STUDIJA STRAVE: AUDIO-VIDEO PROMOCIJA

promocija je prošla vrlo dobro.

u načelu, ako je manje od 10 posetilaca, to je slabo.

10-20 je OK, 20-30 je vrlo dobro, a sve preko 30 je odlično, izvanredno, fascinantno i neverovatno.

u petak 13. na priču o STUDIJI STRAVE došlo je oko 25 posetilaca.

I TO NE BILO KAKVIH: u publici su bili neki ugledni i štivani stanovnici niša, npr. književnici goran stanković i bata stanojević, direktori poput srđana savića, saradnici slavnih blogova poput šoza hirona, itd.

znači, ono što je možda falilo u smislu rulje, nadoknađeno je kvalitetom slušalaca.

tim pre su i govornici bili inspirisani da daju svoj maximum, pa je i tribina potrajala ciglih 90 minuta, iako je dabić u principu ljubitelj bržih radova, do 45 minuta. i to uprkos činjenici da se s. vladušić veoma žurio zbog važnih obaveza kod kuće.

govornici su, dakle, bili nadahnuti i za ozbiljnost i za zezanje, dobacivanje i šegu, tako da je atmosfera bila solidan spoj opuštenosti i ozbiljnosti, i rekao bih da je i publici to tako najbolje godilo.

uostalom, evo audio fajla cele te večeri, pa oslušnite i ocenite sami – pošto smo malkice kasnili (akademskih 15 minuta!), nisam uhvatio prvih par rečenica uvoda voditelja promocije, dejana dabića, zato se izvinjavam svima što priča kreće usred rečenice, ali brzo ćete pohvatati sve.

dakle, učesnici su d. dabić (voditelj), d. ognjanović (autor knjige), m. stojanović (izdavač) i s. vladušić (knj. kritičar). evo, pa slušajte i uživajte!

http://rapidshare.com/files/199262553/STUDIJA_STRAVE__Promocija__Nish__petak_13._feb._2009..rar

inače, ova promocija je najavljena gostovanjem autora u četvrtak 12.02. na NTV (vidi sliku).

u petak 13. na TV Zona se predveče takođe govorilo o ovome, a u subotu popodne se u emisiji Kafenisanje na TV Kopernikus govorilo ne samo o STUDIJI STRAVE, nego i o drugim recentnim knjigama autora (NOVI KADROVI i NEKRONOMIKON).

ovo poslednje pomenuto gostovanje možete skinuti i pogledati kao video (.avi) fajl.

http://rapidshare.com/files/199263714/Dejan_Ognjanovic_na_TV_Kopernikus__sub._14.02.2009..rar

inače, baš na petak 13. na Popboksu je izašao prikaz STUDIJE STRAVE:

http://popboks.com/tekst.php?ID=7121

STUDIJA STRAVE – Dejan Ognjanović

Apostol užasa

Studija strave, novi naslov u teorijskom opusu Dejana Ognjanovića, zbirka je eseja koja predstavlja još jednu ozbiljnu studiju o hororu u književnosti i na filmu koja kritički promatra ovaj često omalovažavani žanr

Filip Rogović

Dejan Ognjanović iskreno voli horor. Iskrenost i veličina njegove ljubavi ogleda se u tome što nije beskrupulozni hvalilac svih horor filmova, knjiga ili stripova već (hororično) oštar kritičar svega što u taj zabran spada. Kritičkim promišljanjem i procenjivanjem, koje neupućenima i neposvećenima izgleda kao cepidlačenje, Ognjanović izdvaja, veliča i propagira sve što je vredno u hororu, i na taj način se trudi da pribavi društveno (akademsko) priznanje omraženom žanru.

Studija strave zaokružuje njegovo dosadašnje proučavanje horora jer sadrži tekstove koji su nastajali u rasponu od čak 13 godina i koji su objavljivani na najrazličitijim mestima. Prva polovina knjige uspeva da bude vrlo kompaktna celina jer daje uvid u put koji je horor književnost prešla od gotskog romana do Hauarda Filipa Lavkrafta.

Esejima Horor i njegova estetička namera i Horor, imenovanje neiskazivog Ognjanović počinje od temelja, kako i treba, objašnjavajući najpre šta podrazumeva pod pojmom horora, šta horor čini žanrom i koji su mu osnovni motivi. Narednih pet tekstova ukazuju na razdoblje od gotskih romana, preko proze Edgara Alana Poa i Embrouza Birsa, do 20. veka i Lavkrafta, kao i njegovog uticaja na dalji razvoj žanra.

