U današnjem izdanju najboljih i ujedno jedinih niških dnevnih novina – Narodne novine (25.01.2021) – možete pročitati intervju sa mnom. O koroni, o Orfelinu, o Prokletijama, o redu, radu i disciplini... sa mnom je razgovarala Aleksandra Gojković.
Ko više voli ćirilicu, evo kako to izgleda u novinama.
Ko je ne voli, ili ne zna – evo ispod svega toga i u latiničnoj verziji.
Ocenili ste praveći
listu najboljih horora u 2020. da je filmska godina na tom planu bila tanka i mnogo
manje upečatljiva od posledica korone na svakodnevicu. Kako se 2020. odrazila na
vaš spisateljski rad?
Za većinu čovečanstva godina 2020. je postala predmet mržnje ili sprdnje: većina je vidi kao godinu koja nije postojala, u kojoj se nije živelo, kao neku vrstu crne rupe unutar tzv. normalnog života koji smo, navodno, imali pre nje. Ja sam oduvek imao otklon prema tzv. normalnom životu, tako da nisam preterano osetio tu „novu normalnost“ o kojoj svi pričaju, osim što sam se nešto ređe uživo susretao sa dragim prijateljima. Vreme sam provodio onako kako ga većina pisaca i inače provodi: čitajući i pišući. „Socijalna izolacija“ je ionako moje prirodno stanje, naročito u Nišu. Konkretno, u zloglasnoj 2020. napisao sam svoj dugo pripremani, daleko najambiciozniji (pa i najobimniji) roman Prokletije, tako da ću tu godinu pamtiti i po toj jednoj dobroj stvari. Koliko god da je ona bila zla i crna, ja sam sebi u njoj sačinio jedno svetlo, ne dopuštajući joj da me zamrači više nego što to već jesam.
Šta vam je urednički
obeležilo 2020?
Kao urednik u novosadskom Orfelinu u protekloj godini potpisao sam četiri nova naslova: Okretaj zavrtnja i druge priče o duhovima Henrija Džejmsa, Bezimeni grad H.F. Lavkrafta, Drakulin gost Brema Stokera i Ukus pelina Popi Z. Brajt. Ovu poslednju sam i preveo, a u svima sam, kao i u prethodnih dvadeset naslova edicije „Poetika strave“, autor opsežnih pogovora, biografija pisaca, napomena i apendiksa. Pored toga, radio sam i na naredne dve knjige te edicije, koje iz štampe izlaze krajem januara: Malpertui: Kuća Zla Žana Rea i Mračne oblasti Stefana Grabinjskog.
Na čemu trenutno radite?
Trenutno intenzivno radim na „drugoj ruci“ romana Prokletije. Pošto se, kao što rekoh, radi o obimnom i ambicioznom tekstu, takvo je i njegovo dorađivanje, sređivanje i dopisivanje. Kada to dovršim, biće spreman za oči nekolicine mojih najpouzdanijih čitalaca, a kad dobijem njihove reakcije proći ću kroz tekst najmanje još jednom ili dvaput, a onda, negde na proleće ili pred leto, taman kad korona ludilo malo splasne, nadam se da će se naći pred zainteresovanim čitaocima. Paralelno s tim radim i na 23. knjizi „Poetike strave“, izboru priča Aldžernona Blekvuda, i pišem članke i prikaze za kanadski magazin Rue Morgue.
Šta vam je mimo horor
žanra privuklo pažnju od kulturnih sadržaja u protekloj godini?
Čitavu drugu polovinu prošle godine proveo sam, u najvećoj meri, u pripremama za pisanje i u samom pisanju Prokletija, tako da sam zbog toga donekle zapustio moje redovno, intenzivno praćenje najnovije filmske produkcije. Takođe, namerno sam ignorisao kulturne događaje prilagođene „novoj normalnosti“ kao što su onlajn predstave, video-konferencije i internet-festivali kao oblici nametnutog posrednog „kontakta“ onda kada je onaj pravi zabranjen. Nisam želeo da se navikavam na te surogate, i jedva čekam da okolnosti omoguće da ponovo bez ograničenja i zazora odem u bioskop, na neki festival, i da na književnim promocijama budem u bliskom dodiru sa svojom publikom.
U čemu tražite oaze
spasa u aktuelnim okolnostima?
Rad, rad i samo rad. Ali kad imate privilegiju da zaista volite ono što radite, onda rad nije sinonim za moranje i muku, niti za nešto što se odrađuje kako bi se prehranilo i preživelo, već je sinonim za ispunjenost i najveću radost. Stvaranje je moja oaza, ali jedva čekam da plodove tog stvaranja podelim izvan granica te oaze, što je bliže moguće, sa što više drugih ljudi.
* * *
Ko želi da prelista i ostatak današnjeg izdanja, ono je onlajn, OVDE.
