U
prvom
delu ove epopeje pozabavio sam se navodno ličnim momentom vezanim za
ovu knjigu, odnosno tlapnjama o tome da je Sarajlija, kao, zasnovao svog grotesknog
horor-kepeca na Ghoulu. Sada sledi elaboracija mogućih razloga za to
"prepoznavanje" i analiza nekih drugih aspekata koji manje ili više
proističu iz toga.
Eventualne
sličnosti Eduardove, u pojedinim detaljima, sa mnom, ili sa Vojnovim, ili nekim
petim, po meni, potiču pre svega iz sledećeg fakta: Eduardo je zamišljen kao sprdnja sa konceptom geeka kao takvog, i u onoj meri u kojoj ja imam određene
kvalitete geeka, u toj meri podsećam
na tu karikaturu. Ako uopšte postoji nekakva konfrontacija između Sarajlije i
mene, ona nije na ličnom planu, nego na konceptualnom i idejnom. Njegov debi
roman predstavlja kritiku i parodiju gikovštine, dok je moj debi
roman bio – kako je to sjajno zapazio Uroš Smiljanić (aka Meho Krljić) –
svojevrsna apologija gikovštine:
Naživo je pre svega zanimljiv jer je, pored sve horor težine i
eksploitejšn / snaf / hardkor tematike, zapravo u pitanju jedna literarna
apologija geekovštine na način koji sam retko viđao u književnosti (na filmu,
možda ali nikako ovako ozbiljano intoniranu). Ovo je roman koji geeka ne samo
da razmatra kao solipsistu najtvrđeg kova, koji se izoluje od sveta kroz
utonuće u pop-kulturu / filosofiju / ezoteriju i gradi sistem vrednosti koji je
radikalno pomeren u odnosu na mejnstrim i istovremeno vrlo složen za shvatanje
jer je sklopljen od komadića svega i svačega, nego svemu i daje moneyshot u
vidu 'objektivne' potvrde geekov(sk)og sistema vrednosti završnicom koja je
prečišćeno religiozna i opravdava angst i sociopatiju glavnog lika kroz jedno
grandiozno 'I told you so!!!'
Dakle,
nije stvar u tome da se Sarajlija ruga meni, Dejanu Ognjanoviću (i/ili) Ghoulu.
On se u svom romanu ruga upravo i pre svega onima koji bi trebalo da mu budu
glavna ciljna grupa: žanrovskim posvećenicima, geekovima, koje on prikazuje u
izrazito iskrivljenom ogledalu.
To
priznaje (i naročito hvali) pogovoropisac, Škerović, na forumu Znaka sagite (kurzivi su moji):
"Eduardo
Lasner je u sebe primio, i s drugim likovima podelio, sve one karakterne crte
koje krase ličnost palu pod uticaj
sveprisutne pop-kulture. A današnja pop-kultura je pleme izrođenih i incestoidno oplođenih žanrova, himera i borgova, nalik
na primordijalnu čorbu koja je pre milijardu godina živela i disala
jedinstvenim pulsom." I malo dalje: "Ogledalo za vampira se
uopšte ne bavi dramskim situacijama, već dekonstruiše
čitav jedan modus vivendi zatrovan kompleksnom pop-kulturnom predstavom
koja pokušava da sebe oživi kroz ljudsko biće. Ovakav satirični i parodiran pristup može da se ostvari na različite
načine, a Sarajlijin način je bio da nas velikom brzinom provoza kroz niz karakterističnih situacija koje same
sebe pravdaju sopstvenom kvazi-logikom, koje smo se svi mi nagledali u
masovnoj produkciji poslednjih decenija."
Ovde vidimo na
delu jedno nakaradno i suštinski neznalačko
odnošenje prema pop-kulturi uopšte, žanru konkretno, a hororu ponajviše, tako tipično
za najzadrtije SF-ovce (Suvin, Živković, Nedeljković...). Svi oni horor
posmatraju kao nekakvu dekadentnu, degenerisanu i degeneričnu tvorevinu koja
parazitski obitava u blizini njihovog ljubljenog "čistog" SF-a, a
ponekad se čak lepi uz njega svojim sluzavim pipcima i mutira ga, kancerozno ga
obuzima, kvari ga, truje iznutra i sl. Tragove svog nerazumevanja horora i
njegovog žigosanja-kroz-kretensku-simplifikaciju Škerović iskazuje i u pogovoru
Sarajlijinoj zbirci priča MANUFAKTURA G (dakle, Šk. mu je
dežurni pogovoropisac), gde na str. 290, govoreći o žanrovima, aludira i na
"onog kojeg je u najvećoj meri oblikovala filmska industrija, uvođenjem
zgražavajućih efekata – horora."