Preostali eseji nisu strogo tematski povezani a pretežno se bave kinematografijom. Po kvalitetu se izdvajaju Ves Krejven i postmoderni horor, Japanske priče o duhovima i Mračni Eros u delima Đorđa Kadijevića.

Kao najznačajniji esej, izdvojio bih Lavkraft – izvan ovog univerzuma jer govori o jednom od autora kojima je Ognjanović najstudioznije pristupio. O tome najbolje svedoči nedavno objavljeni Nekronomikon, zbirka Lavkraftovih priča, koju je Ognjanović priredio, napisao predgovor i pogovor, preveo deo priča i napisao kratak prikaz svake od njih. Deleći žanr na kognitivni i laki horor, Ognjanović smatra da je Lavkraft jedan od najznačajnijih i najboljih primera kognitivnog.

Kao i u njegovim ranijim knjigama, i ovde postoji mala doza navijačkog tona, tj. davanja prednosti kognitivnom hororu i omalovažavanja lakog. Razlog za ovo je antropocentričnost lakog horora, koja se može videti kod autora kao što je Stiven King. Ipak, jasno je da autor prednost daje kognitivnom hororu zbog ličnih afiniteta a ne zato što je horor proza bolja ukoliko nije antropocentrična.

Ovo se svakako može oprostiti iz dva razloga. Prvi je prosta činjenica da upravo zahvaljujući ovako naduhnutom i navijačkom tonu Studija strave (a i prethodne Ognjanovićeve knjige) nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Daleko je uzbudljivije čitati teoretske radove u kojima autor izriče jasan stav (makar sa njim i ne bili saglasni!), nego stoprocentno objektivne, ali beživotne naučne spise.

Drugi razlog je dragocenost ovakvog štiva, kakvo ranije gotovo da i nismo imali u Srbiji. Ognjanović osuđuje kratkovidost i neupućenost zahvaljujući kojoj se horor osuđuje kao infantilan, neozbiljan i manje vredan žanr. Taj prekor, koji je utemeljen u velikom znanju i vrednom radu autora, provejavao je i kroz studiju o srpskom horor filmu U brdima, horori, i knjigu o prikazima Satane u filmskoj umetnosti – Faustovski ekran.

Visok stepen posvećenosti koji Ognjanović pokazuje pri izučavanju i pisanju o tamnoj strani postojanja predstavlja svetao primer za svakoga ko želi da se bavi bilo kakvim stvaralaštvom. Jednostavnije rečeno, za svakoga ko pokušava nešto da voli. Nailazeći na precizne, kompetentne i tečne Ognjanovićeve radove, čitalac dolazi u iskušenje da zapeva: „Živela, živela ljubav, pevajmo sada u glas!“

najzad, evo kako su niške NARODNE NOVINE izvestile o promociji u svom izdanju od utorka, 17.02.2009.

(klikni na sliku da vidiš u punoj veličini)

OTTO, or Up With the Dead People (2008)

***(*)

4-

 

brus la brus, veteran levičarskih mock-angažovanih (?) gay-soft/hard porno art filmova (sic!) poduhvatio se zombija – i napravio svoj najkoherentniji, najzabavniji, najduhovitiji, najpametniji i all-in-all najkomunikativniji film.naravno, pod uslovom da vam povremeni prizori muške ljubavi nisu nepremostiva prepreka.

i da niste toliko učmali u buržoasku samodovoljnu estetiku banalnog da bi vas šokirao jedan tako logičan i normalan prizor (za zombi film!) u kome jebač svog mrtvog-pa-oživelog ljubavnika trpa u krvavu rupu na stomaku.

suština poente ovog filma je u zombiju kao metafori za umrtvljenu ljudskost jednog mladog čoveka, autsajdera, neuklopljenog, izgubljenog, koji luta besciljnim svetom na ivici apokalipse u kome je sve moguće. osim ljubavi.

ako ovo zvuči kao nadrkano opšte mesto, smesta naglašavam da je ono u filmu ilustrovano obiljem duhovitih scena, od kojih je možda najrečitija sledeća: oto odlazi u stan jednog momka koga upoznaje na ulici; oni se skidaju u krevetu; zatamnjenje; idući kadar, oto ustaje sa kreveta na kome leži golo i potpuno okrvavljeno telo ljubavnika, a zidovi sobe su skroz umazani krvlju; oto ga okreće na leđa, i vidimo njegova istrešena creva; oto krivi glavu i pucketa vratom; tada, ovaj 'leš' na krevetu progovori: 'hej, to je bilo ludo. super, čoveče. ajde da se nađemo još neki put?' oto se smeška.

