PRINCE OF DARKNESS (1987)

***

3+ 

            Odmah da kažem: Karpenterov PRINC TAME (kod nas u bioskopima igrao kao KNEZ TAME) jedan je sjajan, i istovremeno, izrazito imbecilan film. Baš kao što na tematskom planu oličava borbu svetla i tame, tako i on sam, od početka do kraja, otelotvorava borbu pameti i retardacije, prave strave i čistog kretenizma, zlokobnosti i nenamerne groteske, užasa i kretenoidne (slučajne?) komedije. To je proverbijalna čaša ispunjena do pola: neizlečivi Karpenterofili tu čašu vide kao punu do vrha, a neki ga čak proglašavaju i njegovim najboljim filmom (!!!); oni što ne vole horor ili imaju neke druge probleme smatraju ga čistom budalaštinom ili čak opasnom podmetačinom, kao npr. kontroverzni intelektualac, Dragoslav Bokan (pogledajte njegov tradicionalističko-ortodoksni "rivju" OVDE).

            Istina je, avaj, negde oko sredine. PRINC TAME je krnje remek-delo, suviše ozbiljno oštećeno na previše mesta da bi se svrstavalo u rang čistih remek-dela u pravom, punom smislu reči, kao što su to masterpisovi bez ikakve zamerke (HALLOWEEN i THE THING). O njima sam već ovde dovoljno pisao –klikni na linkove!- pa da se ne ponavljam: to su čiste petice, direktno diranje pravo u Ghoul-spot, i tu ni najvećoj cepidlaki nema šta da smeta: sve na svom mestu, čisto savršenstvo itd. Nažalost, PRINC je veoma, veoma daleko od savršenog filma. Ja sam pokušao da ga objektivno, ali kritički sagledam u poglavlju moje knjige FAUSTOVSKI EKRAN. Nažalost, u štampu je otišla verzija te studije kraća za oko trećinu napisanog materijala, tako da to poglavlje niste mogli videti (osim šačice čitalaca jednog EMITORA). Niste mogli ni mnoga druga, ali kad smo već kod toga, postoji interes jednog izdavača da se uradi potpuna, uncut verzija te knjige, sa dopunama, i u luksuznom obliku, s obiljem slika itd.

Dok se to ne desi, u donjem tekstu –blogerskom, a ne iz knjige – bavim se onom praznom polovinom čaše i raspravljam sa nekritičkim (ili kratkovidim) bespogovornim braniocima lika i dela Džona Karpentera i ovog njegovog grešnog, vrlo grešnog filmića...

 

Evo rivjua zasnovanog na repriznom gledanju DVD-u PRINCA TAME koji sadrži i audio commentary by Carpenter + Peter Jason! Karpenterovi komentari su uvek zabavni za slušanje, zato sam i pohitao da čujem šta ima da kaže u odbranu ovog ostvarenja prema kome ne gajim preteranu ljubav. Blago rečeno. Zapravo, reći ću da je za jedan LOŠ film, ovo je sasvim DOBAR film! To jest, koliko je jezivo loš, on uprkos tome, uspeva da donekle bude i prilično dobar.

Da se razumemo, ja Karpentera veoma volim: on je JEDINI horor reditelj koji je od mene ikada dobio čak DVE PETICE (HALLOWEEN + THE THING): to je uspeh kojim se ne mogu pohvaliti ni Kronenberg, ni Krejven, ni Romero, ni Arđento (koji, zapravo, nema nijednu: i SUSPIRIJA i DEEP RED i INFERNO su četvorke). Dakle, da kažem to decidirano, on je reditelj koji je čak dva puta, po meni, potpisao savršena horor remek-dela. Čak dvaput je pogodio sam centar mete, odnosno moj G-spot. To je MNOGO. 

