SHRILL CRIES OF THE SUMMER

**
2+

a evo još jednog srednje-šugavog japanca.

za razliku od TAMAMIJA, koji je još i imao neki početni pedigre (kazuo umezz, po čijoj prozi je rađen, slovi za klasika, a reditelj ima 2 solidna filma u CV-ju), ovo nije obećavalo još u startu. zasnovano je na nekakvom čudu koje moj mozak nije mogao sasvim ni da pojmi (not that I cared), ali koliko shvatih, to je nešto između rudimentarne video igrice i grafičke novele i choose your adventure pričice – u svakom slučaju, neki debilni produkt za zamlaćivanje sve debilnije japanske omladine koji je sada 'in'. a sve to u režiji čoveka koji nam je dao jedva-gledljivi TOMIE i neke od njenih negledljivih nastavaka.

srećom, ovde je bar bilo nešto malo budžeta za kostime, scenografiju, efekte i snimanje – rekao bih- na filmskoj traci: u svakom slučaju, koliko god priča bila rudimentarna i –u krajnjem saldu- bezvezna, bar sve to lepo izgleda. ako već treba da 100' zurim u nešto, makar to bilo i glupo, neka bar lepo izgleda.

ne znam da li da se bavim 'zapletom' ovoga, imajući u vidu poreklo. ajde, ukratko: gl. junak je emmo mongoloid (dakle, emmongolid!) koji je čak i za standarde tih žutaća neverovatno iritantan (ima nehumano izvijene obrve koje nema šanse da su prave! ono možda priliči loli montez ili marleni ditrih, ali da dečak ima one polukrugove preko čela…? wtf?!). emo se s familijom doseli u neku japansku zabit, gde ga smeste u školu u koju idu samo curice. umeto 'pevac u kokošarniku' situacije – ono što usledi je zapravo 'inugami meets wickerman' situacija: ispadne da u selu vlada kult nekakvih starih demona kojima svake godine prinesu poneku ljudsku žrtvu (obično od onih koji tu njuškaju gde ne treba), a da su među glavnim 'sveštenicama' u tom kultu – 2 najslađe curice s kojima ovaj emmongoloid počne da se druži. neka nebitna njuškala stradaju (offscreen), smešni pajkan dođe da istražuje ovu zaista 'nedokučivu' misteriju, bez ikakvog smisla se otkrije da je jedna od žrtava bila mrtva znatno pre nego što je naš emo sreo (eto, tako, čisto da se malo zamuti bućkuriš, mada nema smisla), a najsmešniej deonice počnu onda kada ove 2 male fufe krenu da napastvuju našeg ema. umesto da tim popišuljama podeli po 2-3 šljage, on počne da cvili kao curica (tata i mama su, how conveniently, otišli negde i ostavili ga home alone) i da zapomaže pred njinim pokušajima da prodru unutra. jedna bejzbol palica kasnije stvari se nekako ipak privedu krahu koji je sasvim bezvezan – jedan od onih japanskih what the fuck krajeva koji će možda imati malo više smisla ako se nateram da pogledam nastavak (isti reditelj, isti gl. glumci), ali pošto mi je ovo bilo JEDVA gledljivo, nisam baš siguran da ću da po'itam i vidim koje su to rupe u zapletu našli da zakrpe u nastavku.

iako je sve to prilično bezvezno, ipak je ispripovedano prilično pitko, bez većih tupljavina i smaranja, ove mlade japanke su lepe za oko (mada ne otkrivaju ništa od skrivenijih draži), a pred kraj ima i malo splattera a la japanese kao nagrada za najstrpljivije.

SHRILL CRIES OF THE SUMMER stvarno nije bogzna šta i ladno se može i preskočiti, ali koga je počela da drma kriza u nedostatku boljih japanskih horočića, recimo da može da pruži neki polovični fix, dok se ne pojavi nešto bolje.

