Lavkraft u stripu - skica za esej

  

            Ovo što sledi su neke teze i skice za esej na temu Lavkrafta u stripu koji ću, možda, jednom i napisati ako me neko angažuje za to. Pre dve godine sam na Sajmu knjiga (u okviru strip programa koji je uređivao Draško Roganović) održao predavanje na ovu temu – nažalost, Draško je uspeo da izgubi podatke sa tog diska, i audio snimak nije sačuvan. Umesto njega, i full-blown eseja, neka za sada posluži ovaj kratak ali sadržajan i slikovit blog napis.

Odmah se mora reći: Lavkraft je užasno nepogodan za strip-adaptaciju, iz više razloga. Pre svega, zato što je njega uvek, po sopstvenom priznanju, više zanimala atmosfera – a ona podrazumeva pažljivo građenu strukturu, ritam, protok vremena tokom kojega se strateški nižu nagoveštaji, odnosno sitni pa sve krupniji znakovi stravičnog otkrovenja koje dolazi na kraju. Lavkraftovska strava zahteva i prostor i vreme da se izgradi, razvije i kulminira: ako to stisnete, sabijete, sažmete, ništa niste uradili sem jednog PROTRČAVANJA, jednog DAJDŽESTA za one koje mrzi da čitaju mnogobrojna gusta slova nego više vole da gledaju slike.

            Strip, po prirodi svog medija (i komercijalnih uslovnosti koje s njim idu) – najčešće ne može ove zahteve da isprati na adekvatan način. Ukratko, čak i za kratku priču kao što je npr. "S one strane", koja ima desetak stranica TEKSTA premalo je 10 stranica STRIPA. Kada se Lavkraftova priča redukuje na goli zaplet, kada se kondenzuje njena dinamika na WHAM-BAM-BAMM koju strip zahteva, gubi se suština. A retki su oni koji si mogu priuštiti onoliko mesta (prostora, odnosno stranica stripa) koliko je za dobru, atmosferičnu naraciju stvarno potrebno.

            Pri sažimanju na prostor od jedva 10-ak stranica po priči ne gubi se "samo" atmosfera, nego i idejna dimenzija i slojevitost često budu redukovani na otrcane fraze i palp tričarije.

            Evo nekolicine primera nemoći tradicionalnog stripa da uhvati atmosferu i ugođaj HPL proze.

            Pored toga, tu je i obaveza vizuelnog medija, kao što je strip, da vizuelizuje Lavkraftove bogohulne mozgoizluđujuće neiskazivosti i neopisivosti – a tom prilikom, ma koliko vešt bio crtač, izneverava se suštinska sugestivnost Lavkraftove proze. Kada se njegovi zlokobni entiteti iznesu na svetlost dana, daje im se oblik, i ma koliko gadan on bio, ipak je definisan, određen, i time kontrolisan, umanjen...

            Ovde se sapliću i najveći – ali, ako već jesu najveći (kao npr. Korben, Minjola...), onda barem sopstvenim umetničkim kvalitetima, odnosno vizuelnom imaginacijom i crtačkim bravurama donekle nadoknađuju suštinsko izneveravanje lavkraftovske strave.

            Ove opšte naznake o problemima Lavkraftove vizuelizacije primenjive su, donekle, i na film – s tim što je film u boljoj poziciji jer svojom montažim i ritmom može, ako želi i ume, da uhvati ponešto od HPL ritma, sugestije, atmosfere... što na stripu ide nešto teže, naročito ako govorimo o komercijalnom stripu.

            Svekolika Lavkraftova poetika počiva na unikatnom, dotad neviđenom spoju metafizički-jezivog i telesno-monstruoznog. U stripu (a, vala, i na filmu) najčešće se apostrofira ovo drugo: pipci, čeljusti, sluz, čudovišta, mutanti, nakaze, sakaćenje i kasapljenje i sl. Pri tome se, avaj, gubi potentna idejnost i sve se svodi na još jednu petparačku BORBU, na AKCIJU, na makljažu s monstrumima: BUM-TRAS, GRROOOARR, AAAARGHHH, ŠLJAS, PLJAS, TRES! A to s Lavkraftom nema baš mnogo veze.