na stranu teme i ideje, ovo je film koji nudi brojne priceless vizuelne i audio momente vredne pažnje: soundtrack mestimično zvuči kao da ga je COIL radio, što je uvek plus – i pored ostalog, sadrži nadahnuti detalj koji nikada do sada nisam zapazio u zombi filmovima: zbrzani mix i 'salatu od reči i zvukova' kao audio-korelat mrtvog mozga koji je zapravo prilično efektan u prenošenju percepcije jednog zombija. OTTO nas prilično ubedljivo stavlja u cipele jednog zombija – daleko uspešnije i zanimljivije od sličnog pokušaja u nesnosno pretencioznom a dosadnom filmu I, ZOMBIE i nj. nastavku DEAD CREATURES.

naime, radikalni preokret koji OTTO donosi nije čak ni u tom gay momentu - i ovo bi bio jedan užasno prozaičan film da je njegova inovacija samo u tome da hetero odnose među likovima zameni gay odnosima (or lack thereof).

ne, deco, stvar je mnogo dublja: za razliku od svih meni znanih zombi filmova, u kojima se apokalipsa prikazuje kao nešto strašno, u kojima je slom ove usrane civilizacije nešto negativno i žalosno, gde su živi=pozitivci, a zombiji su bad guys – OTTO ima dirljivo nihilističku vizuru koja priželjkuje krah ovog gnusnog sveta, pri čemu se 'normalni' i živi likovi prikazuju kao negativci (uostalom, oni su stvorili, ili bar produžili trajanje ovog užasa; dakle saučesnici su u zločinu, ako već ne i sami zločinci), a zombi je ne samo glavni lik nego i jedini prikazan sa simpatijama.

umesto još jedne priče o grupici normalnih živih likova zatarabljenih iza nekih vrata dok spolja nadiru zli gadni mrtvaci, ovo je film o jednom manje-više mortifikovanom liku koji luta kroz 'mrtvi' svet normalnih u kome ne nalazi svoje mesto.

naravno, ne očekujte savršen blend svega ovoga, ne očekujte koherenciiju (uostalom, i ona je možda tek ideološki konstrukt ovog 'racionalnog' sveta), ne očekujte ne znam kakvo prosvetljenje: u suštini ja ovaj film vidim kao ekvivalent nečijeg igranja na sopstvenom grobu i na grobu ovog sveta koji još nije sasvim shvatio ni prihvatio da je mrtav iako je svoje karte odavno proigrao.

od ličnih naklonosti i smisla za (h)umor zavisiće koliko će to nekome biti ili ne biti zabavno. ali za mene već sama explicitna prisutnost biti ili ne biti pitanja ovaj film izdiže iznad mora prozaičnih zombi-reciklaža koje zakrčuju recentnu zombi-ponudu u zombi-hororu i koje služe ubijanju vremena zombi-fanova; OTTO je film sa STAVOM, i to smelim i originalnim, a to što je taj stav iznesen sa mnogo duha svakako je veliki plus.

moja koherentnija i ozbiljnija kritika ovog filma objavljena je na Popboksu, pa evo i nje ovde:

OTTO, or Up With the Dead People - Bruce La Bruce

ŽIVELI MRTVI!

Evo najzad daha prave svežine u mrtvosanom pod-žanru zombi filma gde gladna publika prečesto i najmanju varijaciju na stereotipe izlizanog pod-žanra uzdiže kao mini-revoluciju, iako se najčešće radi o minornim drhtajima mrtvog nerva

Dejan Ognjanović

ocena: 7/10

Originalni naslov: Otto, or Up With the Dead People
Scenario: Bruce La Bruce

Uloge: Jey Crisfar, Katharina Klewinghaus, Susanne Sachße, Marcel Schlutt

Žanr: Gay-soft porno art zombi horor komedija
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: Nemačka/Kanada, 2008

A sada – nešto sasvim drukčije!  