TAMAMI: THE BABY'S CURSE

*(*)

2-

posle dužeg vremena pade mi šaka jedan novi japanski 'horor'.

ehh, ova slavna nacija već više godina unazad zabušava na horor polju, i može se reći da još od NOROI-ja (2005) i NIGHTMARE DETECTIVE-a (2007) nismo videli ništa natprosečno iz zemlje izlazećeg horor sunca. istina, do naših obala tek treba da doplutaju cukamotov nastavak i miikeova horor-komedija iz 2007 (!) ali čak i sa njima, japanska knjiga je spala na 2 slova: M(iike) i T(sukamoto).

sve ovo ostalo je sitna boranija, pa tako i YÛDAI YAMAGUCHI, predmet današnje autopsije. on za sobom ima 2 filmića vredna gledanja (ali ne baš nekih memorabilnih ejakulacija – u pitanju su mlake trojke), i to: BATTLEFIELD BASEBALL i MEATBALL MACHINE. avaj, TAMAMI: THE BABY'S CURSE je znatno slabiji u odnosu na njih.

pre svega, film je previše JEFTIN, a ambicije scenarija traže daleko bolje efekte maske i CGI-ja nego što su ovde prikazani. ovo bi trebalo da ima budžetski i vizuelni raspon jednog SWEENEY TODD-a, a zapravo po svemu pripada kategoriji nečeg poput, recimo, FEAST 3. čak i nevezano za scene sa efektima, film je uslikan vrlo jadno, izgleda još jeftinije nego što jeste, a i zvuk je rudimentaran, sa lica mesta, bez jače obrade, što sve smrdi po amaterštini.

zatim, film je PREDUG: ni predvidivije priče, ni više vremena da se ona zaplete i rasplete: sa svojih 105 minuta ovo čudo traje bar sat vremena previše! kao 45-minutna epizoda u omnibusu, ili kao stand-alone filmić tog trajanja, ovo bi bilo sasvim svarljivo – ali preko 100' ovog smaranja je na ivici nepodnošljivosti.

problematičan je odnos prema passe tematici i stilizaciji: u suštini, ovo je užasno zastareo film, ali snimljen kao da je to nešto sveže. to je kao kad bi neko danas uzeo da rimejkuje neki gotski film r. cormana ili m. bave, ali sa manjim budgetom nego što su i originali imali, sa neizmenjenim scenarijem, i sa video kamerom. drugim rečima, ovaj zaplet vapi za nekom vrstom stilizacije koja bi nekako osmislila njegove olujne noći, munje i gromove, puste kuće, lude naučnike, demonske bebe, mahnite mame, vrle djeve koje beeeskrajno spooooro hoooodaju duuuuugiiiiiiiiiiiim hooooooodniiiiiiiciiiiimaaaaaaa dok nose trokrake svećnjake. malo ko danas to ume da uradi: tim burton je jedan od retkih koji umeju da te retro-fore učine modernoizgledajućim i, čak, zabavnim.

jamaguči nas samo muči, ali ima još mnogo toga da nauči.

njegov film je i tematski i stilski i po ritmu suviše nekoherentan, passe, bez pravog razloga za postojanje, bez dovoljno zabavnosti (gore scene su male, kratke i ništa spektakularno – jedna otkinuta glava, jedna odsečena ruka…), bez dinamike, bez duha, bez artikulisanog stava prema materijalu.

da li je ovo trebalo da bude scary & gory horror, ili komedija-parodija? kako god, film pada u oba slučaja: previše je dosadan i uninvolving (slaba gluma, otrcane situacije, predvidivi 'šokovi') za stravu, previše malokrvan i neoriginalan za 'šokove', a smešan je uglavnom kroz svoju jeftinoću (loše animirane scene u kojima beba skače hodnicima od poda do tavanice kao u nekom crtiću čaka džonsa, ili jadno neubedljive CGI scene požara i uništenja velelepne zgrade na kraju).

ukratko, slab film sa vrlo malo toga za pod zub, samo za najočajnije kompletiste japanskog horora.

