*(*)
2-
Sigurno
se sećate čuvenog morbidnog slučaja kada su se dvojica upoznali preko internet
četa i našli se oko zajedničke strasti: jedan sanjao da pojede ljudsko meso a
drugi sanjao da bude pojeban pa pojeden, ili tako nešto. Ipak, da podsetim:
„Meiwes, a computer
repairman, was sentenced to 8 1/2 years in prison in 2004 for killing and
eating a man he met through an Internet chat room. Although he killed only one
victim, his crime appeared more perverse than other cases of cannibalism
because his victim made it clear that he wanted to be eaten and even played an
active part in the undertaking.“
Evo
mog osvrta na film nadahnut ovim slučajem.
CANNIBAL
(2007) je druga, inferiornija verzija ove istinite priče. Ako pogledate rivjue
na netu, poneke fraze u njima mogu vas zaintrigirati i navesti da ga pogledate:
" Shakespeare meets
Adrian Lyne"
= najpreteraniji bulšit
unutar neke kritike… ikada!
" I'm disgusted,
chocked and I don't think that I will be able to eat for days, and still I
absolutely hated it. … this shit, this movie just went too far."
= pussy!
" it feels too real - yeah, there is such a thing."
= nemaš ti pojma, bato, šta
je REAL!
" It's too gory, too brutal, too realistic, too homoerotic and too fucked up."
= ehh, kamo sreće!
"some of the scenes in this film will make even the most jaded of viewers queasy"
= Ghoul says: YAWN!
Zapravo, najbliži istini je
opis: "60 minutes of yawns followed by 30 minutes of 'yuck,'"pri čemu
je ovo yuck možda za neku domaćicu
ili slučajnog prolaznika, ali ne i za prosečnog čitaoca ovog bloga!
Kanibal je neujednačen i vulgaran
(in a bad sense), površan pokušaj da se sačini nešto između trash-art-avangarde
jednog Buttgereita (DER TODESKING by way of NEKROMANTIK) i ranog, artsy-fartsy
gay-horrora Ulija Lomela, TENDERNESS OF THE WOLVES (koji je gledljiv, čak
solidan serial killer flick iz ranih '70-ih). Na žalost, počiniteljka ovog
'filma' (inače, Lomelova česta pomoćnica i ko zna šta još u poslednje vreme)
uzima od pomenutih ono najgore: od Butgerejta – slab tajming (tj. mestimičnu
dosadu) i infantilne 'šokove' sa krupnim planovima sakaćenja, kuraca itsl; od
(vintage) Lomela – neutemeljenu pretencioznost i ispraznu kvazi-artističnost.
Film je, srećom, lišen
dijaloga skoro u potpunosti: 'srećom', jer ono malo što ima, kao da je
prepisano iz gej vikend-romana (ako takvo što postoji). Ti nivoi ispraznosti i
patetike ne mogu se zamisliti.
Kasting je užasan, likovima
nedostaje i minimum screen presence-a: ne kažem harizme, don't get me wrong, ne
tražim Kanibala Lektera ovde; ali tražim da čovek opsednut jedenjem ljudskog
mesa, i njegov dobrovoljni partner u tome, ne izgledaju kao prozaični
čovečuljci slučajno pokupljeni na ulici. Što je još gore, glasovi koji ih
dabuju na engleski su neopisivo tragikomični: naročito sâm ćelavi kanibal sa
malo 'bradice' ispod usne, koji govori nekim smešnim prigušeno-piskutavim
glasom.
Realističnost?
Give me a break!
Uvodne scene imaju
'documentary feel' utoliko što su snimljene u natural light & environment,
na ulicama, parkovima i u kafićima, ali kad ova dvojica dođu u kanibalovo
leglo, banalno uslikana dnevna soba alternira sa 'stilizovanom' kanibalskom, u
kojoj ogromne količine izmaglice (bez dijegetskog opravdanja: otkud ona sad u
sobi?) čine difuznim svetlo i podsećaju na neki video-spot iz 80ih.
Gluma je smešna, chemistry
između ovih nepostojeći, body language trapav, a nepotrebne nenamerno komične
situacije dodatno potkopavaju ugođaj (molim vas: čemu služi scena u kojoj se
njih dvojica, potpuno goli, zabavljaju boćanjem na travi, ili tako nečim
bezveznim?).