Bruce La Bruce, veteran levičarskih mock-angažovanih filmova sa dražesnim naslovima poput Give Piece of Ass a Chance (2007), poduhvatio se motiva zombija – i napravio svoj najkoherentniji, najduhovitiji, najpametniji i najkomunikativniji film. To pod uslovom da vam povremeni prizori eksplicitne muške ljubavi nisu nepremostiva prepreka za "komunikaciju" s ovim filmom. I da niste toliko učmali u buržoaskoj estetici da bi vas šokirao tako logičan i normalan prizor (za zombi film!) u kome ljubavnik svog mrtvog-pa-oživelog partnera "voli" kroz krvavu rupu na stomaku.

Ako ste u stanju da prevaziđete gadljivost prema pomenutim stvarima, i još imate žicu za kemp humor, parodiju i artističko ludiranje, onda Otto nudi najviše originalne, sumanute zabave koju je ijedan zombi film pružio još od Shaun Of The Dead.

Ipak, upozorenje: čak i bez gay momenta (koji nije preteran), postoje bar još dva moguća problema u recepciji ovog filma.

1) Ovo uopšte nije horor, pa oni koji očekuju puku gay varijaciju na ustaljene (hetero) zombi situacije mogu biti razočarani.

2) Struktura filma je 'iscepkana', epizodična, po uzoru na, recimo, rane filmove Johna Watersa (sa često apsurdnim i iracionalnim razvojem situacija) što naviklima na uobičajeno žanrovsko pripovedanje može biti veći problem od tih nekoliko sekundi gay sexa.

"Zaplet" se sastoji u sledećem: Otto je mladić koji ustaje iz groba, odlazi u grad, cunja po klubovima, sreće neke likove, ima prilično bez-strasne odnose sa njima (sa krvavim ishodima), a onda naiđe na rediteljku-lezbijku Medeu Yarn koja veruje da je njegov zombi izgled samo emo-šminka a ukočeno ponašanje - prebukvalno shvaćena metoda Stanislavskog. Ona ga angažuje za svoj artistički politički epik u kome kritikuje današnji svet, njegovu obezljuđenost, samo-destruktivnost, proizvodnju đubreta i sranja u bukvalnom i metaforičkom smislu.

Zombi je ovde očita metafora za umrtvljenu ljudskost jednog mladog čoveka, autsajdera, neuklopljenog, izgubljenog, koji luta svetom na ivici apokalipse u kome je sve moguće. Osim ljubavi. Otto je film sa stavom, i to smelim i originalnim, a iznosi ga sa mnogo duha.

Mnoge od duhovitih scena vezane su za pretenciozni (crno-beli) film u filmu, u kome se pompeznim glasom i još pompeznijim manirizmima iskazuju stvari koje, zapravo, nisu neistinite, a prošarane su gnušanjem prema ovom svetu, u stilu: "Ah, volim miris groblja popodne. Podseća me na istrebljenje." Reklo bi se da La Bruce to polu-parodično intonira iz rezignacije pred besmislom ozbiljnog angažmana, tj. zaludnosti pokušaja da se evidentno zatrovani svet reanimira i ozdravi. Bruce je razočarani idealista, dakle cinik, koji je ozbiljan dok se šali, jer jedino kao šalu može da plasira ideale u svetu koji je i sâm pretvoren u vrlo crnu šalu na račun svih nas.

Otto nas ubedljivo stavlja u cipele jednog zombija. Za razliku od hetero-zombi filmova, u kojima se apokalipsa ove civilizacije prikazuje kao nešto strašno, gde su živi pozitivci, a zombiji su zlikovci – Otto ima dirljivo nihilističku vizuru koja priželjkuje krah ovog gnusnog sveta: "normalni" i živi likovi su negativci, a zombi je tek manje-više mortifikovani lik koji luta kroz "mrtvi" svet normalnih gde ne nalazi svoje mesto. 

Otto nudi najparadoksalnije spojeve emocija, i uspeva da bude i smešan, i melanholičan, i intelektualan, i vulgaran, i zloslutan, i gnusan, i erotičan, i elegičan, i patetičan, i anti-patetičan. Ovaj film vidim kao ekvivalent nečijeg igranja na sopstvenom grobu: dance macabre na grobu sveta koji još nije sasvim shvatio da je mrtav. Dakle: zabava za celu porodicu!

