***
3-
Evo još jednog horora koji
dobija neverovatan hajp sa svetskih festivala, a uskoro ćete moći da ga
pogledate na FEST-u; ja sam ga overio preko veze (nevezano za FEST), na netu ga
još nema, a evo kako stvari stoje.
Ukratko, nije to loše, ima stvari vrednih
pohvale, ali –suprajz!– nije baš toliko žestok koliko strani rivjueri
gromopucatelno obećavaju (šok! užas! groza! silazak u pakao!).
Za pohvalu je što BASKIN
pravi odmak od većine dosadašnjih turskih horora koji su napadno derivativni
(amerikanizovani) u svom storitelingu i tretmanu likova i ideja, bez obzira što
inače površno tematizuju sopstveni islamski kolorit i folklor (đinovi, đinovi,
i ništa osim đinova!).
Za još veću pohvalu je
relativna ekonomija izlaganja – bar u smislu ukupnog trajanja: ne, ovo nije
prerazvučena „epopeja“ od skoro tri sata, kao DABBE 6,
ovde je sve što treba smešteno u ekonomičnih 97 minuta.
Istina, film bi bio još
bolji da traje, recimo, oko 85', odnosno da se lišio dobrog dela svog predugog uvoda
u kojem imamo posmatrati grupicu turskih pajkana kako ubeskraj razglabaju o
sasvim kretenskim stvarima o kojima samo policajci mogu da kenjaju: o sportu i
klađenju na fuzbal, o nekim glupim sex avanturama, itd.
OK, ima nagoveštaja da je
to možda, bar delom, bilo zamišljeno kao neka vrsta implicitne kritike turskog (ili
barem pajkanskog) mačizma – budući da će ove junačine, koje ovde razglabaju o
fuzbalu, kurvama i kukavički mlate jednog nedužnog kelnera, uskoro imati da
vrište kao curice kad se nađu daleko izvan svoje zone komfora (nenaoružani
civili).
Ipak, čak i ako postoje natruhe (nedorađene) tematske i karakterne
pripreme u ovoj deonici, ona je još uvek preduga i predosadna. Niti je ovo
pisao i režirao neki turski Tarantino, niti mu te preduge kenjaže izgovaraju
neki turski Džeksoni, Rotovi, Medseni itd. Dakle: cut the crap!
Pre će biti da ova preduga
deonica treba da nas upozna s glavnim likovima i veže nas za njih kako bi
stvorila ugođaj realizma (i simpatije – mada, sa ovim kretenima to je zaista
teško!), pa da onda, kad izmet odleti u sistem za hlađenje, njihov pakao bude
utoliko žešći i ubedljiviji.
Bojim se da je, čak i u tom
smislu, ova strategija promašena i nepotrebna, jer druga polovina upada u
toliko drastično stilizovan „pakao“ da to nikakve veze sa prethodnim
„realizmom“ nema.
Taj rez je uporediv sa pomenutim Tarantinom (kao scenaristom)
– BASKIN se cepa na dva dela slično kao FROM DUSK TILL DAWN: prva polovina je
uslovno realistična krimi-drama (sa sporadičnim oniričkim nagoveštajima), a druga
polovina je fantastična splater-akcija.
Mada, javlja mi se
mogućnost i drugog čitanja: imajući u vidu polu-totalitarni režim današnje
Turske, i recentne probleme koje su imali s policijom tokom masovnih protesta
(a i inače), čitav ovaj film mogao bi se tumačiti kao jedno veliko mladalačko
HEJ, POLICAJCI, STERAM VAM GA MAJCI!
To baš i nije neka velika ni duboka ideja,
ali u jednom opresivnom sistemu horor fantastika pruža ventil da se ispusti
nešto pritiska u smislu ovog ipak relevantnog sentimenta.
