**
2
Ovo je promašeno u fundamentu: cela poenta
Damerovog slučaja, i srž užasa priče o njemu sastoji se u tome što on NIJE bio
produkt ni svoje familije, ni škole, ni drugara iz odelenja, ni društva, ni
socio-političkih faktora, ni sunčevih pega, ni doba Saturna, ni ne znam čega.
Damer je, prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers koji se, iz čista mira,
rodio u jednoj familiji i pobio grdne neke ljude nizbogčega, eto, zato što je
rođen nakrivo.
Ovo je nepopularna ideja.
Ako želite biti liberalni, popularni u društvu, da
se izdajete za humaniste i dušebrižnike i uopšte nosioce progresivnih
tendencija, onda morate da snažno podržavate sve te psihološke i socio-polit.
žvake o tome da smo mi rođeni dobri a ako nešto pođe po zlu – „society is to be
blamed!“ Pa onda kreće naklapanje obaveznim faktorima koji navodno-po-rođenju-dobre-duše
naknadno kvare i od anđelčića prave monstrume.
E, pa, kurac, gospodo.
Ako postoji slučaj
koji plastično demonstrira iluzornost (ili bar duboku relativnost) tih
kvazihumanističkih ideala, onda je to upravo slučaj Džefrija Damera. I to se
jasno vidi u dokumentarcu Dahmer on Dahmer: A Serial Killer Speaks (dobitnik Zlatnog
ghoula za najbolji horor dokumentarac 2017).
Najjezivija stvar
koja je očita u tom filmu jeste to koliko Damer nije imao kontrolu nad sobom.
Gledaš i slušaš čoveka (?) koji vrlo artikulisano i ubedljivo i, čak,
inteligentno govori o svojim porivima – i o nemogućnosti da išta preduzme
protiv njih. Što se mene tiče, nema većeg užasa nego videti toliki Poraz Razuma: ono, kad nešto Znaš, ali
ti to Znanje ne vredi ni pišljiva boba, jer, kako ispada, protivno ustaljenoj
žvaki celokupnog obrazovanja, ne pita se Razum šta da se radi, nego neke druge „čike“
u tebi koje s Razumom nemaju veze.
Ne, nije ovo ono kad
ti nekakvi „glasovi“ govore šta da radiš. Ili kad si podeljena ličnost, pa ne
zna dupe šta mu radi glava, i obrnuto (Norman Bejts). Niti je ovo kad si
psihopata, pa te baš briga šta drugi misle – ti imaš neko svoje gledište i
furaš svoj fazon jer imaš drugačija merila. Ne – Damer je znao da to što radi
ne valja, da nije dobro, ali nije ništa mogao tim povodom da preduzme, da to zaustavi.
Vrlo dobro je znao šta radi, svestan
i lucidan, ne u nekom pomućenom stanju (ako ne računamo alkohol).
Dakle, gledati i
slušati Damera kako govori meni je bilo jezivo ne u nekom kliše smislu, kao,
gledaš Zlikovca (npr. Kanibala Lektera) koji uvrće svoje metaforičke brke i
„bezosećajno“ zuri u kameru pričajući šta bi radio i tebi i tvojoj mami i tvom
kanarincu, samo da je na slobodi. Ništa tome slično. To je granginjol. Umesto
toga, gledaš i slušaš lika koji je i sam zbunjen time šta ga goni, koji je i
sam zgađen, i užasnut time, ali takođe jasno, lucidno zna da, kad bi se nekako
našao na slobodi, OPET bi to isto radio.
Evo kraćeg odlomka iz
intervjua s njim, iz dokumentarca:
- Were you molested?
- Never. Never.
- In your childhood, do you have any memories of
anything that you would associate with what you became?
- No, that's the strange thing. I can't pinpoint
anything.
- So there was nothing in your childhood--
- No, no abuse-- no physical abuse, no verbal
abuse. It was a normal childhood in a good home. Something went awry in my
thought life. I don't know why.