Ovo nije mesto
ni vreme da ulazim u dubinsku diskusiju sa ovim apsurdnim i neznalačkim
tvrdnjama (horor, koji kao književni žanr postoji već 250 godina, po Šk-u je
stvoren tek kada je Holivud počeo da intenzivno koristi efekte maske, pre par decenija!). Uostalom, moj
doktorat je više nego opširna i argumentovana elaboracija toga šta je horor,
kad je nastao i čime se odlikuje. Ipak, vredi ovo lupetanje istaći, jer –
svesno ili nesvesno – Sarajlija se donekle poistovetio sa ovim stavom (ili ga
je barem prećutno prihvatio), što je u njegovom slučaju prilično shizofreno,
imajući u vidu da su neke njegove priče upravo horor žanra. Rugajući se hororu
i njegovim ljubiteljima, Sarajlija se ruga i samom sebi kao piscu (pored
ostalog i) horora. On i njegov recenzent možda to opravdavaju navodnim
prevazilaženjem granica žanra i stremljenjem tzv. "ozbiljnoj"
književnosti, ali, avaj, primeri takve transcendencije zasada se ne mogu naći u
Sarajlijinoj prozi, koja uz sve svoje respektabilne pokušaje (i tek sporadične
uspehe) u pravcu originalnosti ipak ostaje prilično čvrsto utemeljena pre svega
u sasvim prepoznatljivim žanrovima SF-a i horora.
Njegov koncept
geeka dolazi spolja a ne iznutra; on je posredovan
i stoga drugorazredan, dobijen iz treće ruke, pokupljen iz klišea i viceva.
Sarajlijin koncept geeka je površan, nakaradan, promašen, opterećen
predrasudama, nerazumevanjem i sveden na izanđalu, jednodimenzionalnu
karikaturu koja teško da može korespondirati sa bilo čime u stvarnom svetu (što
je nužno ako se radi o satiri na neku realnu pojavu ili stanje, što implicira
Škerović u svojim bombastičnim jeremijadama protiv savremene pop-kulture i
njenog demonizma koji obuzima umove konzumenata).
Šta god
mislili o "prepoznavanju" Ghoula u degenerisanom patuljku Eduardu
koje je izneo Vojnov (i o tome koga/šta je zapravo prepoznao u tom liku),
nesporno je da je on izneo i niz lucidnih ocena o ovom romanu onde gde se nije
bavio "ličnim" nego je govorio o tretmanu motiva, tema i ideja, i gde
je kritikovao strukturu i dramaturgiju zapleta. Baš kao što je Uroš/Meho
gorenavedenim redovima skicirao trasu za opis distinkcije između (pro-geek) NAŽIVOG
i (anti-geek) VAMPIRA, tako i Vojnov iznosi dobru elaboraciju sličnosti i
razlika ova dva dela:
"OGLEDALO
je roman koji je po svojoj aljkavosti i ispraznosti daleko ispod nivoa ljudi
kojima se ruga (That's me, folks! – prim. Ghoul).
Dakle, sve što
je u romanu uopšte razvijeno i osmišljeno jeste vezano za prvi deo koji se
mahom bavi opisivanjem junaka. Kasnije, kada krene priča, ona ne samo da ostaje
nerazvijena nego ni nema značajnije veze sa onim što je postavljeno na početku.
Inače,
OGLEDALO jeste svojevrsna aproprijacija romana NAŽIVO. U oba slučaja imamo
priče o tome kako jedan junak, baziran na konkretnoj osobi iz života, želi da
se malo ozbiljnije pozabavi praktičnom stranom okultnih delatnosti i oba puta
njegov skepticizam i cinizam bivaju suočeni sa time da u tome zapravo ima
nečega. S tim što je NAŽIVO daleko zrelije na svim nivoima pa i na planu
motivacija junaka a OGLEDALO je krajnje infantilno u tom pogledu i ova dva
romana se ne mogu porediti po svojim dometima - NAŽIVO je klasik naše scene, a
OGLEDALO je daleko od toga."
