петак, 17. септембар 2010.

Dario Argento i Italo horor u Beogradu 2006.


Evo podsećanja na Dane Italijanskog Horora u Beogradu, manifestaciju koja se desila po principu 'tad i nikad više' – ali budimo srećni da se desila UOPŠTE i taj jedan put. U vreme kada se ovo zbivalo nisam imao blog, pa je sada prilika, as good as any, da 1) okačim svoj tadašnji izveštaj sa gostovanja Darija Arđenta u Beogradu i 2) podelim sa vama neke exkluzivne fotke nastale tokom ovog unikatnog horor događaja. Znači, podsećanje onima koji su bili, i odocneli ali ipak slikovit izveštaj onima koji nisu znali, hteli ili mogli da baš tada budu tu da lično pozdrave Arđenta.
Izlišno je napominjati da je Arđento najveća horor veličina koja je u poslednjih 10ak godina (a i šire) posetila Srbiju javno, kao gost, povodom svog horor opusa. Dakle, evo kako je to izgledalo pre 4 godine.
DANI ŠPAGETI HORORA
Dejan Ognjanović
Poslednji vikend u martu 2006. bio je u Beogradu posvećen Danima italijanskog horora (iliti ''HORROR ALL' ITALIANA''), manifestaciji koju su finansijski pretežno pomogli dobri ljudi iz Italijanskog kulturnog centra, a logistički – nadležni iz Doma Omladine. Tokom tri dana pred publikom su se našli reprezentativni naslovi, od kojih neki nikada nisu igrali u ovdašnjim bioskopima, a što je posebno vredno hvale – publici se lično poklonio i veliki italijanski režiser Dario Arđento.
Bio je ovo umnogome istorijski događaj za sve ljubitelje horora u Srbiji. Pre svega, bila je to prva manifestacija u celosti posvećena hororu. Takođe, po prvi put je naš gost bila živa legenda žanra, primljena i ugošćena kao takva. To znači da niko nije ni pokušao da umanji ili preimenuje njegov značaj nazivajući ga rediteljem 'trilera', 'saspensa' i tome slično. Horor je došao na velika vrata u sve medije, uključujući opširne vesti i intervjue u dnevnim listovima Politika i Danas, kao i na RTS-u i Pinku (sic!).
Foto: Miki Lakobrija traži od Arđenta broj telefona Serđa Stivaletija

