Ovo
što sledi su neke teze i skice za esej na temu Lavkrafta u stripu koji ću,
možda, jednom i napisati ako me neko angažuje za to. Pre dve godine sam na
Sajmu knjiga (u okviru strip programa koji je uređivao Draško Roganović) održao
predavanje na ovu temu – nažalost, Draško je uspeo da izgubi podatke sa tog
diska, i audio snimak nije sačuvan. Umesto njega, i full-blown eseja, neka za
sada posluži ovaj kratak ali sadržajan i slikovit blog napis.
Odmah se mora reći: Lavkraft
je užasno nepogodan za strip-adaptaciju, iz više razloga. Pre svega, zato što
je njega uvek, po sopstvenom priznanju, više zanimala atmosfera – a ona podrazumeva pažljivo građenu strukturu, ritam,
protok vremena tokom kojega se strateški nižu nagoveštaji, odnosno sitni pa sve
krupniji znakovi stravičnog otkrovenja koje dolazi na kraju. Lavkraftovska
strava zahteva i prostor i vreme da se izgradi, razvije i kulminira: ako to
stisnete, sabijete, sažmete, ništa niste uradili sem jednog PROTRČAVANJA,
jednog DAJDŽESTA za one koje mrzi da čitaju mnogobrojna gusta slova nego više
vole da gledaju slike.
Strip,
po prirodi svog medija (i komercijalnih uslovnosti koje s njim idu) – najčešće
ne može ove zahteve da isprati na adekvatan način. Ukratko, čak i za kratku
priču kao što je npr. "S one strane", koja ima desetak stranica
TEKSTA premalo je 10 stranica STRIPA. Kada se Lavkraftova priča redukuje na
goli zaplet, kada se kondenzuje
njena dinamika na WHAM-BAM-BAMM koju strip zahteva, gubi se suština. A retki su
oni koji si mogu priuštiti onoliko mesta (prostora, odnosno stranica stripa) koliko
je za dobru, atmosferičnu naraciju stvarno potrebno.
Pri
sažimanju na prostor od jedva 10-ak stranica po priči ne gubi se "samo"
atmosfera, nego i idejna dimenzija i slojevitost često budu redukovani na otrcane
fraze i palp tričarije.
Evo
nekolicine primera nemoći tradicionalnog stripa da uhvati atmosferu i ugođaj
HPL proze.
Pored
toga, tu je i obaveza vizuelnog medija, kao što je strip, da vizuelizuje Lavkraftove bogohulne
mozgoizluđujuće neiskazivosti i neopisivosti – a tom prilikom, ma koliko vešt
bio crtač, izneverava se suštinska sugestivnost Lavkraftove proze. Kada se
njegovi zlokobni entiteti iznesu na svetlost dana, daje im se oblik, i ma
koliko gadan on bio, ipak je definisan, određen, i time kontrolisan, umanjen...
Ovde
se sapliću i najveći – ali, ako već jesu najveći (kao npr. Korben, Minjola...),
onda barem sopstvenim umetničkim kvalitetima, odnosno vizuelnom imaginacijom i
crtačkim bravurama donekle nadoknađuju suštinsko izneveravanje lavkraftovske
strave.
Ove opšte
naznake o problemima Lavkraftove vizuelizacije primenjive su, donekle, i na
film – s tim što je film u boljoj poziciji jer svojom montažim i ritmom može,
ako želi i ume, da uhvati ponešto od HPL ritma, sugestije, atmosfere... što na
stripu ide nešto teže, naročito ako govorimo o komercijalnom stripu.
Svekolika
Lavkraftova poetika počiva na unikatnom, dotad neviđenom spoju metafizički-jezivog i telesno-monstruoznog. U stripu (a,
vala, i na filmu) najčešće se apostrofira ovo drugo: pipci, čeljusti, sluz,
čudovišta, mutanti, nakaze, sakaćenje i kasapljenje i sl. Pri tome se, avaj, gubi
potentna idejnost i sve se svodi na još jednu petparačku BORBU, na AKCIJU, na
makljažu s monstrumima: BUM-TRAS, GRROOOARR, AAAARGHHH, ŠLJAS, PLJAS, TRES! A
to s Lavkraftom nema baš mnogo veze.
