Everest Media, Beograd, 2012
obim 168 strana
obim 168 strana
Ovo
je tek drugi objavljeni roman Ratka
Radunovića, pisca i kritičara iz Podgorice, poznatog bibliofila i filmofila
(a svojevremeno i sporadičnog saradnika ovog bloga, pod nickom Tripp). Ako ste pre osam godina čitali
njegov prvenac, MI NISMO BOLESNI (o kojem sam takođe pisao kritiku i čak dobio neku
nagradicu za nju)– ovo je nešto sasvim drugačije. Da li i bolje, teško je reći;
u izvesnom smislu da, u nekom drugom, ne baš. Teško ga je opisati, još teže
kritikovati, a ispod ću pokušati da objasnim zašto.
Nominalno,
to je SF, jer se dešava u bliskoj, drastično izmenjenoj budućnosti gde je na
vlasti crkvenjačka oligarhija koja ljude kažnjava prinudnim čitanjem
knjiga.
Formalno, zaplet ima whodunit oblik, ali je taj krimi-aspekt istrage nerazvijen,
linearan i sasvim predvidiv (jedini osumnjičeni je zaista i krivac, očigledna
motivacija je bila prava motivacija, nema preokreta, sve je jasno od početka).
Ukratko, ako knjige čitate zbog zapleta, ovaj ovde baš i nije bogzna šta, i bez
obzira na Ratkovo prepoznatljivo gomilanje detalja i na obilate digresije od
kojih neke sa centralnim zbivanjima imaju veze (i smisla), a neke nemaju, taj
zaplet bi se mogao svesti na par jednostavnih rečenica. Emil Pulkrabek pokušava da sazna ko je i zašto smestio ubistvo popa
i ćorku (tj. čitanje knjiga) poluretardiranom Orionu Svinjači, a usput se trudi da pronađe sebi "nivo na
kome će najlakše egzistirati". I do jednog i do drugog dolazi, u suštini,
brzo, lako i glatko, ali ta suština nije baš lako opaziva ispod jezičkih
idiosinkrazija i komplikacija u naraciji koje prikrivaju suštinsku
jednostavnost.
Izuzev
sižea, kod Ratka ništa nije jednostavno, počev od složenih rečenica, pa
nadalje. Pogledajmo samo kako roman počinje:
"Trenutak
kad je izgubio sebe zgodio se pošto je nehotice nagazio na mravinjak na tada
jedinom brdašcu Bloka 22. Brdašce je bilo smješteno između nebodera Lauenburg i Hesperus, a događaj se zbio petnaest mjeseci ranije, gdje se
iznenada obreo krajem septembra, najedanput našavši za shodno da nakon
ko-zna-koliko godina - pritom i lakomisleno - sjedne na klupu pred vlastitom
zgradom."
Moram priznati
da mi je trebalo nekoliko čitanja da pohvatam uzročno-posledični niz u ove dve uvodne
rečenice, odnosno ŠTA se KADA desilo u odnosu na KOJI trenutak, petnaest meseci
PRE ČEGA. Konfuzna veza između klauza u rečenici ne pomaže lako shvatanje – GDE
se obreo naš junak, na brdašcetu ili na događaju? Stvari nimalo ne olakšava to
što se incident kojim autor bira da započne roman smesta pomete pod druge
digresije, i njemu se – tom famoznom, sudbonosnom "gubljenju sebe"
prilikom gaženja mravinjaka – vrati tek više desetina stranica kasnije.
No, to vam je
Ratko: to se ne čita zbog zapleta, nego zbog specifičnog autorskog sveta, zbog
unikatnog autorskog GLASA koji ne liči ni na koji drugi, i koji ćete ili
prihvatiti ili nećete, zavisno od stepena tolerancije prema njegovim
idiosinkrazijama. A kad sam već kod njih, pored pomenutih glomaznih rečenica –
pri čemu su neke vešte i efektne, a neke naprosto nepotrebno dugačke i
preopterećene – u ta prepoznatljiva obeležja spada Ratkovo često posezanje za nepotrebnim
(i neadekvatno upotrebljenim) tuđicama. Na primer, naš junak
"patronizuje" izvesni pejsaž (str. 6), govori se o
"perpleksnom" amandmanu (str. 84), mesto gde neko stanuje naziva se
"bivakom" (str. 108), reč "terminisali" koristi se u
značenju "nazvali" (str. 124), lik pokušava da "povrh ovog
jednoličnog no gargantuanski impozantnog morskog pejzaža SUPERIMPONIRA sve
pobrojane grozote..." (str. 136), a naročito je učestalo – najmanje na 6-7
mesta u romanu – korišćenje reči "eventualno" u značenju koje ona ni u
srpskom a ni u crnogorskom (?) jeziku nema (videti to npr. dvaput na dve
uzastopne stranice, 77 i 78). Naime, Ratko je sklon da "eventualno"
doslovno prepiše iz engleskog, gde prilog "eventually"
znači "na kraju"; avaj, u srpskom reč "eventualno" nema
značenje "na kraju", i može da znači samo i jedino "možda."