Siguran sam da bar
jedan deo entertejment veljua ovog filma, u Turskoj (gde je film postao
blokbaster!), potiče iz činjenice da ne naročito simpatični pajkani zaglave
tešku torturu i PAKAO u drugoj polovini, pa se zato lakše i slađe može navijati
za njihove mučitelje.
U konotativnom smislu,
najveći problem BASKINA je njegova skoro frustrirajuća nedokuvanost i nedorečenost. Fabula je
prosta do prostodušnosti: grupica od 5-6 pajkana u noćnoj patroli bude pozvana
kao pojačanje kolegama u nekakvu napuštenu zgradu na zlokobnom mestu od kojeg
svi zaziru.
Oni uđu u zgradu, tamo zateknu NEKE ljude-đavole-duhove-mutante-sataniste-
šta-li-su koji rade NEŠTO neodređeno:
pužu-gmižu-teturaju-jebu-komadaju-kolju-jedu, a onda ove pohvataju, vežu, i
krenu da ih muče i kolju...
Nažalost, film ne gradi
nikakvu pozadinu ove priče: nije jasno zašto je baš to mesto zlokobno, koja je
priča iza njega, zašto se baš tu otvaraju vrata pakla (ako se uopšte TO dešava;
i zašto baš TE noći?), i kakve veze (if at all) ima to što je tu u otomansko
vreme bila policijska stanica.
Je li ovo školski primer „povratka potisnutog“?
„Duhovi prošlosti“ opsedaju sadašnjost? Jesu li ovi „demoni“ zapravo
pervertirano-demonizovani policajci iz prošlosti koji sad muče svoje današnje
kolege? I ako je tako, koja je poenta, zašto bi dirali kolege i saučesnike,
umesto da muče, recimo, slobodoumnu omladinu koja rovari protiv sistema?
Ako ta
zaleđina sa nekadašnjom policijskom stanicom ima ikakvog smisla, i ako nije
nabacana tu kao samo jedan nepromišljeni detalj (a la Milan Todorović school of
screenwriting), onda bi prikladne žrtve za demon-pajkane bila standardna
grupica hedonističke horor omladine koja bi tu svratila na svoje uobičajeno
opijanje, drogiranje i vaćarenje. Zašto bi mučitelji od juče dirali mučitelje
od danas? To su ista govna: vrana vrani oči ne vadi!
Nije jasno ni ko su ni šta
su ova čuda – ajd da kažemo „demoni“, mada izgledaju sasvim kao ljudi – i koje
su „mitologije“ oni deo. Ako su deo neke teološke priče o Raju i Paklu, Nagradi
i Kazni, nejasno je za koje prestupe kažnjavaju ove pajkane.
U hororu junaci
obično čine neku vrstu „prestupa“ – svesno ili nesvesno, kao u klasičnim
slešerima, gde koljač kažnjava hedonizam i moralnu razuzdanost omladine. Ali
ovde, ŠTA su zgrešili pajkani, i šta je poenta „kazne“ odnosno mučenja/ubijanja
kroz koje prolaze – krajnje je nedorečeno.
Zapravo, iako je film
odlično slikan i režiran, iritirajuće mu je klimava uzročno-posledična veza
između scena, uključujući tu i brojne druge mutne mistifikacije koje sugerišu
demonske pratioce, slutnje i proročanstva, predodređenost, snove, alternativne
stvarnosti, flešbekove, vremenske petlje i još koješta što je nabacano a
nepovezano u iole koherentan zaplet s početkom, sredinom, krajem i poentom. U
tom smislu je i sam završetak prilično kvarni, pa još dvostruki, deus ex machina.
Na kraju, čak i ako nekako
pređemo preko narativne i konotativne zbrkanosti i nedorečenosti, mora se reći
da je BASKIN relativno razočaravajući i na polju na kojem svi inostrani
prikazivači insistiraju: na onom koje se tiče torture i krvopljusa. Ono gde je
film donekle efektan jeste u stvaranju mizanscena u kojem bi PAKAO mogao
da se odigra. Film solidno blefira užas: lepo priprema ambijent u kome će se
desiti nešto gadno.