L'ARCANO INCANTATORE

****

4+

Drugde na ovom blogu imate priču o mom prvom susretu s avatijem, i kako je sticajem okolnosti njegov u to vreme najnoviji horor bio ujedno i prvi koji sam odgledao (http://cultofghoul.blogspot.com/2009/02/pupi-avati-i-ja.html) – o istom trošku, ostao je i jedini njegov koji sam gledo u bioskopu (jednu njegovu dramu gledo sam na video bimu u italo centru u san francisku, al to se ne računa).

dakle, ARCANO.

nedavno sam ga reprizirao, sa tek-procurelog DVD rip divxa, i moram reći da je sva magija ostala sačuvana – zapravo, posle dugih godina kada sam imao jedino osrednje i slabe kopije da me podsećaju na to prvo pravo gledanje, ova sa DVDa ripovana verzija oživela je u punoj slavi avatijevu gotsku magiju.

u čemu je tajna efekta ovog filma (inače, po meni, najboljeg avatijevog horora)?

recimo, to što avati ume da kreira ubedljiv ambijent za stravu. ima, matori mračnjak, oko za zlokobnu zgradurinu, za adekvatno svetlo, za pravi ugao da to uslika. pored toga, ume da te uvede u film baš kao veliki e. a. po na takav način da smesta zaboravljaš svet iz koga si došao jer avati te grabi u svoj sopstveni.

setimo se samo genijalno-morbidnog početka KUĆE NASMEJANIH PROZORA, sa onim sepia-torzom u koji se u krupnim planovima zabada kuhinjski nož dok jezivi šapat filozofira o bolu i patnji: smesta kreće sugestija katoličkog SM-a i skrivene perverzije koja će, na kraju, explodirati kroz 2-3 nekrofilno-kros-dresing twista.

setimo se, takođe, in medias res početka ZEDERA, gde nije baš najjasnije ko su ti ljudi i šta to tačno rade, al ono što je odmah jasno jeste da je ovo neka gadna kuća u kojoj se rade gadne stvari i gde nečiste sile neometano šetaju.

isto tako avati počinje moćno sugestivnom najavom i svoj ARCANO… - sveštenici silaze u katakombe manastira gde se čuvaju bolesnici i ludaci, i razgovaraju o nekom nesrećniku, grešniku, demonskoj osobi gnusno kažnjenoj za svoje grehe, koju u tamnici zatiču u najcrnjem mraku. iz tog mraka kreće ispovest koja čini ostatak filma, a njen početak je takođe bez mnogo lepršavih i nepotrebnih veselosti – smesta se kreće sa nezaboravnom posetom ultra-jezivoj gotskoj kućerini u kojoj nevidljiva jeziva osoba skrivena iza panoa angažuje bludnog monaha da postane pisar u službi 'kontroverznog' učenjaka koga priprosti svet čak optužuje za crnu magiju i sl. gluposti. (inače, sjajan je 'detalj', u kome počiva suština avatijevog postupka, to što gl. junak nije tek puki everyman: iako je on dovoljno simpatičan za identifikaciju, ipak je u pitanju 'grešnik', popče koje je oplodilo i na abortus navelo neku nesrećnu djevu; dakle, extremniji slučaj nego čak i junaci gogoljevog – i kadijinog- VIJA, tj SVETOG MESTA; šta se time hoće reći? pa, da kod avatija, niko nije sasvim čist.)

avati ima vanredno suptilnu sposobnost da stravu najavljuje gradacijom zlokobnih detalja: recimo, na putu ka svom novom poslodavcu, mladić u kočiji putuje sa jezivoizgledajućom, smrknutom curicom koja je bila u groznici i čak, na ivici smrti, možda i preko nje, ali su je čudom povratili. u jednom trenutku privatnosti, ona mu prenosi poruku njegove mrtve majke, s one strane, i za zaštitu mu oko ogrebotine – đavoljeg belega kojim je potpisao ugovor za svoje novo radno mesto – nacrta magijski znak. sjajna fora, tim jača što avati ima još jedan veliki dar – izvanredan kast! on ume da pronađe LICA koja će oživeti to što treba. ta devojčica je baš baš spooky!

još jedan sjajan detalj – momak na radno mesto putuje zajedno sa mrtvačkim kovčegom namenjenim za njegovog prethodnika! crni humor? jeza? danse macabre? foreshadowing?