Ali, istovremeno, moram reći da –i pored toga– taj isti čovek uspeva da me iznervira svojim preterano opuštenim i bezbrižnim pristupom žanru; pristupom koji je strašno simplifikatorski, površan, nepromišljen (u idejnom smislu: ne govorim sada o tehnici izrade), primitivan, sirov. U pozadini svega je izraziti B-movie mentality! Kako je jedna takva sirovina uspela čak dva puta da ubode jack pot, a jedan sofisticirani genije poput Kronenberga samo jednom (za THE FLY) – jedna je od misterija života, koje čak i imaju neko svoje rešenje. Recimo da je Kronenberg eksperimentisao sa stvarima koje niko drugi nije nikada ni pokušao, pa čak i kad nije sasvim uspevao, ono što je postizao, sa svojim četvorkama, respektabilnije je od Karpenterovih simple-minded petica. Donekle. Mada, stvari su složenije...

            Nego, DVD komentar. Zabavan je veoma, smejao sam se nekoliko puta. Isprva mi se nije sviđalo što je Piter Džejson tu, mislio sam: šta će bre ovaj ovde, jaka mi faca, epizodista u filmu, neprimetan, o čemu će pa on da priča, pustite Karpentera samog! Međutim, ispade da je to odlična ideja. Pre svega, zato što je Karpenter mrcina koju boli patka za bilo šta, pa i za svoje filmove: on je pola stvari pozaboravljao, i sa samog snimanja, i iz scenarija. On se uopšte ne seća nekih ključnih stvari iz svog scenarija, kako i zašto i odakle neke stvari u njemu, i Džejson ga stalno podseća i (razumno i tačno!) objašnjava šta je K. hteo da kaže ovim ili onim rešenjem! Takođe, Džejson ispade vrlo duševan čovek, sasvim na nivou Karpentera, pa i više, i njegove pošalice bitno su razmrdale i smešljivijim učinile slušanje ovog komentara.

U ovoj priči malo se toga novog može saznati o samom filmu, jer Karpentera ne zanima ni filozofija ni ideje ni šta je pisac 'teo da kaže, ni otkud mu ta priča i likovi; umesto toga, srećni smo kad, svakih 20-ak minuta, prokomentariše kako je snimio ovu ili onu scenu, i koji su problemi bili involvirani tijekom toga. Sasvim predvidivo, sva ta žvaka sa kvantnom fizikom i mistikom i starim spisima i tahjonima i metafizikom bačena je kroz prozor Karpenterovim komentarom: "It's all mumbo-jumbo. It's a horror movie!" Pritom je ovo 'horror' izgovoreno sa blagim samopodrazumevajućim prezirom, kao: pa naravno da je scenario sranje, ovo je jebeni horor, šta očekujete, Bergmana? Psihologiju? Vilozoviju? Mistiku? 

I ne samo što je sve to mambo-džambo, nego je na mnogo mesta više nego očigledno da Karpenter uopšte nije imao jasan koncept o zapletu, i silama koje ga pokreću, ni o zakonitostima vezanim za njih, nego je ubacivao fore i fazone kako mu koji padao na um, zato što deluju cool, jer su mu se učinili OK, a ne zato što na bilo koji koherentan način doprinose celini. Npr: zabavno je bilo otkriti da je onaj znak koji izrasta iz modrice 'izabrane' devojke Karpenter pozajmio sa omota albuma BLUE OYSTER CULTA. Znate, onaj krst sa donjim krakom u obliku 'udice'. Pita ga Džejson: "I, šta ti znači taj znak?" A Karpenter kaže: "Jebem li ga, izgledao mi zanimljivo pa sam ga turio."

I ta "opuštenost", to "baš me briga", to "ma zajebi filozofiju, ovo je samo bezvezni horor" u filmu se jasno vidi, i to mi i dalje, i posle ovog gledanja, smeta.

PRINC TAME je načas zakoračio ka nečem vrednom i kvalitetnom, pošao je od moćno jezive i stravične premise, a onda je sve to degradirao u još jednu dosadnu varijaciju na 'siege movie', sa gomilom bezličnih i antipatičnih likova koji se jure po hodnicima i ponašaju kao dileje iako su, maltene, rocket scientists, odnosno fizičari i astronomi i koješta visokoumno! Njima se, prema kraju, dešavaju neke sve dosadnije i sve gluplje i sve ne-jezivije stvari, pri čemu se brzim tempom i glasnom muzikom pokušava nadomestiti NEDOSTATAK PRAVIH DEŠAVANJA I PRAVE KULMINACIJE. Štaviše, spreman sam da potpišem da je izuzetan skor (od Karpenterovih, drugi je samo u odnosu na onaj za ASSAULT ON PRECINCT 13) ovde napadno unapredio inače sasvim drugorazredan film.