Prvog dana manifestacije, u petak 24. marta, majstoru horora je uručena nagrada ''Zlatni pečat'', najznačajnije priznanje Jugoslovenske kinoteke, sa obrazloženjem ''za doprinos razvoju evropskog filma''. U bizarnoj pozdravnoj reči direktor Kinoteke, Radoslav Zelenović, podsetio je prisutne da je svojevremeno i veliki majstor strave, Alfred Hičkok, posetio našu Kinoteku, a da sada to čini i njegov veliki naslednik. Lepe su to fraze, ali ih pomalo obesmišljava činjenica da dolaze od čoveka koji tokom svog višegodišnjeg uređivanja filmskog programa Radio Televizije Beograd nije prikazao niti jedan jedini Arđentov film, a horor je i inače publici davao u 'bezbednim' dozama, na kašičicu, svake prestupne godine u ponekom 'ciklusu' od po četiri-pet nasumice odabranih naslova. U svakom slučaju, na skromnoj, pomalo neobaveznoj svečanosti ovim povodom plaketu je Arđentu uručio Dejan Zečević, režiser koji je u T.T. Sindromu odao otvoreni omaž Arđentovim filmovima, a pre svega Tamno crvenom (Profondo Rosso, 1975).
Domaći plakat ovog filma odnedavno krasi hol Kinoteke, a publici je na festivalu prikazana upravo kinotečka kopija. Tajna napuštene kuće (nesnosno banalan i glup distrubuterski 'prevod' filma u civilizovanom svetu poznatog kao Tamno crveno) prikazan je u izdanju iz kojeg je bilo nemoguće zapaziti zbog čega se baš ovaj naslov smatra jednim od najboljih filmova Darija Arđenta i italijanskog horora uopšte. Pre svega, radi se o verziji celih 26 minuta kraćoj od originalne: iz nje su brutalno iskasapljena sva ubistva, ali takođe i druge scene, bitne za razvoj likova i opsesija ovog režisera (Da budem jasan: nije Kinoteka kriva što je tadašnji distributer kupio američku, cenzurisanu verziju, ali možda donekle jeste što se, potom, nije potrudila da ovaj klasični naslov nabavi u pristojnijem i potpunijem obliku). Zvuk na kinotečkoj kopiji bio je vrlo loš, a slika je i u nesečenim deonicama bila na ivici kataklizme, sa užasnim ogrebotinama, iskrzotinama i oštećenjima svih zamislivih boja i rasa.
Sva sreća te Arđento nije prisustvovao projekcijama, inače bi poludeo, upao u kabinu i ubio kinooperatera kao i onog ko je mislio da je dobra ideja pustiti OVU verziju. Njegovi filmovi su i u ostatku sveta trpeli samovolju distributera i svakojakih cenzora, i njihovim makazama su skrnavljeni do neprepoznatljivosti: na žalost onih koji su sada prvi put gledali ovaj film, ponuđena im je verzija koju bi trebalo spaliti na đubrištu, a ne prikazivati u javnosti. O katastrofalnom stanju naše Kinoteke svedoči i (ne)očuvanost Arđentovog filma Mačka sa devet repova, za vreme koje je krčanje zvuka pravilo efekte sasvim slične puštanju golubova (da se pristojno izrazimo, je li). Sala Kinoteke je tom prilikom, iz nejasnih razloga, smrdela na pokvarena jaja – kao da je i sam Đavo umešao prste u ovo huljenje.
Većina ostalih filmova prikazivana je sa DVD-a, odnosno video bima, što bitno umanjuje nivo 'festivala' kao i gledalački ugođaj, ali sa simboličnom cenom od 100 dinara za ulaznicu niko se nije bunio. Uostalom, ovakav izbor je barem garantovao da će se film odgledati sa minimumom tehničke kompetencije (boja, slika, ton), a prikazane DVD verzije bile su 'uncut'. Prijatno iznenađenje bio je i odaziv fanova, koji su skoro svim projekcijama prisustvovali u zavidnom broju, puneći salu Doma Omladine i svojim reakcijama i komentarima dopunjavajući slikovitost opšteg ugođaja. Ništa lepše nego posmatrati horore sa par stotina mladih ljudi koji istovremeno vrište, ili uzdišu od šoka, ili skaču sa stolice, ili se smeju. U tome je i bila jedna od glavnih prednosti festivala, budući da su prikazani naslovi odavno poznati i dostupni svih pravim ljubiteljima, koji su na projekcije dolazili ne zbog ekskluzivnosti naslova već zbog ekskluzivnosti prilike da se ovakvom okruženju još jednom pogledaju neki odlični horori.
Prijatno iznenađenje bio je Oči od kristala (Occio di cristallo, 2004), jedina premijera na festivalu – film koji se u vreme prikazivanja nije mogao naći na divxu niti DVD-u (bar ne u Srbiji), pa su ga i najzagriženiji fanovi sada mogli po prvi put videti. Radi se o odlično napravljenom, modernizovanom giallu kome je oštrica zatupljena jedino preteranom komercijalizacijom, odnosno amerikanizacijom: scenaristi i režiseri više su zagledani u američke flickove o serijskim ubicama kao uzore nego li u sopstvene, domaće korene, pa je stoga drastično sasečeno ono najbitnije i najbolje u italo hororu: iracionalnost, apsurd, delirijum, autentična perverznost, sumornost, nihilizam. Posebno smeta holivudizovano razvodnjeni, zaslađeni završetak. Ipak, ono što mu prethodi je vrlo prijatno i vešto napravljeno, i ukazuje na režisera koji možda nema dovoljno snage da bitnije reinterpretira ili transcendira datosti giallo pod-žanra, ali barem njima vešto manipuliše i prilično neosetno ih uvodi u savremeni ambijent, što je mnogo više nego što bi se moglo reći za novije Arđentove radove u sličnom stilu (Nesanica i Kartaroš).
U subotu je u podne priređena konferencija za predstavnike medija kao i za mnogobrojne fanove koje ovaj kultni režiser ima u našoj zemlji, naročito među mlađim filmofilima. Fanovi su bili na nivou, a organizatori – kako-tako. Konferencija je bila zbrzana, stešnjena u samo sat vremena, iako su desetine Arđentovih obožavalaca sa foto aparatima i video kamerama bukvalno gutale svaku reč svog idola i iskazivale ogromno interesovanje kroz niz nadahnutih pitanja.
Mora se priznati da Arđento nije pokazao preteranu spremnost da daje opširne ili konkretne odgovore, pa su najsrećniji bili predstavnici mejnstrim medija, za koje su i najizlizanije priče o Arđentu bile novina. Arđento nije bio raspoložen da se priseća čuvene epizode sa stalkerom koji mu je pretio dok je bio u Los Anđelesu (inspiracija za film Tenebrae), rekavši samo: ''Ne volim da pričam o tome. Dok je u domenu fantazije, sve je u redu, ali kada postane stvarnost, stvari su onda odvratne. Ne priča mi se o tome.''
Foto: Postavljam jedno od svojih manje bitnih pitanja, naivno verujući da ću kasnije imati priliku da tet-a-tet impresioniram maestra svojim bržljivo spremljenim ezoterično-alhemijskim pitalicama...