Ali, jednom kad nešto treba da se zapravo desi, jezivo je, razočaravajuće
nemaštovit. Jedno vađenje creva iz stomaka i jedan fucking prerezani vrat (!)
sve je od mnogonajavljivanog splatera koji nam svi obećavaju (ok, ima tu
mnoštvo trepni-i-propusti sakaćenja, plus ovi „demoni“ su svi umazani u crveno
itd.), a pretnja seksualnog nasilja koja visi nad svime (i efektno je
postignuta, kao koktizing), jednom kad se realizuje, svede se na prinudu jednog
pajkana da pojebe tamo neku maskiranu debelu ženu. Jao, strašno. Žas-u!
Dobro, i zašto onda 3- za
sve ovo, pitate se? Pa, evo par reči i o drugom delu ove poluprazne čaše. Film
je kompaktan, zabavan (jednom kad preživimo nesnosnih prvih 20-ak minuta),
dinamičan, lepo slikan i režiran. Sadrži natprosečnu dozu zlokobnosti i preteće
atmosfere (bez obzira što se radi pretežno o nedokuvanim mistifikacijama bez
pay-offa i smisla). Jeziv je i strašan. Krvav je. Prljav je.
Uz sve klišee i
konvencije, uspeva na momente da dotakne istinski mračne i uznemirujuće stvari,
pa pročačka onaj mulj na samom dnu naše atavističke podsvesne bare. Iako SM
imaginacija i ikonografija ovog Turčina nisu ni do kolena Barkerovoj (mislim na
Tatka na Helrejzeri), u svojim najboljim momentima uporediva je sa paklenim
vizijama Roba Zombija – a u ovom jadnom trenutku modernog horora čak i to je
kompliment!
Najzad, film sadrži jednog
od najjezivijih i najupečatljivijih Zlikovaca viđenih u hororu poslednjih
godina: svojevrstan spoj Plutona, tj. Majkla Berimena iz HILL HAVE EYES (po
degen-fizionomiji i kostimu) i Barkerovog Pinheda (po funkciji, auri, tiradama).
Zaista fascinantna kreatura nezaboravne fizionomije izgleda kao lovechild
nastalo u trojci između Tome Grobara, Picoustog i Miškovića uz neizbežnu
feminasistenciju neke od onih radikalskih baba-veštica što bacaju kletve kao
roditeljke ovog zbogomka.
Šteta samo što i u ovom
slučaju film ostaje iritirajuće nedorečen oko toga KO je i ŠTA je ovo čudo i
ŠTA ono uopšte hoće. U filmu nema čak ni ime. Istina, nije ga imao ni „Glavni
kenobit“ u Helrejzeru, pa su ga fanovi smesta krstili „Pinhed“. E pa, kad
je već tako, i kad debi-reditelj nije našao za shodno ni da imenuje ovo čudo,
ja ga krstim – Picousti.
PS: Naslov BASKIN se nigde
ne prevodi, iz sasvim očiglednog razloga: naime, kad bi se preveo na engleski,
to bi bilo THE RAID.
A čuveni, sasvim drugačiji, akcijaš s tim naslovom nedavno smo imali. Eto, ovaj
neozbiljni Turčin je u svom nedokuvanom filmu čak i na planu naslova podbacio
jer nije umeo da se seti nečeg novog, neupotrebljenog.
Ipak, pošto je debitant,
priznajem mu da je, uz sve mane i propuste, ovde ipak ispoljio i sasvim
dovoljno kvaliteta da ću budno pratiti šta će sledeće da napravi. Budući da i
lično dolazi na FEST, gledaću ako mogu da ga propitam oko toga šta je ovde
hteo, šta započeo, i da mu kažem dve-tri stvari za nauk. „Slušaj, sinko, ja sam
možda star, ali ipak poslušaj moj savet...“