a kada stigne gde treba – avati ispoljava još jedan svoj veliki dar – autentičnost. njega ne zanimaju kartonske kulise 'ukletih zamaka' po kojima su bazale njegove starije kolege tokom 60ih, pa čak i siroti mario bava. avati sva 3 svoja ključna horora zasniva u velikoj meri upravo na autentičnim lokacijama: ko će zaboraviti ono sumorno seoce iz KUĆE… ili onu nedovršenu zgradurinu iz ZEDERA? ARCANO je većim delom smešten u autentično izgledajućoj, pravoj srednjevekovnoj kuli od kamena: ništa barokno ili gotsko, ništa fensi bogato – 'obična' povučena zgradurina u kakvoj bi se realno mogao očekivati neki povučenjak sumnjivih sklonosti duboko u šumi. (pretpostavljam da su enterijeri rađeni u studiju: ali čak i oni su dizajnirani krajnje originalno i autentično-izgledajuće: memla starine i prašina starostavnih knjiga osećaju se u vazduhu!)

a tu tek počinju užasi.

nema potrebe da dalje opisujem film: to uživanje duguju sebi oni koji ga do sada nisu otkrili. takvu atmosferu guste, zlokobne pretnje i paranoje koja sve upornije poprima natprirodne elemente malo je majstora u čitavoj istoriji horora uspelo da stvori sa takvom složenošću i ubedljivošću, i da održi tokom dužeg vremena, a nekmoli celog celcatog filma! kjubrik mi pada na pamet kao jedan od retkih. zaista je malo filmova koji su uspeli da mračna senka u njima pada tokom čitavog filma, nerazvodnjena budalastim romansama, komičnim peripetijama, prozaičnim krimi-akciono-trilerskim tupljavinama i sl.

ovo je svet u kome vlada onostrano: u kome se komunicira sa mrtvima: u kome mrtvi nisu zaista mrtvi: u kome su ovozemaljske perverzije samo prvi stepenici na putu ka mnogo gadnijim grehovima.

i po ovome, kao i po toliko toga drugog, ARCANO je vrlo blizak kadijinim hororima – i ne samo hororima, nego i 'mračnim' dramama kao što su ZAKLETVA ili DAROVI ROĐAKE MARIJE pa i ČUDO, u kojima autentičnost ambijenta nalazi savršenu paralelu u autentičnosti psihologije junaka koji tu obitavaju. i kadiaj i avati umeju da te izmeste i prostorno i vremenski i da te stave u jednu vanvremenu, vanprostornu, a opet prepoznatljivu, arhetipsku tačku – onu u kojoj se susrećemo u snovima.

avatijeva šuma je zaista šuma, a noć je zaista noć; to nisu veštačko šiblje u studiju niti day-for-night shooting. on uspeva da oživi arhetipske situacije i strahove iz najgorih košmara – odnosno, iz najboljih klasičnih horor priča. zaista, na prste obe ruke jedva bi se nabrojali svi oni koji su 100% uspeli da na film prenesu magiju dobro ispričane književne ghost story. avati je to uspeo čak 3 puta, a najuspešnije baš u ARCANO. kao i kadija, avati je veliki stručnjak za umetnost, istoriju i srednji vek, i njegovo poznavanje narodnih verovanja i običaja, a rekao bih i ezoterije, uspevaju da deluju – autentično, živo, upečatljivo i zlokobno.

hari kumel, nadrkani reditelj DAUGHTERS OF DARKNESS i MALPERTUIS, kazao je: 'komedija se mora raditi skroz ozbiljno, a horor film – skroz realistično.' ovu veliku mudrost malo njih je do kraja shvatilo, i primenilo. avati je jedan od njih. on ume da stvori svet strave i užasa, svet oživelih košmara u kome ništa nije onako kako izgleda i u kome su protagonisti samo lutke u rukama nevidljivih i nepojmljivih papet-mastera.

zbog toga mu se može, u velikoj meri, oprostiti što je u ranija 2 horora imao i neke izluđujuće rupe u zapletu – naročito u ZEDERU koji je rađen za TV i do danas mi nije jasno da li je ovo što mi znamo kao film zapravo montirano iz mnogo opširnijeg materijala TV serije ili barem filma iz 2-3 dela, jer jak je utisak da tu mnogo toga bitnog fali. u svakom slučaju, ARCANO je njegov najzaokruženiji horor, sa sasvim zadovoljavajućim krajem, a to što su neka pitanja ostala otvorena deo je efekta košmara, a ne dramaturške nedoslednosti, kao u ranijim filmovima.

tražite horor koji će vas naježiti? uplašiti? trgnuti? prestraviti? naterati da drhtite u mraku i sanjate košmare?