Ono što je
naročito bizarno po pitanju romana OGLEDALO ZA VAMPIRA jeste njegova
shizofrenost – počev od same koncepcije i egzekucije, pa do recepcije. To je
roman koji se izdaje za žanrovski, a zapravo je ne samo nežanrovski nego i
antižanrovski – i to ne u onom lepom smislu, da je to neka toliko jaka i visoka
književnost da prevazilazi okvire žanrovskog i doseže vrednost
"ozbiljne" literature, nego samo u smislu da je to jedno nedomišljeno
i nedorađeno delo koje seče granu na kojoj sedi a nesposobno je da tu, isečenu,
zameni nekom drugom, novom i lepšom granom, pa zato pada na tlo i razbija se o
sopstvenu neutemeljenu pretencioznost. Ovo je žanrovski roman koji bi da
kritikuje žanr, da iskače iz njega, da ga varira, da koketira sa "fantastičnim
realizmom" latinoameričkih pisaca – ali, nažalost, ne uspeva da prebaci
svoje palp temelje, ni blizu latino- i drugim književnim uzorima.
Istina, ako je
verovati Davoru Šišoviću (Glas Istre),
OGLEDALO poseduje "stil ravan klasicima magičnog realizma, ali i onom
andrićevsko-selimovićevskom načinu pripovijedanja..." Borkes, Markes,
Andrić, Selimović, pa Sarajlija? Teško. Na kraju to ostaje jedna tipično srpska
"nit riba nit đevojka": nit fantastika nit antifantastika nit satira
nit kritika nit roman ideja nit megazabavni rolerkoster kakav se nekima (npr.
Bajić) privideo, iako je potonjem donekle blizak sud Radmila Anđelkovića, da je
ovo pre svega – "roman o zamlaćivanju".
Dobar deo
problema ovog romana svoj koren ima u koncepciji glavnog junaka. Taj Sarajlijin
Eduardo je suviše napadno karikiran, suviše je očigledna piščeva distanca prema
njemu, prečesto mu se autor podsmeva i trivijalizuje ga – a to je vrlo ozbiljan
zločin u iole dobroj književnosti. Ozbiljan pisac bi trebalo da brani svoje
likove, da stoji iza njih, da ih pronalazi u sebi i da navede čitaoce da sebe
prepoznaju u njima i njih u sebi, a ne da sve vreme nadobudno stoji u oblačiću
iznad njih, nadmeno im se podsmeva i povremeno ih, iz dosade, gađa trulim
paradajzima. Sarajlija nam ne dopušta da zaboravimo na distancu koju ima i koju
bi i čitalac trebalo da ima prema napadno antipatičnoj kreaturi prožetoj
neznanjem, hipokrizijom, banalnošću, kukavičlukom, seksualnim i drugim
opsesijama i nizom drugih ne/kvaliteta. Bez obzira na to kakav stav pisac ima
privatno prema određenim osobinama svog lika, pa čak i onog koji predstavlja
oličenje onoga što želi da ismeje, njegov osnovni zadatak jeste da svom liku da
ŽIVOT, plastičnost, zaokruženost unutar konteksta sveta koji je za njega
stvorio u datom delu, i da živopisnošću svog opisa ostavi priliku čitaocu da
sam sudi o takvom liku, ako mu je uopšte do suđenja, a ne da mu sam pisac, na
skoro svakoj stranici knjige, sugeriše kako treba da misli i oseća o toj
karikaturi.
Da ne potežem
sad primer Najvećeg od Najvećih, Šekspira, i to kako je on gradio svoje antologijske
negativce i antiheroje – neću da Sarajliji činim lošu uslugu koju su mu već
učinili neki recenzenti pripisujući mu ambicije i domete koje on možda nije ni
slutio, i s kojima je surovo porediti i daleko bolje pisce! Ali zato, umesto
toga, želim da navedem jedan savršeno prikladan primer iz književnosti običnim
smrtnicima nešto dosežnije (barem u odnosu na šekspirovske /i
borhes-markesovske/ visine).
U dobroj
književnosti sjajan primer za ovo o čemu govorim imamo, recimo, u koncepciji
glavnog lika romana ZAVERA
BUDALA Džona Kenedija Tula. Postoji ogromna sličnost u karakternim
osobinama između Ignacija Rajlija (iz ZAVERE) i Eduarda (iz OGLEDALA) – daleko
veća nego između Eduarda i mene, recimo; ali naravno da je izlišno da tako
nešto uopšte prepoznaju i zapaze čitaoci posvećeni pre svega žanrovskoj i palp
literaturi. Evo kratkog poređenja ova dva lika:
- Obojica
imaju groteskna tela – Ignacije je enormno debeo, Eduardo patuljast, sa krtim
kostima i zubima i krivom kičmom i rebrima...