Druga jeziva stvar u
vezi s Damerovom pričom jeste koliko je policija bila drastično nesposobna,
kako u istrazi, tako još i više u par navrata kad su po svemu MORALI da ga
uhvate, a nisu. Prvi put, kad je polupijan prebrzo vozio s lešom na zadnjem
sedištu, a pajkan ga, pun razumevanja, samo pustio s opomenom i ne zagledavši
auto.
Drugi put je toliko neverovatan da, da sam to video
na filmu, rekao bih: „E, jebi ga, sad ga baš preteraše!“ Ono kad mu „ljubavnik“
pobegao iz stana, dok je ovaj bio omamljen alkoholom, i srela ga policija, i
odveli ga u stanicu, a Damer došao i ispričao im neku glupu priču o tome kako
je to samo svađa među ljubavnicima, ništa strašno, ljubavnik mu je samo malo
drogiran (a zapravo je bio lobotomizovan: slepi pajkani nisu primetili rupu na
zadnjoj strani njegove lobanje!), i onda Damer ladno sa ovim išeta iz
policijske stanice, ovi isprate nesrećnika nazad mečki na rupu – i ovaj,
naravno, kad ga je doveo nazad u stan, ubije ga i pojebe i pojede ko i sve dotad.
Šta je tu posebno
jezivo? Pa, činjenica da mu je to pošlo za rukom, i išlo mu glatko toliko dugo,
zato što je Damer bio arijevski plavooki plavušan a većina njegovih žrtava –
crnci i azijati. Ovaj lobotomizovani, kojega je policija vratila ubici da ga
dokusuri, bio je azijat, Korejac čini mi se... A u Americi, sve ja lako kad si
beo. Pajkani te ne gnjave kad si beo. Još ti na tacni isporuče žrtvu da je
dokolješ u miru svoga doma.
Anyway, budući da je
tomu tako, SVE što se o Dameru ima reći, i što vredi priče, vezano je za
njegovu ubilačku karijeru. Jedini razlog što se o njemu i danas govori i piše i
crta i snima jesu njegova ubistva. Bez njih on ne bi postojao. Bio bi tamo neki
jadni neprimećeni nikogović, luzer, čobanin, budala.
Istina je, postoje
ubice čija je prošlost u velikoj meri tvoriteljska, ili barem veoma relevantna
za to šta su postali. Jedan takav je, recimo, PANCRAM.
Avaj, Damer nije takav. Njegovo detinjstvo i mladost su sasvim irelevantni za
ono po čemu je postao poznat. Zbog toga je My
Friend Dahmer čisti exercise in
futility: savršeno nezanimljiva, čak dosadnjikava indi dramica o tamo nekim
američkim zgubidanima i bolidima previše patetičnim da bi zasluživali film.
Ništa od njihovih radnji – glupiranje po školi i po
molovima, recimo – ništa od porodičnog života (sasvim svedena, nimalo
dramatična priča o jednom od miliona sjebanih brakova na ovome svetu), ništa od
naznaka društva (pozne 1970-te), NIŠTA to jebeno nema nikakve veze sa onim što
je Damer postao. Jer on bi to postao i bez TIH roditelja, i bez TIH „drugara“,
i bez TOG gradića i predgrađa i šoping mola... Otud je ovo neopisivo besciljan
i besmislen, promašen i u korenu misguided
film koji doslovno nema nikakvog razloga da postoji, jer ne baca ama baš ni
najmanje svetlo na svog subjekta. Ama, ni svetalce. I završava se onamo gde bi
pametniji film – počeo.
PS: Inače, ovo je zasnovano na stripu, i vidim
komentare da je strip bolji od filma, da pametnije ulazi u ono što film nije ni
dotakao. Možda. Proveriću nekad, kad/ako stignem. Ali što se filma tiče –
slobodno zaobiđite, i radije gledajte dokumentarac!