Može reći da su jedine natprosečne stvari u PRINCU TAME sledeće:

1.   kamera Gerija B. Kiba;

2.   Karpenterova muzika, i

3.   gluma Donalda Plezensa (ili, bolje reći, pojava, pošto tu nema baš mnogo od "karaktera" ili glume u uobičajenom smislu – Plezens je ovde ready made kopipejstovan iz svoje dotad već odavno izgrađene persone jezivog čikice koji se bori protiv Zla)

            Ta tri faktora nisu dovoljna za ODLIČAN film, ali jesu dovoljna za solidno, delimično iskupljenje vulgarno trećerazrednog scenarija. Naravno, ja sam u manjini sa ovim stavom. Ogromna većina horor fanova smatra PRINCA TAME jednim od najboljih horora ikada snimljenih. Ja to ne mogu, iz gorenavedenih razloga, kao i zbog nekih još konkretnije navedenih dole, u odgovorima na hvalospeve PRINCU od strane nekih njegovih podanika.

            Recimo, neki govore o "besprekorno artikulisanoj formi", a ja kažem: ako želiš BESPREKORNO artikulisanu formu, gledaj HALLOWEEN, koji je JEDINI Karpenterov film na koji se ta tvrdnja može primeniti u potpunosti (i, uz vrlo malu rezervu, na THE THING). Zbog toga bi se HALLOWEEN morao izučavati u SVAKOJ školi – i pritom ne mislim samo filmskoj, nego u svakoj gimnaziji, umesto TIHOG DONA, recimo, ili tako neke bespotrebne smaračine kojom gnjave đecu.  

U PRINCU forma nije besprekorna. To se vidi i u sledećem:

Pojedini hvale "mizanscen" i kažu da "obratite pažnju kako Karpenter ingeniozno orkestrira veliki broj aktera u istim scenama, u malom i skučenom prostoru, i koliko sve to izgleda jasno, koliko se ima osećaj prostorne orijentacije..." Na to ja kažem: ma jok, grešite. Navešću samo JEDAN primer, od desetak mogućih: pogledajte samo scenu u kojoj Džejson ugane rame pokušavajući da razvali vrata – u prvom kadru on, zajedno s još dvojicom udara u ta vrata. Onda rez na spoljnu stranu, pa nazad – i u drugom kadru NJEGA UOPŠTE NEMA, ni na samim vratima ni u njihovoj blizini! Ili kasnije, kad postane 'opsednut' – i NE URADI NIŠTA! Karpenter kao da je zaboravio na njega: pa oni se čak i šale na tu temu tokom komentara, ko je gledao/slušao! Kaže P. Dž. "A gde sam ja za sve ovo vreme dok se ovi ovde deru i probijaju kroz zidove?' a Karpenter će: 'Sigurno si otišao na partiju golfa u Malibu!' Kakva crna jasnoća, kakva prostorna orijentacija? 

Ovo je film u kome osobe zadužene za kompjutere nestaju, a to niko ne primećuje niti reaguje! Kompjuteri rade sami od sebe, niko se ne uzbuđuje zbog toga! Neki likovi ceo film statiraju u pozadini (onaj jedan sa tupim licem i bujnim 1980s frizom, ne znam da li ima dve replike u celom filmu, uopšte ne znam šta će tu i čemu služi, sem da pravi gužvu u ionako prenatrpanom filmu (natrpanom i likovima, i događajima, i idejama...). Kakva crna orijentacija, to je HAOS a ne sistem!

Pogledajte samo onog smešnog matorog Kineza, Wonga, kako trčka okolo NE RADEĆI NIŠTA PRITOM! A i kad radi – on radi: šta? PRSKA OPSEDNUTE JEBENIM GAZIRANIM SOKOM 

dok mu saučesnici to isto oličenje ZLA (!) treskaju po glavi i ramenima JEBENIM CIGLAMA! Pa, ko bre ovde koga zajebava? Jel to treba da bude napeto? Jezivo? Strašno? 