L'ARCANO INCANTATORE je pravi film za to!

ZEDER (1983)

Režija: Pupi Avati

Scenario: Pupi i Antonio Avati

Uloge: Gabriele Lavia, En Kanovas, Čezare Barbeti...

Pupi Avati je najbolje skrivena tajna italijanskog horor filma. Svi sve znaju o Dariju Arđentu i Lučiju Fulčiju – dvojici najpopularnijih apeninskih horor-majstora – a u poslednje vreme i o Mariju Bavi, zapostavljenom i tek posthumno hvaljenom ocu italo-horora. Naspram njima, pominjanje Avatijevog imena i kod boljih poznavalaca može lako da proizvede zbunjeni pogled. Istina, i on ima kult svojih poštovalaca, ali njegov obim je manji, i ne može se meriti sa gorenavedenima. Razloga za to je nekoliko: pre svega, Avati uopšte nije posebno posvećen hororu, već je višestruko uvažavanje i nagrade stekao pre svega svojim dramama (vidi tekst: 'Pupi Avati – mistični čarobnjak režije’, u: PRESSING MOVIE, SIIC Niš, br. 1). U njegovom opusu od tridesetak naslova, samo tri spadaju u horor. Ali – i ovde je kvaka!- sva tri su odlična! Njihova netipičnost, kao i naglašeni artizam, dodatni su kvaliteti, odnosno razlozi za manju popularnost kod širokih fanovskih masa.

Primetan artizam u ova tri filma ipak ne znači da oni egzistiraju po strani od žanrovskih tokova. To se vidi i u činjenici da svaki od Avatijevih horora koristi po jedan od tri dominantna trenda u italijanskom pristupu ovom žanru, samo da bi ga na vrlo osoben, i gotovo neprepoznatljiv način reinterpretirao. Tako, Kuća nasmejanih prozora (La casa dalle finestre che ridono, 1977) redefiniše giallo, smeštajući ga u ruralnu sredinu gde spoj mračnih strasti i krvavih zločina poprima osobeno italijansku aromu, često odsutnu u pretežno urbanim giallo-trilerima. S druge strane, njegov pozniji film, Mistični čarobnjak (L’arcano incantatore, 1997) predstavlja svojevrsnu kritiku gothic horora kakav je u Italiji ustanovio Mario Bava tokom ‘60-ih, i naglašava atmosferu, dramu i misteriju na tragu Bavinog izvanrednog filma Operazione paura (1966). U tom svetlu, i Zeder (1983), kao središnji deo ove ‘trilogije’, pruža Avatijev originalni odgovor na čitavu seriju filmova o živim mrtvacima, iniciranu Fulčijevim Zombijem (1979). Dakle, sva tri dominantna italo pod-žanra u hororu – gotik, giallo i zombi - ocrtavaju se u Avatijevom svedenom žanrovskom opusu.

Naravno, kao i u svoja druga dva horora, Avatijev pristup ‘trendu’ je u Zederu toliko osoben da se može tumačiti kao njegova svojevrsna kritika. Pre svega, zaplet je struktuiran kao misterija, a ne kao akcija: umesto borbe jedva-skiciranih junaka da se odbrane od najezde oživelih, ovde je agon u opsesiji netipičnog protagoniste da razreši tajnu misterioznih K-zona u kojima vreme stoji, a smrt ne postoji. Tipično ‘topovsko meso’ za kasapljenje po kome je italo-horor, a posebno zombi-horor, postao slavan, Zeder zamenjuje obiljem profilisanih, ili barem ekscentričnih, upečatljivih likova. Naspram uobičajene mase statista sa maskama raspadnutih lica, ovde imamo jednog jedinog, ali nezaboravno jezivog oživelog mrtvaca. Umesto prosutih creva i pljuštanja krvi, Zeder nudi gustu atmosferu intrige i tajanstva, neshvatljivih urota i nepojmljivih tajni života i smrti, tako aludirajući više na metafiziku nego na organsko gnušanje konvencionalnog italo zombi horora. 