Da se razumemo, ima kod
njega i ponešto "akcionih" sekvenci, i to odličnih – recimo, bežanje
kroz hotelske sobe u "Senci nad Insmutom", ili bežanija brodom od Velikog
Ktulua i privremeno isplivalog ostrvca R'lijeh u "Zovu Ktulua" ili
uzbudljiva akciono-okultna završnica "Daničkog užasa"... Ali čak i
one svoj puni efekat imaju tek kao KULMINACIJE unutar pažljivo građene
strukture kojoj su prethodile stranice i stranice teksta u kojima se ta
"akcija" pripremala.
Kako se, onda, izboriti sa gore-skiciranim
problemima prenošenja Lavkrafta u strip? Evo nekoliko najčešćih strategija:
1) Baš nas briga – Lavkraftovo IME je dovoljno da nam privuče čitaoce,
nećemo se ni smarati pokušajima da mu prenosimo DUH i tako neke gluposti:
radimo ga kao i bilo šta drugo, pod jakim svetlom, sa drečavim farbama, sa
akcijom, pesničenjem, iskeženim čudovištima, eksplozijama, damama u nevolji i
svim klišeima koji nam padnu na pamet.
2) Baš nas briga – mi smo autor, Lavkraft nam je polazna osnova a
ne Sveto Pismo: stavljamo lični pečat, pa kome se svidi, svidelo se, a kome ne,
neka čita NEKRONOMIKON!
3) Stavljamo naglasak na atmosferu, nagoveštaj, senku, mrak...
Redak pristup, ali kod najhrabrijih i najtalentovanijih, kao što je to bio Alberto Breća, rezultat je fascinantan.
Solidna varijacija ovog
pristupa je i u svesnom retro-stilu Džona
Koultarta.
4) Stavljamo naglasak na telesni horor: krv, monstrumi, pipci,
očnjaci, trulež i gnjilost... Ako se zovemo Ričard Korben, to nam polazi za rukom i spektakularnost crtačkog
talenta zasenjuje idejnu i konotativnu simplifikaciju HPL priča.
O ovom kvalitetu Korbenovom
već sam pisao u prikazu albuma CREEPY Presents: "Ako su već
njegovi živi junaci i antijunaci tako živopisni, koliko su samo življi i
mesnatiji njegovi leševi, njegove mumije, vukodlaci, džinovski gušteri, mutanti
i drevna monstruozno-demonska božanstva sa sluzavim pipcima! Ocrtani plastično,
direktno, bez uvijanja, kao preslikani pravo iz najgadnijih košmara. Odnosno,
kad čovek pojmi kako su nabijeni arhetipskom snagom, koliko su veći od života,
prosto se upita nisu li, poput Pikmenovih modela (iz istoimene Lavkraftove
priče), naslikani dok je umetnik gledao sve te užase pred sobom, naživo!
Retko kada su, još od dana
Brojgela i Boša, najfantastičnija zamisliva i nezamisliva stvorenja bila
predočena sa tolikim nabojem, sa takvom čulnošću i prisutnošću, kao da tek što
nisu iskočila sa platna, odnosno stranice!" E, zato je Korben, uz sve zamerke koje se mogu uputiti scenarijima
njegovih adaptacija, jedan od najboljih Lavkraftovih crtača do danas!
5) Ne radimo adaptacije
Lavkrafta, nego – Lavkraftijanu!
Odnosno, uzimamo njegove priče i ideje kao polaznu osnovu, i na njoj gradimo drugačije priče, sa manjom ili većom
bliskošću izvorniku.
Ovde već autori ne osećaju
potrebu da verno prenose Lavkrafta ne zato što ih nije briga ili ne umeju/ne
znaju (kao ovi pod 1, vidi gore) nego zato što misle da imaju nešto svoje, novo
da kažu, odnosno da nadopune njegovu "mitologiju".
I tu ima svega, od čisto komercijanih
ali iznenađujuće nadahnutih pristupa, kao u legendarnoj epizodi MARTIJA MISTERIJE "Užas u
Providensu", pa do autorskih, poput onoga što Minjola radi u Hellboyu, i drugde, ili solidnih pokušaja
Alana Mura da ubaci uplive akcije,
politike i ezoterije u svoje Lavkraftoidne scenarije.