KLASIČNI HOROR PISCI NA FILMU

Najavljujem novu SERIJU PREDAVANJA koja ću održati, sa opštom temom: KLASIČNI HOROR PISCI NA FILMU.

Biće to tri zasebna predavanja koja povezuje zajednička tema – ekranizacije dela poznatih horor pisaca. Zamišljena su kao popularna, opuštena, ali istovremeno ozbiljna promišljanja problematike prenošenja pisane strave u filmski medijum, sa svim kvalitetima i zamkama koje osobenosti datih pisaca sa sobom nose.

Mesto je DOM OMLADINE, BEOGRAD, tokom maja i juna 2009. a konkretni datumi su dole, kod svake od tema.

1. HAUARD F. LAVKRAFT

(09.05.2009.)

Svojim pričama i kratkim romanima H.F. Lavkraft je uneo niz novih tema, kao i svež pristup i senzibilitet u horor prozu XX veka. Na žalost, igrani filmovi zasnovani na njegovim delima nisu uspevali da prenesu srž njegove kosmičke strave i po pravilu su završavali promašajima ili osrednjim delima. Koje su to odlike Lavkraftovog pisanja koje su ga učinile "tvrdim orahom" za filmadžije? Da li je on po sebi neprikladan za filmski medij, ili mu samo treba prići na određen način? Koji su to naslovi koji su prišli najbliže filmovanju Lavkraftovskog užasa? Može li se očekivati zaista dobar horor po Lavkraftovim delima?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, koje je ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Lavkraftu (THE DUNWICH HORROR, HAUNTED PALACE, RE-ANIMATOR, FROM BEYOND, DAGON, THE CALL OF CTHULHU...).

2. STIVEN KING

(23.05.2009.)

Najpopularniji pisac strave u XX veku postao je odomaćen čak i među onima koji horor ne vole. Nizom od više desetina popularnih romana on je vremenom postao i jedan od najčešće ekranizovanih horor pisaca tako da je ostalo vrlo malo njegovih romana koji još uvek nisu dobili svoju filmsku verziju. Koja je tajna njegovog tolikog uspeha, i zbog čega se taj tajni sastojak tako često gubio u filmskim adaptacijama njegovih romana i priča? Zbog čega nije baš svaka ekranizacija njegovih bestselera postala – blokbaster? Koje su najbolje filmske adaptacije Stivena Kinga, i zbog čega? U čemu su problemi sa onim manje uspešnim? U čemu je razlika između TV adaptacija (u obliku serija) i bioskopskih filmova?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, koje je ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Kingu (CARRIE, THE SHINING, CHRISTINE, PET SEMATARY, NEEDFUL THINGS, GREEN MILE, STAND BY ME...).

3. KLAJV BARKER

(13.06.2009.)

Svojom plodnom imaginacijom, a naročito u svojim ranijim radovima, Klajv Barker se nametnuo kao mlada nada i "budućnost horor žanra" (po Stivenu Kingu). Iako je ta budućnost danas donekle relativizovana, nesporni su svežina i osobeni senzibilitet koje je Barker doneo horor prozi pred kraj XX veka. Razmatranje njegovih ekranizacija je utoliko specifično što je neke od najistaknutijih sam Barker režirao. Da li to po sebi znači siguran uspeh, ili postoje zamke na putu od štampanog do filmskog medija koje ni sam autor ne može da prevaziđe? Po čemu je film bio prikladniji, a po čemu nezgodniji za specifičnosti Barkerove senzualne i žestoke horor proze? Kako su se sa njegovim delima snalazili drugi reditelji?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, koje je ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Barkeru (RAWHEAD REX, HELLRAISER, NIGHTBREED, LORD OF ILLUSIONS, MIDNIGHT MEAT TRAIN...).