Obojica su upadljivo ružni
i odbojni, dežmekasti i dlakavi, i brojne scene matter-of-fact golotinje su
nepotrebne u toj meri, toj blizini i iz tih uglova. No, dobro to: nešto se mora
i podneti da bismo došli do onog glavnog – klanja!
To je barem, ako je
verovati internet moronima, odrađeno za desetku!
Ili ne?
Ne, rekoh već.
Zapravo, da budem iskren,
sama kastracija je urađena iznenađujuće uverljivo: najduža je i najexplicitnija
koju sam ikada na filmu video. Ono što su čak i najprljaviji italo kanibali
kidali ili sekli za 3-5 sekundi, ovde se polagano tranžira bar minut, u krupnom
planu, vrlo ubedljivo.
Na žalost, ostatak
tranžiranja je vulgarno jadan u svojim krupnim planovima na GLATKI SVINJSKI LEŠ
koji bi da nas ubede da pripadaju DLAKAVOM LJUDSKOM TELU u širokom planu;
beskrajni minuti vađenja creva i iznutrica iz te svinje lišeni su bilo kakve
zanimljivosti – ili ubedljivosti. Snimljeni su sa svom suptilnošću poznog,
dementnog Fulčija, ali bez dobrih efekata koje je barem imao za većinu tih
filmova (sa hajlajtovima sabranim u CAT IN THE BRAIN): obična svinja iz
kasapnice odradila je posao. Pun intended, jer reklo bi se da je svinja i
režirala.
Čitav ovaj ordeal lišen je
bilo kakvog smisla ili poente: nema tu ni butgerejtovskog melanholičnog
egzistencijalističkog vajkanja nad zatvorom od mesa i organskim determinizmom i
smrtnošću čoveka, ni implicitne društvene kritike iz NEŽNOSTI VUKOVA, ni
psihološkog uvida u ljude koji su se odlučili na ovako extremne radnje (potonje
je 'objašnjeno' u prologu u kome baba klincu čita 'Ivicu i Maricu' dok puž
-umakao iz AENIGME- gmiže po stranici knjige)…
Ništa, gola rekonstrukcija
ispričana najbanalnijim nefilmskim jezikom, milion milja od donekle sličnog
švapskog (tj. austrijskog) low-on-dialogue non-judgemental harrowing-accounta
kakav je remek-delo ANGST,
u kome je egzekucija prvorazredna. Jok. Prizemnost pristupa ove režiserke ne
pruža nam nikakav nivo užitka ili involvementa u bilo čemu; naprotiv, njena
trapavost ostavlja bezbroj prilika za podsmeh, te je zato – ako uprkos svemu
rešite da ovo gledate – preporučljivo da budete u društvu s nekim ko ima smisla
za humor.
Ne gledati ako vam se gade:
-ružni goli sredovečni
muškarci, njihovo vaćarenje i malo slabo simuliranog 'sexa' između njih;
-explicitna kastracija;
-lizanje patrljka odsečenog
penisa;
-pišanje, u čašu, iz
rečenog patrljka;
-brizganje proliva iz
dlakave guzice 'mrtvaca': prvo sam mislio da je to inspirisano epizodom SOUTH
PARKA u kojoj Chef umire, ali onda ispade da 'leš' tada još nije ni bio mrtav,
pa ne shvatam poentu tog zaista unikatnog prizora;
-svinjske iznutrice;
-puževi.
Gledati:
-ako vam ovo gore zvuči privlačno;
-ako vam ovo gore zvuči privlačno;
-ako hoćete da budete
popularni na žurkama, slavama i u crkvi hvalisanjem: "Znaš onog ludog Švabu
koji je pre par godina pojeo nekog lika koga je našao preko interent foruma? E,
gledao sam film o tome!"…
-ako ne verujete Ghoulu.
PS: Počinitelj ovoga, Marian
Dora, specijalizovao se za gadniće najgadnije sorte, pa ako vas zanima žešća
patologija, splatter, nihilizam, beznađe, ubijanje životinja (stvarno) i ljudi
(glumljeno), možete da overite i ostatak njegovog opusa. Da samo ne traje 2,5
sata, možda bih dao šansu njegovom Melancholie der Engel (The
Angels’ Melancholia, 2009), ali ovako – ne znam…