- Obojica
imaju izrazito cinične i mizantropske nazore.
- Obojica žive
sa svojim majkama.
- Obojica
imaju nategnut, love/hate odnos sa majkom.
- Obojica
imaju sjeban ljubavni život.
- Obojica
imaju izrazitu distancu prema svojoj sredini, u kojoj su autsajderi.
- Obojica su
posvećena opskurnim, ezoteričnim, nepopularnim znanjima: Ignacije – starom a
naročito srednjem veku, Eduardo – ezoteriji i hororu (s naglaskom na
vampirizmu).
- Obojica
imaju megalomanske fiks-ideje koje su, zapravo, krajnje apsurdne i besmislene.
- Obojica su
lenčuge koje mrzi da rade bilo šta osim onoga što im lično odgovara.
- Obojica,
pored dubokoumnih opskurnih knjiga, obožavaju pop-kulturu (Eduardo – igrice i
stripove, Ignacije voli Betmena i obožava bioskop, gde gleda
B-movies).
Kad se stvari
ovako postave, reklo bi se da Sarajlija
nije prepisivao od Gula nego od Tula!
Avaj,
poređenjem ta dva romana, pored navedenih sličnosti glavnih junaka, takođe se
ukazuje ogromna razlika u načinima na koje njihovi autori tretiraju te svoje (karikirane)
junake. Za razliku od Tula, Sarajlijin pristup građenju lika nije nimalo
suptilan a kamoli ambivalentan, i znatno je bliži nižerazrednom pisanju. U
petparačkoj književnosti pisac nam neprestano dahće za vratom i toljagom udara
likove koji su mu mrski, neprestano osećamo njegove masne prste po stranicama
koje čitamo, nikako da nas ostavi na miru da sami pratimo junake i dešavanja,
nego nam stalno suflira šta treba da mislimo o likovima. On svojim
papetmasterovanjem diriguje predstavom i vodi je tamo gde je naumio čak i onda
kada likovi i situacije nisu nužno usmereni tamo.
Jedan od
posebno iritantnih postupaka u tom smislu jeste prikaz Eduardovog odnosa prema
svojim učenicama, koje ga seksualno privlače, ali ih istovremeno mrzi zbog
njihove nedostupnosti, pa o njima razmišlja isključivo kao o "kurvicama". Da bi nam pokazao
koliki je degen njegov Eduardo, Sarajlija ne samo što neumereno mnogo puta
ponavlja taj termin, nego ga, uvek, stavlja u italik, da nam ne promakne, da nekako ne propustimo da ga primetimo
kada ga Eduardo i po dvadeseti put ponovi. Kurvice!
Kurvice! Sve su one - kurvice! Alright, I heard you the first
time goddam it!
Avaj, ne radi
se to tako. Tul mi je svedok. Uverite se i sami.
Čak i ako
načas izađemo iz sfera književnosti, i zagledamo se u tu mrsku gomilu
degeneričnih incestuoznih kanceroznih pomija zvanu pop-kultura (prema
Škeroviću, a možda i prema Sarajliji) – možemo naći nekoliko sjajnih primera
antijunaka, odnosno likova koji su zamišljeni da oličavaju parodiju određenih
negativnih kvaliteta modernog čoveka, a opet je to izvedeno sa više pameti,
takta i – duha!
Homer Simpson.
Erik Kartman.
Treba li još
nešto reći?
Čak u svojim
najgrotesknijim preterivanjiam i zatucanostima i kretenizmima, ovi likovi
uspevaju da budu živi i ubedljivi i – ponekad jezivo simpatični, zastrašujuće
slični nama. Oni, ponekad, bivaju glasnogovornici ponekih naših (skrivenih?)
mana, i baš zato su relevantni. Uz svu karikaturu, možemo da se, bar povremeno,
prepoznamo u njima. Ili ako ne sebe, a ono sebi bliske ljude. I to ih čini
živim, slojevitim, stvarnim.
Eduardo,
međutim, nije ništa od toga.
