovima, ALI i junaštvima, pa čak i scena fantazije sa Brusom Lijem – da su sve one o FILMSKOJ MAGIJI a ne o filmskoj „stvarnosti“, i da su stoga čvrsto povezane sa pomenutim jezgrom.

            Treba vremena da se to shvati: ovo je čudno strukturisan film utoliko što je zaista potrebno doći do kraja da bi se shvatilo zašto je ponešto pre toga bilo neophodno. I, da budem iskren, tokom prve polovine, duže od sat vremena, ovo se sve kretalo negde oko trojke, nekad jače (3+), nekad slabije (3-); nisam bio naročito impresioniran mnogim scenama koje bi možda trebalo tako da deluju; a onda, u drugoj polovini, a naročito nakon izuzetne scene sa Šaron u bioskopu i, sasvim drugačije ali po genijalnosti tu negde, sa Pitom na Span ranču, među onim harpijama, to postaje sve čvršće i jače.

            A onda, kad pred sam kraj, skočimo u avgust, i dođemo do sudbonosnog dana, čak i tu ima štucanja: glas naratora me je snažno nervirao, a skakanje ka ponoći mi je delovalo zbrzano i zabrinjavajuće – bio je trenutak kad sam doslovno pomislio: „Jebote, kakvo je ovo protrčavanje kroz ono što bi trebalo da je srž filma: da li je moguće da će T biti toliko glup da se, na kraju, posle dva i po sata, posere na svoj film?!“

            A onda – desi se što se desi, i ja dobijem, kao gledalac, mnogo više nego što sam ikada smeo da se usudim da se ponadam, i još jagodu na vrhu te splater-katarze, u vidu mirne, tihe, i prelepe završne scene kakvu samo jedan zreo, nikako mlad i besan, nego kontemplativan čovek može da osmisli i realizuje.

            I onda bi trebalo i slepi da progledaju, i da vide smisao tog naslova – koji je, inače, otrcan zbog prečeste i uglavnom neadekvatne upotrebe – tog naslova koji se završi na kraju ove BAJKE, kad se na platnu (po prvi put od početka – dakle, tek na kraju) pojavi natpis: Once Upon a Time…

            a tek onda, posle pauze, drugim, još kitnjastijim fontom -  in Hollywood.

           

            Dakle, da sumiram: ovo je jedan tužan, elegičan, melanholičan, duboko mračan film koji je, istovremeno, pozitivno nostalgičan, vedar i afirmišući; i kritika Holivuda, i njegova apoteoza; i lagan kao pero, i težak kao tuč; dirljiv i veseo; pokazuje i snagu filma, i njegova ograničenja; i poseduje najtužniji hepiend i najveseliji downer od kraja u... barem novijoj istoriji, ako ne i šire.

I šta sad tu još nije jasno? Šta još treba nacrtati pa da se objasni očigledno?

            Ali crtati treba, nažalost, jer ovom je filmu suđeno da bude neshvaćen, kao što se može videti čak i kod uglednijih i većih kritičara, a kamoli kod neobrazovanih srpskih bioskopdžija.

            Tako, recimo, lupeta OWEN GLEIBERMAN u prestižnom Varajatiju:

„I will say that what Tarantino does here rhymes, to a point, with the violent climax of “Inglourious Basterds.” Yet that movie, as much as it toyed with history (which was no more, really, than any of the late-studio-system World War II movies it drew from), was also, in the largest sense, true to history. Hitler got destroyed, and the Americans won. Which is, in fact, what happened. The way Tarantino plays with the Manson murders in “Once Upon a Time…in Hollywood” is at once more extreme and more trivial. And frankly, for this Tarantino believer, that made it less satisfying.“

            Ovaj se slepac, filmski kritičar najprestižnijeg filmskog časopisa (koji, u papirnom izdanju više ne postoji!), previše drži istorije, a premalo filma...

            Isto tako serucka i RICHARD LAWSON u Veniti Feru:

„What Tarantino really seems to want to do with the film is just talk about old stuff he likes.“ 

„But it also felt like the movie wasn’t getting anywhere, amounting to a collection of shapeless set-pieces that verge on the indulgent. In Hollywood, the lack of real connective tissue is often more frustrating than it is charming.“

            Aaaalo, a Šaron kao vezivno tkivo???

„when the movie’s truly gnarly spate of violence happens, it’s both grimly cathartic and revolting, a brief, horrific riot of crunch and gush that comes across a bit too gleeful.“ 

Slepče, pa upravo u tome je poenta: T nas tu podseća, ako je podsećanje potrebno, da smo svi mi pritajeni sadisti, a da je „film osvete“ praktično podžanr mnogih drugih žanrova (a naročito vesterna! i horora!) – i da za gledaoca nema ništa slađe nego kad Zlikovci stradaju na što groznije načine! Pa da li postoji živ čovek koji nije u iskušenju da APLAUDIRA kad Pit krene da facom one jebulje pegla ravne površine kuhinje i dnevne sobe?!

„It also, in its way, seems tacked-on, as if Tarantino felt he had to include some of the playfully gruesome in order to make up for all his nostalgia tripping. The violent jags did, rather guiltily, make me sit forward in my seat. At least something was really happening then, even if it was jarringly off-tone from the rest of the film’s unexpectedly sweet energy.“

Jeste, nalepio je splater u završetku jer se zaneo u šećerlemama do tada, pa osetio da će publika da mu zviždi ako im ne da malo krvi, bar na kraju! Nesrećniče, ta EKSPLOZIJA nasilja je pandan stvarnom splateru koji se desio, i jedino ona može da posluži, u takvom, preteranom i katarzičnom obliku, kao ZAMENA za tzv. stvarnost koju NIKO NE ŽELI...

            A da i ne govorim o imbecilkama kakva je ta nekakva Sara Stjuart u Njujork Postu sa svojom militantnom #I JA SAM KOKOŠ agendom pod naslovom „Quentin Tarantino’s exploitation has no place in Hollywood anymore“, gde ova baljezga: „It shouldn’t come as a huge surprise that a guy who partnered with producer Harvey Weinstein up until the latter’s shattering downfall would feel a bit nostalgic about the good ol’ retro days in the film biz.“

            I još kokoš „zaključuje“: „In a world where we have an increasing number of heroic females — especially in films written and directed by actual women — it may be game over for male auteurs who create supposedly strong women on-camera and denigrate them from behind it. In 2019, we don’t need that type of guy anymore, especially one who thinks silencing Sharon Tate for most of his film is somehow a fitting homage.“

            Silencing Sharon Tate? Glupačo preispoljna, zaslepljena: tebi je mesto u nekoj novoj sekti, ispod nekog novog Me-too-nsona! Ovaj film je najlepši omaž koji će Šaron (=FILMSKA MAGIJA) ikada na filmu dobiti! Jer, to je film koji ne KAZUJE da ona živi; on to POKAZUJE!

            Pametnima dovoljno.