Od sličnosti koje sa svojim sunarodnicima deli, Avati zadržava sumornu atmosferu (kod njega, ozbiljnošću tretmana, dodatno pojačanu) i nihilistički kraj (kakav krasi i ostale njegove horore, pa i neke drame i istorijske filmove koje je potpisao). Takođe, baš kao i kod većine italijanskih režisera horora, i Avatijeva dramaturgija je izrazito epizodična, iscepkana, nelinearna, i eliptična. Razlika je u tome što, umesto hiper-stilizovanih arđentovskih set-piece scena, ili samodovoljnih fulčijevskih krvopljusnih etida, scene Avatijevog filma čine deliće jedne slagalice, znatno veće od prikazane slike, tako da se veza između komadića ne može uvek uspostaviti na način linearne i smislene logike na koju nas je angloamerički film navikao. Ovakva struktura kao kvalitet proizvodi nagoveštaj zavere mnogo veće nego što se u zapletu eksplicira, pa tako na formalni plan prenosi iskustvo protagoniste, jednako frustriranog u potrazi za odgovorima kao i gledalac filma; pored toga, nusproizvod (tačnije: cilj) ovakve dramaturgije je i naglašena oniričnost, iracionalnost i nepredvidivost karakteristična za najintimnije košmare. Njen negativan učinak sastoji se u tome što konvencionalniji gledalac može biti obeshrabren nedovoljno obrazloženom motivacijom likova i pojedinih dešavanja, kao i scenarijem koji mnogo više pitanja postavlja nego što odgovora daje.

Iako je ovakav postupak vidljiv i u Kući i u Čarobnjaku, teško je odoleti utisku da se u Zederu sa nagoveštajima preteralo, a da je iz konotativno bogatih potencijala ostvaren manji deo. Ovo se pre svega odnosi na pregnantnu zamisao o K-zonama u kojima sahranjeni leševi oživljavaju: nju je ubrzo ‘pozajmio’ i bogatije eksploatisao Stiven King u romanu Groblje kućnih ljubimaca (u pozajmice spada i završetak romana, koji se u ekranizaciji Meri Lambert još bukvalnije naslanja na Zedera). Takođe, šteta je što glavni junak nije profilisaniji: njegov spisateljski rad mogao je biti prikazan kao ubedljivije polazište opsesije koja ga goni, a time bi intelektualna i psihološka zaleđina cele priče bila snažnija no što već jeste. Gabriele Lavia, neupadljivi sporedni junak Arđentovih filmova Tamno crveno (1975) i Inferno (1980), ovde je suviše suzdržan i bezličan da bi drama, kojom film kulminira, imala odjek koji joj je potreban. Najzad, zavera tajnih društava i pojedinaca nastrojenih okultizmu prikazana je toliko eliptično i neodređeno da se to graniči sa kriminalnim, a time i film trpi jer mu neki od osnovnih motiva nisu dosledno razrađeni ili obrazloženi (uključujući tu i zbunjujući prolog sa prizivanjem nekoga ko je čas duh, čas dvometarska ali vrlo materijalna čovekolika prikaza, a čas običan kostur u zemlji).

Pa opet, čak ni navedene primedbe ne mogu da ospore kvalitete zbog kojih Zeder, maltene, postaje žrtvom prevelikog broja svojih dobrih ideja. Slično kao Kronenbergovo ‘krnje’ remek-delo, Moć razaranja (1980), tako i Zeder pretpostavlja postojanje jednog sveta daleko bogatijeg i složenijeg od prikazanog, gde su pravila, i odnosi između različitih grupacija/pojedinaca tek naznačeni; gledalac, a i protagonista, u oba slučaja tek je putnik-namernik koji jedva da malo naviri iza zavese koja taj svet zaklanja. Učinak je istovremeno fascinirajući i frustrirajući. Oba ova filma, takođe, oslabljena su bledo-pasivnim ‘akterom’ koji kroz ceo film pretežno reaguje: istina, njihovom pasivnošću naglašava se nadmoć mračnih sila u čijoj su vlasti… U svakom slučaju, kvalitet i žestina postignute strave zasnovani su na brojnim upečatljivim prizorima i nagoveštajima još stravičnijih ideja i odnosa, i suptilnim režiserskim tretmanom, koji tek u retkim scenama odstupa od understatementa – pa u njima pažljivo nagomilana paranoja i strepnja dobijaju utoliko jači izraz. Zbog toga, i zbog originalnog pristupa motivu oživelih mrtvaca, kao i unikatno zlokobne eksploatacije atmosferičnih urbanih i ruralnih italijanskih lokacija, Zeder upada u uzak krug kultnih naslova za najveće posvećenike.

(izašlo u niškom časopisu PRESSING)