Dobro, to
neće mnogo perpleksovati one koji spikaju ingliš, odnosno koji eventualno češće
patronizuju knjižare s bukovima na engleskom negoli na srpskom jeziku i njemu
srodnim narečjima, pa im se zato engleski neosetno superimponira preko srpskog;
ali, jezičkim čistuncima i uopšte ljubiteljima jasno i dobro terminisanih
rečenica moglo bi eventualno da zaškripi prisustvo sintakse engleske rečenice
usred srpskog jezika gde joj mesto nije, poput ove: "njega bi sasvim
normalno trebalo da očekuješ da ga katkada možeš uočiti..." (str. 8).
Da ne
ispadne da sad tu nešto cepidlačim i tražim dlake u jajetu, da vidimo The Big
Picture. Da vidimo koje je šume ovo drveće deo.
Svet koji
Ratko opisuje u ovoj knjizi nekome može delovati originalno, složeno,
slojevito. Ima tu svakako zabavnih DETALJA, na nivou dosetke. Na primer, mega-popularni restoran BEJAZ (obrnuto od ZAJEB)
slavan po tome što njegovi konobari imaju dopuštenje da goste zajebavaju i
sprdaju se s njima do mile volje (dok oni hrle baš na to mesto, preplaćujući
baš takav tretman!), a zauzvrat mušterije imaju dozvolu da konobara koji
pretera i suviše im pokida živce UBIJU na licu mesta. To zvuči kao simpatičan
vic, ali pitanje je šta on traži u ovom romanu i ovom zapletu i ovom
hrišćanstvom-terorisanom SVETU?
Nažalost, obilni
detalji i knjiške digresije ne uspevaju da stvore koherentnu i smislenu sliku
jednog dobro promišljenog sveta, već, umesto toga, i ovoga puta kao i u dobrom
delu druge Ratkove proze, umesto ugođaja pažljivo
konstruisane strukture preovladava slutnja da je ovo sve napisano po
principu "inventing as we go along". Dakle, jedna vrsta automatskog pisanja,
jedan osobenjački whimsy sa dosta improvizovanja,
u kome autor teško da se nakon "prve ruke" vratio još jednom na sopstveni
tekst kako bi ga brusio, bilo jezički ili u smislu jačanja koherencije zapleta,
logike, motivacije i sl. Zapravo, teško da ga je uopšte bilo briga da stvara
bilo kakvu vrstu doslednosti ili smisla.
Ovo je svet u
kome je Montenegro postala američka država. Kako? Eto tako. I šta s tim? Ništa.
Rečeno uzgred.
Ovo je svet u
kome super-tehnologija doslovno sravnjuje planine i od njihovih ruševina pravi
neplodno ali za građevinarstvo pogodno tle. I šta s tim? Eto, tako... Samo
jedan u nizu mogućih primera proizvoljnih delića ove slagalice koje je teško
uklopiti u jedinstvenu, celovitu sliku. A to naročito važi za sledeće pitanje.
Koja je logika
toga da svemoćna CRKVA, institucija čuvena po spaljivanju ne samo nepoželjnih knjiga nego i njihovih autora, u ovom Ratkovom svetu kriminalce
za kaznu primorava da čitaju knjige?