On je
zamišljen i opisan kao totalni imbecil, budaletina, kreten, degen dostojan
podsmeha i ničeg drugog. Eduardo, the
human (?) punching bag. Jedini razlog što je taj lik zamišljen kao patuljak
čije se telo sa krtim kostima maltene raspada, raste ukrivo, gega se i sl.
jeste da bi nam Sarajlija pokazao koliki je degen taj njegov geek, i geekdom
uopšte. Ne postoji nikakav narativni ili drugi razlog, sem da se karikira
pretpostavljena defektnost i anomaličnost gikovske pozicije, da se ona ismeje
kao nakaradno (samo)sakaćenje na žrvnju zlehude (ne)kulture. I zato ne čudi da
je baš Vojnov reagovao na ovo, principijelno; ne da bi branio Ghoula (za to
nema razloga), nego da bi branio geekdom itself od ovih zlonamernih i
neznalačkih napada.
Vojnov mi u
velikoj meri štedi vreme i trud pošto se sasvim slažem sa njegovim primerima i
argumentima koje nudi:
"Gde god,
čak i u tom najbolje napisanom delu, Sarajlija pokuša da ponudi nadgradnju, ono
gde iskoračuje iz opisivanja već poznatih stvari i gadnih ličnih obračuna i
uključuje maštu deluje u najmanju ruku banalno. Najbolji primer je Eduardova
"izmaštana" motivacija - on želi da prođe kroz ogroman fizički bol,
da uloži sva svoja ezoterijska znanja da bi postao vampir i grizao svoje
učenice koje ga nadražuju na času? Sve je zapravo zbog toga što je Eduardo
seksualno frustriran i sanjari o svojim učenicama?
...Eduardo je
gik koji inače ni u jednoj situaciji ne iskoristi svoju gikovštinu. On sve
rešava kao da nije gledao filmove, čitao knjige ili stripove. Zar ne bi trebalo
da junakove osobine i bekgraund zaigraju u njegovim radnjama? Eduardo čak ni ne
sagledava svoju situaciju iz neke naročito gikovske vizure.
...Doduše, ne
samo kada ga potčini Anubiš, već i inače, Eduardo je potpuno pasivan lik koji
osim inicijalne odluke da se podvrgne intervenciji, gotovo da ni ne donosi neke
značajnije odluke a mnoge među odlukama koje su doneli drugi umesto njega
deluju potpuno moronski i neverovatno je da Eduardo pristane na njih."
Ukratko,
Eduardo je mehanički konstrukt koji ne uspeva da funkcioniše kao lik. On Sarajliji
samo služi kao lutka koju ovaj voda od situacije do situacije, bez smislene
motivacije ili psihologije, i ima da služi samo kao vreća za boks pod
Sarajlijinim rukavicama, odnosno kao seks-lutka na naduvavanje pod njegovim zluradim
dildom – ili kao mlitava krpenjača pod Sarajlijinim kopačkama (da se poslužim
ovom slikom, kad je već autor veći fan fudbala nego pop-kulture).
Samo jedan
primer od mene (povrh gorecitiranih): ovaj naš "geek", ovaj
"ekspert", ova spodoba koja okapava po internetu i indžijelim
knjigama – prevratni momenat u svojoj odiseji, koji ga otisne na putešestvije,
dobije – znate kako i odakle? Iz seminarskog rada jedne od onih kurvica! Potpuna besmislica i
kretenizam. Od miliona zabavnih, duhovitih, logičnih načina koji bi bili u
skladu sa tim likom i njegovim pretpostavljenim načinom funkcionisanja,
Sarajlija bira najbezvezniji i najapsurdniji. A ako mislite da ta kurvica – zbog svojih extra znanja – kasnije nekako zaigra u
zapletu, varate se. Istina, ona stalkuje tog gegavog rahitičnog krtokostog
patuljka, ali ništa iz toga ne biva. Plus, to što naš "znalac"
otkrije u njenom radu jesu fakti koje bi neko ko visi na internetu morao da ima
na dlanu; nije to nikakva ezoterija pokupljena sa tavana čukundede vrača nego
maltene opšte mesto (pop)kulture o kome pišu i trač novine i bilbordi (klinike
za reorganizaciju zubala, za izbeljivanje kože i sl). Koješta!
Toliko o tome.
U narednom
nastavku osvrnuću se na još neke probleme koji se nadovezuju na gore rečeno.
--- KRAJ U
SLEDEĆEM BROJU---