Jel to ta "besprekorno artikulisana forma"? To li je taj "jedan od najstrašnijih horora ikada snimljenih"?! Meni to sve deluje kao neoprostivo iskliznuće u tonu, imbecilna trešerska sprdačina koja dolazi niotkuda u naizgled "ozbiljnom" filmu!

Isto kao i iritirajuće neduhoviti comic relief Azijat koji, usred "napete" scene, priča bezvezni vic dvema opsednutim curama koje, iako u sebi već nose moći jebenog PRINCA TAME, tu moć iskazuju samo tako što telekinezom pomeraju krevetac koji bi i trogodišnje dete moglo, i što učine da vrata azijatovog klozeta NAPRSNU! Pazite: ta vrata se ne rasprsnu u paramparčad, ne odlete sve do golf terena na Malibuu da u tintaru strefe nestalog P. Džejsona – ne! Ona samo malo naprsnu, kao da se neki debeljko naslonio na njih. The power of THE PRINCE OF DARKNESS compels you! Pa ova bedna i ništavna ljucka bića brže uspeju da probiju ZID (nekih 20 minuta im treba za tu radnju! Ej, 20 minuta u filmu koji nam, kao, govori o PRINCU TAME!) a za tih istih 20 minuta "napetosti" ove dve ŠMIZLE TAME ne mogu da svojim telekinetičkim moćima probiju jedna bedasta drvena vratanca! Pa izem ti tu "besprekorno artikulisanu formu" – to je prosta lenjost, tipičan pozni-Carpenter boli-me-kurac fazon!

            Neki podanici ovog PRINCA čak govore o nekakvim "emotivnim rezultatima" ovog filma! A ja ću na to: ama koja emocija se postiže sa onim tupavim smešnim BRKOM - 'de ga nađe i zašto ga stavi za glavnu ulogu?! Nikad bezličnijeg i mrtvijeg lika ne videh u glavnoj ulozi nekog respektabilnog horora.  

A njemu pripomaže ona ljupka, ali jednako bezlična i neharizmatična cura čija finalna ŽRTVA nema nikakvu težinu jer nju kao i njega nismo uspeli ni da upoznamo kao ljudska bića, budući da je Karpenter bio suviše preokupiran balansiranjem gomile bezličnih, imbecilnih "likova" (bolje reći: statista) koji se gube i nalaze po hodnicima kao horda hormonima zaslepljenih retardiranih tinejdžera, a ne kao nekakvi rocket scientists koji nagvaždaju o mikro-česticama, paralelnim univerzumima, metafizici i atomskoj fizici!

Voleo bih da mi neki od fanova objasni šta nalazi "genijalnim" u ovim i ovakvim likovima? Plezens i Vong nisu čak ni autohtoni likovi iz ovog filma: Plezens reprizira svoje zloslutne nagoveštaje iz HALLOWEENA a Wong je neznatno "našminkan" u odnosu na VELIKU GUŽVU U KINESKOJ ČETVRTI… i jedino se svojim fizičkim atributima razlikuju od bilo koga drugog. Šta se dešava u njihovim glavama? Da li Plezens zna nešto više, i to krije? Kako Vong reaguje na susret sa PRINCOM TAME? Da li ti ljudi uopšte zaslužuju da se nazovu 'LIKOVIMA' – a nekmoli "genijalnim"?! Po čemu? Ko su uopšte ti ljudi?

Što se tiče "fizionomija" aktera, mislim da je PRINC TAME jedan od najgore kastovanih filmova u istoriji dobrih loših filmova! Od "glavnih" pa do epizodista, to je živi užas od antipatičnih faca i neharizmatičnih, bledih, nikakvih fizionomija! Sve mi je postalo jasno kad je Karpenter u komentaru priznao da je osoba zaslužna za kasting zapravo ona "bag lady" s početka, ona uličarka sa crvima u plastičnoj čaši. PRINC TAME zaista i izgleda kao da ga je kastovala neka štrokava, neokupana, smrdljiva, crvljiva uličarka koja nema pojma o filmu! Koji "kostimi" bre, bezlične dreške koje je svako od njih doneo od kuće!