Zašto bi opresivna inkvizitorska Crkva koja je dobar deo svoje energije i moći
nekada (a i dan-danas) - trošila na zabranjivanje knjiga, njihovo sputavanje i
svođenje sveopšte lektire na što uži krug "bogougodnog" štiva, sada prinuđivala ljude da čitaju? I zašto bi
uopšte tolerisala (umesto da anatemiše) SF format "ublicavanja", izum
kojim ljudi mogu da direktno u mozak sebi ušpricaju čitave knjige za samo
sekund-dva (a pritom je, u tipičnom ratkovskom bizarro fashionu, jedan od prvih
svetskih megahitova – komplet romana Bersetšajerskih
hronika skoro zaboravljenog 19-vekovnog pisca Entonija Trolopa)? Zar svi ti
grdni čitaoci nisu budući potencijalni subverzivci za Crkvu, zar toliko čitanje
ne vodi u previše razmišljanja, zar se time ne uvećava opasnost po njenu dogmu?
Pazite, ipak
govorimo o svetu u kome je zabranjeno
citirati starogrčke klasične autore zato što su pagani (tj. pre Hrista), a
opet, u tom istom toliko represivnom crkvenjačkom svetu kojim vlada The Church Police imamo legalno
kloniranje (!), legalne javne kuće (!), kao i to da se LSD, marihuana, pejotl i
dr. halucinogeni "besplatno dele uz svaku treću naručenu kokišku"
(str. 56). U toj istoj antiutopiji gde je Biblija i dalje svje i svja, imamo
slobodno "izložene i eksplicitne fotke golih žena iz prvog broja Penthausa..." (str. 56). U tom istom
svetu nam se, onako uzgred, negde pred kraj, sasvim nekonsekventno, saopšti
podatak da žene već dugo vremena čine 2/3 čovečanstva (str. 115), ali gde je
taj momenat u široj slici sveta... nema veze. Da li bi svet sačinjen 2/3 od
žena podupirao upravo opisani hrišćanocentrični inkvizitorski totalitarni svet?
Pisac izgleda da veruje u to. Feminista u meni ima svoje sumnje...
I pored
gorenavedenih primedbi, moram reći da ima nešto hipnotičko u ovom romanu što
ga, uz određene ograde, čini vrednim preporuke. Pored čitavog niza vickastih
zapažanja, detalja (splat-modernizam: đubrovita pop-'literatura' bez supstance),
opaski u opisima i dijalozima, sporadično memorabilnih fraza, eruditskih
kurioziteta (npr. napomene Vladike Nikolaja o sapunu kao velikom zlu ubačenom u
naš narod...), kao i brojnih digresivnih, skoro-esejističkih didaskalija i
fusnota (naročito onih vezanih za tamnu stranu istorije hrišćanske crkve, čiji
je autor više nego solidan poznavalac), ono što ovu neveliku knjigu izdvaja od
drugih jeste prožetost u suštini melanholičnim, setnim ugođajem rezignacije i svesti o sveopštem besmislu, o
zaludnosti svega. To je lajtmotiv najavljen već kroz dva motoa na početku
romana: "Nerazum je deo razuma..." (Semjuel Batler) i "Istorija
je fikcija..." (Kalvin kaže Hobsu). Sveprožimajući gorkoslatki ugođaj ovog
anything goes teksta svodi se na
maksimu "Nothing really
matters", a time autor već u startu obesmišljava (or does he?) većinu mojih zdravorazumskih primedbi, ili –rekao bi
neko drugi- sebi u startu pribavlja alibi za iracionalnost u srži svoje potke i
svog sveta i svojih likova kojima se, svima na gomili, sebe uključujući,
podsmeva da plakao ne bi.
Sad, pitanje
je da li su rezignacija i "Nothing really matters" čvrste osnove za
dobru prozu; bez obzira što umnogome delim životne nazore sa ovim autorom, ne
mogu baš reći da u prozi sa ovolikim stepenom proizvoljnosti mogu da nepomućeno
uživam. But that's only me. To što su određene stilske idiosinkrazije i
strukturalne neizbrušenosti donekle ometale užitak, ne znači da njega nije
bilo, a pošto se radi o – ponavljam, i naglašavam – sasvim unikatnom, ni sa kim
uporedivim glasom na domaćoj žanrovskoj sceni, ja poštujem i pozdravljam
njegovo postojanje i ostajem otvoren i zainteresovan čitalac i za njegove
naredne knjige, ako ih bude bilo.
Mada ova ISTORIJA
LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA nije tako lepršava i ZAJEBantska kao MI NISMO BOLESNI,
ne mogu reći da sam je čitao po kazni. Dapače. Mada, da budem iskren, radije
bih još jedanput pročitao TESU OD D'URBERVILOVIH.
