Grossman 2014 (5. deo) – Hudi i ostali mački

U petak, 18. jula, žrtvovao sam organizovani odlazak na bazen, i to mi nije teško palo, jer niti plivam niti volim bazene, ali mi je zato teško palo naknadno saznanje da se i tamo služio gulaš. Ovo se, kako vidim, polagano pretvara u festival filma, vina i gulaša – i ja nemam ništa protiv ovakvog razvoja stvari!

Bila je to žrtva koju sam podneo kao član žirija – naime, zbog tehničkih problema prethodne večeri nije bio prikazan mađarski film HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014) a pošto je delovao veoma obećavajuće, nije mi teško palo da posle doručka u hotelu odem do bioskopa i odgledam ga u vanrednom terminu, u rano popodne (13h!). Olakšavajuća okolnost je to što se ispostavilo da je BOŽANSTVENA SMENA najbolji film festivala (vidi moj rivju).

Pre svega toga, umesto brčkanja i ghoulašenja, u podne sam uradio intervju s Tilom Klajnertom, rediteljem filma DER SAMURAI (2014) a on mi se kasnije pridružio u bioskopu na projekciji filma INDIANA JONES AND THE TEMPLE OF DOOM pa smo ga zajedno, sa velikim uživanjem, uz mnogo smeha i komentara, odgledali sa 35mm trake! Kao zakleti mrzilac Spilburgera, ja sam taj film zaobišao u bioskopima, onih dana, i pogledao ga tek znatno kasnije, na TV-u. Ovom prilikom dao sam mu novu šansu – i on ju je itekako iskoristio. Egzaltaciju ovim filmom izručiću uskoro u zaseban tekst.

Posle ovog spektakularnog double bill-a bacio sam se u kraću popodnevnu dremku kako bih bio svež i čio za Master class koji sam uveče imao da vodim sa Đorđem Kadijevićem na trgu. Ono što mi naročito cepa srce jeste to što sam, uvek odgovoran, uvek pouzdan i profesionalan, zbog toga odlučio (ne bez žaljenja) da preskočim i drugu organizovanu konzumaciju vina u natjecanju za nagrade; prvu konzumaciju preskočio sam jer se delom poklapala s mojom promocijom ZAVODNIKA a delom s početkom MAMULE. Neučestvovanje na ovim konzumacijama jedina je krupnija senka i kajanje koje nosim sa ovogodišnjeg, otherwise odličnog, festivala. No, šta se tu može – trezan i lucidan otišao sam na javni razgovor s Kadijom (foto izveštaj + audio snimak toga imate OVDE) a kada se to sve završilo kako je jedino i moglo, s gromoglasnim uspehom, požurio sam da bar delom nadoknadim propušteno i napijem se...

...Ipak nisam bio pijan ni približno kao jedan mortus zateturani član žirija (koga neću imenovati – ali čisto da se zna da to NIJE bio Slovenac!) tokom večernjeg većanja koje je bilo pomalo naporno, delom zbog ovog pijanog, delom zbog njegovog militantnog nedopadanja prema SAMURAJU (koji je Slovencu bio najbolji), delom zbog pohotljive zaljubljenosti tog starkelje u sirene iz MAMULE (zajedno sa "all that S&M stuff in there...") ali sam, uz malo čvrste ruke i suzdržane, učtive ali stroge kontrole ono što je moglo da se pretvori u beskonačno repetitivno brbljanje do zore presekao i na papir stavio glasove nas trojice, tako da smo do nekakvih rezultata ipak došli, uz ogradu da ćemo ih korigovati sutra popodne u finalnoj sesiji, nakon što odgledamo i Mađara (koji je na kraju dobio naše glasove za najbolji film).

Poslednjeg dana festivala, u subotu 19. jula, razmahala se Subverzivna berza – odnosno mini sajam raznih đinđuva i tričarija, polovnih CD-a i ploča, nešto malo alternativnih knjiških (da ne kažem – fotokopiranih) izdanja itsl. Tu je svoje mesto našao i GHOUL SHOP, sa ZAVODNICIMA, NEKRONOMIKONIMA, filmskim posterima, originalnim DVD-ima i tako time – čisto da malo podignem nivo ovog dešavanja i popravim mu prosek, u smislu ponude koja je zaista vezana za festivalska, žanrovska dešavanja.

I to je prošlo sasvim solidno, barem na mom štandu: istina, na jednom ovakvom festivalu očekivalo bi se i još više fanova ovakvih knjiga i filmova, i još bolji biznis – ali ajde, ovo je bila tek prva godina, i uprkos svemu zaradio sam određenu količinu deviza, tako da neću da kukam. Naročito zato što su ljupke volonterke stajale na štandu nekoliko sati, na užarenom suncu, dok sam ja tu proveo oko pola sata, kada je najviše biznisa i ostvareno.

