**(*)
2+/3-
U okviru akcije „RUSKI HORORI“, u kojoj sam vam
nedavno prikazao film VURDALAKI
(2017), evo još
jednog svežeg (barem po godini proizvodnje) ruskog horor sočinjenija. Ovo je nešto
malo gledljivije i, ehm, manje loše od goreopisanog filma o obožavaocima VURDE,
ali razlike su suptilne, i u krajnjem saldu radi se o dve različite varijante
lošosti.
Devojku njen mladoženja odvede po prvi put u kuću
svoje familije u šumi kraj sela ili u selu kraj šume, gde ovu čas spopada duh
nekakve ranije neveste a čas mladoženjina majka i ostala rodbina, s tim što i
jedna i druga napast tokom većem dela filma bude prilično nekonsekventna.
Sad, u rukama nekog iole pametnog čoveka ovo je
moglo da bude potentna i pregnantna analiza (de)konstrukcije ženskog u
savremenoj muškošovinističkoj Rusiji, promišljeni i surovi atak na njihov
ortodoksno toksični zatucani patrijarhat, feministički krik beznađa iz srca
ruske tame lukavo i kvarno sakriven iza obrazine „filma strave“, ili nešto u
tom smislu. Ima toga u filmu, ali neosvešćeno, nedorađeno, nedomišljeno.
Reditelja su više zanimali
džamp skerovi i tako neki jeftini horor fazoni, uglavnom nekonsekventni. Znate
ono, tišina, mir, šetamo lagano, istražujemo čudni šum ili senku u hodniku ili
avliji, a onda BUU!!! iskoči neko čudo, junakinja se trgne i – ili se probudi (bio
je to samo san!) ili, kad trepne, duha više nema, dvaput ništa je ništa, crva
nije ni bilo, idemo dalje za iste pare...
Ovaj kvazi-ruski film (kao, zasnovan na nekakvoj
ruskoj tradiciji, ritualu venčanja, šta li) je u suštini besramni rip-off
J-horora, pa još napravljen 10 godina posle smrti tog kratkotrajnog trenda.
Dakle, em je derivativan, em je drugorazredan, em je okasneo.
Kao takav, on nudi deprimirajuću sliku i priliku,
da ne kažem paradigmu, za to malo horora što se u Rusiji danas sporadično
pravi: beznadežno derivativno i besramno prepisano i sa Istoka i sa Zapada, pri
čemu se ono nominalno svoje koristi
samo kao začin, lokalna boja, glazura, umesto da to bude glavni sastojak iz
kojeg sve ostalo (i tematski i stilski) proishodi i razgranava se.
Ipak, pristup „hororu“ u NEVESTI nije toliko dalek
od onog koji se danas uspešno (barem u komercijalnom smislu) rabi u Americi –
KONJURING, ANABELA, VIDŽA i ostali njihovi nastavci, prikveli, sajdveli i šta
ti ja znam pravljeni su na sličnu mustru: alternacija između prazno-razvučenih
nedogađanja („atmosfera“) i džamp-šokova za trzanje
poluhipnotisane-poluuspavane publike („wow, dude! got me!“).
Mora se priznati da je ovo kompetentno uslikan film
i da su pojedine scene, posmatrane u izolaciji, efektno jezive, da ima nešto
fino jezovite ikonografije (naročito vezano za tu nevestu), a u naznakama je i
nešto gadnoće i „prljavosti“ koji, makar i ne bili dosledno razvijeni, i u
ponuđenom zametku nisu neprijatni za gledanje onima koji takvo što vole. Otud
ne treba da čudi što je ovaj osrednji ali umereno učinkovit hororčić zaradio šansu
za neku ograničenu distribuciju čak i u današnjoj rusofobičnoj, hladnoratovskoj
Americi.
Inače, isti reditelj prethodno je napravio takođe
osrednji horor PIKOVAJA DAMAJA: ČERNAJA OBREDAJA (jaka dvojka od mene), pa se
može govoriti da, izgleda, na pomolu imamo za-horor-opredeljenog Rusa, u
sredini za tu vrstu horora neprijateljsku, koji, može biti, ovde očijuka sa Zapadom
da ga uvezu kako bi im režirao rimejke i nastavke horora: „Kup’te me, kup’te,
radiću za tri rublje i još ću vam usput oprati rublje!“