Čak i na ponovljeno insistiranje potpisnika ovih redova nije bio spreman da navede konkretne naslove italo horora koje smatra najboljim, dajući samo uopštenu pohvalu autorima s kojima je sarađivao. Izjavio je da kritike svojih filmova ne čita, ne zanimaju ga, a kroz šalu (?) je priznao svoj potajni san da bude u prilici da ubije bar jednog od svojih cenzora i distributera koji su mu sakatili filmove.
Sa gnušanjem se osvrnuo na 'glupe' američke tinejdžerske horore koje je inicirao Vrisak, ali je i pohvalio trend povratka žestokom hororu, ističući Eli Rotov Hostel kao dobar primer toga. Naveo je istočnjački horor, a pre svega japanski i južnokorejski, kao najvitalnije i najbitnije stvari koje se trenutno dešavaju u žanru.
Od ekskluzivnih detalja otkrio je sledeće: samo dan po povratku u Rim iz Beograda treba da putuje u LA gde radi novu epizodu u II sezoni serijala Masters of Horror. Ovog puta biće to ekranizacije priče 'Pelts' ('Kože'), za koju je najavio da će biti nešto najgroznije što je ikada snimio. Septembra bi u Rimu trebalo da otpočne snimanje dugo očekivanog poslednjeg dela trilogije o Mračnim Majkama, započetog u Suspiriji i Infernu, a posebno okrepljuje vest da njime namerava da se vrati svom prepoznatljivom baroknom, hiperstilizovanom pristupu režiji.
Foto: Istorijski trenutak u kome Arđentu stežem šaku i kažem mu da izuzetno poštujem njegov rad te da sam počastvovan što mogu da mu lično čestitam na nekim odličnim filmovima.