Da se razumemo, ima kod njega i ponešto "akcionih" sekvenci, i to odličnih – recimo, bežanje kroz hotelske sobe u "Senci nad Insmutom", ili bežanija brodom od Velikog Ktulua i privremeno isplivalog ostrvca R'lijeh u "Zovu Ktulua" ili uzbudljiva akciono-okultna završnica "Daničkog užasa"... Ali čak i one svoj puni efekat imaju tek kao KULMINACIJE unutar pažljivo građene strukture kojoj su prethodile stranice i stranice teksta u kojima se ta "akcija" pripremala.

Kako se, onda, izboriti sa gore-skiciranim problemima prenošenja Lavkrafta u strip? Evo nekoliko najčešćih strategija:

1) Baš nas briga – Lavkraftovo IME je dovoljno da nam privuče čitaoce, nećemo se ni smarati pokušajima da mu prenosimo DUH i tako neke gluposti: radimo ga kao i bilo šta drugo, pod jakim svetlom, sa drečavim farbama, sa akcijom, pesničenjem, iskeženim čudovištima, eksplozijama, damama u nevolji i svim klišeima koji nam padnu na pamet.

2) Baš nas briga – mi smo autor, Lavkraft nam je polazna osnova a ne Sveto Pismo: stavljamo lični pečat, pa kome se svidi, svidelo se, a kome ne, neka čita NEKRONOMIKON!

3) Stavljamo naglasak na atmosferu, nagoveštaj, senku, mrak... Redak pristup, ali kod najhrabrijih i najtalentovanijih, kao što je to bio Alberto Breća, rezultat je fascinantan.

Solidna varijacija ovog pristupa je i u svesnom retro-stilu Džona Koultarta.

4) Stavljamo naglasak na telesni horor: krv, monstrumi, pipci, očnjaci, trulež i gnjilost... Ako se zovemo Ričard Korben, to nam polazi za rukom i spektakularnost crtačkog talenta zasenjuje idejnu i konotativnu simplifikaciju HPL priča.

O ovom kvalitetu Korbenovom već sam pisao u prikazu albuma CREEPY Presents: "Ako su već njegovi živi junaci i antijunaci tako živopisni, koliko su samo življi i mesnatiji njegovi leševi, njegove mumije, vukodlaci, džinovski gušteri, mutanti i drevna monstruozno-demonska božanstva sa sluzavim pipcima! Ocrtani plastično, direktno, bez uvijanja, kao preslikani pravo iz najgadnijih košmara. Odnosno, kad čovek pojmi kako su nabijeni arhetipskom snagom, koliko su veći od života, prosto se upita nisu li, poput Pikmenovih modela (iz istoimene Lavkraftove priče), naslikani dok je umetnik gledao sve te užase pred sobom, naživo!

Retko kada su, još od dana Brojgela i Boša, najfantastičnija zamisliva i nezamisliva stvorenja bila predočena sa tolikim nabojem, sa takvom čulnošću i prisutnošću, kao da tek što nisu iskočila sa platna, odnosno stranice!" E, zato je Korben, uz sve zamerke koje se mogu uputiti scenarijima njegovih adaptacija, jedan od najboljih Lavkraftovih crtača do danas!

5) Ne radimo adaptacije Lavkrafta, nego – Lavkraftijanu! Odnosno, uzimamo njegove priče i ideje kao polaznu osnovu, i na njoj gradimo drugačije priče, sa manjom ili većom bliskošću izvorniku.

Ovde već autori ne osećaju potrebu da verno prenose Lavkrafta ne zato što ih nije briga ili ne umeju/ne znaju (kao ovi pod 1, vidi gore) nego zato što misle da imaju nešto svoje, novo da kažu, odnosno da nadopune njegovu "mitologiju".

I tu ima svega, od čisto komercijanih ali iznenađujuće nadahnutih pristupa, kao u legendarnoj epizodi MARTIJA MISTERIJE "Užas u Providensu", pa do autorskih, poput onoga što Minjola radi u Hellboyu, i drugde, ili solidnih pokušaja Alana Mura da ubaci uplive akcije, politike i ezoterije u svoje Lavkraftoidne scenarije.

