Prošlo je pola godine od prva dva dela mog
izveštaja o poseti selu Zarožje u
zapadnoj Srbiji (blizu Valjeva), gde sam obišao vodenicu Save Savanovića i još
neke okolne relevantne lokacije. To znači da je sada pravo vreme da okočam ovaj
putopis sa još nekoliko impresija i ekskluzivnih fotki (na koje je mudro kliknuti za detaljnije osmatranje)!
Za one koji su
se kasnije uključili u naš program, 1. deo ovog horor-putopisa je OVDE,
za razliku od 2. dela "Serbian gothica", koji možete nači samo i
jedino OVDE.
U njima sam se bavio hajlajtom Zarožja – vodenicom i legendom o Savi. A sad,
vreme je za nešto što se još ređe viđa, a dovoljno je slikovito da bi moglo
biti zabavno čitaocima ovog bloga.
Za razliku od
"Savine" vodenice, koja je danas tek jadna ruina, ruševina sklona
padu (vidi slike u prethodnim
izveštajima!), u Zarožju nas je naš ljubazni domaćin i vodič, čika Slobodan,
odveo i do jedne vodenice malko bliže selu, koja je manje izolovana, pa stoga cela
celcata, i kako izgleda – funkcionalna.
Što bi nas pa
ona zanimala, ako nema veze sa vampirima? Pa, eto, iz najmanje dva razloga. Kao
prvo, radi compare & contrast
efekta, da vidimo za promenu i jednu čitavu
vodenicu, sposobnu za rad (kao npr. u LEPTIRICI!)
– a koja nije, recimo, preobražena u nekakav etno-ukras ili kafanu (kao,
recimo, ona koju sam svojevremeno posetio u Petnici, blizu azila za pametnu
decu).
Pored toga,
prilikom posete ove relativno očuvane, saznali smo jednu zabavnu malu tajnu:
naime, u blizini postoji i treća vodenica, i upravo je ta treća glumila
"Savinu" kada je pre par godina čuveni Jovan Memedović navodno čekao vampire celu noć. Ako vam je to
poziranje promaklo, evo dva linka u kojima ovaj glumi da junački iščekuje
vampire, OVDE, a vala
evo još malo i OVDE. "Slobodno recite da je Jovan Memedović stavio glavu u torbu kako bi
otkrio da li vampiri postoje, i prespavao u vodenici Save Savanovića",
rekao je Memedović agenciji Beta.
Šteta samo
što, kako od meštana čujem, Memedović svoj
show uopšte nije snimio u "Savinoj" vodenici. Tačnije rečeno, enterijeri (noćobdisanje) su snimljeni u drugoj! Štaviše, nije ni sedeo tamo "cele
noći", kao što tvrdi, nego samo sat-dva, koliko mu je trebalo da usnimi
materijal za show. Ah, how the mighty
have fallen... Čak i onaj krembil "Medo Brundo" Amidža je ostao
do mrklog mraka (istog dana kada smo se mi zadesili u Zarožju!) da se krevelji
za svoj Retard-Show ispred prave
pravcate Savine ruine...
Domaćin nam je
pokazao i staru crkvicu – istina, obnovljenu, sveže okrečenu, pa ne izgleda
dovoljno rural gothic za naročito
slikovite fotke, ali za seljane valjda služi svrsi – mada imaju i veću i lepšu (i
običniju) nešto iznad sela.
Kraj ovog
crkvuljka pažnju mi privukoše dva pradrevna groba – možda čak iz Savinog doba,
ili starija, teško je reći, jer sem urezanih krstova nema nikakvih drugih
natpisa. Tu bi valjda trebalo da počivaju kosti nekih popova, ili tako nekih
crkvenjačkih glavešina. Svejedno, ja sam sve vreme na pameti imao Lavkraftovu ghoulish
priču "Gonič" (The Hound)...
A to nije bilo
sve: na pomen domaćina da se odmah tu blizu nalazi i prastaro groblje, odavno van upotrebe, za koje niko ne zna tačno ni
koliko je staro, ja poskočih i rekoh: "To moramo da vidimo i uslikamo!",
pa tako i uradismo.
Dok su Marko Pišev i Strahinja The Snimatelj uzimali još jednu izjavu od čika Slobodana
na ovom pradrevnom grobištu, ja sam lunjao okolo, pazeći da ne uletim u kadar,
i osmatrao i opipavao lišajevima i mahovinom davno izjedene nadgrobne kamenove
i pokušavao da bar nešto na njima dešifrujem.
Na njima nema imena niti godina – osim
krstova, mogu se naći samo poneki simboli: sunce, mesec, vreteno i još ponešto.
Kako nam domaćin reče, simboli su imali funkciju da razluče muške od ženskih
grobova, a što se tiče ostalih detalja i sitnica – ime, prezime, zanimanje,
godine rođenja i smrti, epitafi, poslednji pozdravi, imena podizača spomenika,
želje i čestitke... – time nije imao ko da se bavi u vremenima kad je malo ko (ako
iko!) ovde uopšte umeo da čita, ili piše, odnosno u kamen da urezuje tamo
nekakva slova (a i za koga bi?).
Kao što fotke
pokazuju, mesto je u šumarku, skriveno rastinjem i napadalim jesenjim lišćem –
zakamuflirano prirodinim maskirnim bojama. Mogli smo da prođemo tik pored njega
i da ga ne primetimo, da ga u razgovoru Slobodan nije uzgred pomenuo. Otud
njega nigde nema u putopisima iz Zarožja kakve možete ponegde naći na netu.
Veoma mi je
prijalo ovo prastaro grobljance, možda i najstarije koje sam u životu posetio.
Istina, može biti da su od njega ipak starija ona američka na kojima sam bio –
recimo, u Marblhedu i Salemu, pa i staro crkveno groblje u Providensu, kraj crkve sv. Jovana (o
tome videti slike i putopis TRAGOVIMA
LAVKRAFTA OVDE).
"Problem" je samo što su ova američka beskrajno bolje očuvana, pa ne
izgledaju kao da su iz 17. i 18. veka; s druge strane, ovo u Zarožju možda nije
starije od, recimo, ranog 19. veka – ali izgleda kao da je iz srca Srednjeg
veka...
Dan je bio
tih, potuljen, sa belim nebom punim oblaka, a nad nama su poput stražara bile
nadnete litice slikovito nazupčanih stena koje su me neodoljivo asocirale na Đavolju varoš (odakle ću takođe uskoro
da okačim slikoviti putopis). Imao sam osećaj da prate svaki naš korak...
I tako,
pronađosmo u Zarožju više toga (i boljeg!) nego što smo se nadali: bio je to
put svakako vredan preduzimanja, a i tajming nam je bio odličan, jer gotski
ugođaj ranog decembra, tik posle kišice, i u pripremama za nove padavine, po
sivkasto-magličastom danu, bio je tačno ono što nam je trebalo.
PS: Hvala Bobu jer se neće buniti što sam za ilustraciju negde na netu našao i ovde upotrebio jednu njegovu vampirsku ilustraciju!