Ova prilika za druženje sa horor maestrom silom je prekinuta kada je postala najzanimljivija, navodno na Arđentov zahtev, pošto zagušljivost kafića Doma Omladine nije prijala njegovoj astmi. Brojni fanovi ostadoše uskraćeni za priliku da postave makar jedno pitanje, ali na svu sreću usledio je neformalni deo, nepredviđen programom, ali neizbežan i nezaustavljiv: mladi hororisti nosili su sa sobom desetine DVD-a, postera, knjiga i drugog materijala vezanog za kultnog režisera, i on je spremno i srdačno delio autograme i slikao se sa zainteresovanima. Svojom otvorenošću i ljubaznošću on je 'kupio' svoje obožavaoce, presrećne da makar i na koju sekundu priđu velikanu, pozdrave se, slikaju s njim i dobiju njegov potpis.
Foto: "Por Dejan, con amicita, di Dario Argento" - ili tako nekako. Potpisani poster PHENOMENE s posvetom. Bio sam umeren pa sam maestru na potpis prineo samo dva (najdraža mi) DVD omota + 1 poster; nisam hteo da ga gnjavim SVIM omotima njegovih DVD-a koje imam, niti sam bio raspoložen da knjižurdu ART OF DARKNESS (o Argentu), tešku nekih 5-6 kila minimum, vučem iz N. Banje do Bg i nazad.

A onda šok: organizatori saopštavaju da će priliku za intervju imati samo predstavnici TV ekipa, dok štampani mediji – mogu da se pokupe. Ovo je u suprotnosti sa ranijom najavom i dogovorom sa zaduženima za to iz Doma Omladine. Iznenadno, i ne previše ljubazno, saopšteno je da nećemo imati prilike ni za ranije obećanih sedam (7!) minuta razgovora po akreditovanoj kući. Zajedno sa gorepotpisanim izveštačem, izvisili su i Tanjug, Beta, Studio B, nekoliko radio stanica, a jedina prava privilegija od celih petnaest minuta omogućena je nestručnoj bruci od filmske novinarke sa RTS-a kao i veselim predstavnicima Pinkovog CITY-ja. Rezon po kome su baš gledaoci ovih kuća ciljna grupa horor festivala izmiče zdravom razumu...
Foto: Upravo nakon ovog dešavanja, 25.04.2006. Aca Radivojević mi je prvi put detaljno ispričao svoju zamisao za scenario SRPSKOG FILMA.

Za utehu fanovima, Arđento se lično pojavio i uveče, pred kraj celodnevnog maratona njegovih filmova, pre DVD projekcije svog filma Natprirodna pojava. Pošto su se fanovi okupili u zaista neslućenom broju i do poslednjeg mesta napunili salu Doma Omladine, Arđento nije krio zadovoljstvo i začuđenost činjenicom da u Srbiji ima ''toliko prijatelja'', pa je stoga improvizovao jedan performans, nadasve zabavno prepričavajući anegdotu sa promocije ovog filma u Japanu kada nije mogao da se otarasi gejši unajmljenih da ga 'zabave'.
Pošto je njegov engleski krajnje rudimentaran, sve vreme je pričao na italijanskom (vredi pohvaliti devojku koja je vrhunski profesionalno prevodila!), ali uz obilje mimike i gestikulacije celim telom. Publika je vrištala od smeha i pozdravila ga gromkim, dugotrajnim aplauzom, a Arđento je Beograd napustio neskriveno zabezeknut time koliko fanova ovde ima, koliko ga vole i koliko znaju o njemu.

U nedelju je program bio skromniji, i Mario Bava je predstavljen sa samo dva, istina – najbolja, naslova: Maska demona i Bič i telo, kao i sa dokumentarcem o ovom rodonačelniku italijanskog horora. Sve u svemu, italo horor je dokazao svoju vitalnost, čak i onda kada loše kopije ili nestandardni načini prikazivanja nisu bili na nivou. Što je još bolje, Arđentova vitalnost (u svojoj šezdeset i šestoj godini!) delovala je posebno okrepljujuće i obećavajuće: njegova posvećenost žanru bila je zarazna, i publika je adekvatno odgovorila. Nadajmo se da će biti još neke prilike da ga vidimo duže i postavimo pitanja za koja smo ovom prilikom bili uskraćeni.