Po pitanju pomenute MM epizode već sam pisao u eseju MARTI MISTERIJA: S ONE STRANE STRAVE (koji možete čitati u prvoj knjizi MM biblioteke Veselog četvrtka). Tamo sam, pored ostalog, pisao:

"Umesto ofucanih čudovišta, epizoda "Užas u Providensu" razotkrila mi je jedan potpuno novi koncept horora – stravu kosmičkih razmera, ponornih dubina i nepojmljive zlokobnosti. Kuća građena po planu koji je nacrtao sam nečastivi! Planovi korišćeni za njenu izgradnju stari su kao i samo zlo! Uglovi i perspektive koji ne mogu da postoje! Zlokobne geometrije, iskrivljene perspektive i strahote koje prevazilaze maštu! Ponori koji se kriju iza zidova jedne neobične kuće! Slike toliko užasne da se ne mogu pokazati – nastale prema stvarnom modelu! Zemlja pradrevnih osvetljena sa dva meseca! "Crni ponor"! "Beli želatin"! "Mesečeve stepenice"! "Ovi uglovi! Ove perspektive! Nije moguće da postoje!" U svemu tome ima neke logike, iako se radi o bezumnoj logici... I vreme i prostor gube svoje značenje! A poslednji ostaci stvarnosti tope se u pulsirajućoj masi strave... Ukratko, scenario ove epizode ingeniozno prodire u srž Lavkraftove poetike i svetonazora jer stavlja u pogon upravo one koncepte i postupke koji čine esenciju njegovog osobenog dela, i to na kreativan a ne epigonski način."

O Minjoli i HELBOJU sam takođe odavno pisao za leskovački magazin THINK TANK, i u tom tekstu kazao sam o Minjolinim Lavkraftovskim monstrumima sledeće: "Ovakva i još pompeznija čudovišta postala su jedan od zaštitnih znakova 'Helboja': retko koja sveska prođe a da se crveni demon ne obračuna sa ponekim žabolikim stvorom ili ne bude obmotan džinovskim pipcima sa sisaljkama koje Minjola posebno voli da crta. Za divno čudo, ovaj autor uspeo je da pomiri stravičnost Lavkraftovih koncepata sa čistom tabačinom kojom obiluju Helbojeve avanture. Jer, zašto kriti: Helboj i nije neki intelektualni detektiv na tragu gorenavedene gospode iz viktorijanskog doba. Del Toro ga ovako opisuje: ''On malo toga detektuje... Zapravo, evo šta on detektuje: On otvara vrata. Ako je iza njih monstrum, Helboj ga usere od batina. To je čitav raspon njegove istrage. Nije to istraga u stilu 'Dakle ovo vodi ka onome što bi moglo implicirati da...' Ne, to je više u stilu: 'Aha, tu si, 'tico. Traas!''

     Uprkos ovakvom 'pulp' pristupu akciji, Minjola ume da svojim svedenim, neobično stilizovanim crtežom nagovesti stravu kao malo koji autor danas. Njegovim crtežom dominiraju jaki kontrasti između crnih površina sa retkim osvetljenim delovima kadra. Suptilni atmosferični nagoveštaji, poput arhetipskih ikona, religoznih ili okultističkih kipova i simbola, arhitektonskih detalja zlokobnih crkava i hramova i kuća starostavnih, ili nagoveštaja nakaznih fizionomija monstruma što samo delimično izviru iz tmine, on uspeva da mrak svojih kadrova nastani demonima strašnijim od bilo čega što bi standardni 'sitan vez' eksplicirao."

O Alanu Muru i drugim autorima koji su se hrvali sa pokušajima osavremenjenja Lavkrafta u stripu – pisaću nekom drugom prilikom. Sva sreća te vrednih autora i stripova ima dosta: svestan da sam ovde jedva zagrebao problematiku, da mnoge autore (Filip Druje!) i pristupe (mange!) nisam ni pomenuo ovde, ali biće još povoda za ovu priču – a jedan od njih stiže na blog za koji dan!

Neka ovo za sada posluži kao povod za razmišljanje i – kao osnova za esej koji ću jednom svakako napisati. Možda. Nadam se. Verovatno. Trebalo bi. Ako zvezde budu tamo gde treba...