            Neki se pale na ideju i inscenaciju "ogledala u vidu dimenzioportala", ali to može da fascinira samo one kojima su jedini izvor filmskog obrazovanja šugavi B i C flikovi: oni nešto verziraniji svakako znaju Koktoovu KRV PESNIKA, snimljenu 50-ak godina pre Karpenterovog "dimenzioportala", i to sa mnogo efektnijim i poetičnijim scenama ulaska u ogledalo i izlaska iz njega!

            Treba naći snage i poštenja pa priznati: Karpenter je jedan solidan zanatlija koji je, dok je bio mlad i ljut, pravio neke ljute i beskompromisne i žestoke žanrovske filmove koji su snagom ubeđenja i efektnim ONE-NOTE tonom i solidnom egzekucijom uspevali da zabašure odsustvo sadržaja, ili mestimično da izblefiraju postojanje nečeg nalik tome (u BEKSTVU i u STVORU). Onda se on smorio, digao ruke od svega (otprilike posle komercijalne propasti STVORA) tako da je, od 1982. pa nadalje, on jedan cinični, razočarani, jedva-zainteresovani HACK, jedan odradek koji je iz svojih filmova isključio i "ono malo duše" koja je krasila dotadašnje filmove, i počeo da ili reciklira samog sebe ili (neuspešno!) da beslovesno tezgari (VELIKO SRANJE U MALOJ KINI? NEVIDLJIVI ČOVEK? SELO PROKLETIH?).

PRINC je pretposlednji veći trzaj u lešini nekadašnjeg Karpentera. U drugoj polovini filma očiti su jasni znakovi rigor mortisa u telu ovog nekad bitnog reditelja. Ne pomažu mu mnogo čak ni mnogohvaljena atmosfera i "apokaliptični ton": moja ključna zamerka je baš to što je apokaliptični ton odlično UVEO u prvoj polovini filma, a onda ga, u drugoj polovini, totalno DEGRADIRAO I BANALIZOVAO onim zaista neoprostivim, imbecilnim, vulgarnim, nenadahnutim, nenamerno (?) grotesknim i komičnim i ne-strašnim scenama jurnjave po hodnicima i špric-mi špric-mi 'akcije'! 

U tom smislu, ja i dalje potpuno podržavam mudre reči Rodžera Ibera, koji češće ume da omaši kad piše o hororima nego da potrefi, i ja se s njim često ne slažem, i mrzim ga iz milion razloga, ali sam dovoljno pošten da priznam kad mu se desi da potrefi, a kod PRINCA je pogodio bikovo oko kad je napisao:

" …but then the movie suddenly turned simplistic, and the evil Sleeper turned into a dud. Let's face it. When a movie promises us the Prince of Darkness, we expect more than a green thing in a tube that sprays fluids into people's mouths, turning them into zombies who stand around for most of the movie looking like they can't remember which bus to take. When we're threatened with Armageddon, we expect more than people hitting each other over the head with two-by-fours.

And when the characters are all introduced as "competent physicists in your own right, even if you don't have doctorates," we don't expect them to make the most common mistake of all horror movie characters, which is to wander off alone and present themselves as the entity's next victim. (…) Instead, the movie degenerated into a bunch of people chasing each other up and down a hallway while the soundtrack went berserk. Call me an optimist, but I believe Absolute Evil should somehow be worse than that."

Koliko god ja privatno ne voleo Ibera, poštenje mi nalaže da izjavim i potpišem kako, što se mene tiče, ove primedbe POGAĐAJU SUŠTINU POLOVIČNOSTI OVOG OZBILJNO OKRNJENOG MASTERPISA!

A najtužnije je sledeće: 1) Karpenter danas može samo da sanja da ikada više dobaci čak i do ovog nivoa; i 2) horor je u međuvremenu toliko propao da se, u poređenju s današnjim predstavnicima žanra, PRINC TAME ukazuje kao pravi pravcati mesija iz druge dimenzije, iako je u vreme kada se pojavio delovao samo kao jedan jedva natprosečni hororčić koji se previše bezobrazno vadi na izvanredan skor tamo gde filmski uglavnom ne uspeva da postigne stravu kojoj teži.