Završna ceremonija i dodela nagrada ove godine nije imala uvertiru u vidu vinskog posluženja (kriza? u Sloveniji?! u EU?!!), ali je zato samo dešavanje bilo lišeno nepotrebnog kićenja, scenografije i ekstravagancije (kao npr. one godine kad je bio Kristofer Li) a kamoli preteranog blebetanja. Bilo je odmereno i kulturno, taman kako treba.

Sedeo sam pored Kadije i video da se nije meškoljio niti gunđao – štaviše, kada je došao red da izađe na pozornicu, on je, kako to samo on ume, na licu mesta improvizovao jedan dirljiv i duševan kraći govor, pravo iz srca, i pobrao je salve aplauza. Bilo je očigledno da mu je iskreno drago što je ovde, i što i na ovaj način dobija priznanje, makar i sa zakašnjenjem, i daleko od Srbije – iako je on i ovog puta ponovio pomalo jeretički, ali njemu se može: da i Sloveniju doživljava kao svoj dom podjednako kao i Srbiju.

I publika, i mediji, i gosti – svi su mu jeli iz ruke, i bilo je to okrepljujuće videti, naročito nekome ko zna u kako neveselom stanju se on inače nalazi već skoro dve godine. On je, potom, otišao na trg da proveri kakvog je kvaliteta kopija SVETOG MESTA koja je išla sa DVD-a: naime, prekasno je sročen ovaj deo programa a da bi se zaobišle sve gnjavatorske procedure sa YU Kinotekom oko dobijanja 35mm kopije koje uključuju i mesec dana čekanja na odobrenje ministra kulture da odobri izlazak kopije filmske trake iz zemlje da bi išla na festival!

Usledio je afterparty – ali ja sam pre njega mudro ipak otišao u hotel na večeru jer sam upozoren da nas posle toga čekaju neke skromnije grickalice i sendvičići i pizzice. Bio je to mudar potez, iako je i after-posluženje bilo sasvim OK, kao i vino.

Tom prilikom je Arpad Slančik festivalu poklonio svoj najnoviji uradak, mini-skulpturu - kažem mini samo u poređenju sa full-body egzibicijama kakve je inače ovde izložio – izrađenu na licu mesta, u Ljutomeru, tokom trajanja festivala.

Ovaj spoj ljudske glave i vodenice za meso izazvao je adekvatnu pažnju okupljenih, kao i isprobavanje toga da li mašinerija radi.

I Kadiji se to očigledno dopalo, kao i druge Slančikove skulpture – čuo sam ga kako hvali njihovu materijalnost, telesnost, opipljivost, taktilnost, fakturu... Eto, sad kad su Grosmanovci dobili ovu divnu vodenicu za meso, od sledeće godine mogu da organizuju festival filma, vina, gulaša, pljeskavica i ćevapčića. Šta je festival ako se stalno ne razvija u novim pravcima?!

To veče sam se maksimalno potrudio da nadoknadim propušteno prethodnih dana, kako u vinu tako i u zezanju s Markom i Tomažem, tako da finalni skor nije bio tako loš, kao ni oproštajni paketić koji su mi spremili u znak zahvalnosti za svu pomoć i saradnju na festivalu i oko njega.

Narednog dana, u nedelju 20. jula, valjalo je krenuti nazad – "zaaa Beeeeograd" – ali ne s firmom Krstić, nego novim, dobrim, brzim autom kojega obezbeđuju domaćini. Elem, Kadija se hvalio da ga je spec. vozač dovezao iz Bg do Slovenije za oko 4 sata pa sam rešio da to proverim, i umesto sa Bekvalcem (koji je planirao da nazad krene kasnije tog dana) nazad odem ranije, tim bržim autom koji je vozio Kadiju. Istina, u zadnji čas su se u to vozilo udenule dve šmizle iz beogradskog Doma omladine koje su, inače, tu bile u gostima; ni na koji način nisu učestvovale u programu. Njima nije baš bilo po volji i moje prisustvo, na koje nisu računale, jer bilo nas je troje na zadnjem sedištu, a najnesrećija je bila cura koja je imala da sedi na sredini. Ipak, na njihove uzdahe i gunđanje nisam se obazirao: nakon kratke ali odlučne replike da sam ja deo paketa sa Kadijom, te mi je mesto tu, i da ne znam otkud sad one tu i šta uopšte hoće, nisam se dalje upuštao ni u kakav razgovor sa njima, i u potpunom miru i tišini (ako ne računam mozgoubijajući pop mjuzak sa radija) glatko smo se dovezli u Beograd, sa minimalnim zadržavanjem na granici sa Srbijom.

I tako je, eto, okončana prva faza ovog mog radnog, plaćenog letovanja (po principu Business + Pleasure). U Beograd sam otišao da malo dođem sebi od pet dana na Grosmanu i da ostavim deo prtljaga koji mi neće uskoro trebati. Proveo sam jednu noć kod Kadije, jedno pre-popodne kod Piševa i drugo veče-noć kod Ace Radivojevića a već u utorak me je čekao put na drugi inostrani festival: Kratkofil u Banjaluci. Slikoviti izveštaj i otuda sledi, uskoro...