Po pitanju pomenute MM
epizode već sam pisao u eseju MARTI
MISTERIJA: S ONE STRANE STRAVE (koji možete čitati u prvoj knjizi MM
biblioteke Veselog četvrtka). Tamo
sam, pored ostalog, pisao:
"Umesto ofucanih
čudovišta, epizoda "Užas u
Providensu" razotkrila mi je jedan potpuno novi koncept horora – stravu kosmičkih razmera, ponornih dubina i
nepojmljive zlokobnosti. Kuća građena po planu koji je nacrtao sam nečastivi!
Planovi korišćeni za njenu izgradnju stari su kao i samo zlo! Uglovi i
perspektive koji ne mogu da postoje! Zlokobne geometrije, iskrivljene perspektive
i strahote koje prevazilaze maštu! Ponori koji se kriju iza zidova jedne
neobične kuće! Slike toliko užasne da se ne mogu pokazati – nastale prema
stvarnom modelu! Zemlja pradrevnih osvetljena sa dva meseca! "Crni
ponor"! "Beli želatin"! "Mesečeve stepenice"!
"Ovi uglovi! Ove perspektive! Nije moguće da postoje!" U svemu tome
ima neke logike, iako se radi o bezumnoj logici... I vreme i prostor gube svoje
značenje! A poslednji ostaci stvarnosti tope se u pulsirajućoj masi strave... Ukratko,
scenario ove epizode ingeniozno prodire u srž Lavkraftove poetike i svetonazora
jer stavlja u pogon upravo one koncepte i postupke koji čine esenciju njegovog
osobenog dela, i to na kreativan a ne epigonski način."
O Minjoli i HELBOJU sam
takođe odavno pisao za leskovački magazin THINK TANK, i u tom tekstu kazao sam o
Minjolinim Lavkraftovskim monstrumima sledeće: "Ovakva i još pompeznija
čudovišta postala su jedan od zaštitnih znakova 'Helboja': retko koja sveska
prođe a da se crveni demon ne obračuna sa ponekim žabolikim stvorom ili ne bude
obmotan džinovskim pipcima sa sisaljkama koje Minjola posebno voli da crta. Za
divno čudo, ovaj autor uspeo je da pomiri stravičnost Lavkraftovih koncepata sa
čistom tabačinom kojom obiluju Helbojeve avanture. Jer, zašto kriti: Helboj i
nije neki intelektualni detektiv na tragu gorenavedene gospode iz
viktorijanskog doba. Del Toro ga ovako opisuje: ''On malo toga detektuje...
Zapravo, evo šta on detektuje: On otvara vrata. Ako je iza njih monstrum,
Helboj ga usere od batina. To je čitav raspon njegove istrage. Nije to istraga
u stilu 'Dakle ovo vodi ka onome što bi moglo implicirati da...' Ne, to je više
u stilu: 'Aha, tu si, 'tico. Traas!''
Uprkos ovakvom 'pulp' pristupu akciji,
Minjola ume da svojim svedenim, neobično stilizovanim crtežom nagovesti stravu
kao malo koji autor danas. Njegovim crtežom dominiraju jaki kontrasti između
crnih površina sa retkim osvetljenim delovima kadra. Suptilni atmosferični
nagoveštaji, poput arhetipskih ikona, religoznih ili okultističkih kipova i
simbola, arhitektonskih detalja zlokobnih crkava i hramova i kuća starostavnih,
ili nagoveštaja nakaznih fizionomija monstruma što samo delimično izviru iz
tmine, on uspeva da mrak svojih kadrova nastani demonima strašnijim od bilo
čega što bi standardni 'sitan vez' eksplicirao."
O Alanu Muru i drugim
autorima koji su se hrvali sa pokušajima osavremenjenja Lavkrafta u stripu –
pisaću nekom drugom prilikom. Sva sreća te vrednih autora i stripova ima dosta: svestan da sam ovde jedva zagrebao problematiku, da mnoge autore (Filip Druje!) i pristupe (mange!) nisam ni pomenuo ovde,
ali biće još povoda za ovu priču – a jedan od njih stiže na blog za koji dan!
Neka ovo za sada posluži
kao povod za razmišljanje i – kao osnova za esej koji ću jednom svakako
napisati. Možda. Nadam se. Verovatno. Trebalo bi. Ako zvezde budu tamo gde treba...